RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
СРЈ vs. НАТО

Државна срамота

Државна срамота 22.05.2006.Leave a comment

1. Аеродром Удбина у планинама Лике. Соба у којој спавају пилоти. На вратима собе неко је оштрим, мушким рукописом написао: „ПИЛОТИ НЕ УМИРУ, ОНИ САМО ОДЛАЗЕ И НЕ ВРАЋАЈУ СЕ.”

2. Нешто после поднева 4. маја 1999. године оглашена је узбуна у 204. ловачком авијатичарском пуку на аеродрому у Батајници.

Командант пука, пуковник Миленко Павловић заменио је на задатку дежурног пилота и узлетео на „мигу 29”, да брани небо изнад Ваљева, али су га НАТО авиони погодили изнад његовог родног краја. Ваљевци су прво мислили да је пао НАТО авион, да би касније сазнали да је страдао Миленко Павловић.

3. Према сведочењу Живана Грујичића, погибија је изгледала овако: „Наједном је настао невиђен ковитлац НАТО агресорске ескадриле. Свих шеснаест авиона се дало у одступницу. Шеснаест супер летилица устукнуло је пред једном нашом летилицом, у узлазној вертикали бежало у висину пред витезом на мигу 29.

Такво херојство, један против шеснаест, ретко бележе странице историје света, а Ваљевци су тога дана гледали ту несвакидашњу историју, коју ће записати и време и вечност за незаборав.

4. „Нашао се усамљен тамо где није смео бити сам. Морало је бити онако како смо планирали. Онако како смо годинама вежбали. Прекасно сам схватио његове речи. Да бар покушам да га спречим да не похрли у сусрет својој судбини. Избор је био његов. Xрабар, одважан онако како приличи на понос потомцима. Дао је живот бранећи наше небо, своју Подгорину”, прича пуковник Мирчета Јокановић Јокан у „Лудој кући”, кафани на крају града, где није срамота заплакати за пријатељем и отаџбином.

5. А опраштајући се од пријатеља потпуковник Драган Недељковић Шаки рекао је:

„Последњи пут сам га видео 30. априла те несретне године. Беснео је рат. На питање како је, кратко је одговорио: ‘Као и сви остали, само ми се ово чекање одужило.’ Четвртог маја 1999. био сам у дежурном тиму на оперативном центру. Група НАТО авиона сејала је смрт по Ваљеву и околини. Са аеродрома у Батајници полетео је „МИГ 29”. Одмах сам му препознао глас. Није више било чекања. Упустио се у неравноправну борбу, бранећи родну Осечину и Ваљево. Пратио сам без даха путању нашег ловца на радару. У једном тренутку, нисам могао да поверујем, електронски одраз „МИГ 29” нестао је са екрана.”

6. Велики је пилот Милорад Павловић био. На такмичењу из ГРБЗЦ (гађање, ракетирање и бомбардовање земаљских циљева) у оквиру целог Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, Миленко је освојио прво место. Тада је био проглашен за најбољег пилота Ловачке авијације.

7. Пењем се путем од Осечине према Горњем Црниљеву.

Нисам знао ни где су Осечина ни Горње Црниљево. Десет километара од Осечине. Тражим кућу часнога старине Милорада Павловића, оца пилота Павловића. У центру села изложен авион. Сви знају причу о пилоту који је на тренажним летовима знао да се спусти изнад села и подсети сељаке докле се може стићи.

Десет километара је прелазио ђак пешак до основне школе. По снегу и кијамету. Слушао завијање вукова у пртини коју су правили најјачи дечаци.

Кад је постао пилот долазио је у своје село. Узимао је годишњи одмор да помогне оцу у косидби. Био је велики ловац. Сећају се како је једним метком убио срндаћа у трку.

Сад ловачко друштво носи његово име.

8. Ових дана сви су се сетили пуковника Павловића. Од породице пилота затражили су да врати триста хиљада нематеријалне штете. Затражили су кусур од смрти. Од крварине. Врховни суд је проценио да је његова смрт преплаћена.

Интересује ме само колико добије породица израелског врхунског пилота који погине бранећи своје небо.

Колика је крварина америчком пилоту?

Ко је тај који одређује колика одштета припада за људску главу. Ко доноси такве одлуке? И да ли имају стида.

Или су презаузети приватизацијом војне имовине, та „стока безрепа”, како их је назвао један колега.

Сви људи са којима сам причао били су згранути, згађени.

Србија никад више неће ратовати.

„Радујте се рату војници, о браћо моја, јер мир ће бити гори.” гласи једна стара немачка војничка песма.

Ко то хоће да до краја понизи овај народ.

Зашто нам не саопште да смо окупирани. Да је власт подељена, ти фелдмаршали и мали упишани Недићи. Све ове године сам очекивао да ћемо бити окупирани, али нисам очекивао толико малих Недића, толико кандидата за Недића који нису заслужили да Недићу кишобран носе.

Одлуком Врховног суда Србије, износ од 500 000 динара који је припао сину Срђану, умањен је на 450 000 динара. Wегов брат Немања, од 600 000 треба да врати 150 000, а одштета која је припала родитељима Милораду и Радмили, је умањена на 350 000.

Десет година сам се вукао по ратиштима за нашом војском. Туге и јада се нагледао, али та бесрамна одлука дезертерских мастиљара према породици јунака и ратника ме је погодила лично. Осећао сам се пониженим и бесним док сам се пео тражећи кућу.

9. Испред куће спомен-чесма са пилотовим ликом. Да га се сете кад се умивају. Да га се сете кад год попију кап воде. Кад жуљевите, тежачке, свете руке перу. Дочекује ме часна старина Милорад. Не може сузу да заустави.

„Као да су га поново убили. Коме је било потребно да нас понизи. Ја имам пет унука. Како да се сада радујем, како да их у војску пратим. Бранио сам му да иде у авијатичаре. Човек је рођен да хода по земљи, не да лети.”

Ово је кућа туге. У Миленковој соби униформе су поређане и испеглане. Пегла их мајка. Слике и туга. Дипломе и признања.

Показују ми осамљен јаблан. Пилотов јаблан. Он му је служио као оријентир кад је надлетао изнад завичаја.

10. У недељу идем код супруге и синова пилота Павловића у новобеоградски дом. Отвара ми најмлађи, Немања. Немања је имао непуних десет година кад му је отац погинуо. Петнаест дана по очевој погибији од стреса му је опала сва коса и обрве.

Ту је и Срђан, момчина, студент, чија је соба пуна макета авиона које је он склапао заједно са оцем.

„Немам шта да вам кажем. Велико понижење. Бол и понижење. Држава не жели да схвати ко је био мој отац.”

Супруга Славица прича: „Шест година суђења је требало да добијемо пресуду за нематеријалну штету. Ни тада нису уплатили паре. Тек кад је четврти суд блокирао рачун Министарству одбране добили смо новац. А онда, после годину дана, досудио је Врховни суд да морамо да вратимо паре. Седам дана након тога стигао је налог за извршење. Само што се нисам шлогирала кад сам добила решење. Адвокат је послао допис у којем тражи да се обустави извршење док не добијемо новац за материјалну штету. Срамно је то што траже да вратимо новац и цењкају се око тога колико вреди глава мога мужа. Већа је одштета која је исплаћена онима који су били неправедно притворени у акцији Сабља, него за живот који је мој муж дао бранећи отаyбину. Сад нам траже да вратимо триста хиљада јер је Врховни суд проценио да је нашој деци, Срђану и Немањи, и родитељима Милораду и Радмили, који су изгубили сина, много исплаћено на име обештећења за нематеријалну штету.

А што се тиче суђења за материјалну штету, оно траје већ седам година. Сад се војска поново жалила. Због тога што смо наводно купили много црнине.”

11. Последње вести: „У случају породице Павловић, формално поднети предлог за извршење ће бити повучен” каже Миле Ромчевић, начелник Дирекције за имовинско правне послове Министарства одбране.

12. Члан 216 Закона о облигационим односима: „Не може се тражити враћање неосновано плаћених износа на име накнаде штете због повреда тела, нарушавања здравља или смрти, уколико је исплата извршена савесном прибавиоцу.”

Извор: НИН

Небојша ЈЕВРИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор