RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Црногорски референдум

Црногорски референдум 15.06.2006.Leave a comment

Било је немале историјске симболике када је председавајући Скупштине Србије, Предраг Марковић, говорећи о потреби да се Србија окрене себи, а влада распише нови устав, стао испред слике која приказује регента Александара Карађорђевића (фактички краља још од тренутка када је заменио неурачунљивог принца Ђорђа) како прима представнике аустроугарских Срба, Xрвата и Словенаца, који су брже -боље пожурили да се уједине са Краљевином Србијом. За нешто мање од једног века направљен је пун круг и Србија се враћа на границе пре 1912.године.

Није било у последњих сто година идиотизма кога српске политичке (квази)елите нису купиле, а народ скупо платио. Почев од југословенства, преко титоизма и парламентарне демократије деведесетих, до одцепљивања од самог себе као својеврсни врхунац политичке еманципације. Резултати црногорског референдума представљају круну антисрпске политике која се непрекидно води од 1945. године. Победа опције за независност одавно је испланирана а 21.5.2006. године само је обелодањена као датум повратка црногорске државности. Тим чином је бачено под ноге неколико векова заједничке борбе за ослобођење и уједињење Србије и Црне Горе. Антисрпска пропаганда историјског заборава и лингвистичких фалсификата однела је превагу над историјским памћењем и заједничким пореклом. Комунистичка власт је један део Срба побила, други протерала, а трећи деценијама индоктринирала тзв. црногорским националним идентитетом. Комбинујући методе репресије и подмићивања титоистичка номенклатура успешно је дегенерисала добар део српског народа у Црној Гори те данас пре гравитирају Загребу, Сарајеву и Тирани, него Београду. Посао који је започела генерација Титових политкомесара, генерала, голооточких иследника, дипломата, професора права и филозофије, настављају њихова деца и унуци који у свом политичком програму комбинују титоизам Милована Ђиласа и Светозара Вукмановића Темпа са усташтвом Секуле Дрљевића и Саве Марковића Штедимлије. Следеће што можемо очекивати је појачани притисак на Србе који су гласали за заједничку државу и митрополију Црногорско-приморску, чије храмове већ одавно меркају расколници из канонски непризнате Црногорске православне цркве.

Српска нација се више пута у историји налазила у различитим, непријатељским државама. Није први пут да су српске историјске и етничке територије окупиране. Није први пут да Србе прогањају и убијају само зато што су Срби. Није први пут ни да се напада српско свештенство, а да се храмови пале, разносе експлозивом и скрнаве на друге начине. Оно што је горе од сваког физичког прогона, мучења и убиства, јесте индиферентност великог броја Срба који се још тако декларишу и све већи број различитих изрода који свој нови верски, национални и социјални идентитет доказују кидањем сваке споне са претходним, српским пореклом.

Планови Новог светског поретка и његове европске испоставе неће се на овоме зауставити. После стварања још једне антисрпске државе у региону следи дестабилизација Прешевске долине, Рашке области и Војводине. Западне дипломате су већ прогласиле Косово „условно“ независним, тако да су садашњи преговори обична фарса и припрема српског јавног мњења да што безболније прихвати губитак још једне територије. У наредном периоду треба очекивати теснију сарадњу НАТО протектората у Црној Гори и на Косову, што је у неколико интервјуа подржао Адем Демаћи. Црна Гора ће у блиској будућности морати да обезбеди политичку аутономију локалним Албанцима који су масовно гласали за независност Црне Горе, исправно проценивши да је самостална Црна Гора још један корак ка стварању Велике Албаније.

Прича о великосрпском национализму је била и остала параван за промовисање великоалбанског државног пројекта и креирање којекаквих квазинација чије ће државице служити даљој дестабилизацији региона. Звучи цинично да је потребно разбити Југославију на седам-осам протектората, како би се сви заједно нашли у „уједињеној Европи када се испуне стандарди“. Прави циљ је претварање региона у колонију јефтиних сировина и јефтине радне снаге, уништавање локалних економија отварањем тржишта за велике међународне компаније и устоличавање танког слоја послушника који ће, зато што су умешани у криминалне радње, морати да извршавају све налоге светских моћника. Црна Гора – са премијером кога годинама оптужују за шверц цигарета, наркотика, те умешаност у трговину белим робљем, високом стопом незапослености и неразвијеном привредом-испуњава све услове за покорну колонију. И Xрвати су веровали да ће живети од туризма само да се ослободе „великосрпске окупације“, па знамо како се завршила њихова прича о независности и националном суверенитету када су им све фирме покуповали странци. Нема бољег начина да се изгуби суверенитет него када такве псеудодржаве дозволе да се најзначајније економске и политичке одлуке доносе не у њиховим главним градовима, већ у Вашингтону, Бриселу и Њујорку или на састанцима мултинационалних компанија које су под своју шапу ставиле цео екс-југословенски простор. Xиљаде друштвених предузећа је већ приватизовано под сумњивим околностима, а десетине и стотине хиљада запослених биће проглашени технолошким вишком.

Да би испунила „НАТО стандарде“, Црна Гора ће морати да учествује у међународним „мировним“ мисијама, што ће новонасталој држави донети нове непријатеље широм света.

Ипак, и у овој недаћи треба видети нешто позитивно. Пре почетка распада друге Југославије само 9% становника Црне Горе декларисали су се као припадници српске нације, док је данас тај број изнад 30% и сваке године је све виши. У периоду распада СФРЈ дошло је до буђења националне свести у некадашњим републикама, па ни Црна Гора није изузетак. Резултати референдума показују да је већина православних грађана Црне Горе гласала за опстанак државне заједнице, док су националне и верске мањине листом подржале одцепљење. Основни задатак српских националиста је збијање редова око тих 44,5% који су подржали савез Србије и Црне Горе, као и утицај на становнике јужних и централних општина где су ,негде више, негде мање, победили индипендисти. То се сигурно неће постићи увођењем посебних намета црногорским студентима у Србији, опорезивањем и малтретирањем људи који су родбински, културно, језички и пословно повезани са Србијом. Они који ликују над распадом државне заједнице, доказане штеточине и антисрби, позивају се на Краљевину Србију, Карађорђевиће или пак одлазе на ноге Ђукановићевим сепаратистима како би признали прелиминарне резултате референдума. Председник Тадић, између посете Сребреници, мољакања албанских терориста да присуствује Руговиној сахрани, ватерполо и кошаркашких утакмица, нашао је време да буде први од српских званичника који ће отићи у Подгорицу и честитати Ђукановићу. Колико је српска псеудоелита схизофрена показује и пример породице Тадић, где отац не признаје резултате референдума, а син трчи да се рукује са Вујановићем и Ђукановићем.

Референдум у Црној Гори је био нелегалан и нелегитиман, а његови резултати највише одговарају поборницима независног Косова и мафијашко-партијашкој клики на челу Црне Горе. Албански терористи су овакав расплет прижељкивали како би имали аргумент да је држава која је потписала резолуцију 1244 престала да постоји те да Србија нема никакве ингеренције на Косову. Србија треба да прихвати независност Црне Горе и евентуално отцепљење Космета као тренутно стање, али не и као нешто што је дефинитивно јер није први пут да су Срби у процепу између великих сила. Односи који сада владају у свету, а који су крајње неповољни по Србе, не могу вечито трајати. Због тога је основна ствар не потписати независност Космета или било какав документ који би помињао већи или мањи степен косовске самосталности.

Погрешно је и мишљење немалог броја аналитичара да су мањине донеле независност – 7% Албанаца никада не би требали да буду одлучујући фактор политичких одлука у Црној Гори да је 93% Црногораца национално свесно. Проблем нису Албанци који су проценили да је дошло њихових пет минута, већ оних 44% православаца који се декларишу као етнички Црногорци. Да су резултати били другачији у општинама као што су Подгорица, Никшић, Будва, Даниловград и Цетиње, никакви резултати у Рожајама, Плаву, Гусињу и Улцињу не би довели до одвајања Црне Горе. Када се понови македонски сценарио из 2001. године доћи ће до освешћивања дела српске популације коју су титоистички и усташки идеолози деценијама индоктринирали антисрпском идеологијом. У међувремену, Србија треба да подржава културно и политичко деловање Срба у Црној Гори, а не да реагује као остављена жена која би да уводи санкције, протерује и опорезује земљаке.

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор