RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Одметник (одломак)

Одметник (одломак) 22.06.2006.Leave a comment

Застрашујући је начин на који појмови и ствари често преко ноћи промене лице и доведу до других резултата него Што се очекивало. То је знак анархије.

Посматрајмо, рецимо, слободе и права појединца у њиховом односу према ауторитету. Њих одређује устав. Наравно, стално ће се, а нажалост вероватно и још за дуже време, морати рачунати са повређивањем тих права, било од стране државе, било од стране неке партије која завлада државом, било од стране страног окупатора, или комбинованим захватима. Може се слободно рећи да се масе, бар овде код нас, налазе у једном стању у којем једва да још опажају повреде устава. Тамо где се та свест једном изгубила, неће вештачки бити обновљена.

Повреда права може носити и боју легалности, рецимо тако што владајућа партија чини већину потребну за промену устава. Већина може истовремено бити у праву и чинити неправду: та противуречност не улази у ограничене главе. Већ код изјашњавања често се тешко може одлучити где престаје право, а почиње насиље.

Посезања могу постепено да се пооштре и да против извесних група наступају као чисто недело. Ко је могао да посматра такве акте подржаване масовним одобравањем, зна да се против њих мало може предузети традиционалним средствима. Етичко самоубиство не може се очекивати од сваког, нарочито ако му се препоручује из иностранства.

У Немачкој је отворен отпор против власти посебно тежак, или је бар био, јер се још из времена легитимне монархије сачувало према држави страхопоштовање које, поред својих тамних страна, поседује и врлине. Појединцу је, стога, падало тешко да схвати да је по уласку победничких сила за овај недовољан отпор позиван на одговомост не само генерално, као колективни кривац, већ и индивидуално – рецимо зато што је као чиновник или као капелник и даље обављао своју дужност. Не смемо ову замерку, мада је цветала гротескним цветовима, схватити као куриозум. Пре је реч о једној новој црти нашег доба, и може се само препоручити да се она вазда има у виду у временима када никада не влада оскудица јавне неправде. Овде се, захваљујући окупаторима, може мирисати на колаборатера, а тамо, захваљујући партијама, на „сапутника“. На тај начин настају ситуације у којима појединац доспева између Сциле и Xарибде: прети му ликвидадја и због учествовања и због неучествовања.

Од појединца се, дакле, очекује велика храброст; од њега се захтева да сам, и против силе државе, праву пружа сигурну помоћ. Посумњаће се да се могу наћи такви Људи. Међутим, они ће се појавити, и тада ће бити Одметници. И недобровољно ће овај тип ступити у историјску слику, јер постоје облици принуде који не остављају избора. Наравно, уз то мора доћи и подесност. И Виљем Тел је против своје воље доспео у конфликт. А онда се доказао као Одметник, као појединац у којем је народ наспрам силника постао свестан своје праснаге.

То је необична слика: појединац или/и мноштво појединаца који према Левијатану заузимају одбрамбени став. А ипак се управо ту указују места на којима је колос угрожен. Мора се, наиме, знати да чак и незнатан број Ијуди који су доиста одлучни, не само морално, већ и стварно може постати опасан. У мирна времена то ће се видети само на злочинцима. Стално ће се доживљавати да два, три дивљака узнемиравају читаве велеградске четврти и проузрокују дуготрајне опсаде. А ако се однос окрене тако што власт постане криминална, а правни Ијуди почну да се бране, они могу да изазову неупоредиво већа дејства. Зна се за запрепашћење које је код Наполеона изазвао устанак Малеа, једног јединог, али несаломивог човека.

Претпоставићемо да у једном граду, у једној држави, још живи известан, мада невелик број заиста слободних Ијуди. У том случају, кршење устава било би праћено јаким ризиком. Утолико би се теорија о колективној кривици могла подржавати: могућност повреде права стоји у тачном односу према слободи на коју наилази. Напад на неповредивост, чак на светост стана, на пример, био би у старом Исланду немогућ у оним облицима у којима је у Берлину 1933, усред једног милионског становништва, био могућ као чисто управна мера. Као хвале вредан изузетак заслужује помена неки млади социјалдемократа који је у предсобљу свога изнајмљеног стана побио пола туцета такозваних помоћних полицајаца. Тај је још суделовао у супстанцијалној, старогерманској слободи коју су теоријски славили његови противници. То ни он, наравно, није био научио из свог партијског програма. У сваком случају, није спадао у оне за које Леон Блуа каже да одлазе адвокату док им силују мајку.

А ако, даље, желимо да претпоставимо да се у свакој берлинској улици могло рачунати ма и са једним таквим случајем, ствари би тада друкчије изгледале. Дуга времена мира погодовала су извесним опличким варкама. У њих спада и претпоставка да се неповредивост стана темељи на уставу, да је гарантована њиме. У стварности се темељи на оцу породице који се, праћен синовима, у вратима појављује са секиром. Само, ова истина не бива увек видљива и не треба ни да ставља приговор на уставе. Важи стара изрека „Човек остаје веран заклетви, али не и заклетва човеку“. Овде се крије један од разлога зашто ново законодавство у народу наилази на тако незнатно учешће. Оно са станом није лоша лектира, само што живимо у временима када чиновник чиновнику тиска кваку у шаку.

Немцу је, можда с правом, замерено да се није довољно супротставио службеном насиљу. Он још није знао правила игре и осећао се угроженим и из других зона у којима ни сада ни икада раније није било речи о основним правима. Средњи положај увек зна за две опасности: он има повољност, али и недостатак овог И – И. Још се једва виде они што су, у међувремену у безизлазној ситуацији, чак ненаоружани, пали штитећи своје жене и децу. Ћуће се и за њихову усамљену смрт. Она је тег на тасу. Ми морамо бринути за то да се не понови призор принуде који не налази одговор.

Постоје, дакле, ситуације које позивају непосредно на моралну одлуку, и то пре свега тамо где немир достиже своје најдубље ковитлаце.

То није увек био случај, и неће увек остати стучај. Уопште узевши, институције и прописи повезани са њима чине поуздано тло; као дан је јасно шта су право и морал. Наравно да постоје огрешења, али постоје и судови и полиција.

То се мења ако се морал замени једном подврстом технике, пропагандом, и ако се институције преобразе у оружје грађанског рата. Тада одлука припада појединцу, и то као Или-Или, тиме што је искључено неко треће држање, оно неутрално. А у неучествовању, али и у осуди до које долази због неучесништва, садржана је нарочита врста инфамије.

И властодржац у својим променљивим инкарнацијама прилази појединцу са Или-Или. То је временска завеса која се диже пред вазда истим призором што се стално понавља. Знаци на тој завеси нису оно најважније. Појединчево Или-Или друкчије изгледа. Он се доводи до тачке на којој мора да бира између непосредно му подареног квалитета човека и квалитета злочинца.

Од тога како се појединац потврђује у односу на ова питања зависи наша будућност. То се, можда, одлучује управо тамо где се мрак чини најдубљим. Што се тиче злочина, он, уз аутономну моралну одлуку, чини другу могућност да се усред нестајања, нихилистичког подривања бивства, сачува сувереност. То су правилно увидели француски егзистенцијалисти. Злочин нема никакве везе са нихилизмом, чак чини прибежиште од његове пустоши које разара самосвест, излаз из те пустоши. Већ је Шамфор рекао: „L homme, dans l’ etat actuel de la societе, me parait plus corrompu par sa raison que par ses passions.“ (Човек на овом ступњу друштвеног развоја више ми се чини искварен својим разумом него савешћу.)

Вероватно се култ злочина на овај начин објашњава као један од знакова нашег времена. Размера и распрострањеност овог култа лако се потцењују. О томе се може стећи представа ако се у овој намери посматра литература, и то не само њене ниже врсте, укључујући филм и илустроване часописе, него и светска литература. Може се тврдили да се њене три четвртине баве злочинцима, њиховим поступцима и њиховим миљеом, и да је управо у томе њена драж. То показује размере у којима је закон непоуздан. Човек има осећај да је под туђом владавином, и у том стању злочинац му се чини сродним. Када је разбојник и вишеструки убица, бандит Ђулијано, погубљен на Сицилији, жалост се надалеко проширила. Експеримент да се живот води и наставља на слободној неутртој стази није успео. То је погађало и сваког појединца унутар сивих маса и појачавало његово осећање опкољености. Ово доводи до херојизације зликовца. А ствара и морални сумрак у свим покретима отпора, и не само то.

А ми живимо у временима у којима свакодневно могу да наступе нечувене врсте принуде, ропства, истребљења – било да се они усмеравају против одређених слојева или да се протежу на широка пространства. Против њих је отпор легалан, као потврда основних Ијудских права која у најбољем случају гарантује устав, али која мора да оствари појединац. За то постоје ефикасни начини, и угрожени мора бити припремљен на њих, мора бити обучен у њима; чак се овде крије главни предмет образовања уопште. Нарочито је важно угроженог привићи на помисао да је отпор уопште могућ – ако се то схвати, онда ће са сићушном мањином бити могуће обарање моћног, али глупог колоса. И то је слика која се у историји стално понавља и у којој она стиче своје митске темеље. На њима се онда за дуго време подижу здања.

Природна је тежња властодржаца да легални отпор, па чак и само неприхватање његових захтева, приказују као злочин, а та намера ствара посебне категорије примене силе и њене пропаганде. Уз то, они на својој ранг листи обичног злочинца постављају на већу висину од оног ко противуречи њиховим захтевима.

С обзиром на ово, важно је да се Одметник не само јасно разликује од злочинца по својој моралности, по свом вођењу борбе, по свом друштву, већ да ова разлика живи и унутар њега. У једној ситуацији у којој му учитељи права и државног права не дају у руке потребно оружје, он право може наши само у себи. Од песника и филозофа ипак пре са-знајемо шта ваља бранити. Видели смо на другом месту зашто ни индивидуа ни маса не могу да се потврде у елементарном свету у који смо ступили од 1914. године, То не значи да ће човек као појединац и као слободњак исчезнути. Он ће пре морати да се спусти дубоко под своју индивидуалну повишину и тада ће наћи средства која су потонула у временима верских ратова. Нема сумње да ће из тих титанских царстава отићи окићен једном новом слободом. Она се може стећи само жртвама, јер слобода је скупоцена и захтева да се жртвује можда баш оно индивидуално, можда чак кожа времена. Човек мора да зна да ли му слобода има већу тежину – да ли своје Бити-Такав више цени од свог Бити-Ту.

Стварни проблем је пре у томе да једна велика већина не жели слободу, чак је се боји. Мора се бити слободним да би се то постало, јер слобода је егзистенција – она је, пре свега, свесно подударање са егзистенцијом, и воља, која се осећа као судбина, да се егзистенција оствари. Тада је човек слободан, и свет испуњен принудом и средствима принуде мора од сада да послужи да се слобода учини видљивом у њеном пуном сјају, као што велике масе пра-стена својим притиском стварају кристале.

Нова слобода је стара, она је апсолутна слобода у одори времена; јер стално и упркос свим лукавствима духа времена доводити до њеног тријумфа: у томе је смисао историјског света.

Ернст ЈИНГЕР

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор