RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

НАТО на делу— случај Косова и Метоxије

НАТО на делу— случај Косова и Метоxије 04.11.2007.Leave a comment

Уважени председавајући, Поштовани организатори овог цењеног скупа, Даме и господо, сматрам за велику част што ми се пружила прилика да данас на овом цењеном скупу могу да сведочим и говорим из прве руке о (не)делима НАТО-а извршеним над једним старим хришћанским народом, над његовом вером и културом, над његовом садашњошћу и будућношћу.

Знате да долазимо из Србије, са Косова и Метохије, тог српског Јерусалима, колевке српске духовности, српске културе и српске државности.

Ту, где су наши корени, где је створен духовни индетитет народа, где су многобројне наше светиње (1300 цркава и манастира), грађене и подизане током скоро читавог једног миленијума, ту данас, захваљујући деловању НАТО савеза, прети опасност да нестану и последњи трагови нашег хиљадугодишњег постојања.

Откуда то? Зар је то могуће на почетку 21. века?

Да, господо, могуће је. Могуће је, захваљујући управо деловању НАТО-а под диригентском палицом Вашингтона и Брисела. НАТО, Северноатлантски пакт, спона која везује Европу и Северну Америку, основан је 1949. са циљем: да гарантује слободу и безбедност свих својих чланица политичким и војним средствима. Племенит циљ, достојан похвале. Нажалост, од тога се циља временом одступило. Наиме, од престанка хладнога рата деведесетих година (са падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза), НАТО, да би оправдао и даље своје постојање, преузима на себе и друге обавезе, поставља нове циљеве. Уместо онога који брине о слободи и безбедности својих чланица, НАТО постаје агресор који уништава туђу слободу, гази безбедност народа и државе која га ничим не угрожава.

Досећате се да је реч о НАТО рату против СРЈ (односно Србије и Црне Горе) 1999. Необичан рат, први такве врсте у историји ратова. Рат из ваздуха, рат у коме се „сукобљене“ стране никада нису погледале лицем у лице. НАТО је пуних 78. дана потпуно бесправно, безразложно, бездушно и дивљачки разарао моју отаџбину, засипајући нас свим могућим бомбама и ракетама, рушећи далеко више цивилне (болнице, породилишта, станбене четврти, далеководе, мостове, фабрике…) него војне објекте, намерно гађајући возове и аутобусе пуне путника и убивши око две и по хиљаде цивила.

Све то ужасно боли мој народ. Али још више од тога боли цинично објашњење, „оправдање“ тог њиховог бестијања, да то није било уперено против српског народа, него против тадашње власти у Београду, док су невине цивилне жртве подвели под само две монструозне речи: „колатерална штета“, које су чак и од стране међународних средстава информисања проглашене „најружнијим изразом“ 1999. године.

Са посебним ужитком иживљавале су се НАТО убице над небом Косова и Метохије, пружаjући ваздушну подршку терористичкој организацији тзв. ОВК-а, засипајући свету Косовско-метохијску земљу свим и свачим, касетним бомбама (забрањеним за употребу) и ракетама „обогаћеним“ осиромашеним уранијумом, чије погубно дејство и данас многи трпе на Косову и Метохији, без обзира на националну припадност, па чак и припадници самога НАТО-а, КФОР војници.

Лагали су да су тим бомбардовањем, под називом „Милосрдни анђео“ спречили хуманитарну катастрофу, која тада није ни постојала, већ су је својом агресијом на нашу земљу сами изазвали (и вешто изрежирали са вођама ОВК-а и лидерима косовских Албанаца).

Но то, господо, није све. НАТО злочини према нашем народу долазе до пуног изражаја тек по завршетку „рата“, када су на основу резолуције СБ УН 1244 и Кумановског војно-техничког споразума од 10. јуна 1999. године, дошли на Косово и Метохију у виду оружаних снага КФОР-а.

Мандат КФОР-а на основу тих докумената био је да спречи обнављање непријатељстава између зараћених страна, да успостави безбедносно окружење као и да демилитаризује ОВК. КФОР је дошао на Косово и Метохију да би, према Резолуцији 1244 СБ омогућио миран и безбедан живот свим грађанима Косова, и да омогући безуслован и безбедан повратак избеглица и расељених лица. Ниједан од тих задатака и обавеза НАТО није испунио ни за ево пуних осам година. Тек његовим доласком на Косово у лицу КФОР-а, као и цивилне управе УН, УНМИК-а, произведена је не само хуманитарна катастрофа, него и невиђено етничко чишћење покрајине, јединствен геноцид над српским народом у мирнодопско време, што је непознато у историји света, јер су и КФОР и УНМИК себе ставили у службу подршке албанским екстремистима и терористичкој ОВК-а и омоућили им да изврше прогон и погром две трећине хришћанског српског народа (250.000), али и других неалбанских заједница: Рома, Египћана, Ашкалија, Горанаца.

Конвенција УН о геноциду у Чл. 2 овако казује: По овој Конвенцији, геноцид означава било који од следећих аката извршених са намером да униште, у целости или делимично, националну, етничку, расну или верску групу и то:

– убијањем чланова групе,

– проузроковањем озбиљне телесне или менталне штете припадницима групе,

– намерним стварањем услова живота срачунатих да се доведе до физичког уништења читаве групе или њених делова,

– наметањем одређених мера чији је циљ да се у склопу групе спречи рађање,

– присилним премештајем деце из једне групе у другу.

Све ове тачке из Конвенције УН које карактеришу геноцид, извршене су над српским народом на Косову и Метохији у протеклих осам година, а у присуству и под „заштитом“ НАТО трупа. Морамо Вас подсетити да је историја Косова и Метохије тужна и крвава. Она траје без мало 620 година. Започела је чувеном Косовском битком 1389. и још није завршена. У тој дугој историји било је мало ведрих и мирних дана, Неких двадесетак година. Све остале дуге године и столећа прошла су у тами ропства и на крсту страдања. О томе су написане не читаве књиге, већ читаве библиотеке, од домаћих и страних писаца. То обиље сведока и сведочанстава говоре да је сваки наредни период био тежи, страдалнији и крвавији од претходног. Књига „Плач старе Србије“ од Николе Поповића, описује последњих сто година под Турцима. Иако је то још увек било отоманско ропство, главни зулумћари над Србима, над српском нејачи, над нашим светињама били су Арбанаси, поисламљени Шиптари. Када се чита та књига, и прати развој догађаја у наше дане од јуна 1999. године, стиче се утисак да нам се историја стално понавља. У јачем или слабијем интезитету, али се понавља. Више сада него ли икада. Од јуна месеца те 1999. године, Косово и Метохија су поново на крсту. Они су и пре тога, још од 1941, пролазили кроз огањ и воду страдања, насиља, пљачки, убистава, силовања, прогона. Али ових задњих осам година, под „заштитом“ НАТО-а и под влашћу УНМИК-а, превазилазе својом суровошћу све што је до сада доживљено и записано у историји. Косово и Метохија на крсту! Може ли се замислити страшнија слика пред нашим очима? Под крстом се не говори. Под крстом се или ћути у болу, или грца у сузама. Поготову Онај на Крсту не говори. Он трпи и пати. И моли се за своје мучитеље: „Оче, опрости им, јер незнају шта раде“. Тако је говорио распети Господ. Ми, сараспети са Косовом и Метохијом, не усуђујемо се да поновимо те свете речи. Јер наши мучитељи, врло добро знају шта раде и зашто то раде.

А то шта они – данашњи терористи и злочинци косовски Шиптари, раде на Косову и Метохији и од Косова и Метохије познато је целом свету. Јер они своје злочиначке работе већ осам година врше јавно пред очима целога света, у присуству читаве међународне заједнице, присутне на Косову и Метохији у лицу УНМИК-а и КФОР-а. Не само присутне у смислу сведока, већ под директном њеном управом и влашћу, која уместо да злочин спречава и искорењује, она га допушта и толерише. Иако је власт УН још увек присутна и валидна на Косову и Метохији, иако НАТО трупе (16.500 војника) и даље бивакују у својим базама на Косову и Метохији, по њему се и даље слободно крећу стотине и хиљаде терориста и злочинаца, довршавајући свој монструозни злочин – потпуног искорењивања Срба хришћана са Косова и Метохије.

Многи од тих злочинаца седе у привременим косовским институцијама са којима међународна заједница легитимно сарађује. О свему томе, али конкретно и у детаљима, говори и најновија књига „ПРИКРИВАЊЕ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ“ – Злочин против Бога и против човека, из пера ИЗОЛДЕ XЕНРИ (Исеулт Xенрy), припадника међународне мисије на Косову и Метохији. То није уопште типична књига о тренутним дешавањима, и не припада жанру међународне политике. Није то ни новинарски експозе. Једноставно, то је књига прича, истинитих прича о ономе што се на Косову и Метохији дешавало све од краја рата 1999. године па до данас: убијања, одсецање глава, паљевине, бомбашки напа-ди, касапљења, силовања, киднаповања, тортуре, рушење и скрнављење светиња – цркава и манастира (преко 150), крађе, сакаћења, застрашивања, прогони…

И све је то НАТО омогућио, злочинце толерисао, правду газио. Xладна дистанца снага КФОР-а, сигнал непогрешиво и намерно дат злочинцима УЧК-а, био је, уствари, сигнал за извршење тихог и методичног програма елиминације. Тај програм је кулминирао у мартовском погрому 2004. године, када је цело Косово било у пламену, док је НАТО то мирно посматрао. Како је, пак, изгледала та пасивност КФОР-а у вршењу своје мисије, најбоље илуструје следећи пример.

У сели Церници, недалеко од Гњилана, учитељ у том селу Миомир Савић, седео је једнога дана испред малог српског кафића са неким своји пријатељима. Албански терористи бацили су бомбу на кафић и побегли. Паклена направа је експлодирала, остављајући Миомира тешко рањеног. Из ногу је губио много крви. Људи су покушали да му помогну, међутим, одмах по доласку, припадници америчког КФОР-а су забранили да му било ко приђе. Лежао је тако више од два сата, крварећи, крварећи до смрти. Албанци, здравствени радници, дошли су из гњиланске хитне помоћи, хирург са три медицинске сестре. Чак су и они молили КФОР да им дозволи да помогну Миомиру, али узалуд. И њима је исто тако било забрањено да му приђу. Миомир је лежао пред кафићем, крварећи на смрт, а КФОР нити му је помогао, нити то дозвољавао другима. Након што је два и по сата тако лежао, са тешким повредама на ногама, из кампа Бондстил стигао је хеликоптер са медицинском помоћи, али у том тренутку било је већ прекасно и он је, окружен америчким војницима, умро. А војници су га два и по сата само гледали како на смрт крвари. Мора да су следили наређење!

На мети терориста били су не само живи хришћани Срби, и остали неалбанци, њихова имовина, куће и светиње, него и хришћанска гробља. Многа српска гробља по читавом Косову и Метох

Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ

Сродни чланци:

Оставите одговор