RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Демонократија

Момир Николић и критика демократије

Момир Николић и критика демократије 21.04.2004.Leave a comment

Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство. Није дала народу ништа од онога што му је обећала. Али му је дала обману да је суверен и да преко представника које бира влада сам собом. Народу се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети.

Демократија посматра и уређује човека као таква, човека за себе, одвојена од свих природних веза његових, од свих односа који га у стварности окружују, одређују, ограничавају. То је њено ослобођење појединца. Демократија је неповерљива према свима подзаједницама у којима се човек јавља у друштву, јер сматра да су оне толико стега које спутавају пуно остварење његове личности. Природна појава за њу није човек члан породице, човек члан општине, човек члан позива и тако даље, него усамљен појединац у средини исто тако усамљених појединаца, у којој усамљености она види јемство њихове слободе.

Ако демократија шта не признаје, то је да може бити другога мерила вредности сем броја. Сви бирачи, без обзира на дубоке разлике у природној и социјалној вредности њиховој, јер су једнаки претставници народне суверености. Свакако да је ова највећи апсурд демократије. Али је то и најбитнија догма њена. Ако ту начнете демократију, онда се после цео поредак њен сам по себи руши.

Није слобода у томе да народ, под утицајем изборне борбе и свега онога што она неминовно доноси собом, у једном дану одлучује за више година унапред о високој државној политици за коју у огрмној већини није спреман и која га уосталом не занима. Слобода је у томе да се са породице, општина, среза, покрајине, позива, просвете, цркве скине хаотични, али толико тежи притисак државе који грађане вређа у њихову достојанству, омета у њихову раду, кочи у њихову развитку. Народу би се узела из руку звечка суверенитета, али би у накнаду грађани добили низ стварних власти, права, слобода.

Безазлено је и опасно када се јемство за слободе грађана тражи у демократским расположењима владе. Свака власт је склона да гази слободе. Демократска власт је неминовно осуђена на то, пошто се одржава изборним успехом, тако да је за њу гажење слобода питање опстанка. Само власт независна од слобода грађана може да их поштује, јер никада није у положају да бира између њих и свога опстанка. Али су и тада потребна јемства, према власти организоване одбране слобода, а не бесплатна вера у њену слободоумност.

Зато што се слобода не разуме, види онде где је не може бити а не тражи онде где јој је место, сваки напад на демократију схвата се као напад на слободу. Међутим, борба противу демократије, то је онде где она постоји једино могућна борба за слободу.

Када демократија узвикује да је она претставник тежњи малога човека, и да бити противу ње значи бити противу широких слојева, онда је велико питање да ли демократија и задовољава тежње на које се позива. Али независно од тога питања, а оно је, признаће се, битно, има нешто што је овде још пресудније, а то је да волети људе није исто што и поштовати њихове заблуде. Diligendi homines. али interficiendi errores, како саветује Свети Августин.

Одстуство јаких личности, државника, то је природна слабост демократија. Демократија се заснива на начелу једнакости. Једнакост се међутим увек остварује одозго на ниже, то је природни правац њена кретања, зато што је лакше спустити се него дићи се. Демократија се заснива на начелу већине. Способни су међутим увек у мањини. У демократији се долази на чело државне задобијањем бирача. Способности којима се задобијају бирачи имају само далеке везе са способностима којима се управља државом. Поставља се најзад и питање, да ли и оним способностима које су, насупрот одабирању на ниже, успеле да се прокријумчаре у први ред, демократске установе допуштају да даду пуну меру.

Пре свега, појам народа се невероватно сужава. У монархији, народ је једна историјска јединка, у начелу вечита. Народ су наши преци, ми и наши потомци, народје ланац нараштаја у њиховом ходу кроз историју чврсто повезаних остварењем једног истог дела, народ је историја народна. У демократији народ је збир правних гласача. То су само савременици, и чак кад је право гласа најопштије само један део савременика. Прва последица. Једна бескрајна мањина управља једном бескрајном већином. Народна историја бачена је везаних руку на милост и немилост хаосу потреба и жеља савременика. Већина о којој демократија толико говори, то је гомила појединаца, у којој сваки тражи своју срећу и опредељује се према себи. Јер појединац, догод је у гомили себи равних, опредељује се само према себи, то је највише докле он може да се успне. Нема никога који се опредељује према историји. Сви су једнаки, све је повучено у исту раван, нема никога који је горе. Али зато нема ни историје. Јер нема никога који одржава њен континуитет. У монархији, влада и управља, води народ владалац. Шта је владалац? То је једна породица, прва у народу, којој је поверено, наследно и једном за свагда, да одржава континуитет историје. Зашто та једна породица,само она једина, може да одржава континуитет историје, а све друге, ма колико иначе добронамерне и заслужне биле, остају увек под ударом хаоса тренутних потреба и жеља? Зато што је она, монархијским принципом, уздигнута изнад целога народа, независна од свију и обезбеђена од свих промена и тиме изједначена са самом државом. Држава са својом историјом, са делом које има да оствари, постаје њена својина, она је наслеђује с оца на сина, као што се у другим породицама наслеђује имање, тако да је њен интерес увек истоветан са интересом државе, и да она кад ради за себе, хтела не хтела, неминовно ради и за државу. Нагон својине и породични нагон, наслеђем нераздвојан од првог, то су два најјача нагона људска на којима се заснива свака заједница људи, и који су спровели целу историју. Монархија је владалачким домом та два нагона увукла у срце државе и на њима засновала ову, и тако, прво, омогућила стварање државе, а затим, учинила од државе најјачу установу људску. целу књигу можете скинути одавде

Приредио: Томица Керчуљ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор