RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Русија

Руски национализам, да!

Руски национализам, да! 12.06.2006.Leave a comment

У последње време, време бездушне, атлантистичке глобализације, када је, с једне стране, на делу смањивање међусобних националних различитости и нестајање националних идентитета, а са друге навала етничког и националног буђења, национално питање представља ствар од изузетне важности. Решење овога питања састоји се у правилном осмишљавању трдиционалног Руског Национализма, заснованог на Руској Идеји, која доноси Истину свим људима на Земљи и која једина може довести до Истинске, безконфликтне Глобализације, до које човечанство нужно мора доћи. Историјски пример Руског Евроазијства, Руске Државности (Империјалности) указује на могућност хармоничног решавања проблема стапања и очувања (чак и процвата) етнокултура.

Национализам уопште може се у основном поделити на два типа – Руски и неруски. Неруским национализмом инфицирани су и Руси (који су то само по пореклу), али они су мањина у народу (десни неомењшевици). Већи део руског народа генетски, потенцијално и стварно припада Руским Националистима (Необољшевици).

Руски национализам такође могуће је назвати Месијанским, Свељудским (Достојевски), Универзалистичким (Католичанским), Здравим, Духовним, Есхатолошким, Метаисторијским. Неруски национализам дели се на провинцијални (малограђански, сепаратистички, фантомски) и глобални (Рим, Немачка, САД). Провинцијални национализам – то је самоизолација, а глобални представља асимилацију, освајање и апсорбовање других нација. Болесни национализам поседује следеће епитете: он је расни, зоолошки (бестијалан), агресиван, кичерски, нарцисоидан, конгломератски (САД), срачунат, крвно – сроднички, секташки, буржујски. Спремност на мирење са сваким режимом, само уколико је он „наш“, национални, могуће је назвати формалним национализмом. Посебно треба издвојити јеврејски национализам јер он лако може да се преокрене у своју супротност – интернационализам, који у суштини представља кагалистички национализам.

Ако је италијански или немачки национализам – само италијански или само немачки, тј. нешто посебно, „корисно“ само за ту конкретну нацију, онда Руски Национализам носи у себи принцип Свеобухватности и Свејединства (В. Соловјов). Њега пре треба називати Руским СУПЕРнационализмом, који се не своди ни на интернационализам, ни на голи национализам и који представља истовремено и дубоко национални и високо НАДнационални феномен. Идеја „Русија само за Русе“ представља у својој основи лаж и апсолутно је штетна, подметнута од стране Judentum-а квазипатриотским покретима. Рус (древни назив за руску државу – прим. прев.) не трпи ништа половично, релативно. Она не може да живи напоредо, него само као Апсолутни Социјум, као Супердржава, прожета Надидејом. Чистоћа националне припадности, схваћена не Духовно, него плотски, тј. ускогрудо и приземно је погубна за Рус. Руску славу и величину Руске Отаџбине стварали су такви Руси (који по пореклу то нису били) као што су Державин, Карамзин, Даљ, Гогољ, Кирејевски, Рахмањинов, Танејев, Татишчев, Тимирјазев, Третјаков, Левитан, Антакољски, Беринг, Ушаков. И ако се у енциклопедијама тврди да су Багратион и Барклај де Толи Руске војсковође, ко ће се томе успротивити? Треба ли говорити о чистоћи крви кнезова и царева Руси и таквих Руса као што су Пушкин и Стаљин? Расној чистоћи тежиле су Метрополистичке нације у поробљивачким Империјама, где су се поробљени народи третирали као људи другог реда. Одсуство крвоно-сродничког, кагалног национализма представља огромну предност Универзалне Нације, које дозвољава сједињавање на њеним основама у Духовно – Крвно Братство свим инородцима. Универзализам, општежиће (Пушкин) увек су били карактеристика Месијанске Нације, чиме се и објашњава поседовање огромне територије.

Исократ је говорио: „Xеленима се називају пре они, који учествују у нашој култури, него они који су заједничког порекла са нама.“. Изворно Аријевска Раса (генетски повезано са „Рус“) онаква каква је била у древним временима није представљала крвно-сродничку творевину, него јединствену Душу. Живо сведочанство овог тврђења је Козаштво, које нема расне чистоте, које је стално у свој састав примало туђинце и које је представљало концентровани израз Руске стихије. „Светска утицајност Руса“ (Достојевски) то је Прадедовска утицајност, јер је Рус прадомовина свих, и родиељски се гени крију у Руској Нацији. Наравно, „Општељудско мора бити у националном преламању без откидања од националне основе“ (Аксаков). Већ сам нази „Руси“ („Русские“) не представља именицу, као сви други етноними него збирни придев. Нација је саборна категорија, која у себе укључује различите етносе и због тога је израз „многонационална држава“ (уместо „полиетничка“) неодржив, а некада се и намерно употребљава због тога да би се измешали појмови нација и етнос. Екс-републике, које су улазиле у састав СССР-а, данас су фантомске државе и псеудо-нације зато што не само да не теже да обједине различите нације, већ напротив прогањају све припаднике других нација. То су једноставно родовско-племенске, у најбољем случају, етничке творевине. И уопште, у личној карти грађанина Руси трбалоби да постоји не рублика „националност“, него „етногенеза“. Архиважно је такође вратити назив Рус, а у Руску НАЦИЈУ убрајати све оне који теже Другој Руси, и писати: Рус – са додатком по жељи: (Великорус), (Малорус), (Белорус), (Татарин)… Као Рус се не треба родити, Рус треба постати и старати се одржати то име за себе (по обичају козака). Са појавом назива „Рус“ сама по себи нестаће реч „росијани“, која се до 1917. године употребљавала само у односу на инородце и која данас представља увреду за Русе јер у попуности искључује њихово сопствено име. Окупљање земаља Обновљене Руси – то је пре свега окупљање људи, које ће следити земље Евроазије.

Ако размотримо Рус са позиције Тела, Душе и Духа, онда она заиста и јесте у одговарајућем поретку набрајања Евроазија – Русија – Света Рус.

Данас је Руска Империја разапета. Али ако су све империје умрле једном заувек, онда Руска Империја умире са Васкрсењем које ће доћи као Руски Свељудски Сабор. Али сада то је потпуно Нова, апсолутно добровољна Сагласност народа, која је могућа само на Руској основи, са појавом изворно Руске Власти. Са првим предзнацима такве полиетничке Творевине, одмах постаје јасно, зашто је већина народа Средишњег Светског копна (Евроазије) увек желела да буде у саставу Руси и да има сазнање учешћа у Великој Империји. Народи Евроазије уморили су се од живота у својим торовима, уморили су се од бављења међуетничким трвењима, у која их гурају малограђански панови и баји. Једини излаз је – позвати Руски народ као неутралног судију и такође као сједињујуће Начело.

Рус ће се спасити, само ако спозна своју Светску Улогу. Само је Суперидеја у стању да оживи безгранични пејзаж Руске Душе.

Владимир, Трећи Рим

Сродни чланци:

Оставите одговор