RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Русија

Српско–руски културни дијалог у геополитичким условима краја 20. почетка 21. века

Српско–руски културни дијалог у геополитичким условима краја 20. почетка 21. века 16.05.2006.1 Comment

Крајеугаони камен српско-руског културног и сваког другог дијалога, постављен је у далеком 12. веку сусретом Растка Немањића и руских црноризаца и постригом Растковим у руском манастиру свети Пантелејмон, а на Светој Гори Атонској. У 13. веку, почев од Стефана Немање, преко архиепископа Саве (чијом заслугом 1219. Српска Православна црква добија аутокефалност) руски светогорски манастири бивају даривани црквеним утварима и црквеним књигама. Тако се данас многе најраније српске књиге налазе у руским светогорским манастирима.

У 14. веку кнез Лазар Xребељановић поклања Русима који су живели у Србији храм и села у Xвосну (Метохија), а удова кнежева, књегиња Милица поклонила је велико имање манастиру у коме се замонашио Св.Сава. Присуство Руса у Србији тог времена потврђује и податак да је свега дванаест дана након битке, први запис о Косовском боју оставио руски ходочасник Игнатиј.

У 15. веку је улога Јужних Словена у учвршћивању ћирило-методијевске писмености у Русији била врло значајна. У књижевности је позната као Први јужнословенски утицај. Српска држава је подигла своју културу на највиши ниво, а после губљења политичке самосталности Србије – многи учени Срби одлазе у Русију и у њену културу уграђују свој духовни и интелектуални капитал. Светло српско име тог времена је Пахомије Србин – Логотет, монах из српског манастира са Атоса. У Русији свога доба био је велико име међу књижевницима, написао је око 35 разних списа и опсежни руски хронограф- у који је поред многих српских дела унео и садржајна житија Стефана Високог и Стефана Дечанског.

1472. г. унука Јелене Дејановић, која је опет била праунука Теодоре Немањића (кћерке Стефана Дечанског) Зораида Палеолог, сестра Јелене Палеолог, жене Лазара Бранковића удала се за великог московског кнеза Ивана III. Део мираза Зораидиног (у Москви названа Софија) биле су и многе књиге богате и садржајем и повезом и чиниле су велики део до данас непронађене Либереје – библиотеке њеног унука Ивана IV (од непријатеља названог Грозни), првог руског цара, сина Јелене Глинске, а унука Ане Јакшић која га је после преране смрти његових родитеља и васпитавала.

1550. године у Москву, долази игуман манастира Xиландар – Пајсиј и код цара Ивана IV бива срдачно примљен. Манастир Xиландар добија од руског цара многе богате дарове и подворје у Москви. Игуман Пајсиј је са собом понео Грамоту упућену турском султану којом руски цар захтева од султана да ослободи данка православне манастире на Светој Гори. То је прво дипломатско, писано заузимање за Србе пред Турцима.

Нису само Турци угрожавали српски народ у то време. Опасност са запада била је веома офанзивни, католички прозелитизам. Католичка црква је преко својих организација,(collegium Graecum, collegium Illyricum) Конгрегација за пропаганду вере (congregatio de propaganda fide)-1622. и collegium urbanum -1627. стално радила на унијаћењу православног живља у најзападнијим српским крајевима. Из тих крајева многи монаси одлазе у русију по помоћ. Тако је руски цар Алексеј Романов 31.01.1651. године лепавинским калуђерима даровао Грамоту која им је омогућавала да сваке седме године долазе у Русију по помоћ.

Српски народ је између турске и аустријске царевине био између чекића и наковња, а и друге европске државе су све чешће виделе своје геополитичке интересе на Балкану. Големо руско царство је било у успону (и често у ситуацији да ратује са бројним пограничним државама) са циљем да изађе на два мора, Балтичко и Црно. У другој половини 17. века, 20. маја 1668. браћа Бранковић (из Арада) Ердељски митрополит Сава II и Ђорђе су пред руског цара изнели план ослобођења православних Срба,Бугара и Влаха. Турска је тада била у свом зениту и Русија није имала снаге да јој се супротстави. Везе са Русијом су учвршћаване током целог 17.века,оне су биле црквеног, духовног и књижевног карактера. Наши монаси,а и световна лица су у Русију ишли најчешће по помоћ, али су тамо односили и многе наше књиге. Лако се може закључити да су често били и у политичким мисијама.

Почетком 18. века капетан Богдан Поповић је стигао у Москву са писмом за руског цара Петра I. У писму је била понуда да Срби и Руси заједнички нападну Турску и да се обнови српска држава. Писмо су послали српски официри из Сегедина и Арада на челу са Јованом Текелијом. Петар I објављује рат Турској, има намеру да преко Молдавије ступи у контакт са Србима, али је због пораза на реци Пруту принуђен да склопи мир који је истина повољан за Русе, али у коме се Срби не спомињу.

Српско-Руске везе за време Петра I су разноврсније, и чешће вероватно и због чињенице да је Русија 90-тих година 17. века отворила посланство у Бечу. У руско-српском дијалогу је незаобилазан податак да је почетак модерног школства у српским земљама везан за долазак учитеља из Русије и Малорусије Максима Суворова, који 1726. отвара школу у Сремским Карловцима и Емануила Козачинског са којим је из Кијевско-могилевске академије (1773) дошла група учитеља.

У првој трећини 18. века, тачније 1724. се десила прва организована сеоба Срба из Аустрије у Русију, њих око хиљаду. Срби су били добро обучена војска (шајкаши-крајишници), а официри технички образовани и добри стратези и као такви су били интересантни за руску војску, те су насељавани као граничари. У руској војној служби је 25 Срба добило чин генерала. Нова сеоба је била 1756/59. када се у Русију доселило око 2500 лица. На десној обали Дњепра никло је насеље Нова Сербија, а између Луганска и Бахмута, на левој обали Дона образована је Славјаносербија. Сматра се да је у Русију током осамнаестог века пребегло 10.000 Срба.

Почетком 19. века 1803., проигуман манастира Xиландар, архимандрит манастира Пиве хаџи-Арсеније Гаговић одлази у Русију како би руском цару пренео молбу за помоћ Српском народу из Аустрије, Србије, Црне Горе и Xерцеговине да оствари обновљену идеју ослобођења Славено-сербског царства на чијем престолу би био један од руских великих кнезова.

1804. митрополит карловачки Стефан Стратимировић шаље у Русију свој Мемоар о васкрсу српске државе под покровитељством Русије. Стратимировић се залаже да се уместо васпостављања Грчког царства са престолом у Цариграду (пројекат царице Катарине II по коме Србија припада Аустрији) – оснује Славено-сербско царство у чији би састав ушли и Срби који насељавају обале Јадранског мора, међуречје Дунава и Саве, а на челу државе да буде брат Александра I или његов зет Немац. У Мемоару наводи да Русија никад не може рачунати на то да јој Грци могу бити одани као српски народ.

Улога Русије у Првом српском устанку је велика. Руске дипломате, официри, војници активно учествују у многим устаничким догађањима. Руски гарнизон је 1811. је у Београду, Карађорђе сарађује са Михаилом Кутузовом кога цар због напада Француске на Русију 1812. године повлачи из Молдавије у Москву и историја креће неким другим током. Карађорђе после слома устанка 1814. стиже у Русију, добија пензију и кућу. 1816. позван је на руски двор у Петроград где је примљен у званичну аудијенцију код цара Александра који га је још 1812. одликовао орденом Свете Ане и доделио му чин генерал-лајтнанта.

Руски слависти су се све више бавили Првим српским устанком и ликом вожда Карађорђа. За његов лик и српски епос се заинтересовао А.С. Пушкин који је после сустрета са Карађорђевом кћерком, 1820. написао песму посвећену њој, а 1834. Карађорђу.

У Матици Српској, у њеном Летопису из 1826. објављен је чланак о Пушкину, а прва официјална веза Матице Српске са неком страном установом од просветно-културног значаја била је веза са Академијом наука Санкт-Петербурга.

6.3.1833. у Санкт-Петербургу је Петар Петровић II Његош рукоположен за Владику Црне Горе и Брда – у коју се вратио са богатим даровима, новчаном помоћи и са око 400 књига.

Почетком 20. века 1914. дан након аустријског ултиматума Србији 24. јула, српски краљ Александар Карађорђевић шаље телеграм руском цару Николају II у коме га обавештава да Србија може прихватити само оне захтеве који не руше достојанство независне државе, али је спремна да прихвати и оне које би му саветовао руски цар. Српски краљ моли руског цара за помоћ јер су се на граници Србије са Аустро-Угарском почеле нагомилавати војне трупе. 27. јула руски цар одговара да Русија ни у ком случају неће оставити Србију. У страшним балканским збивањима Првог светског рата патња српског народа приликом повлачења преко Албаније, без прецедента у историји, била је добро позната званичној Русији и њеним савезницима Француској и Енглеској, јер се цео руски дипломатски кор акредитован у Србији повлачио са српском војском. Срби су на обалама Јадранског мора и чекају (изгледало је узалуд) помоћ. Савезници су тактизирали. Енергични телеграм руског цара председнику Француске и енглеском краљу, у коме се прети да ће Русија уколико се не помогне српској војсци напустити савез је уродио плодом: српској војсци је дозвољено да уђе у најбољу и најсигурнију албанску луку, Валону и евакуација српске војске на Крф и Бизерту се убрзава.

28. јула 1932. године Краљевини Југославији, у Београду епископ Николај Велимировић у својој беседи “ Свети кнез Владимир – крститељ Русије“ каже да је велики наш дуг Русима и да је дуг Србије Русији за помоћ Србима у рату 1914. године огроман да опредељење Николаја II Романова за царство небеско подсећа на цара Лазара и указује на нову духовну дубину Словена.

Због напада на Југославију тј. Србију 1941. Немачка са месец дана закашњења напада Совјетски Савез, тј. Русију. У Другом светском рату погинуло је преко 20 милиона Руса (неки извори указују на цифру од 26 милиона) и око 2 милиона Срба.

Савремени Руски геополитичар Александар Дугин сматра да је судбина Срба и судбина Руса на геополитичком нивоу једна те иста судбина.

Основни закон геополитике је принцип Великог Простора – по коме национални суверенитет једне државе не зависи толико од њене војне моћи и економске базе и технолошке развијености колико од њене величине и географског положаја њених територија. У наше време такву самодовољност могу имати само веома велике државе које се налазе у регионима стратешки безбедним од могућег напада (економског, политичког или војног) других држава.

У време супростављености капитализма и социјализма било је неопходно постојање блокова Великих Простора. „Несврстане“ државе могле су бити несврстане само по цену самоискључења из сфере планетарне геополитике и политичке маргинализације. Рушењем једне наддржаве се озбиљно и безусловно мења геополитичка ситуација на земљи. Данас је све више распрострањен геополитички пројекат Мондијализма чији је смисао претварање читаве земље у једини Велики Простор којим би се управљало из америчког центра.

У новим геополитичким условима, условима експанзије мондијализма – мондијалистичке снаге у СССР-у су у лику Горбачова укључиле Евроазијски блок у мондијалистички пројекат, последице знамо: Горбачов је добио Нобелову награду за мир и покушао да жртве фашизма смести у фасциклу заборава.

Проамерички пројекат Атлантског Великог Простора,стварање планетарног Pax Americana или успостављање „новог светског поретка“ са једном светском владом је уствари једно те исто. Пол Волфовиц: амерички саветник за безбедност, марта 1992. директно говори о томе да се не сме допустити да се на европском и азијском континенту формира стратешка сила која би била способна да на било ком плану парира САД.

Садашња ситуација ставља пред сваку државу и народ неизбежну алтернативу: или интеграција у „Pax Americana“ или организовање новог Великог Простора који ће бити у стању да му се супростави. То би боље од свих других региона могла Русија као срце Евроазијског Простора.

Све у свему, у савременој геополитичкој ситуацији јасно се поставља питање или планетарни „нови светски поредак“ под руководством САД технократски, атеистички, потрошачки „дизнилендовски“ космополитски модел, или ће се хитно створити геополитичка опозиција атлантизму и мондијализму и скоро да је небитно на који начин и под којим политичким знаком.

Данас сви одговорни људи морају схватити да прихватање мондијалистичког модела значи ни мање ни више него потпуно и коначно уништење самобитности, идентитета историјског лица држава и нација, крај њихове националне историје.

Алтернатива новог Великог Простора би могла бити и Европа коју неки политички и идеолошки кругови супростављају – англосаксонском свету – пре свега САД. То није утопија нити је без историјског прецедента (сетимо се Де Гола). Геополитичка карта Европе се може разврстати у три основна ареала.

Запад је први ареал са пре свега континенталном Француском и Португалом, затим Енглеска и САД који упркос многим разликама наступају као јединствена геополитичка снага.

Други ареал је средња Европа, она стоји насупрот и запада и истока, у њу спадају државе бивше римске империје (германске нације), бивше земље Аустроугарске, Немачка, Италија.

Русија је трећи ареал, она наступа у Европи не само у своје име него и у име свих евроазијских народа Истока.

Та три геополитичка блока у Европи стварају на континенту сталне зоне напрегнутости. Политичка напрегнутост и озбиљан конфликт десио се у Југославији 90-тих година прошлог века. Југославија је као држава била Европа у малом и међу народима који су је насељавали могуће је наћи аналогне у најкрупнијим континенталним силама.

Југословенски конфликт кроз који смо прошли последње деценије прошлог века и кроз који пролазимо још увек приморава европске чиниоце да се определе и означе своје приоритете на југословенском простору. Не мисли се само о сентименталној конфесионалној, историјској, етничкој и политичкој наклоности ових или оних народа или држава. Реч је о будућности Европе о будућности Евроазије. Када се у току југословенског конфликта српска самосвест пробудила и поново препознала најстарије геополитичке, националне и духовне архетипове и поново постала актуелна идеја Велике Духовне Србије – инструментална мисија Југославије се завршила. На сцену ступа идеја Истока, идеја Велике Евроазије. Чим су Срби прешли ту критичну црту, тј. кад је њихова борба попримила карактер борбе са самом идејом Запада, идејом атлантизма, Србија је била обележена као главна препрека успостављања „новог светског поретка“. Уследиле су економске и политичке санкције, затим зверско бомбардовање.

Политички аналитичари су у свему овоме видели „генералну пробу“ за остварење гигантског континенталног рата који би могао да плане у Русији, јер Срби на Балкану представљају Русију. Геополитичка перспектива Срба би требала да има евроазијски, проруски карактер. Kроз све протекле векове преко верског, етничког, културног, родбинског, војног и политичког фактора Србија директно стоји уз Русију и чини њен продужетак на југу Европе. Срби се морају окренути Истоку, морају схватити смисао и циљеве руске геополитике, а то је пројекат својеврсног православног неовизантизма, пројекат Велике Евроазије, чија оса ће бити Русија. То би морала бити звезда водиља праве српске геополитике. Због свега тога би Русија требала да у Србији на сваки могући начин подржи и помогне оне Србе који се боре за очување традиције, за православну веру, оне снаге, политичке факторе који су свесни свог словенског духовног наслеђа и који су оријентисани на стварање нове хармоничне проруске геополитичке структуре са истовременом антизападном и антиатлантском оријентацијом.

Слависти Србије су свакако та снага. Они нису директан политички фактор, али с обзиром да њихов рад подразумева контакт са младима, они су сигурно индиректно политички фактор и то веома важан.

Постављају се два основна питања. Прво је шта слависти могу да ураде самостално, без помоћи Русије, а друго – на који начин, коме и колико би требала помоћи Русија преко својих официјелних представника и у Русији и у Србији и Црној Гори.

Шта је нама славистима чинити?

На нама је да укажемо на основне проблеме изучавања руског језика у школама и на факултетима Србије и Црне Горе. Слависти морају бити и регистратори и регулатори решавања тих проблема. То је први и најважнији корак, јер је још Xераклит тврдио да је језик тј. реч гнездо где се смешта знање. Сви облици дијалога између Русије и Србије почивају на језику, тј. изучавању руског језика у Србији и Црној Гори.

Горући проблем је избацивање руског језика из основних и средњих школа и на велика и на мала врата. На велика, брутално и вулгарно, на радост педантно одгајених русофобичара у Србији и Црној Гори а на мала, перфидније, у министарству „просвете“ укидањем места саветника за руски језик и у Београду и Новом Саду, у градовима и регионима где су српско–руске везе биле и јесу најчешће и најчвршће. Овакав потез министарства је раван варварству. Законска регулатива изучавања страних језика у школама је тако скројена да је сасвим могуће да одабир страног језика у појединачној школи може зависити од самог директора или каквог злонамерног или некомпетентног родитеља из школског савета родитеља. Проблем избацивања руског језика из школа треба у јавности и у друштвено-политичком животу уопште, помоћу јаког политичког, про-руски настројеног фактора подићи на највиши могући ниво и законски га решити.

Слависти могу много да учине на оснивању подружница славистичког друштва, или сличних струковних организација које би са „терена“ указивале на проблеме у изучавању руског језика.

За ученика овог времена мора се створити уџбеник чија ће окосница бити текстови о Русији и руским људима. У уџбенике обавезно вратити светле странице руске књижевности. Уџбеник у коме ће се систематски и на прихватљив начин презентирати најважнији моменти српско-руског културно-историјског дијалога.

Славистичко друштво Србије би морало најхитније извршити ревизију наставних програма за руски језик (и предочити их Министарству просвете), јер по обиму нису у складу са бројем часова и у овим околностима већину њих је немогуће реализовати.

Славистичко друштво Србије мора узети активнију улогу у организацији и реализацији такмичења из знања руског језика, да се избори да се за руски језик уведе категорија II страни језик за гимназије и средње школе. Постојећи правилник за такмичење је анахрон и нелогичан и мора бити измењен или донет нови.

Славистичко друштво Србије вредно ради, али не ради ништа на свом маркетингу. За даљи рад друштва у овој суровој беспарици, донатори или годишњи покровитељ Друштва били би од огромне користи. Сви наведени проблеми могу брзо и лако да се реше – стручног кадра има, а и добре воље.

Официјелни представници Русије би осим активног помагања друштава српско-руског пријатељства, појединачно гледано под хитно требали наћи начина да помогну школама и предавачима руског језика у оним срединама где се он још учи. Начина је много. Ја као слависта са „терена“ предлажем:

Да се почетком сваке школске године предавачима руског језика пошаље барем компакт диск на коме би били снимљени материјали по страноведениþ, путописи, филмови, књижевни текстови, обичаји, песме и слично. Рад на часу са компјутером постаје већ рутина и сигурно није велики трошак за руску државу да свакој школи где се учи руски подели по један Мајкрософт виндоус или Мајкрософт офис на руском језику, а школи са највећим бројем часова руског језика и компјутер.

Да руско Министарство просвете даје више стипендија за младе Србе, нарочито будуће дипломате (у 18. веку 28 српских учитеља школовано је у Кијевско-Могиљевској академији).

Глобално гледано…

Где су руски културни центри у Подгорици, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Зајечару?…

У Подгорици, у Црној Гори где су руско-српске везе биле најјаче, где се у последњој деценији доселило око 30000 Руса нема ни један руски културни центар и црногорско русофилство издише на мукама на које га стављају црногорски мондијалисти. Ако у Подгорици постоји руски конзулат, зашто не би постојао и руски културни центар. То би било место где би се, између свега осталог, могао учити руски језик, који је из црногорских школа избрисан зна се чијом гумицом. (У центру Подгорице на једној клупи седи Пушкин. Да је знао шта ће бити, уместо стиха „Черногорцû что такое…“ написао би „Черногорцû и Русские что ýто за такое…“)

У Новом Саду се Французи вероватно могу пребројати на прсте, али је ипак отворен, добро опремљен Француски културни центар, где Новосађани уче француски језик и упознају се са француском културом и цивилизацијом…

Везе Новог Сада и околине са Русима и Русијом су такве и толике дa би се о њима могли написати томови књига, али културног центра нема (…Сергије Радоњешки у Дунавском парку у Новом Саду чека да се Руси и Срби досете шта им је чинити…)

Руска амбасада у Београду и Руски конзулат у Подгорици би могли преко личних, пословних и официјелних веза учинити да се у већим местима и градовима (тамо где нема) у кабловски ТВ систем уведе и један канал руске националне телевизије. Врата Руског дома у Београду би морала бити отворена и суботом после подне (и библиотека и сала за пројекције) за ђаке-посетиоце из унутрашњости, а пошто већ нема руских културних центара у Србији и Црној Гори Руски дом би морао гостовати са културним садржајима барем у већим центрима Србије.

Ово је списак горућих проблема које је (барем већину) веома лако решити, само треба да прегнемо, а „прегаоцу Бог даје махове“… и да завршим речима Епископа Николаја Велимировића из већ споменуте беседе: „Доћи ће време, а оно је већ ту, када се у Русији неће само обнављати иконе светаца, као што се то сада и дешава, него када ће војска живих руских светаца од Св. Владимира, Св. Серафима и до последњих новомученика са Царом мучеником на челу – огласити небу и земљи да је руски народ поново рођен у страдању, поново крштен крвљу, преобраћен Xристом и спреман да помогне целом свету.“

Задатак нас слависта је да у свакој геополитичкој ситуацији будемо копча између руске и српске културе, а руске државе да нам у томе помогне на сваки могући начин.

Радојка ТМУШИЋ СТЕПАНОВ

Сродни чланци:

One comment

  1. Јао, тешко нама са овом тзв. професорком!!! Шта би рекли професори француског, енглеског,…. ? Узгред, предајем немачки и мислим да деца треба баш да уче немачки који је кориснији од руског. А и кинески није за бацање!

Оставите одговор