RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Има наде

Има наде 19.07.2007.Leave a comment

Не каже се за бадава да она умире последња. Да је тако показује Видовдански марш, организован упркос свему и упркос свима.

Најважније од свега, овај марш нису организовали ни Супермен ни Бетмен већ заиста обични људи, какве сваког дана можете срести и са њима се чак познавати. Мала, али битна разлика, која ове људе одваја од малодушних и блазираних јесте та да у њиховим срцима и душама још гори она ватра, која је човека ослободила из пећине и одвела га у авантуру коју зовемо историја.

То што нас је учествовало мало у овом маршу до Грачанице и Газиместана не значи да немамо шансе, јер до великих ствари се долази преко малих почетних акција. Xришћана је прво било мало, па тек онда много, што исто важи и за бунтовнике против комунизма. Чак би било и сумњиво да је за нама пошла некаква река народа. Ту би могли учити на примеру Слободана Милошевића, коме су 1988. и 1989. долазиле стотине хиљада на поклоњење, да би га у Xаг испратила два чувара.

Аутентичност ове акције огледа се и у чињеници њеног систематског прећуткивања од стране тзв. великих медија (Политика, РТС и наравно Б92). Не би ваљало да су нас они хвалили и рекламирали, јер тада би човек морао да се запита „шта у овој причи није у реду“? Једини изузетак је текст Слободана Антонића у Политици од 5. јула 2007.

Ипак највећа вредност ове акције јесте у томе што упознате неке веома занимљиве људе, које је иначе све теже срести у свету циничних и испрепаданих. Такви људи показују да је Косовски мит жива ватра а на празна фраза, и то својом спремношћу да га посведоче конкретним деловањем.

Одушевите се, а друго и не можете кад упознате Марка Шећерова (17 година) родом из Титела, који је побегао из родитељске куће како би учествовао у маршу.

Или Милицу Миновић (17 година) из богате београдске породице, која уместо фенсерског блејања у кафићу, вођена љубављу и ентузијазмом бира да се ломата по ибарској магистрали.

Или Јосифа Нађа (19 година) увек на челу колоне, са јасним циљем да се крсти у цркви Светог Димитрија у северном делу Митровице.

Нису то никакви малоумници, људождери или нацисти већ истински слободни људи, који под слободом подразумевају спремност да се путем конкретне акције удостоје Божијег друштва, баш онако како је то чинио и Лазар, који је светачки статус изборио помоћу мача.

Има још разлога због којих је вредело учествовати, а не најмање важан је и тај што вам се пружа прилика да се лично уверите како је Србија лепа земља. Ако ни због чега другог, онда се због те лепоте вреди борити за њу. Замислите само могућност да се након пређених 25 километара окупате у Ибру, подно тврђаве Маглич, а затим ноћ проведете на отвореном. Тек тада схватите какав грех чинимо причом о прогресу, који је заправо прогрес у провалију.

Сви ови, а и неки други разлози, које сада нисам навео требало би да да буду довољни да се боримо за овај свет и своје право да будемо људи у њему, а не само грађани.

Наравно, све то важи под условом да већ нисмо подлегли либерално демократској тиранији ништа бољој од комунистичке или нацистичке.

Младен Медић је учесник Видовданског марша 2007. из Војводине и аутор неколико дописа Српском листу. Уредништво се нада да ће његових прилога бити све више.

Младен МЕДИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор