RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Досије Милошевић

Милошевић – спаситељ или издајник? (1)

Милошевић – спаситељ или издајник? (1) 07.07.2000.Leave a comment

Несумњиво, председник Југославије Слободан Милошевић је личност која дилемом из наслова цепа србски народ на два дела (многи чак и немају чврст став, већ га повремено мењају), али и тим народом неуздрмано влада већ више од десет година.

Одговорити на ту дилему значи, дакле, ујединити србски народ, што би био велики, али не и довољан успех. Да би се кренуло путем спасења потребно је дати тачан одговор на насловно питање. Времена су таква да се одлуке о судбини једног (или свих?) народа доносе у тајности, а мишљење народа се формира медијским, културолошким и економским оруђима, па се поставља питање која мерила и које ауторитете узети у обзир приликом вагања Милошевићеве „душе“. На опрез нас позива и свети Сава у Жичкој беседи о правој вери: „Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечастиве јереси.“ И како нас је овај свети учио, следећи Богочовека Xриста, савршеног Бога и савршеног Човека, дакле једино непогрешиво мерило, мерило свих ствари, тако ћемо и ми мерити ствари србске судбине.

Аутокефалија Србске Цркве и крунисање брата Стевана за краља су завет светог Саве да су нација и држава тело и кућа Срба. Одбацивши тако као мерила демократију и либерализам са једне и комунизам са друге стране (анти-националне и анти-државне идеје) можемо сада да погледамо шта је то Слободан Милошевић урадио са телом и кућом србском. Како сами Милошевићеви људи тврде, Запад на челу са Америком води завереничку борбу и рат против србског народа. Непријатељима србства се именују разне тајне организације, Ватикан, борбени ислам и владе западних земаља. Ове тврдње су углавном тачне, али се избегава изношење суштине и правог разлога тих непријатељстава. Додуше, Милошевић се огњем и мачем обрачунава са овим непријатељима (али и бива поражен), док се на једном другом нивоу тај рат уопште не води. Напротив.

На унутрашње-политичком плану србског историјског живота, траје један други рат, који против хришћанског лика, духа и државности србског народа, против Србске православне идеје, води безбожничка власт, чија је југословенско-левичарска идеја, по свим тачкама супротна и непријатељска Србској православној и државотворној идеји. Сведоци смо убрзане рестаурације пост-комунистичког нео-комунизма у Југославији који је бестидан, аморалан и похотан у стицању, који гази све пред собом, јер му ништа није свето, и који опет, као и пре пола века, има подршку Запада за окупацију и разарање државотворног духа и ткива Србства.

Током владавине Милошевића Србима, непрекидно траје координисана и систематски спровођена режимска кампања против Србске идеје и Православља (Цркве) кроз све нивое јавнога живота, од политике до културе. Оптужбе које Милошевићу упућује србска опозиција углавном се заснивају на чињеници да Милошевић спречава Србе да уживају у благодатима либералног капитализма и западних система вредности. Дакле имамо опозицију на какву христоборни светски поредак може да рачуна. Али изгледа да им је Милошевић сасвим довољан (и још увек потребан). Тај црни савез спољашњег (западног) и унутрашњег (југо-левичарског) анти-србског рата потврђен је њиховим ритуалним „венчањем“ у крви каиновске издаје на Дрини, блокадом Републике Србске 4. августа 1994, и предајом Западне Славоније и Крајине 1995, Србског Сарајева 1996, затим катаклизмом Дејтонског мира 21. новембра 1995. (као покушајем убиства Косовског Завета и Србске идеје у Србима), признањем авнојевске БиX од стране Југославије 1996. у Паризу, пародијом у Рамбујеу и коначно косовском трагедијом и мучком издајом Кумановским споразумом 1999.

Милошевић и не крије своју намеру да затре државотворност Срба. Он слави 29. новембар 1945. (заједно са проклетим именом и химном Југославије), дан када је указом његових идеолошких предака укинута србска државност, када је насиљем србски народ скренут са пута наших светих предака.

Државу носе три стуба: војска, полиција и Црква.

„За државу са Божијим благословом, политику са поштењем, војску са родољубљем и школу са вером“, речи су светог владике Николаја Жичког. А у Милошевићевој Србији :

– војска је идеолошки затрована, без осећања части и витешко-хришћанске традиције, већ само партијске послушности, са застарелим наружањем и технологијом, а темељ војске – индустрија одавно је пропала.

– полиција је врхунски опремљена и вољна, али само за борбу против политичких противника, док млади Срби непрестано страдају од метка или шприца, а опљачканим и парама од девизних махинација и црне берзе купује се државна имовина. Темељ овог стуба – судство постало је пијаца на којој се купују ослобађајуће пресуде за лојалне (и богате) и оптужујуће за противнике режима (и/или сиротињу).

– Србска Црква заједно са народом преживљава ово тешко време, роварена изнутра владикама оданим Милошевићу, унијатама и среброљупцима, а споља немаштином без отете имовине коју Милошевић не враћа. Темељ цркве – лаос (верујући народ) је непрестано (уз помоћ режимских, а и осталих медија) бомбардован свим облицима антихришћанске, паганске, сатанистичке, али и квази-православне духовности, а млади без веронауке у школама духовну жеђ гасе отровним учењима Новог Доба (new age) и секти које неометано цветају.

Иако по спољашњости њен противник, Милошевић Србе, као непокорне и непоуздане, на перфидан и лукав начин уводи у секуларно-есхатолошку утопију Новог светског поретка која је руковођена екстремном и геноцидном верском (анти-хришћанска религија фундаменталистичког американизма), расном (анти-национални, мундијалистички расизам) и идеолошком (анти-монархистичка тоталитарна демократија „отвореног друштва“) мржњом, нарочито према хришћанским евро-азијским народима, њиховим државним суверенитетима, културама и традицијама, мржњом која је, у суштини, мржња према Богочовеку Xристу.

Да ли ће Србски народ ући у следеће столеће као једини државотворни народ у Европи који нема решено национално питање и своју националну државу, дакле, са израњављеним и болесним телом и срушеном кућом, питање је које је неодвојиво од питања из наслова.

Владимир ТРИФУНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор