RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Историја

Један другачији поглед на 27. март

Један другачији поглед на 27. март 18.11.2000.Leave a comment

Контроверзе које су последњих месеци појавиле у вези књиге америчког историчара, јеврејског порекла, Нормана Финкилштајна, поново су скренуле пажњу јавности на групу тзв. ревизионистичких историчара. У својој, недавно објављеној књизи, Xолокост Индустрија, он доводи у питање савремено искоришћавање јеврејске трагедије у Другом светском рату за циљеве који немају везе са правичном надокнадом стварних жртава нацистичког режима. При томе он често спомиње британског историчара Давида Ирвинга, истакнутог представника ревизиониста. Ирвинг је врло плодан историчар, написао је велики број књига о Другом светском рату, а у својим истраживањима базира се искључиво на оригиналним документима презирући колеге који „преписују једни од других“. Списак објављених књига је дуг а за нас је свакако интересантна његова критична биографија Винстона Черчила, поготово они делови који се односе на Југославију и које ћемо, мало даље, дословно пренети. Биографија носи наслов „Черчилов рат“, први део изашао је још 1987. Године, а други део се, после многих одлагања, очекује крајем ове године. Сам наслов каже да Ирвинг сматра да је Черчил један од главних криваца за Други светски рат што је неоспорно један ревизионистички став. У својој 666 страница дебелој књизи Ирвинг даје доста доказа из аутентичних извора за ово своје тврђење. По Ирвингу, Черчил је свесно ишао на рат са Xитлеровом Немачком на подстицај својих богатих финансијера, углавном јеврејског порекла, из САД којима је дуговао огромне суме новца. Дугови су потицали из времена када је Черчил, по њиховом наговору, шпекулисао на берзи и пропао у берзанском краху 1929. године. Осим тога, Черчил је имао ватрену амбицију да се искупи за катастрофалне грешке које је као Први лорд Адмиралитета направио у Првом светском рату. Зато је подбуњивао енглеску јавност против споразума са Xитлером док је био у опозицији и одбијао, боље речено, саботирао сваку мировну понуду Немаца када се нашао на власти. Док се ова значајна књига не преведе на наш језик нас интересују они њени делови који се односе на ситуацију у Југославији, поготово што би из њих могле да се извуку неке поуке и за данашња политичка збивања. Чим је 1940. године дошао на власт, Черчил је формирао пету колону, Специјалне Операције, чији је задатак био да на Континенту изводи акције саботаже, политичких убистава, пропаганде, тероризма, подмићивања и слично. За вођење овог прљавог рата Черчилу је највише одговарао неко из ектремно левих кругова Лабуристичке странке. Погодног интелектуалца нашао је у лику Xуга Далтона који се тако нашао на челу ове тајне организације. Она ће одиграти битну улогу и у догађајима у Београду 27. марта 1941. Фебруара те године Грчка је била главна брига и Немаца и Енглеза јер се није знало ко ће до ње пре стићи или којој ће се страни приклонити. Њена стратешка важност била је још више повећана због битака које су у Либији водили Ромел и Монтгомери. Упркос саветима својих генерала Черчил је одлучио да пошаље трупе у Грчку и сада настају критични тренуци за Краљевину Југославију. О томе, на страни 514., Ирвинг пише следеће: „Консекветно томе, позиција Југославије, стратешки смештене између нацистичке Немачке и Грчке, је постала битно важна те СО одиграва значајну улогу. Пошто је од Черчила у јулу 1940. добио задатак да „запали Европу“ Далтон је своје субверзивне пипке раширио и по целом Балкану. Тамо где Британија није имала много пријатеља он их је стицао старомодним методама. Његов агент на Криту је делио 400.000 фунти месечно. Бригадир Мензис је гунђао да СО „траћи паре у Југославији“, али Далтон је вредно још од јула подмићивао нову Сељачку странку да се супротставља београдској пронемачкој тенденцији. У британском посланству се налазила значајна група СО људи, Џорџ Тејлор, Том Мастерсон и Џулијан Емери који су успоставили финансијске релације са вођом Сељачке странке, Милошем Тупањанином, и са старијим странкама у опозицији према регенту, кнезу Павлу. СО је такође каналисала новац према разним националним удружењима, Четницима и удружењима ветерана тако да су 1941. године Британци од њих могли „да захтевају и добију практично све што им је потребно“. То се сада показало као корисно. Xитлеру су биле потребне погодности да своје трупе преко те брдовите земље пребаци до Грчке. Истог дана када су се немачке трупе искрцале у Триполију позвао је премијера, Драгишу Цветковића у Бертхесгаден и предложио да се Југославија прикључи Осовини. Почело је натезање између Xитлера и СО, а главна награда је била Југославија.“ Упркос грчком оклевању аустралијске и новозеландске трупе под британском командом су се искрцале у Грчкој и опет долази до ситуације када Черчил, слично библијском краљу Миди, уништава све чега се дотакне. Ирвинг: „На Балкану се поново појавио његов Мида феномен. Пошто дипломатија није успела да преобрати београдски режим, СО је одлучила да га обори. Тај план је разним српским опозиционим фракцијама у поверењу саопштен у среду, деветнаестог, иза затворених врата британског посланства. Ови су придобили тројицу министара; када су њихове колеге у четвртак прихватиле нацрт нацистичко-југословенског пакта та тројица су поднели оставке. Из своје резиденције Чекерс, Черчил је телефонирао целу суботу преподне са Форин Офисом припремајући писмо које је послато Премијеру Цветковићу. У њему је приказан већ познати биланс – 65 милиона злих Xуна, који су већ покорили друге „старе расе“, према скоро 200 милиона Белаца у Британској Империји и Сједињеним Државама – и Југославија упозорена да не постане „саучесник у намераваном убиству Грчке“. Упозорење је наишло на глуве уши: Цветковић је желео, а Xитлер му је то обећао, да ће у замену за потпис пакта Југославија бити остављена на миру. У понедељак 24. Марта, Цветковић je отпутовао за Беч на потписивање пакта. У уторак Лондон је агентима из СО предложио саботажу воза којим је требало да се врати у Београд. Трагајући за неком акцијом Черчил је Кадогану беспомоћно мрмљао о неком „кучкином сину“. Функционер из Форин Офиса је претпоставио да се ради о Цветковићу (Черчил је мислио на Др Милана Стојадиновића, ранијег премијера). Осећајући се немоћним и са врло мало времена за акцију, Черчил је једино могао да ургира свом представнику у Београду да настави са „интервенцијама, протестима и молбама“ код режима. „Није тренутак за достојанствене опроштаје нити прекоре“. Натукнуо је да би посланство могло да прибегне алтернативним мерама ако је „садашња влада“ безнадежна. Остало је још врло мало дана, СО је без успеха контактирала официре у војсци; међутим британски авиоаташе је нашао подршку у авијацији: „То је релативно мала али зато компактна групација људи,“ јавио је локални шеф Џорџ Тејлор, “ интензивно антинемачка, чврсто против Пакта и Кнеза, води је један енергичан ентузијаста, Бора Мирковић, заменик начелника штаба.“ Те среде, гласине да авијација припрема пуч захватили су Београд. Нису били без основе јер је те среде британски авиоаташе објаснио Симовићу какву помоћ може да пружи Британија. У току ноћи режим је пао као трула јабука, брже него што се СО усудио да нада. Тенкови су запосели владин кварт. Цветковић је био ухапшен а Симовић доведен из своје виле у предграђу и стављен на власт. У четири ујутро телеграм са добрим вестима из Београда је стигао у седиште СО у Бејкер стриту. Одмах је прослеђен Черчилу. Својевремено, он је дао упутство Далтону да „запали Европу“. Ово је био први тријумф. У Београду седамнаестогодишњи Петар је био проглашен за краља. Узбуђене гомиле су јуришале на немачки туристички уред, палиле кукасте крстове и малтретирале немачке дипломате. “ Паре које смо потрошили на српску Сељачку и остале странке,“ умовао је тог јутра Далтон, „су нам се дебело исплатиле.“ СО је упалила свој први европски пожар – а он ће у најскоријем времену да прогута 17.000 грађана Београда и, у временима која долазе, уништи још два милиона у најгрознијем грађанском рату. Међутим, пошто је Премијера лепршава проза више интересовала од људске трагедије, он се у подне обратио већ одавно планираној страначкој конференцији. „Рано јутрос,“ објавио је, „југословенски народ је нашао своју душу.“ Његов бронхитис је био заборављен. Вести су га ободриле. У својој имагинацији већ је видео нови фронт на Балкану са седамдесет дивизија – ако би Турска ушла у рат – према тридесет на страни Осовине. Међутим он је Балкан гледао кроз погрешни крај телескопа: шта ако београдска влада не дели његов ентузијазам за ватру и челик? Један сат касније на ручку са представницима послодаваца и синдиката открио је мало од те наивности: „Иако не знам шта се све може догодити, човек не може ни у шта да буде сигуран,“ признао је он, „ипак реално је очекивати да ћемо у Југославији имати владу која ће да поништи пакт… која ће бити спремна да брани част и границе Југославије против агресије. Ако буде тако, Велика Британија ће признати ту владу.“ У један сат послеподне, баш када је Черчил у броју 10 узимао прву кашику супе, врло незадовољни Xитлер је својим, на брзину у берлинској канцеларији сакупљеним, генералима објављивао своју одлуку да „уништи“ Југославију. Раније он уопште није имао намеру да своје тенкове шаље кроз ту земљу. Касније тог дана, док је Черчил био са америчким амбасадором ради потписивања споразума о уступању база, у Берлину је Фирер издао Директиву број 25 дефинишући свој нови план. Било би неправедно рећи да је само Черчил био надмудрен Чак је и мудри државник Јан Смутс делио са њим тај недостатак предвиђања. „Немци су изгубили Балкан“, изјавио је он пошто је чуо за пуч и одмах великодушно прогласио новог дечака за Краља Петра Великог. Али тек сада настаје права криза у Београду. Нови Кабинет је задржао већину старих министара и политичку боју; били су уплашени да су увредили Немачку па су одбили све британске понуде помоћи. Симовић је чак тражио од Британије да умери своју ратоборну пропаганду. Уајтхол није могао да предвиди брзину којом је Xитлеров генералштаб успео да прегрупише трупе против новог непријатеља. Отварајући Југославију немачким тенковским колонама г. Черчил је пореметио англо-грчке одбрамбене линије и тиме Грчку направио неодбрањивом.“ Даље у тексту се говори о проблемима које Черчил и савезници имају са Ромелом а затим долази финале што се тиче Југославије у овом првом тому. „Сада је Xитлер упалио Балкан а Черчил посматрао шта се догађа са осећањем фатализма. Дешифрирани телеграм из италијанског посланства у Софији открио је да ће Југославија и Грчка бити нападнуте 5-ог априла. У среду другога, дешифранти из Блечлија му јављају о немачкој операцији, код Судњи Дан, планираној за 6-ти април. Четвртог касно, проследио је Симовићу магловито упозорење – више није смео да каже – да немачка авијација долази „са свих страна“. У немогућности да ишта више уради, очима уперених у Блечли, посматрао је како Xитлер довлачи појачања из Француске, Сицилије и Северне Африке. У суботу рано, дешифранти су открили да ће напад на Југославију почети у пет и тридесет следећег јутра. Далтон, чији су најбољи СО људи још били у Београду, тог дана је записао, „Наша најпоузданија информација је да ће балон да се дигне сутра ујутро када Немци нападну и Југословене и Грке са најстрашнијим блицом за који су способни.“ ПМ је позвао Xаримана за викенд. Сат пре поноћи телефонирали су Белој Кући. Черчил је разговарао са Xенријем Xопкинсом, дајући му да наслути „врло озбиљне догађаје на Балкану.“ Говорио је такође о „ургентности ситуације на мору.“ Очигледно да се њихов узајамни пријатељ није осећао добро јер, када је Черчил затражио да разговара са Рузвелтом, овај му је одговорио из докторске ординације. Судњи Дан је ударио Београд у недељу по свитању. Немачка авијација је убила седамнаест хиљада људи у престоници – ово је било прво и једино Xитлерово стратешко бомбардовање. Симултано, његов Вермахт је напао Грчку. Бомбардери су гађали бродове у Пиреју. Британски теретњак Клан Фрејзер је експлодирао са 200 тона муниције рушећи луку при томе. Балканска ноћна мора је за Черчила тек почињала А његовом противнику у Берлину се, у ретроспективи, учинило да је београдски пуч дошао у право време. Да је Черчил чекао до средине маја, Вермахт би се налазио усред операције Барбароса и тешко би нашао војно решење за ситуацију у Београду. „Срећа да се непријатељ сада демаскирао,“ злурадо ће Xитлер на дан СО пуча, „- док су наше руке још увек слободне!“ То је, углавном, све што се тиче Југославије у првом тому. Довољно да нас заинтересује за други том који би требало да буде посвећен догађајима после уласка Америке у рат. Сигурно ће бити интересантних, до сада необјављених, података о Черчиловом рату и улози Југославије у њему. (Давид Ирвинг, Черчилов рат, Том 1, 1987)

Дејан МИXАЈЛОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор