RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

НАТО самит у Риги – шта су српски медији прећутали

НАТО самит у Риги – шта су српски медији прећутали 01.01.2007.Leave a comment

Пријем Србије у Партнерство за мир током недавног рижског самита НАТО-а поздравили су скоро сви званичници Србије- од председника Б.Тадића до министра одбране З.Стојковића. Према њиховим речима овај догађај „је један од највећих спољнополитичких успеха у 2006.години“, који отвара врата не само у алијансу него и у ЕУ.

Истовремено ниједан од наших „водећих“ политичких играча ништа није рекао о неслагањима између САД-а и њихових европских савезника, која се могу одредити као почетак краја потпуног доминирања Вашингтона у усвајању одлука савеза.

Нико отворено није причао о томе да добијање „зеленог светла“ за укључење у Партнерство не означава да ће интеграција у НАТО и европске структуре бити брз и безболан процес за српску државу, да ћемо морати испунити још гомилу различитих захтева да видимо “ светло на крају тунела“. Али вратимо се томе шта се у суштини дешавало иза кулиса састанка у Риги.

Рижски самит НАТО-а открио је постојање знатних неслагања између савезника у вези најважнијих питања текућих послова и уопште дугорочног развоја. Његови резултати сведоче да политика Вашингтона, који користи НАТО за реализовање сопствених интереса почиње да провоцира раздраженост у главним градовима континенталне „Старе Европе“ који теже да умање зависност од превласти САД-а, и долазе до закључка да треба што више пажње посветити изградњи властите „вертикали безбедности“.

Ове околности у многом су одредили фактички крах америчких покушаја да увере савезнике да повуку национално ограничење на коришћење својих контигената на авганистанској територији и повећају број војних лица у европским јединицама. Најутицајније европске чланице алијансе су пристале да шаљу своје копнене јединице у опасан југ државе само у „ванредним случајевима“.

Коначни документ самита представља не више од примера дипломатског посла. У њему се у општим цртама говори о „темељитим задацима“ савеза, укључујући „безбедност, консултације, одбрану, регулисање криза и партнерство.“ Али за експерте је очигледно да до неразумевања између САД и њихових савезника долази у подручју миротворних операција. Државе „Старе Европе“ не изражавају одушевљења у вези свог будућег учешћа у војним операцијама Пентагона изван зоне одговорности НАТО-а и неће да сносе нове трошкове који се за њих претварају у нове људске жртве. То је најјачи унутрашњи конфликт у НАТО-у од времена потписивања Атлантске повеље 1949 године и баш он, као главна мисао пролази кроз овај самит.

У исто време Вашингтон није успео да добије подршку од стране европских држава у вези планова о „глобализацији НАТО-а“ и успостављања „посебних односа“ са Аустралијом, Јапаном, Јужном Корејом и Новим Зеландом. Ова тежња, како мисле у Европи, у суштини има циљ да трансформише алијансу у међународну војно-политичку организацију са жандарским функцијама и обавезним условима да ће САД у њој заузимати доминирајући положај. У Европи имају схватање да експанзија НАТО-а у регион Азије и Пацифика садржи у себи потенцијал конфликтног супротстављања Кини.

Досадашње искуство проширења НАТО-а показује, да нове источно-европске и балтичке чланице алијансе нису донеле учврштење ни у војном, ни у политичком погледу. Главни циљеви претходног проширења били су обезбеђење безбедносних услова социјално-политичког трансформисања ових држава и дефинитивно фиксирање ових држава под утицај и контролу Запада рачунајући на теоретско „реставрирање“ у Русији. Данас ако узмемо у обзир спољашње услове, који су претрпели измене, алијанса не може да отвара врата новим члановима и да се у исто време руководи само жељом подршци самим њима ка оријентисању тих држава „европским вредностима“. Потребни су само они који реално могу да учврсте НАТО. Аналитичари поред свега сматрају да „политика отворених врата“ у односу на Украјину и Грузију, која је била под притиском Вашингтона проглашена за време Рижског самита, изгледа као начин да се „загреју“ атлантске тежње прозападно оријентисаних елита у овим државама, али у исто време чувају нејасност перспективе позивања их у блок. Осим тога, у Бриселу се још увек боје да ако питање уласка Кијева и Тбилиси у НАТО дође до практичног решавања, то ће проузроковати врло дубоку кризу у односима Русија-НАТО.

Постоји још један озбиљан разлог хлађења тежње ка проширењу од стране НАТО-а по сваку цену. Раније је улазак у алијансу наговештавао и аутоматски улазак у ЕУ. Али је проширење ЕУ већ достигло своје крајње границе. После уласка Бугарске и Румуније, Брисел је већ обелоданио дугорочну паузу и неће никоме да даје непоткрепљену наду. У супротном случају ЕУ која се запетљала у институционалној реформи, постаје нефункционална. Већ сада ЕУ демонстрира знаке тешке кризе, која је изазвана како застарелошћу механизма усвајања одлука тако и „старосним“ националним егоизмом посебних држава-чланица Уније. Довољно је навести пример Пољске, која је блокирала почетак разговора између ЕУ и Русије о потписивању новог оквирног споразума.

У циљу да уједини савезнике и постигне више флексибилности са њихове стране током реализације планова Пентагона, односно коришћења војног потенцијала алијансе и изградње НАТО-а сагласно америчким моделом САД све више активно гурају тезу да је нова Русија стара претња из периода „хладног рата“. Ова тенденција се изражава у упорним покушајима американаца да укључе у списак задатака Алијансе обезбеђење енергетске сигурности. То подразумева пре свега одбрану од „насртаја са стране Русије на начела функционисања западне заједнице развијених демократија“. Ова идеја је била обелодањена уочи самита у говору утицајног шефа Одбора за спољне послове горњег дома парламента САД – републиканаца Ричарда Лугара, који је понудио ревизију улоге НАТО-а, претварање организације у савез потрошача енергетских богатства, који се супротставља Русији. Лугар је такође понудио применити на енергетске односе дејство 5 поглавља Устава НАТО-а, које третира напад на једног од члана алијансе као напад на читав савез. Како изгледа, одустајање Европе од пољског пројекта „енергетске НАТО-а“ био је разлог да су САД позвале на трансформацију Алијансе ради својих геополитичких интереса. Таква визија проблема у суштини оријентише НАТО на војно супротстављање Русији у борби за њена природна богатства-нафту,гас итд.

Истовремено, процес формирања слике спољног непријатеља из Русије за Вашингтон ће бити компликован. За главне европске савезнике важно је не дозволити конфронтације у односима између НАТО-а и Русије, нарочито уочи нове фазе „битке за Авганистан“и значајних испорука енергената из Руске Федерације и могућности њиховог преоријентисања у Азију. Због тога упркос свим покушајима Вашингтона да укључе „енергетску уцену“ у број претњи заједничке безбедности завршна декларација самита садржала је доста лагодна формулисања што се тиче реда и редоследа деловања савезника у случају појаве претње енергетске безбедности.

Небојша Добровидић

Сродни чланци:

Оставите одговор