Informacioni centar "Komentar"

Među pristojnim svetom nema dilema: događaji u Novom Sadu od 7. oktobra 2007 — održani titoistički i neodržani hitleristički skup, uz nekoliko razbijenih glava i 50-ak uhapšenih — najobičnija su farsa. Potcenjivački loše režirana farsa. Ali, tu lekciju je valjda svak pametan ovde dobro naučio, farse nipošto ne smemo potcenjivati. Upoznali smo ih u raznim žanrovskim varijacijama: krvave, tragikomične, jeftine, preskupe, političke, poetičke, sportske, ljubavne, umetničke, oružane, pojedinačne, masovne… Videli smo da se kroz farsu može doći na vlast ili otići sa nje, izazvati rat ili mir, mogu se formirati ili razbiti države, organizovati atentati i seks skandali, nameštati izbori i utakmice, tenderi i brakovi.

Upotrebna vrednost farse u postdemokratskoj epohi je velika i raznovrsna, što su nepobitno pokazali slučajevi Markale, Ulica Vase Miskina, Račak, 11. septembar ili „Međunacionalni sukobi u Vojvodini” (o kojima se pre dve godine, beše li, zvanično izjašnjavao Savet Evrope).

Toliko puta prisustvovali smo dramaturškom obrtu u kojem farsa kulminira kao tragedija.

Samo jedno još nismo videli: farsu sa srećnim krajem.

Stoga, ponavljam, farse nipošto ne smemo potcenjivati! Bezobrazno loša režija sedmooktobarske novosadske farse, karikaturalnost figura i njihovih pozicija i ukupnog scenarija, nisu razlog za (pod)smeh nego za zabrinutost. Neki kažu da to ukazuje na klišeizirane režisere koji nedovoljno razumeju Srbiju, imaju psihologiju američkih domaćica i ukus formiran na beskrajnim holivudsko-pentagonovskim sapunicama. O tome se ne bismo izjašnjavali, jer bismo time nepotrebno stupili na teren spekulacija (postajući i sami deo programirane farse).

Kliše do zagađenosti

Činjenica je, pak, da je novosadski scenario prostački uprošćen i satkan od ofucanih stereotipa, kakvi se uobičajeno izučavaju i uvežbavaju već na tromesečnim kursevima koje u Budimpešti pravi vašingtonski Međunarodni republikanski institut (IRI). Malobrojni učesnici ovog pseudopolitičkog hepeninga organizovani su u tri amblematične grupe.

Na otvorenom trgu, na čistini, postavljeni su „slobodoumni građani”, predstavnici „trećeg sektora” i „naprednih prozapadnih partija”. Sledi poduži spisak organizatora: dve-tri poznate i mnoštvo gotovo potpuno nepoznatih „adresa”. (Dužina spiska, kažu brošure IRI-ja, ostavlja utisak impozantnosti; prosečan čitalac ili slušalac ionako jasno registruje samo prvih 3-4, sve ostalo se pretvara u „šum brojnosti”.) Ne mari što je tolika silesija partija i drugih organizacija, predvođena svojim najjačim političkim figur(ic)ama (Čanak, Jovanović, Kostreš, Korać, Dulić Marković…), uspela da mobiliše zaista minoran broj pristalica — procene se kreću od 1.500 do, najviše, 3.000. Ne mari ni to što su ih njihove vođe na tobože antifašistički skup izvele klasičnim firerovskim nastupima i nacističkom retorikom iz 1920-ih i 1930-ih: „Dočekaćemo ih motkama!” „Bolje da mi njih pomlatimo na ulicama nego da oni nama uđu u kuće!” „Oni su stoka, a stoka samo taj jezik razume!”

Oba ta problema, i minoran broj pristalica i nastup istovetan kao kod onih protiv kojih se tobože borite, rešavaju se lako. Nekoliko snimaka kamerom pod odgovarajućim uglom, preko glava mase, iskosa, i malo cenzurice, odnosno pažljivijeg prepakivanja govora.

Drugu grupu čine „nacisti”: „Nacionalni stroj” u punom sastavu, svih 49 pripadnika. Oni sede — a gde bi „nacisti” inače sedeli — u pivnici. Ali, taj prošlovekovni minhenski šmek u srpskim okolnostima nije dovoljan. „Nacisti” sede u pivnici Doma Srpske vojske! Tako, da se zna. Da, to jeste običan ugostiteljski objekat otvorenog tipa, ali ipak! Kad sutra nekome iz te Vojske padne na pamet da na jednostrano proglašenje otcepljenja Kosova i Metohije odreaguje po Ustavu svoje zemlje i po pravilima svoje profesije, evroamerički propagandisti ne moraju da se muče tražeći nove osnove za diskvalifikaciju. Javiće: „Granice Kosova upravo su prešle udarne jedinice vojske koja, kao što je poznato, pod svojim okriljem štiti naciste. Kako ćemo reagovati?”

Treću grupu čine „klerofašisti”: dva-tri autobusa tužnih ostataka nekadašnjeg Otačastvenog pokreta „Obraz”, ono što je preteklo nakon pod tepih zgrnutog političkog ubistva blagorodnog Nebojše Krstića, spiritus movens-a te organizacije. Ta grupa dobrih i čestitih momaka, u političkom smislu očiglednih diletanata, odavno već nema jasnu ideju o sebi i svojoj ulozi, nema organizaciju i autoritativno vođstvo, barata očajno lošim procenama i svoje snage i okolnosti u kojima deluje. Ne zna čak ni u koju se mrežu nipošto ne sme upecati. (Dučić: „Velika je nevolja kad neko ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.”) E, upravo oni, utrčali u ulogu „klerofašista” kao ždrebe pred rudu, na ogradu porte Saborne crkve u Novom Sadu okačili su svoja obeležja. Statirali su pred kamerama, malo pevali, navodno pokušali da se sporednim ulicama probiju do „naprednih građana”, ali ih je policija, vizionarskim blokadama, sprečila. Kasnije su mirno proparadirali opustelim trgom i sporednim ulicama u centru, a potom, pod policijskom paskom, „sprovedeni do crkve na večernju”.

Svesno ili ne, odradili su ono što im je namenjeno u sedmooktobarskoj farsi.

Kako je uhapšen „Nacionalni stroj“

Kako je razvijana ovako programirana farsa?

Predvođeni oktobarskim revolucionarima na štakama i iglama, mladojakobincima, junacima procesa u Sudu za organizovanih kriminal, doslovno kumovima i pobratimima narko-mafije, „napredni građani” oduševljeno su saslušali nacistički intonirane govore na skupu „Stop fašizmu!” Odbranili su čovečanstvo i modernu civilizaciju od „srpskog nacizma”. Potom kreću ka dunavskom keju da polože cveće na spomenik žrtvama Racije (događaj u Drugom svetskom ratu kada su, podsetimo zaboravne, mađarske okupacione snage pobile i pod led na Dunavu bacile hiljade Srba i Jevreja). Predvodnici kolonu usmeravaju Dunavskom ulicom, tik pored bašte pivnice Doma Srpske vojske u kojoj je još od ranog prepodneva, znaju to veoma dobro, zemaljski sabor svih 49 pripadnika „Nacionalnog stroja”. To, razume se, nije provokacija, nije prst u oko, nije prizivanje nesreće, nego racionalan izbor najzgodnijeg puta kroz grad do zacrtanog cilja.

Pripadnici „Stroja” (naravno) skandiraju, dobacuju, vređaju, ali čelnici i najveći deo kolone prolaze i nastavljaju dalje. Tek kad su političari i ideolozi odmakli dovoljno daleko i bili bezbedni, sa začelja njihove kolone ka „strojevcima” uz dotadašnje uvrede poleću i flaše. Policija se isprečuje između, ali preko njihovog kordona, u suprotnom smeru, lete unapred pripremljene kamenice.

Povređeno je nekoliko ljudi. Farsa je pokapana krvlju, začinjena ranama, što je za ritualnu i upotrebnu vrednost farse veoma važno.

Škljocaju lisice. „Nacionalni stroj” je uhapšen u punom sastavu. Neki Goran Davidović, zvani Firer, šef pokreta četrdesetdevetorice, koji je i ovoga puta precizno odradio za Čanka i drugove nimalo beznačajan posao, smeje se u kamere dok ga policija odvodi. Reporterske ekipe žure da montiraju priloge i odašalju slike u svet.

Farsa se seli na ekrane i u skupštinu, gde će istisnuti stratešku raspravu o emisiji „48 sati svadba”.

Nacizam i druge kletve

Znamo da se u Evropi još od Drugog svetskog rata ne može za nekoga izreći teža kvalifikacija od „fašista” i „nacista”. To još od tada nije političko ili ideološko određenje, nije svrstavanje među ratne gubitnike koji moraju „snositi konsekvence”, nije ni etiketa, nego prava pravcata kletva. Fatva. Politička, socijalna i lična anatema. Kad je neko jednom žigosan tim određenjima, on de facto gubi sva prava, protiv njega je sve dozvoljeno, ni najstrašnije optužnice protiv njega ne moraju se ozbiljno dokazivati.

Nastojanje da se pomoću stupidnih propagandnih manipulacija Srbima i Srbiji udari takav žig sasvim je jasno, kao što je jasan i cilj ponavljanja te operacije baš sad, pred „kosovski Armagedon”. Pri tom, nedovoljno je u Srbiji i Evropi onih koji egzaktno i svima jasno objašnjavaju da je odrednica „srpski nacisti” ili potpuni oksimoron, neodrživa besmislica, plod beskrajnog neznanja ili zlonamernosti, ili je sve to, pak, psihijatrijska dijagnoza. Dijagnoza onome ko izriče opaku besmislicu, kao i onome ko na nju pristaje ili se, ne daj Bože, identifikuje sa njom.

Uz Ruse, Srbi su poslednji narod u Evropi u kojem bi bilo moguće istinsko prihvatanje nacističke ideologije, onakve kakvu istorijski poznajemo i kakvu bi Srbima danas da prikače upravo nekadašnji saveznici i saradnici sila „Osovine”. Bitni elementi nacističke ideologije su antihrišćanski stav, magijska praksa sa jasnim elementima klasičnog satanizma, proglašenje Slovena (naročito pravoslavnih) nižom rasom koju je neophodno brutalno zatrti jer uvek sudbinski biva preprekom na putu „Velikog germanskog sna”. Praktična primena te ideologije u okupiranoj Srbiji rezultirala je najužasnijim stratištima, osmišnjenim kao hladna i bestrasna industrija smrti. Streljanje 6.000 đaka i profesora u Kragujevcu, 4.000 seljaka u Dragincu, oko 80.000 ubijenih u Banjičkom logoru u Beogradu samo su neke od bezbroj paklenih ilustracija za to. Kolosalnost srpskog postradanja od te ideologije i njene primene ima razmere nacionalne katastrofe, od koje se taj narod do dan-danas nije oporavio i čije jezive posledice i sad trpi na gotovo svim tačkama nacionalnog i državnog života.

Etiketirati Srbe kao naciste, lansirati u svetski medijski prostor floskulu „srpski nacisti” ili „pravoslavni klerofašisti”, oksimoron je kao „suva voda”, „Božji đavoli” ili „čedan političar”. Nemoguće. Da ne spominjemo sada o kakvoj drskosti je reč i o kakvom ponovnom ubijanju svake od ogromnog broja srpskih žrtava nacističkih zverstava.

Oni koji to u Srbiji danas najglasnije čine ne poseduju, očigledno, ni osnovna znanja o nacizmu i fašizmu, kao ni drugim u dugoj istoriji evropskih političkih ideja. Tačnije, njihovo znanje je na nivou brošura KPJ i stripova o Mirku i Slavku. Na primer, govoreći o „narastanju fašizma u Srbiji”, Nenad Čanak (glavni organizator titoističkog skupa „Stop fašizmu”) kaže da je to poprimilo opasne razmere „kao u Nemačkoj 1930-ih”. On očigledno nema pojma da fašizma u Nemačkoj nikada nije bilo i o svemu tome govori onako kako „mali Perica” doživljava politiku: „Ma, sve ti je to isto!” Ne može jasno da navede bitne ideološke i druge razlike između fašizma i nacizma, što ga ne sprečava da o njima još više govori. Još je Domanović pokazao kako, kad neko dovoljno ne zna i ne vidi, rastu njegove šanse da bude Vođa. Da bude Čanak ili Davidović. Firer od kojeg se tresu gaće celom komšiluku.

Izmišljanje Ruritanije

Istorija ozbiljnih političkih ideja i pokreta u Srbiji ne zna za nacizam i fašizam. Sledbeništvo nacizma i fašizma najčešće je, na diletantskom i pamfletističkom nivou, pripisivano Dimitriju Ljotiću i pokretu „Zbor”. Sam Ljotić, inače veoma ozbiljan pisac i produhovljen intelektualac, veoma je ubedljivo odbacio tu vezu i objasnio zašto je ona nemoguća. U tekstu rečitog naslova „Ni fašizam ni nacionalsocijalizam, nego ’Zbor’” (1936), on opominje da i fašizam i nacionalsocijalizam „počivaju na čisto paganskim koncepcijama starog Rima i starih Germana”. Fašizam je deifikacija države, hitlerizam rase.

„Fašisti kažu: ’Država je polubožanstvo, ona je svemoćna i apsolutna’”, piše Ljotić. „A mi kažemo: ne daj, Bože, da ona to bude! Država j ljudska tvorevina, potrebna ljudskoj sudbini, ali nije božanstvo i nije apsolutna vrednost kojoj dugujemo obožavanje. Iznad države postoje beskrajno veće stvari, kojima i država moda da služi… Gledati u državi ili rasi božanstvo, znači ne videti ga tamo gde jedino može biti, znači stvarno primiti ateističko-nehrišćansko shvatanje sveta.” (Navodi prema — Branislav Matić: „Pravda drži zemlju i gradove. Konzervativna revolucija Dimitrija Ljotića”, Parma, 1998, na italijanskom)

Postojalo je u srpskoj kulturi i ideologiji više pojedinaca i grupa koji su pripadali elitnom evropskom korpusu konzervativnorevolucionarne misli i ideji Trećeg Puta (raznim njenim varijacijama). Možda njihov najviši izraz vidimo u fascinantnoj srpskoj kulturnoj renesansi između svetskih ratova. U koju god laboratorijsku posudu da ih stavimo, čak i u šuplji čanak, na kojoj god vatri da ih krčkamo, ne možemo pronaći nikakvu njihovu ozbiljnu idejnu ili praktičnu vezu sa nacizmom ili fašizmom.

Poznaćeš ih po delima

Možda pripadnici „Nacionalnog stroja” nisu regrutovani provokatori ni „aktivirani spavači”, možda se njihovo štetočinstvo zasniva samo na neznanju, psihologiji stadiona i pivnice, možda na pogrešno pročitanim knjigama, kratkovidosti i neodgovornosti. Možda. U domenu političkih posledica sasvim je svejedno da li je neko sitni plaćenik ili besplatni „korisni idiot”.

Možda će ispostaviti, posle izvesnog vremena, kad opet bude prekasno, da je opisanoj farsi zaista bila namenjena uloga „Markala u Srbiji” (i da je to, u prvi mah, praznoglavo ignorisano). Možda će se pokazati da je upravo policija, tako često s razlogom kritikovana, sada svojim odmerenim i efikasnim delovanjem sprečila da do toga i dođe.

Umesto zaključka, na samom kraju moramo, smatrajući ih važnim, ukazati na dve stvari.

Prvo: kosovski „sat raspleta”, uvod u još jedno srpsko Veliko Čekanje, obrće svoj pretposlednji krug. Bliži se stvarno odlučujuća faza, u kojoj će sve karte, baš sve, biti u igri. Svi srpski potencijalni akteri trebalo bi, u meri svoje dobronamernosti, da budu mudriji nego što su do sada bili.

Drugo: i ovoga puta pokazala se ispravnom opaska koju već dugo želim, i ne stižem, da izložim u formi posebnog teksta. Sa stanovišta političke tehnologije, kada se jedna nejaka i u osnovi marginalna grupa lati velikog poduhvata, potencijalno moćnog i važnog, onda to neminovno budi sumnju. Jedna od važnih tehnika savremenog spec-rata zove se: potrošiti važnu mogućnost neprijatelja, obesmisliti potencijalno po nas opasnu ideju.

Stoga, kada jedna nejaka nevladina organizacija naprasno pozove i tobože organizuje srpski marš mira na administrativnu graničnu liniju Kosova i Metohije, onda je to upravo trošenje važne mogućnosti i otežavanje da se jednom docnije to zaista organizuje. Takav srpski marš ka Kosmetu će uskoro možda biti potreban, ali ga mora organizovati neko politički relevantan, sa odgovarajućim organizacionim i drugim neophodnim potencijalima. U tom maršu mora učestvovati milion ljudi, to mora biti slika koja ostavlja dubok utisak, slika koja trezni i opominje sve koji su se zaneli u svom ciničnom antisrpskom orgijanju. Pozvati na takav marš i okupiti svega 50-ak ljudi, ili triput više, svejedno, štetočinstvo je koje zaslužuje najstrožiju osudu i raskrinkavanje.

Isti je slučaj sa pokretom četrdesetdevetorice koji prave lakrdijaške manifestacije za zaštitu Srba u severnoj pokrajini, gde Srbi čine skoro 80 odsto stanovništva.

Razmislimo o tome.

Nemojmo ih slušati šta brbljaju, proučimo šta rade.

„Poznaćeš ih po delima.”

Izvor: http://www.e-nacija.com/

Bogdan DESNICA

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka