RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Зашто овај историјски тренутак не смемо пропустити?

Зашто овај историјски тренутак не смемо пропустити? 17.03.2008.Leave a comment

До новог косовског слома није дошло одједном, преко ноћи, случајно. Читав сценарио припреман је деценијама, и све се одиграло тачно према сценарију, без обзира на то што су нас многи убеђивали да никаквог сценарија и нема. И наше улоге су се уклопиле; тачно смо одиграли како је предвиђено сценаријем.

Пре тачно годину дана, у два саопштења Српског сабора Двери (Сретењски проглас „Време је за контранапад“ и „Још једном о потреби одржавања црквено-народног сабора за Косово и Метохију“), између осталог, истакли смо следеће: „Ниједна стара, потрошена форма српске политике не би смела поново да решава кључна егзистенцијална питања српског народа, већ бисмо морали да понудимо један нови/стари облик саборног одлучивања и организовања. Ако се такво нешто не догоди, ништа ново се неће десити ни у равни епилога: наставиће се континуитет растакања српског националног бића. Ако нисмо спремни на овај заокрет, немамо шта да тражимо у борби која нас чека“.

Нити се ових дана могла чути било која реч анализе како је и зашто дошло до новог пораза српског народа, нити је понуђена било која оргинална идеја како да се ово падање низ историјску странпутицу коначно заустави. Јасно је да је ово тренутак у коме треба изразити противљење рушењу међународног правног поретка и исповедити Косово као Свету српску земљу које се не можемо и нећемо одрећи ни по коју цену, али то, као уосталом и до сада, није и неће бити довољно.

Да одмах кажемо, где пише и ко гарантује да Косово и Метохија јесу последња карика цепања српских националних територија на Балкану? Чему све ово ако опет ништа нисмо научили, ако опет ништа не мењамо? Зар је могуће да ће све остати исто, као пре отимања Косова и Метохије?

Косово нам је изнова пружило историјску шансу истинске националне обнове, какву одавно нисмо имали, и питање је да ли ће нам се поново пружити. Време је за самопреиспитивање и пресабирање. На улицама се појавила огромна национална енергија, за коју су многи мислили да је потпуно ишчилела, али не постоји никаква идеја шта са том енергијом. Потпуно је неизвесно колико ће потрајати ово будно национално стање. Силе успављивања, самозаборава, предаје, бекства и других облика политичке анестезије неуморно раде. Нема више времена за оклевање, кукавичлук и изговоре било које врсте. Сада је тренутак за нову националну визију, стратегију, план и програм.

Шта нам се десило?

Пре свега, морамо да одговоримо на питање шта нам се управо десило? Догодио нам се пораз за који смо знали да ће се десити. Тачно смо знали ко и шта планира и ко му у тим плановима свесрдно помаже. Знали смо и наше слабе тачке и да постоје начини да одговоримо, да пређемо у контранапад. Нисмо то ни покушали. На спољашњем плану, где несумњиво постоје границе наших могућности у овоме часу, нисмо све учинили да те границе померимо. На унутрашњем плану, где су могућности националног самоорганизовања бескрајне, нисмо учинили готово ништа. Наш највећи проблем све време је тај што смо бушни изнутра, што је труло у унутрашњости организма, што смо опет поражени а ништа не мењамо у духовном, друштвеном и политичком националном курсу.

(Не)преузимање одговорности

У овоме часу сви најпозванији ауторитети у српском народу беже од одговорности. Нико нема храбрости да изађе пред народ и преузме одговорност да каже шта нам се заиста десило и шта нам је чинити.

Професори не смеју да изађу пред своје ђаке и студенте и да преузму одговорност да им објасне шта је уопште Косово и да стану на чело даље заједничке борбе и наступа. Нису наши професори још увек рашчистили са самима собом. Зато су ученици на улицама без својих професора, откривајући на тај начин да су у образовно-васпитном смислу одавно препуштени сами себи.

Део државних власти, који се залагао за политику „И Косово и ЕУ“, не сме да изађе пред народ и преузме одговорност за колапс своје политичке идеје. Није одговорено на питање зашто нам Европска Унија одузима Косово и Метохију устајући против свих међународних правних норми? Питамо се која је будућност света и европских интеграција заснованих на таквом правном насиљу? Ко ће стати пред све нас да нам објасни зашто су нас историјски савезници поново издали?

Други део државних власти и њему сродан део опозиције, остајући веран одбрани Косова и Метохије без обзира на европску шарену лажу, није показао да иза декларативног залагања за Косово и Метохију има било какав национални програм нити да дела увек стоје иза речи.

Ко ће онда да преузме одговорност? Народ је, изашавши на улицу и протесте у тако масовном броју, послао јасну поруку политичкој елити: историја вас је прегазила, нисте достојни изазова који нас је задесио, остаје вам још само да послушате глас народа или ћете бити одувани са друштвене сцене од стране нове генерације која се управо рађа.

Свеукупно национално освешћивање и помирење

Косовска трагедија освестила је све Србе, ма у ком сну да су пребивали. До овога часа готово да нисмо смели да кажемо да смо Срби и да ћемо свим расположивим снагама бранити сваку стопу своје Отаџбине. Сада и они који то до скора нису смели могу да изразе свој патриотизам. Светска неправда пробудила је омладину српску за коју смо погрешно мислили да је изгубила националну свест. Америчка бахатост породила је клицу отпора у целоме свету. Лицемерје Европске Уније исказано у односу према Косову и Метохији довело је у питање и све друге вредности и саме темеље на којима почива ова наддржавна творевина. У свему томе појавила се прилика да Србија поново постане национална држава.

Сада је тренутак да се измире сва завађена браћа, да утихну сви расколи и деобе, да се коначно изврши национално помирење и успостави слога. Без овога нема нам успеха. Косово је зато дошло. Ако пропустимо овај час питање је шта нас друго може објединити.

Историјско самосазнање и национално просвећивање

Морамо поново да почнемо да учимо своју историју, више него икад. Морамо да одбацимо све идеолошке наносе, туђинске конструкције и митове, цензуре и прећуткивања свих врста. Морамо да се подсетимо ко смо и шта смо, коме народу припадамо, какви су нам били преци и шта нам се десило у 20. веку. Ми смо шампиони непознавања властите историје, небриге о свом историјском наслеђу, неодговорности према заштити темеља свога националног идентитета. Ову праксу морамо да променимо. Сада треба да постанемо ненадмашни у љубави према своме роду, у познавању сваког детаља своје историје, у организованим поклоничким путовањима по српским земљама, у чврстој одбрани националних интереса.

Млади на улицама инстинктивно осећају Косово као део свога идентитета, али о њему врло мало знају и на Косову и Метохији вероватно никада нису били. Дошао је час да ослободимо националну просвету из наслеђених комунистичко-неолибералних окова и нашој деци понудимо комплетно национално образовање и васпитање. Сад или никад!

Духовно ојачавање и социјална доктрина СПЦ

Време је да се продуби досадашња духовна обнова у српском народу, да јаче пригрлимо православни поглед на свет, да будемо присутнији у Цркви, да одлучније живимо јеванђелски, да ударимо чврсте темеље националној грађевини коју бисмо да зидамо. Поново смо се уверили да смо ништа без Бога, да не можемо служити два господара, седети на две столице и глумити религиозност и црквеност. Тренутак је да се пренемо и још јаче се определимо за пут духовне обнове као предуслов сваке друге друштвене промене.

Српска православна црква мора да преузме комплетну одговорност за своје вернике и њихов друштвени живот, као и за давање дијагнозе постојећег стања и произвођење лека у виду целовите социјалне доктрине за 21. век. Не може више бити изговора зашто се Цркви не враћа отета имовина, ограничава приступ медијима и онемогућава друштвена функција. Али, и Црква мора са своје стране да покаже иницијативу и предузме неопходне кораке даљег изласка у друштво и хватања у коштац са најболнијим темама савременог света.

Коначно, СПЦ мора да преузме и одређене социјалне функције: сиротишта, народне кухиње, обданишта, гимназије, центри за лечење болести зависности, научни институти, уметничка друштва, невладине организације, морају постати облици деловања Цркве у друштву и пројава њене социјалне одговорности.

Биолошка обнова

Ево теме која је директно везана за успешну одбрану Косова и Метохије, иако се то многима на први поглед неће учинити. Овај народ мора прво да се определи између културе смрти и културе живота. Ако се определимо за живот, а то значи поштовање светиње људског живота, обнову култа брака и породице, рађање и подршку здравим стиловима живота, ето праве припреме за масован повратак на Косово и Метохију и друге српске земље које се налазе под окупацијом.

Ако се определимо за културу смрти и аутогеноцид путем огромног броја абортуса, болести зависности и моралних изопачења сваке врсте, немамо шта да тражимо не само на Косову и Метохији већ и у сваком преосталом српском селу и граду. Нама непријатељи онда нису потребни.

Медијско ослобођење

Кад ако не сад да ослободимо утамничене српске медије, посебно оне електронске, са националном фреквенцијом? Смемо ли више дозвољавати да о српском народу буде могуће све рећи, па и најгоре увреде и клевете? Да ли ћемо и даље немо гледати како нас називају геноцидним народом, фашистима, нацистима, антисемитима…? Смемо ли и даље трпети да истина о српском народу није присутна на нашим медијима, већ да их бесомучно користе сви који раде против интереса нашег народа и државе? Када ћемо дочекати да на нашим медијима видимо аутентичне представнике свога народа? Борба за слободу српског медијског простора борба је за интерпретацију свега што се дешава и за право на изношење биографије српског народа из нашег угла. По своме значају ова борба равна је борби за одбрану Косова и Метохије, јер ми у властитим медијима још увек нисмо одбранили Косово.

Политичко освежење

Наша актуелна политичка елита је прошлост. Она више не постоји; само јој то нико још увек није јавио. Прокоцкане су све геополитичке, дипломатске и економске могућности које су нам стајале на располагању. Не постоји никакав Акциони план већ гола импровизација и вечито кашњење које нас стално доводи у дефанзивну позицију. Неки од наших министара ових дана су први пут отишли на Косово и Метохију. Нису имали времена од европских и светских интеграција. Сада је тренутак да нови, млађи људи у постојећим националним странкама дођу до изражаја, као и да се активира велики друштвени потенцијал који постоји у аутентичном српском невладином сектору.

Економски патриотизам и војно оснаживање

Доста је било игре са националним добрима и распродаје кључних државних ресурса. Дошао је крај визије економије ослобођене националне одговорности и препуштене домаћим тајкунима и екстрапрофиту страног капитала. И једни и други морају бити ограничени економским патриотизмом. Домаћи бизнисмени морају бити позвани на одговорност улагања у своју државу и помоћи српском народу на Косову и Метохији, а страни капитал мора бити преиспитан под лупом питања да ли ће његов профит завршити на донаторским конференцијама за независно Косово. Ово се посебно односи на стране банке у Србији, које су и иначе извор најцрњег зеленаштва и бројних других сумњивих финансијских манипулација.

Крајњи је час да се престане са досадашњим причама о војним реформама, које су значиле једино распад Српске Војске. Тренутак је за нову стратегију одбране, повећавање војног буџета и наоружавање. Део наше отаџбине је под окупацијом, наш народ у енклавама на Косову и Метохији живи у великој несигурности, наша пацифистичка војна доктрина доживела је свој крах и промене у Војсци Србије су неопходне.

Пропаст идеје евроунијатских интеграција: геополитичка револуција

Моменат је за велико геополитичко сређивање. Све идеје морају да се ставе на сто и сви аргументи ЗА И ПРОТИВ да се коначно сучеле на јавним расправама. ЕУ више није „света крава“, и њен ауторитет више не постоји. Сада одлучно и отворено треба поставити питање сврсисходности евроунијатских интеграција Србије. Са истом одлучношћу и отвореношћу треба проговорити и о свим постојећим алтернативама и геополитичким комбинацијама које би биле у српском националном интересу. Отвара се простор за слободну и независну Србију ван Европске Уније, која би усвојила све најбоље европске стандарде и учествовала у оним заједничким пројектима који су од обостраног интереса. Ова Србија би посебну пажњу посветила што бољим међусобним односима са државама које су стале на страну нашег територијалног интегритета и суверенитета.

Са друге стране, себе треба да препознамо као посредника између Европске Уније и Русије, као зону најповлашћенијих трговинских односа са једним од највећих светских тржишта, руским, и као мост према евроазијским интеграцијама.

Млада Србија

Ко доноси нову визију Србије у 21. веку? Ко може да је спроведе? Ко има снаге да направи истинске друштвене промене? Само Млада Србија! Ко чини Младу Србију? Сви они унутар актуелне политичке елите који буду схватили шта се заиста догодило и сви они којима до сада није била дата реч, а имали су шта да кажу. Сви они који су ових дана на уличним протестима против независности Косова и Метохије. Сви они који ће доћи за нама ако ми први кренемо у велико национално рашчишћавање и обнову.

Сада је час да се пребројимо колико нас има и у колико душа још увек куца српско срце. Тренутак је да проверимо снагу српске Матице и дијаспоре и видимо да ли су Срби кадри да се организују у одбрани својих националних интереса.

Сада је моменат да се изнова постави Српско питање на Балкану, јер цео свет види да су Срби оштећени и понижени и то је можда шанса да затражимо и добијемо понешто од онога што до сада нисмо смели, као што је на пример, независност Републике Српске. Да не заборавимо, српски народ је конститутиван елемент у још три балканске државе: Црној Гори, Босни и Xерцеговини и Xрватској (без обзира што му се то покушава непризнати), чини и значајну националну мањину, коју смо ми углавном заборавили, у Словенији, Македонији, Албанији, Бугарској, Румунији и Мађарској, а расејан је и по читавом свету. У једном новом националном програму за 21. век, то све од наше мане може постати предност.

Ускоро нас очекује подмлађивање Србије на свим нивоима, смена генерација у физичком, али још и више у духовном, вредносном смислу. Постојећа национална интелектуална елита већ деценијама паразитира на телу српског народа и није дорасла историјском изазову. Промене морају да крену са врха, у водећим националним институцијама. У супротном, треба прогласити унутрашњу окупацију и спремити се за дуготрајну борбу за најпре унутрашње а потом и спољашње ослобођење. То је задатак Младе Србије и она је позвана да преузме ствари у своје руке.

Бошко ОБРАДОВИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор