RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Спољна политика

Слобода народа и социјална држава

Слобода народа и социјална држава 05.07.2006.Leave a comment

Све данашње реалполитичке снаге, од деснице до левице, компактно бране исту идеју, исте пројекте, исту визију света и будућности. Нико се не бави конкретно интересима европских народа, нико не сме да доведе у питање догме које нам намећу масовна култура и политичка класа, којима отворено управљају велике финансијске централе с ону страну океана: индивидуализам, потрошачко друштво, дерегулација и економска глобализација, укидање националних вредности и идентитета. Стога утисак јавног мнења да није уопште умесно критиковати тај једини политички образац – либерал-демократски – који важи за све људе, као и последични концепт слободног тржишта које тежи да задужи народе и да сваког појединца сведе на потрошача. У том ходу ка прогресивној хомологацији нема више ни трага дијалектичкој расправи, нема никаквог алтернативног предлога. Опозиција игра све блеђу улогу у којој се уопште не бави суштином проблема нити се бори против тога. У одбрану националног суверенитета и европског идентитета, у одбрану праве плуралистичке динамике коју данас гуши завера ћутања масмедија, рађа се, што је дужност која се не може више одлагати, воља да се створи јединство националних снага.

Италија мора да поврати своју аутономију у великим геостратешким, политичким и економским изборима. Они морају да буду максимално прилагођени потребама националне заједнкце. У том циљу потребно је одбити атлантски глобалистички образац који жели да народе ишчупа из корена њихових традицијских вредности и обичаја и да се спречи укупни пројекат у коме би политика и рад неповратно прешли у службу „космополитског“ паразитизма. Пошто се виталне ганглије светске идеолошке, политичке и монетарне доминације налазе у Вашингтону и у Лондону, борба за слободу и самоодређење народа мора да добије, без сумње, карактер крсташког похода против американизма. Треба се борити против агресивне атлантске и западне политике. Треба спречавати и одбијати планове великих међународних финансијских институција које желе да погоде у срце независност нација и да „опељеше“ њихово богатство. У свим европским земљама треба покренути кампању за крај окупације и војне агресије од стране трупа САД, кампању која треба да кулминира у закључењу атлантског поглавља и у изласку из НАТО пакта.

Ослобођени америчке претње, народи Медитерана и Блиског Истока моћи ће да нађу, у јакој и независној Европи, политички и војни ослонац који може да понуди природну екоиомску сарадњу и егзистенцијални мир какве не дозвољавају Вашингтон и Лондон са својим досадашњим уценама. У замену за структуре којима су САД више од педесет година заробиле европски суверенитет, мораће да дође велики регионални блок који је самодовољан и способан да интегрише енергију различитих земаља чланица и који је у стању да се успешно такмичи у производњи и трговини са доларским и јенским подручјима. У очекивању постизања тог циља потребно је одбијати све оне предлоге који садрже одустајање од појединих националних суверенитета, без стварања европског суверенитета, и који имају једини циљ да потчине Европу логици либералног тржишта и диктату великих финансијских кругова.

Потребно је одлучно и храбро бранити се од Мастрихта, јер су у игри темељна питања, као што је и сам спас европских нација. Из тога неће моћи да се створи, са повременим станкама, нова европска нација, јер никада се није десило у историји да монета може да створи државу. Насупрот томе, државе треба да искују монету да би гарантовале своје потребе и управљале својим суверенитетом. Са Мастрихтом ми нисмо више ништа: ни Италијани, ни Европљани, ни слободни људи.

Довести привреду под контролу политике, односно у функцију заједнице. У оквиру општег поштовања индивидуалне слободе, и економска сфера, пошто производи богатство, мора да буде заштићена и охрабрена. Ипак, привредна иницијатива мораће да се креће поштујући националне интересе, па самим тим у оквиру строгог програмирања из кога ће морати да израсту они сектори производње и услуга у којима је интервенција државе – директна или индиректна – неопходна. На тој поставци усредсређеној на заштиту националног интереса – заштиту која се не може занемарити због каприца појединца или великих индустријских и финансијских група – рађа се, на првом месту, потреба за контролом извршних органа Народне банке, уз пуну слободу избора у погледу економске политике. То је слобода која се изражава у дискретном деловању на есконтну стопу, утицају на кредите и ликвидност, одузимајући те полуге привреде из руку мондијалистичких централа. Ако је бесмислено да држава управља активностима које могу да ометају динамику тржишта и да на тај начин угрозе предузетничко право грађана, у неким секторима од примарног друштвеног интереса потпуно је евидентна потреба др-жавне интервенције. Посебно мислимо на здравство, образовање, научна истраживања, информисање, кредитирање и енергију. Не треба заборавити ни комуникације, велике авио индустрије и фабрике оружја. Ове задње су, пак, праве „визит карте“ једне нације, а из њихових успеха рађају се позитивнин ефекти како за престиж италијанског рада у свету, тако и за запосленост и платни биланс. Следствено томе треба се борити и против лудачке трке за приватизацијом, распродајом било које производне активности коју данас контролишу држава и локалне установе. Уопште није тачно да приватизацијом може да се излечи привреда. Од 1991. до 1998. јавни дуг је катастрофално прешао са 101,4 на 124 одсто интерног бруто производа.

Ради заштите националних интереса од мондијализма, са европским земљама заинтересованим за политичку и економску стабилност континента треба координисати:
– заједничке мере спољне политике и оружане силе;
– протекционистичке мере за велику стратешку индустрију наоружања;
– мере за привилеговање националне индустрије и радне снаге.
Треба поново размотрити на брзину прихваћене обавезе у Споразуму о неширењу атомског оружја, на Xелсиншкој конференцији, у Њујоршкој декларацији о приступању Светској трговинској организацији, итд… Те обавезе морају бити прилагођене правим националним интересима, а сада их нарушавају. У отвореном сукобу са званичном културом, лаичком и религиозном, спремном да прихвати диктате и пројекте мондијалистичке плутократије, ми се сврставамо потпуно, без икакве резерве против, против модела направљеног да нас убије „мултикултурализмом“, масовном вишерасном мешавином, друштвом дресираним да се не брани пред смртним опасностима. Скривен иза маске мирољубивог и грађанског суживота, то је заправо криминални план замишљен да обесприроди народе, да их ишчупа из њиховог корена и да у њима избрише сваки осећај идентитета. Све у свему, да их усмери да буду јефтина „роба“ или „фактори јефтине производње“. Нације код којих је овај план већ далеко одмакао у реализацији нуде нам драматичан пример каква би могла бити судбина Европе у блиској сутрашњици. Потребно је да се одмах предузму:
– прецизне и неодложне мере контроле миграционог кретања;
– мере за заштиту европског становништва преко санитарне контроле странаца;
– мере да се одмах избаце илегалци, посебно они којима је у току неко суђење или су већ осуђивани за „обичан криминал“:
– мере да приликом запошљавања предност имају држављани.
У тој оптици треба ревидирати – наравно, у рестриктивном смислу – закон о давању држављанства и међународног усвајања деце. Европске нације имају потребу за слободом, независношћу и самоодређењем. Имају потребу да се врате достојанству националног идентитета. Против забрињавајућег пада рађања, против растућег породичног и друштвеног распадања, против ширења девијантних понашања, потребно је вратити иородицу у средиште друштва.

Породица је природно место где се прошле генерације спајају са будућим генерацијама. Она је суштинска установа за физички и морални наставак и развој нације. Породица мора да буде економ-ски и правно привилегована (прилагођавање породичних прихода и фискалних оптерећења, конкретна помоћ мајкама, кућном раду и бризи о старима) како би потпуно повратила своју васпитну улогу, као и улогу о бризи за своје чланове. Осим тога, потребна је школска реформа која ће – поред тога што пружа образовање довољног нивоа и вишег квалитета – вратити осећај одговорности, смисао за жртву и смисао за дужност код ученика и професора и у којој ће меритократија бити једини дискриминантни критеријум. Осим тога, треба искоренити свако снобистичко презирање или девалвацију мануелног рада, који, насупрот томе, ваља славити као неопходну базу за националну привреду и етику, преко одговарајућих економских и социјалних признања, таквих да учине узалудним сваки страни допринос. Чврсте руке, креативни ум наших радника за Италију су част, као и мозак наших стручњака, истраживача и људи из културе. Не показујући да их занима стварни интерес народа, либерал-демократски режим наставља да тврди да жели да реформише италијански устав, али толико раструбљене уставне реформе у ствари су ниски ударци који треба да створе код италијанског народа утисак новог. Управљаће се олигархијски, али је достигнуће што ће се то чинити на технички бржи начин. Са друге стране, када се то у историји видела права институционална реформа, ако је води стара владајућа класа?

Потврђујемо да је криза која уништава институције изазвала противљење система партијског јавног мнења, које је сада у потрази за новим начинима партиципације и ослобађања државних институција од старих, устајалих, промашених образаца. Зато ће уставотворна скупштина морати да представља народну вољу и да покрене промену. Данашњу трагичну ситуацију са јавним дугом отежавају деценије корупције, некомпетентности, неефикасности и криминалне сервилности према „међународним“ финансијским интересима. Једино решење које су данашње владе умеле да смисле је стално повећање пореских намета, поред прогресивне редукције темељних права грађана, као што су пензија и здравство. Против каматне државе, а у одбрану грађана, приватних предузетника и запослених, потребне су хитне мере да престане расипништво, са посебним освртом на доприносе који се уплаћују УН и привидној Европској унији, на војне трошкове за „мирољубиве мисије“ које служе једино интересима САД, на такозвану „хуманитарну помоћ“ која често завршава на црном тржишту и која штети традиционалној локалној економији. Неопходно је усвајање озбиљних мера против избегавања плаћања пореза од стране мултинационалних компанија и банкарског, финансијског и осигуравајућег система који не само да доприноси увећању већ нанете штете од стране пиратске и неконтролисане конкуренције у националној производној стварности,већ јој се и руга.

Потребно је да поново стекнемо власништво над нашом привредом, уведемо социјализацију предузећа ради одбране италијанских породичних буџета и спасемо социјалну државу. Пошто немају намеру да ишта учине да измене садашњи „статус кво“ садашње власти не могу ништа да предложе што би било стварно ефикасно против незапослености. Ми сматрамо, пак, да само поновно освајање пуне независности, како политичке, тако и економске, може да омогући нашој привреди да се ефикасно такмичи како на међународним тржиштима, тако и на домаћем. Никакав спољни вето не може да спречава слободу трговине са било ким (алудирамо на захтев САД да се утврде закони који важе за друге нације). Независна Европа и привреда под контролом домаће политике једини су путеви ка заштити италијанског рада и италијанских привредника.
Најзад, судство мора хитно да се врати својим институционалним задацима непристрасног дељења правде и да одбије ма какав компромис са политиком која му одузима свако достојанство, срозавајући га на улогу специјалног суда. У том циљу обавезујемо се да на подстицање јавног мнења против специјалних закона. Наиме, „закон Шелба“, „Краљевски закон“ „Закон Манчино“ и „закони о покајницима“ представљају негацију саме слободе и систематску кодификацију политичке злоупотребе и огрешења. Тим законима, инструменталним и антидемократским, не признајемо никакво право грађанства у земљи која је, као Италија, била вековима колевка права. Никаква алтернатива не може да се појми и никакав стварно заштићени интерес, ако се не гарантују правила у вези са правом на мишљење. За постизање свих тих циљева сматрамо да је потребно јединство националних снага путем националне скупштине отворене свим групама, културним центрима, асоцијацијама, новинама, часописима, личностима из света рада и културе. Те снаге, иако се исказују преко посебних осећања и специфичних анализа, препознају се у заједничкој жељи за избављењем и слободом. Позивамо на окуп све Италијане који су деценијама били бачени на маргине зато што су одбацили корупцију и политику партија. Потребно је учешће свих да би се, већ од данас, остварио нови политички субјекат – противник јединствене партије либерал-демократије.

(Европа Нација бр 3)

Политички манифест италијанског Покрета националног препорода

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор