Informacioni centar "Komentar"

Uvaženi predsedavajući, Poštovani organizatori ovog cenjenog skupa, Dame i gospodo, smatram za veliku čast što mi se pružila prilika da danas na ovom cenjenom skupu mogu da svedočim i govorim iz prve ruke o (ne)delima NATO-a izvršenim nad jednim starim hrišćanskim narodom, nad njegovom verom i kulturom, nad njegovom sadašnjošću i budućnošću.

Znate da dolazimo iz Srbije, sa Kosova i Metohije, tog srpskog Jerusalima, kolevke srpske duhovnosti, srpske kulture i srpske državnosti.

Tu, gde su naši koreni, gde je stvoren duhovni indetitet naroda, gde su mnogobrojne naše svetinje (1300 crkava i manastira), građene i podizane tokom skoro čitavog jednog milenijuma, tu danas, zahvaljujući delovanju NATO saveza, preti opasnost da nestanu i poslednji tragovi našeg hiljadugodišnjeg postojanja.

Otkuda to? Zar je to moguće na početku 21. veka?

Da, gospodo, moguće je. Moguće je, zahvaljujući upravo delovanju NATO-a pod dirigentskom palicom Vašingtona i Brisela. NATO, Severnoatlantski pakt, spona koja vezuje Evropu i Severnu Ameriku, osnovan je 1949. sa ciljem: da garantuje slobodu i bezbednost svih svojih članica političkim i vojnim sredstvima. Plemenit cilj, dostojan pohvale. Nažalost, od toga se cilja vremenom odstupilo. Naime, od prestanka hladnoga rata devedesetih godina (sa padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza), NATO, da bi opravdao i dalje svoje postojanje, preuzima na sebe i druge obaveze, postavlja nove ciljeve. Umesto onoga koji brine o slobodi i bezbednosti svojih članica, NATO postaje agresor koji uništava tuđu slobodu, gazi bezbednost naroda i države koja ga ničim ne ugrožava.

Dosećate se da je reč o NATO ratu protiv SRJ (odnosno Srbije i Crne Gore) 1999. Neobičan rat, prvi takve vrste u istoriji ratova. Rat iz vazduha, rat u kome se „sukobljene“ strane nikada nisu pogledale licem u lice. NATO je punih 78. dana potpuno bespravno, bezrazložno, bezdušno i divljački razarao moju otadžbinu, zasipajući nas svim mogućim bombama i raketama, rušeći daleko više civilne (bolnice, porodilišta, stanbene četvrti, dalekovode, mostove, fabrike…) nego vojne objekte, namerno gađajući vozove i autobuse pune putnika i ubivši oko dve i po hiljade civila.

Sve to užasno boli moj narod. Ali još više od toga boli cinično objašnjenje, „opravdanje“ tog njihovog bestijanja, da to nije bilo upereno protiv srpskog naroda, nego protiv tadašnje vlasti u Beogradu, dok su nevine civilne žrtve podveli pod samo dve monstruozne reči: „kolateralna šteta“, koje su čak i od strane međunarodnih sredstava informisanja proglašene „najružnijim izrazom“ 1999. godine.

Sa posebnim užitkom iživljavale su se NATO ubice nad nebom Kosova i Metohije, pružajući vazdušnu podršku terorističkoj organizaciji tzv. OVK-a, zasipajući svetu Kosovsko-metohijsku zemlju svim i svačim, kasetnim bombama (zabranjenim za upotrebu) i raketama „obogaćenim“ osiromašenim uranijumom, čije pogubno dejstvo i danas mnogi trpe na Kosovu i Metohiji, bez obzira na nacionalnu pripadnost, pa čak i pripadnici samoga NATO-a, KFOR vojnici.

Lagali su da su tim bombardovanjem, pod nazivom „Milosrdni anđeo“ sprečili humanitarnu katastrofu, koja tada nije ni postojala, već su je svojom agresijom na našu zemlju sami izazvali (i vešto izrežirali sa vođama OVK-a i liderima kosovskih Albanaca).

No to, gospodo, nije sve. NATO zločini prema našem narodu dolaze do punog izražaja tek po završetku „rata“, kada su na osnovu rezolucije SB UN 1244 i Kumanovskog vojno-tehničkog sporazuma od 10. juna 1999. godine, došli na Kosovo i Metohiju u vidu oružanih snaga KFOR-a.

Mandat KFOR-a na osnovu tih dokumenata bio je da spreči obnavljanje neprijateljstava između zaraćenih strana, da uspostavi bezbednosno okruženje kao i da demilitarizuje OVK. KFOR je došao na Kosovo i Metohiju da bi, prema Rezoluciji 1244 SB omogućio miran i bezbedan život svim građanima Kosova, i da omogući bezuslovan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica. Nijedan od tih zadataka i obaveza NATO nije ispunio ni za evo punih osam godina. Tek njegovim dolaskom na Kosovo u licu KFOR-a, kao i civilne uprave UN, UNMIK-a, proizvedena je ne samo humanitarna katastrofa, nego i neviđeno etničko čišćenje pokrajine, jedinstven genocid nad srpskim narodom u mirnodopsko vreme, što je nepoznato u istoriji sveta, jer su i KFOR i UNMIK sebe stavili u službu podrške albanskim ekstremistima i terorističkoj OVK-a i omoućili im da izvrše progon i pogrom dve trećine hrišćanskog srpskog naroda (250.000), ali i drugih nealbanskih zajednica: Roma, Egipćana, Aškalija, Goranaca.

Konvencija UN o genocidu u Čl. 2 ovako kazuje: Po ovoj Konvenciji, genocid označava bilo koji od sledećih akata izvršenih sa namerom da unište, u celosti ili delimično, nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu i to:

- ubijanjem članova grupe,

- prouzrokovanjem ozbiljne telesne ili mentalne štete pripadnicima grupe,

- namernim stvaranjem uslova života sračunatih da se dovede do fizičkog uništenja čitave grupe ili njenih delova,

- nametanjem određenih mera čiji je cilj da se u sklopu grupe spreči rađanje,

- prisilnim premeštajem dece iz jedne grupe u drugu.

Sve ove tačke iz Konvencije UN koje karakterišu genocid, izvršene su nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji u proteklih osam godina, a u prisustvu i pod „zaštitom“ NATO trupa. Moramo Vas podsetiti da je istorija Kosova i Metohije tužna i krvava. Ona traje bez malo 620 godina. Započela je čuvenom Kosovskom bitkom 1389. i još nije završena. U toj dugoj istoriji bilo je malo vedrih i mirnih dana, Nekih dvadesetak godina. Sve ostale duge godine i stoleća prošla su u tami ropstva i na krstu stradanja. O tome su napisane ne čitave knjige, već čitave biblioteke, od domaćih i stranih pisaca. To obilje svedoka i svedočanstava govore da je svaki naredni period bio teži, stradalniji i krvaviji od prethodnog. Knjiga „Plač stare Srbije“ od Nikole Popovića, opisuje poslednjih sto godina pod Turcima. Iako je to još uvek bilo otomansko ropstvo, glavni zulumćari nad Srbima, nad srpskom nejači, nad našim svetinjama bili su Arbanasi, poislamljeni Šiptari. Kada se čita ta knjiga, i prati razvoj događaja u naše dane od juna 1999. godine, stiče se utisak da nam se istorija stalno ponavlja. U jačem ili slabijem intezitetu, ali se ponavlja. Više sada nego li ikada. Od juna meseca te 1999. godine, Kosovo i Metohija su ponovo na krstu. Oni su i pre toga, još od 1941, prolazili kroz oganj i vodu stradanja, nasilja, pljački, ubistava, silovanja, progona. Ali ovih zadnjih osam godina, pod „zaštitom“ NATO-a i pod vlašću UNMIK-a, prevazilaze svojom surovošću sve što je do sada doživljeno i zapisano u istoriji. Kosovo i Metohija na krstu! Može li se zamisliti strašnija slika pred našim očima? Pod krstom se ne govori. Pod krstom se ili ćuti u bolu, ili grca u suzama. Pogotovu Onaj na Krstu ne govori. On trpi i pati. I moli se za svoje mučitelje: „Oče, oprosti im, jer neznaju šta rade“. Tako je govorio raspeti Gospod. Mi, saraspeti sa Kosovom i Metohijom, ne usuđujemo se da ponovimo te svete reči. Jer naši mučitelji, vrlo dobro znaju šta rade i zašto to rade.

A to šta oni – današnji teroristi i zločinci kosovski Šiptari, rade na Kosovu i Metohiji i od Kosova i Metohije poznato je celom svetu. Jer oni svoje zločinačke rabote već osam godina vrše javno pred očima celoga sveta, u prisustvu čitave međunarodne zajednice, prisutne na Kosovu i Metohiji u licu UNMIK-a i KFOR-a. Ne samo prisutne u smislu svedoka, već pod direktnom njenom upravom i vlašću, koja umesto da zločin sprečava i iskorenjuje, ona ga dopušta i toleriše. Iako je vlast UN još uvek prisutna i validna na Kosovu i Metohiji, iako NATO trupe (16.500 vojnika) i dalje bivakuju u svojim bazama na Kosovu i Metohiji, po njemu se i dalje slobodno kreću stotine i hiljade terorista i zločinaca, dovršavajući svoj monstruozni zločin – potpunog iskorenjivanja Srba hrišćana sa Kosova i Metohije.

Mnogi od tih zločinaca sede u privremenim kosovskim institucijama sa kojima međunarodna zajednica legitimno sarađuje. O svemu tome, ali konkretno i u detaljima, govori i najnovija knjiga „PRIKRIVANjE GENOCIDA NA KOSOVU“ - Zločin protiv Boga i protiv čoveka, iz pera IZOLDE XENRI (Iseult Xenry), pripadnika međunarodne misije na Kosovu i Metohiji. To nije uopšte tipična knjiga o trenutnim dešavanjima, i ne pripada žanru međunarodne politike. Nije to ni novinarski ekspoze. Jednostavno, to je knjiga priča, istinitih priča o onome što se na Kosovu i Metohiji dešavalo sve od kraja rata 1999. godine pa do danas: ubijanja, odsecanje glava, paljevine, bombaški napa-di, kasapljenja, silovanja, kidnapovanja, torture, rušenje i skrnavljenje svetinja – crkava i manastira (preko 150), krađe, sakaćenja, zastrašivanja, progoni…

I sve je to NATO omogućio, zločince tolerisao, pravdu gazio. Xladna distanca snaga KFOR-a, signal nepogrešivo i namerno dat zločincima UČK-a, bio je, ustvari, signal za izvršenje tihog i metodičnog programa eliminacije. Taj program je kulminirao u martovskom pogromu 2004. godine, kada je celo Kosovo bilo u plamenu, dok je NATO to mirno posmatrao. Kako je, pak, izgledala ta pasivnost KFOR-a u vršenju svoje misije, najbolje ilustruje sledeći primer.

U seli Cernici, nedaleko od Gnjilana, učitelj u tom selu Miomir Savić, sedeo je jednoga dana ispred malog srpskog kafića sa nekim svoji prijateljima. Albanski teroristi bacili su bombu na kafić i pobegli. Paklena naprava je eksplodirala, ostavljajući Miomira teško ranjenog. Iz nogu je gubio mnogo krvi. Ljudi su pokušali da mu pomognu, međutim, odmah po dolasku, pripadnici američkog KFOR-a su zabranili da mu bilo ko priđe. Ležao je tako više od dva sata, krvareći, krvareći do smrti. Albanci, zdravstveni radnici, došli su iz gnjilanske hitne pomoći, hirurg sa tri medicinske sestre. Čak su i oni molili KFOR da im dozvoli da pomognu Miomiru, ali uzalud. I njima je isto tako bilo zabranjeno da mu priđu. Miomir je ležao pred kafićem, krvareći na smrt, a KFOR niti mu je pomogao, niti to dozvoljavao drugima. Nakon što je dva i po sata tako ležao, sa teškim povredama na nogama, iz kampa Bondstil stigao je helikopter sa medicinskom pomoći, ali u tom trenutku bilo je već prekasno i on je, okružen američkim vojnicima, umro. A vojnici su ga dva i po sata samo gledali kako na smrt krvari. Mora da su sledili naređenje!

Na meti terorista bili su ne samo živi hrišćani Srbi, i ostali nealbanci, njihova imovina, kuće i svetinje, nego i hrišćanska groblja. Mnoga srpska groblja po čitavom Kosovu i Metoh

Episkop raško-prizrenski ARTEMIJE

Srodni članci:

• Konkurs za Čembrlena
• NATO i DSZ se brane u Varvarinu
• Amerikanizacija Evrope kao povratni talas evropeizirane Amerike
• Tajna akcija srpskih aviona G-4 u ratu protiv NATO
• Da urlamo kad nas boli