Informacioni centar "Komentar"

Prijem Srbije u Partnerstvo za mir tokom nedavnog rižskog samita NATO-a pozdravili su skoro svi zvaničnici Srbije- od predsednika B.Tadića do ministra odbrane Z.Stojkovića. Prema njihovim rečima ovaj događaj „je jedan od najvećih spoljnopolitičkih uspeha u 2006.godini“, koji otvara vrata ne samo u alijansu nego i u EU.

Istovremeno nijedan od naših „vodećih“ političkih igrača ništa nije rekao o neslaganjima između SAD-a i njihovih evropskih saveznika, koja se mogu odrediti kao početak kraja potpunog dominiranja Vašingtona u usvajanju odluka saveza.

Niko otvoreno nije pričao o tome da dobijanje „zelenog svetla“ za uključenje u Partnerstvo ne označava da će integracija u NATO i evropske strukture biti brz i bezbolan proces za srpsku državu, da ćemo morati ispuniti još gomilu različitih zahteva da vidimo “ svetlo na kraju tunela“. Ali vratimo se tome šta se u suštini dešavalo iza kulisa sastanka u Rigi.

Rižski samit NATO-a otkrio je postojanje znatnih neslaganja između saveznika u vezi najvažnijih pitanja tekućih poslova i uopšte dugoročnog razvoja. Njegovi rezultati svedoče da politika Vašingtona, koji koristi NATO za realizovanje sopstvenih interesa počinje da provocira razdraženost u glavnim gradovima kontinentalne „Stare Evrope“ koji teže da umanje zavisnost od prevlasti SAD-a, i dolaze do zaključka da treba što više pažnje posvetiti izgradnji vlastite „vertikali bezbednosti“.

Ove okolnosti u mnogom su odredili faktički krah američkih pokušaja da uvere saveznike da povuku nacionalno ograničenje na korišćenje svojih kontigenata na avganistanskoj teritoriji i povećaju broj vojnih lica u evropskim jedinicama. Najuticajnije evropske članice alijanse su pristale da šalju svoje kopnene jedinice u opasan jug države samo u „vanrednim slučajevima“.

Konačni dokument samita predstavlja ne više od primera diplomatskog posla. U njemu se u opštim crtama govori o „temeljitim zadacima“ saveza, uključujući „bezbednost, konsultacije, odbranu, regulisanje kriza i partnerstvo.“ Ali za eksperte je očigledno da do nerazumevanja između SAD i njihovih saveznika dolazi u području mirotvornih operacija. Države „Stare Evrope“ ne izražavaju oduševljenja u vezi svog budućeg učešća u vojnim operacijama Pentagona izvan zone odgovornosti NATO-a i neće da snose nove troškove koji se za njih pretvaraju u nove ljudske žrtve. To je najjači unutrašnji konflikt u NATO-u od vremena potpisivanja Atlantske povelje 1949 godine i baš on, kao glavna misao prolazi kroz ovaj samit.

U isto vreme Vašington nije uspeo da dobije podršku od strane evropskih država u vezi planova o „globalizaciji NATO-a“ i uspostavljanja „posebnih odnosa“ sa Australijom, Japanom, Južnom Korejom i Novim Zelandom. Ova težnja, kako misle u Evropi, u suštini ima cilj da transformiše alijansu u međunarodnu vojno-političku organizaciju sa žandarskim funkcijama i obaveznim uslovima da će SAD u njoj zauzimati dominirajući položaj. U Evropi imaju shvatanje da ekspanzija NATO-a u region Azije i Pacifika sadrži u sebi potencijal konfliktnog suprotstavljanja Kini.

Dosadašnje iskustvo proširenja NATO-a pokazuje, da nove istočno-evropske i baltičke članice alijanse nisu donele učvrštenje ni u vojnom, ni u političkom pogledu. Glavni ciljevi prethodnog proširenja bili su obezbeđenje bezbednosnih uslova socijalno-političkog transformisanja ovih država i definitivno fiksiranje ovih država pod uticaj i kontrolu Zapada računajući na teoretsko „restavriranje“ u Rusiji. Danas ako uzmemo u obzir spoljašnje uslove, koji su pretrpeli izmene, alijansa ne može da otvara vrata novim članovima i da se u isto vreme rukovodi samo željom podršci samim njima ka orijentisanju tih država „evropskim vrednostima“. Potrebni su samo oni koji realno mogu da učvrste NATO. Analitičari pored svega smatraju da „politika otvorenih vrata“ u odnosu na Ukrajinu i Gruziju, koja je bila pod pritiskom Vašingtona proglašena za vreme Rižskog samita, izgleda kao način da se „zagreju“ atlantske težnje prozapadno orijentisanih elita u ovim državama, ali u isto vreme čuvaju nejasnost perspektive pozivanja ih u blok. Osim toga, u Briselu se još uvek boje da ako pitanje ulaska Kijeva i Tbilisi u NATO dođe do praktičnog rešavanja, to će prouzrokovati vrlo duboku krizu u odnosima Rusija-NATO.

Postoji još jedan ozbiljan razlog hlađenja težnje ka proširenju od strane NATO-a po svaku cenu. Ranije je ulazak u alijansu nagoveštavao i automatski ulazak u EU. Ali je proširenje EU već dostiglo svoje krajnje granice. Posle ulaska Bugarske i Rumunije, Brisel je već obelodanio dugoročnu pauzu i neće nikome da daje nepotkrepljenu nadu. U suprotnom slučaju EU koja se zapetljala u institucionalnoj reformi, postaje nefunkcionalna. Već sada EU demonstrira znake teške krize, koja je izazvana kako zastarelošću mehanizma usvajanja odluka tako i „starosnim“ nacionalnim egoizmom posebnih država-članica Unije. Dovoljno je navesti primer Poljske, koja je blokirala početak razgovora između EU i Rusije o potpisivanju novog okvirnog sporazuma.

U cilju da ujedini saveznike i postigne više fleksibilnosti sa njihove strane tokom realizacije planova Pentagona, odnosno korišćenja vojnog potencijala alijanse i izgradnje NATO-a saglasno američkim modelom SAD sve više aktivno guraju tezu da je nova Rusija stara pretnja iz perioda „hladnog rata“. Ova tendencija se izražava u upornim pokušajima amerikanaca da uključe u spisak zadataka Alijanse obezbeđenje energetske sigurnosti. To podrazumeva pre svega odbranu od „nasrtaja sa strane Rusije na načela funkcionisanja zapadne zajednice razvijenih demokratija“. Ova ideja je bila obelodanjena uoči samita u govoru uticajnog šefa Odbora za spoljne poslove gornjeg doma parlamenta SAD – republikanaca Ričarda Lugara, koji je ponudio reviziju uloge NATO-a, pretvaranje organizacije u savez potrošača energetskih bogatstva, koji se suprotstavlja Rusiji. Lugar je takođe ponudio primeniti na energetske odnose dejstvo 5 poglavlja Ustava NATO-a, koje tretira napad na jednog od člana alijanse kao napad na čitav savez. Kako izgleda, odustajanje Evrope od poljskog projekta „energetske NATO-a“ bio je razlog da su SAD pozvale na transformaciju Alijanse radi svojih geopolitičkih interesa. Takva vizija problema u suštini orijentiše NATO na vojno suprotstavljanje Rusiji u borbi za njena prirodna bogatstva-naftu,gas itd.

Istovremeno, proces formiranja slike spoljnog neprijatelja iz Rusije za Vašington će biti komplikovan. Za glavne evropske saveznike važno je ne dozvoliti konfrontacije u odnosima između NATO-a i Rusije, naročito uoči nove faze „bitke za Avganistan“i značajnih isporuka energenata iz Ruske Federacije i mogućnosti njihovog preorijentisanja u Aziju. Zbog toga uprkos svim pokušajima Vašingtona da uključe „energetsku ucenu“ u broj pretnji zajedničke bezbednosti završna deklaracija samita sadržala je dosta lagodna formulisanja što se tiče reda i redosleda delovanja saveznika u slučaju pojave pretnje energetske bezbednosti.

Nebojša Dobrovidić

Srodni članci:

• Poslednja linija odbrane
• Igre patriota