RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Русија

Београд из руског угла

Београд из руског угла 03.08.2008.1 Comment

Ни бројни Београђани који сваки дан пролазе поред најлепших палата, цркава или приватних кућа у свом граду не знају да су их пројектовали руски архитекти. Зграде Владе Србије, Министарства спољних послова и Генералштаба, позоришта Мањеж (данас Југословенско драмско) само су нека од тих здања архитеката пореклом из Русије који су после Октобарске револуције, захваљујући краљу Александру Карађорђевићу, нашли ухлебље у Србији.

Пре неколико година одржана је изложба посвећена делима руских архитеката у Београду, која и дан-данас побуђује пажњу. Уредник изложбе Гордана Гордић, историчарка уметности, каже да је недавно добила позив из руског града Астрахана за ново гостовање

Монументална здања

– Због сталних позива размишљамо да изложбу поновимо, јер се о њој још прича. За ових неколико година пропутовали смо Србију и Црну Гору и све веће градове у Русији и добили значајна признања, између осталих и награду Руске академије архитектуре – каже Гордана Гордић и додаје:

– Београд подсећа на велики салон архитектуре, јер се на његовим трговима, улицама, грађевинама и фасадама препознају утицаји различитих стилова и епоха, а један од најзначајнијих утицаја дошао је из Русије. Најпознатији архитекти емигранти су Никола Краснов, Сергеј Смирнов, Василије Баумгартен, затим Виктор Лукомски, Ђорђе Коваљевски, Роман Врховски, Василиј Андросов и Валериј Сташевски. Од млађих, који су студије завршили у Београду, поменућу Андреја Папкова, Григорија Самојлова и Петра Анагноснија.

По завршетку Првог светског рата држава је желела да зида здања која ће бити монументална, а за то су били најпогоднији руски архитекти. Они су својим пројектима најбоље изражавали снагу и величину новостворене Краљевине Срба, Xрвата и Словенаца.

Краснов – најпознатији

Најпознатији руски архитекта који је радио код нас Никола Петрович Краснов (1864-1839) рођен је у Москви, завршио је Московско училиште сликарства, вајарства и градитељства 1885. године. Радио је као градски архитекта у Јалти, а затим на Криму на изградњи двораца због чега је добио звање „Архитекте Руског царског двора” 1911. године. Две године касније постао је и „академик архитектуре”.

У Београд Краснов је дошао 1922. године после тридесетпетогодишњег плодног рада. Запослио се у Министарству грађевина Краљевине СXС где је постао инспектор Архитектонског одељења и до своје смрти, 1939. пуних седамнаест година руководио пројектантском групом у Одсеку за монументалне грађевине. Иако му је право име Николај, у знак захвалности и оданости новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као Никола. Сахрањен је 1939. године на руској парцели београдског Новог гробља.

Никола Краснов је оставио највећи утицај, он је пројектовао данашњу зграду владе, која је тада била зграда Министарства финансија. Ово здање зидано је између 1926. и 1928. године, а дограђено 1938. такође по пројекту Краснова. Исти аутор је пројектовао и зграду Министарства спољних послова у којој је у то време било смештено Министарство шума и рудника..

Објекат је грађен између 1926. и 1929. године и представља једну од највећих грађевина Београда у првој половини прошлог века. Краснов је урадио ентеријер зграде Народне скупштине и уредио парк око зграде и осмислио ограду. Такође је пројектовао и ентеријер Старог двора на Дедињу у стилу московског Кремља.

Петроградски архитекти пројектовали су фасаду хотела „Москва” у духу тадашње руске модерне архитектуре, а 1972. године када је вршена адаптација, ентеријер је оплемењен бројним витражима по замисли Григорија Самојлова (1904-1989).

Самојлов је пројектовао породичне виле, индустријске објекте, храмове као и монументалне грађевине од којих је најпознатија Палата пензионог фонда, која је и једно од обележја Теразија. Од храмова, његово најпознатије дело је црква Св. архангела Гаврила изграђена 1939. године.

Великог удела у коначном обликовању Цркве Александра Невског има Василиј Андросов (1873-1934) који је пројектовао и јавне и стамбене зграде од којих је најзначајнија фасада Главне поште.

Поново у емиграцију

Василиј Фјодорович Баумгартен (1879-?) пројектовао је зграду Генералштаба која је изграђена између 1924. и 1928. године. И Дом руске културе, у Улици краљице Наталије, грађен је по плану овог архитекте, као најзначајнија институција руских избеглица у Београду.

Зграда Патријаршије Српске православне цркве изграђена је 1934. године на месту некадашње митрополије по пројекту Виктора Лукомског (1884-1947). То је и најзначајније дело овог архитекте који је дошао у Београд 1920. године и био запослен у Министарству грађевина.

Валериј Сташевски (1882-1945) једна је од најинтересантнијих личности међу руским архитектама у Београду – пројектовао је око две хиљаде објеката, међу којима Руску цркву на Ташмајдану и цело једно насеље – Чиновничку колонију на Вождовцу. После Другог светског рата поново је био принуђен да потражи неку другу земљу за живот, па је емигрирао у Мароко.

Нажалост, он није био једини кога је задесила таква судбина, упркос великим делима које су оставили иза себе. Не само у Београду, већ и у Новом Саду, Нишу и другим градовима, многи архитекти нису смели да чекају долазак нових власти и одлучили су да после Русије и Југославије потраже неку трећу земљу за живот, углавном у Јужној или Северној Америци.

Драгољуб СТЕВАНОВИЋ

Сродни чланци:

One comment

  1. Ruski arhitekti su u Srbiju doneli duh pravoslavne širine i grandioznosti ,pa su njihove palate,javna zdanja i hramovi prožeti monumentalnošću koja izaziva divljewe prema velikoj i večnoj Rusiji,majci Sveta Slovena i osećajnosti koja se suprotstavlja zapadnjačkom egoizmu i utilitarizmu.Ali u Srbiji se uvek dokopaju vlasti oni koji su nagradjeni od strane zapadnih inkvizitorada ,te plaše narod srpski da će ga Rusija pokoriti i pretvoriti u guberniju.A ti inkvizitori su nas tri puta u prošlom veku porobljavali i razarali, a Rusija nas je oslobadjala 1804-1815,1878,1944…I danas je prema Rusiji podignuta inkvizitorska zavesa.Nema ruske knjige,nema muzike,nema filmova…Iz škola je izbačeno učenje ruskog jezika,ruske istorije i kulture.Ali zbli‚zavanje sa rusijom i svim slovenskim zemljama je jedini put ka opstanku ne samo Srba,veĐ i ostalih slovenskih naroda koji su pod istom čizmom oligarhije plutokrata i mizantropa.Hvala izvrsnoj istoričarki umetnosti Gordani Gordić što je vaskrsla iz zaborva sjajne ruske neimare.Hvala i divnoj krasavici Ivani Žigon na ljubavi za Rusiju koju razgoreva u srcima pritisnutih pretnjama Srba…Stanislav Černiševski

Оставите одговор