RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Један покрет је на помолу

Један покрет је на помолу 05.07.2007.Leave a comment

Читаоци „Политике” или листа „Данас”, као и гледаоци РТС или Б92, у једној ствари се налазе на истом. Ако су пратили само „своје” медије, онда засигурно не знају да се у Србији догодио „Видовдански марш”; не знају да је седамдесеторо људи, међу којима и шест жена, прошло кроз Србију, од Врачара до Газиместана; не знају шта се све на том путу дешавало; где су, уопште, ти путници спавали; куда су ишли и кога су видели; шта се десило када су прешли административну линију према Косову; како су их дочекали амерички војници, а како албански полицајци; шта је било на крају пута и да ли им се пут исплатио. Пошто велики или озбиљни медији нису о томе извештавали, ствар као да се није ни догодила. А ако се није догодила, не може бити ни последица. У великим медијима се нешто слично мислило и почетком јула 1992. Тада је група студената кренула пешице из Ниша за Београд. Желели су да протестују код председника Републике и да траже промене. Они из медија који су тада игнорисали ове путнике све теже су, доцније, могли да објасне својим читаоцима и гледаоцима шта се у Србији заправо догађа. Морали су све више тога да игноришу. Све док промена није постала тако велика да их је ударила у лице. Од тога им некако и данас бриде образи. Када се шире размишља, упада у очи игноранција коју наша медијска и културна елита показује према читавом једном делу друштва. Не треба бити ни социолог, нити аналитичар, па видети да је тај друштвени сегмент врло динамичан. У том свету, „невидљивом” само зато што нећемо ни да га погледамо, постоје феномени које смо давно заборавили. У њему се, рецимо, грађанске и књижевне трибине не састоје само из ритуалних монолога тројице професора испред публике од петоро стараца; не, ту су трибине као у најбољим осамдесетим: узбудљива сведочења личног животног и политичког става, узбудљива сведочења пред публиком састављеном од стотину исто тако узбуђених слушалаца. Уопште, ако су игде у Србији трибине живе, оне су живе у том свету. У том свету живе и књиге о којима нећете прочитати ни слово у културним рубрикама; о којима нећете чути ни реч у „минутима за културу” наших телевизија; за коју ни једна „културна посленица” или „помоћник министра за културу” неће дати ни пару. Па ипак, те књиге – чији су писци, каткад, живели давно и у далеким земљама – налазе пут до читаоца; неке од тих књига се распродају већ после неколико недеља; неке од њих су толико тражене да иду од руке до руке, у већ исхабаним омотницама; о њима се прича дуго, страсно и са заносом. И уопште, ако су игде у Србији књиге живе, оне су живе управо у том свету. У том свету грађанска удружења и невладине иницијативе нису празне љуштуре; ту се НВО не састоје само од једне намрштене госпође, или од једног намрштеног господина, са девизним рачуном и факсом за слање љутитих саопштења (или још љућих извештаја); не, то су праве, живе организације грађана који траже одговоре, раде на себи и другима, или покушавају да поправе окружење; у тим удружењима збиља има спремности да се уложи сопствено време и снага у ствар која је општа, која не доноси синекуре, не подразумева „пројекте”, и не завршава се још једним путовањем на међународну конференцију. И уопште, ако су игде у Србији живе грађанске иницијативе, оне су живе управо у том свету. Тај свет презиремо јер нам се чини да је мали и бизаран. Али, то нису љубитељи НЛО, то није секта пуног Месеца. Отидите недељом у најближу цркву и схватићете о чему говорим. Видећете колико је људи. Тако је готово сваке недеље и у готово свим црквама. Ако дуго нисте били у цркви, изненадићете се. Промена је много и када је реч о учешћу људи у служби, и када је реч о читавој атмосфери. А те промене се и даље дешавају. И није тешко замислити како ће све изгледати за неколико година. Још нешто: ти људи нису ни Национални строј, ни Гарда цара Лазара. То је јефтин пропагандни трик. Читав један богат и разноврстан део нашег друштва елиминише се тако што се у вест убаци само једна реченица: „у питању је организација која се у својим акцијама удружује са Националним стројем” (види вести Б92 за 26. јун). Али, то нису ни нацисти, ни лудаци, ни педофили. То нису никакви милитантни екстремисти повезани са „Црквом и Академијом”. То су обични и, углавном, веома пристојни људи. Неки од њих су чак далеко образованији и бољег карактера од новинара који их тако цинично дисквалификују. Српска елита може и даље да игнорише тај свет. Али не задуго. Један покрет је на помолу. Тих, али широк и поприлично дубок, тај покрет се помаља у таласима. Ако добро погледате, видећете да је сваки следећи талас већи. Они који су чули за плиму знају шта то значи. Они који је не признају (јер, „у модерном свету нема тако ретроградних појава”) нека само наставе да леже на песку. И нека се после не жале како их је вода изненадила. И како су морали дуго и напорно да пливају.

Слободан АНТОНИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор