Informacioni centar "Komentar"

Krajeugaoni kamen srpsko-ruskog kulturnog i svakog drugog dijaloga, postavljen je u dalekom 12. veku susretom Rastka Nemanjića i ruskih crnorizaca i postrigom Rastkovim u ruskom manastiru sveti Pantelejmon, a na Svetoj Gori Atonskoj. U 13. veku, počev od Stefana Nemanje, preko arhiepiskopa Save (čijom zaslugom 1219. Srpska Pravoslavna crkva dobija autokefalnost) ruski svetogorski manastiri bivaju darivani crkvenim utvarima i crkvenim knjigama. Tako se danas mnoge najranije srpske knjige nalaze u ruskim svetogorskim manastirima.

U 14. veku knez Lazar Xrebeljanović poklanja Rusima koji su živeli u Srbiji hram i sela u Xvosnu (Metohija), a udova kneževa, knjeginja Milica poklonila je veliko imanje manastiru u kome se zamonašio Sv.Sava. Prisustvo Rusa u Srbiji tog vremena potvrđuje i podatak da je svega dvanaest dana nakon bitke, prvi zapis o Kosovskom boju ostavio ruski hodočasnik Ignatij.

U 15. veku je uloga Južnih Slovena u učvršćivanju ćirilo-metodijevske pismenosti u Rusiji bila vrlo značajna. U književnosti je poznata kao Prvi južnoslovenski uticaj. Srpska država je podigla svoju kulturu na najviši nivo, a posle gubljenja političke samostalnosti Srbije – mnogi učeni Srbi odlaze u Rusiju i u njenu kulturu ugrađuju svoj duhovni i intelektualni kapital. Svetlo srpsko ime tog vremena je Pahomije Srbin – Logotet, monah iz srpskog manastira sa Atosa. U Rusiji svoga doba bio je veliko ime među književnicima, napisao je oko 35 raznih spisa i opsežni ruski hronograf- u koji je pored mnogih srpskih dela uneo i sadržajna žitija Stefana Visokog i Stefana Dečanskog.

1472. g. unuka Jelene Dejanović, koja je opet bila praunuka Teodore Nemanjića (kćerke Stefana Dečanskog) Zoraida Paleolog, sestra Jelene Paleolog, žene Lazara Brankovića udala se za velikog moskovskog kneza Ivana III. Deo miraza Zoraidinog (u Moskvi nazvana Sofija) bile su i mnoge knjige bogate i sadržajem i povezom i činile su veliki deo do danas nepronađene Libereje – biblioteke njenog unuka Ivana IV (od neprijatelja nazvanog Grozni), prvog ruskog cara, sina Jelene Glinske, a unuka Ane Jakšić koja ga je posle prerane smrti njegovih roditelja i vaspitavala.

1550. godine u Moskvu, dolazi iguman manastira Xilandar – Pajsij i kod cara Ivana IV biva srdačno primljen. Manastir Xilandar dobija od ruskog cara mnoge bogate darove i podvorje u Moskvi. Iguman Pajsij je sa sobom poneo Gramotu upućenu turskom sultanu kojom ruski car zahteva od sultana da oslobodi danka pravoslavne manastire na Svetoj Gori. To je prvo diplomatsko, pisano zauzimanje za Srbe pred Turcima.

Nisu samo Turci ugrožavali srpski narod u to vreme. Opasnost sa zapada bila je veoma ofanzivni, katolički prozelitizam. Katolička crkva je preko svojih organizacija,(collegium Graecum, collegium Illyricum) Kongregacija za propagandu vere (congregatio de propaganda fide)-1622. i collegium urbanum -1627. stalno radila na unijaćenju pravoslavnog življa u najzapadnijim srpskim krajevima. Iz tih krajeva mnogi monasi odlaze u rusiju po pomoć. Tako je ruski car Aleksej Romanov 31.01.1651. godine lepavinskim kaluđerima darovao Gramotu koja im je omogućavala da svake sedme godine dolaze u Rusiju po pomoć.

Srpski narod je između turske i austrijske carevine bio između čekića i nakovnja, a i druge evropske države su sve češće videle svoje geopolitičke interese na Balkanu. Golemo rusko carstvo je bilo u usponu (i često u situaciji da ratuje sa brojnim pograničnim državama) sa ciljem da izađe na dva mora, Baltičko i Crno. U drugoj polovini 17. veka, 20. maja 1668. braća Branković (iz Arada) Erdeljski mitropolit Sava II i Đorđe su pred ruskog cara izneli plan oslobođenja pravoslavnih Srba,Bugara i Vlaha. Turska je tada bila u svom zenitu i Rusija nije imala snage da joj se suprotstavi. Veze sa Rusijom su učvršćavane tokom celog 17.veka,one su bile crkvenog, duhovnog i književnog karaktera. Naši monasi,a i svetovna lica su u Rusiju išli najčešće po pomoć, ali su tamo odnosili i mnoge naše knjige. Lako se može zaključiti da su često bili i u političkim misijama.

Početkom 18. veka kapetan Bogdan Popović je stigao u Moskvu sa pismom za ruskog cara Petra I. U pismu je bila ponuda da Srbi i Rusi zajednički napadnu Tursku i da se obnovi srpska država. Pismo su poslali srpski oficiri iz Segedina i Arada na čelu sa Jovanom Tekelijom. Petar I objavljuje rat Turskoj, ima nameru da preko Moldavije stupi u kontakt sa Srbima, ali je zbog poraza na reci Prutu prinuđen da sklopi mir koji je istina povoljan za Ruse, ali u kome se Srbi ne spominju.

Srpsko-Ruske veze za vreme Petra I su raznovrsnije, i češće verovatno i zbog činjenice da je Rusija 90-tih godina 17. veka otvorila poslanstvo u Beču. U rusko-srpskom dijalogu je nezaobilazan podatak da je početak modernog školstva u srpskim zemljama vezan za dolazak učitelja iz Rusije i Malorusije Maksima Suvorova, koji 1726. otvara školu u Sremskim Karlovcima i Emanuila Kozačinskog sa kojim je iz Kijevsko-mogilevske akademije (1773) došla grupa učitelja.

U prvoj trećini 18. veka, tačnije 1724. se desila prva organizovana seoba Srba iz Austrije u Rusiju, njih oko hiljadu. Srbi su bili dobro obučena vojska (šajkaši-krajišnici), a oficiri tehnički obrazovani i dobri stratezi i kao takvi su bili interesantni za rusku vojsku, te su naseljavani kao graničari. U ruskoj vojnoj službi je 25 Srba dobilo čin generala. Nova seoba je bila 1756/59. kada se u Rusiju doselilo oko 2500 lica. Na desnoj obali Dnjepra niklo je naselje Nova Serbija, a između Luganska i Bahmuta, na levoj obali Dona obrazovana je Slavjanoserbija. Smatra se da je u Rusiju tokom osamnaestog veka prebeglo 10.000 Srba.

Početkom 19. veka 1803., proiguman manastira Xilandar, arhimandrit manastira Pive hadži-Arsenije Gagović odlazi u Rusiju kako bi ruskom caru preneo molbu za pomoć Srpskom narodu iz Austrije, Srbije, Crne Gore i Xercegovine da ostvari obnovljenu ideju oslobođenja Slaveno-serbskog carstva na čijem prestolu bi bio jedan od ruskih velikih knezova.

1804. mitropolit karlovački Stefan Stratimirović šalje u Rusiju svoj Memoar o vaskrsu srpske države pod pokroviteljstvom Rusije. Stratimirović se zalaže da se umesto vaspostavljanja Grčkog carstva sa prestolom u Carigradu (projekat carice Katarine II po kome Srbija pripada Austriji) – osnuje Slaveno-serbsko carstvo u čiji bi sastav ušli i Srbi koji naseljavaju obale Jadranskog mora, međurečje Dunava i Save, a na čelu države da bude brat Aleksandra I ili njegov zet Nemac. U Memoaru navodi da Rusija nikad ne može računati na to da joj Grci mogu biti odani kao srpski narod.

Uloga Rusije u Prvom srpskom ustanku je velika. Ruske diplomate, oficiri, vojnici aktivno učestvuju u mnogim ustaničkim događanjima. Ruski garnizon je 1811. je u Beogradu, Karađorđe sarađuje sa Mihailom Kutuzovom koga car zbog napada Francuske na Rusiju 1812. godine povlači iz Moldavije u Moskvu i istorija kreće nekim drugim tokom. Karađorđe posle sloma ustanka 1814. stiže u Rusiju, dobija penziju i kuću. 1816. pozvan je na ruski dvor u Petrograd gde je primljen u zvaničnu audijenciju kod cara Aleksandra koji ga je još 1812. odlikovao ordenom Svete Ane i dodelio mu čin general-lajtnanta.

Ruski slavisti su se sve više bavili Prvim srpskim ustankom i likom vožda Karađorđa. Za njegov lik i srpski epos se zainteresovao A.S. Puškin koji je posle sustreta sa Karađorđevom kćerkom, 1820. napisao pesmu posvećenu njoj, a 1834. Karađorđu.

U Matici Srpskoj, u njenom Letopisu iz 1826. objavljen je članak o Puškinu, a prva oficijalna veza Matice Srpske sa nekom stranom ustanovom od prosvetno-kulturnog značaja bila je veza sa Akademijom nauka Sankt-Peterburga.

6.3.1833. u Sankt-Peterburgu je Petar Petrović II Njegoš rukopoložen za Vladiku Crne Gore i Brda – u koju se vratio sa bogatim darovima, novčanom pomoći i sa oko 400 knjiga.

Početkom 20. veka 1914. dan nakon austrijskog ultimatuma Srbiji 24. jula, srpski kralj Aleksandar Karađorđević šalje telegram ruskom caru Nikolaju II u kome ga obaveštava da Srbija može prihvatiti samo one zahteve koji ne ruše dostojanstvo nezavisne države, ali je spremna da prihvati i one koje bi mu savetovao ruski car. Srpski kralj moli ruskog cara za pomoć jer su se na granici Srbije sa Austro-Ugarskom počele nagomilavati vojne trupe. 27. jula ruski car odgovara da Rusija ni u kom slučaju neće ostaviti Srbiju. U strašnim balkanskim zbivanjima Prvog svetskog rata patnja srpskog naroda prilikom povlačenja preko Albanije, bez precedenta u istoriji, bila je dobro poznata zvaničnoj Rusiji i njenim saveznicima Francuskoj i Engleskoj, jer se ceo ruski diplomatski kor akreditovan u Srbiji povlačio sa srpskom vojskom. Srbi su na obalama Jadranskog mora i čekaju (izgledalo je uzalud) pomoć. Saveznici su taktizirali. Energični telegram ruskog cara predsedniku Francuske i engleskom kralju, u kome se preti da će Rusija ukoliko se ne pomogne srpskoj vojsci napustiti savez je urodio plodom: srpskoj vojsci je dozvoljeno da uđe u najbolju i najsigurniju albansku luku, Valonu i evakuacija srpske vojske na Krf i Bizertu se ubrzava.

28. jula 1932. godine Kraljevini Jugoslaviji, u Beogradu episkop Nikolaj Velimirović u svojoj besedi “ Sveti knez Vladimir – krstitelj Rusije“ kaže da je veliki naš dug Rusima i da je dug Srbije Rusiji za pomoć Srbima u ratu 1914. godine ogroman da opredeljenje Nikolaja II Romanova za carstvo nebesko podseća na cara Lazara i ukazuje na novu duhovnu dubinu Slovena.

Zbog napada na Jugoslaviju tj. Srbiju 1941. Nemačka sa mesec dana zakašnjenja napada Sovjetski Savez, tj. Rusiju. U Drugom svetskom ratu poginulo je preko 20 miliona Rusa (neki izvori ukazuju na cifru od 26 miliona) i oko 2 miliona Srba.

Savremeni Ruski geopolitičar Aleksandar Dugin smatra da je sudbina Srba i sudbina Rusa na geopolitičkom nivou jedna te ista sudbina.

Osnovni zakon geopolitike je princip Velikog Prostora – po kome nacionalni suverenitet jedne države ne zavisi toliko od njene vojne moći i ekonomske baze i tehnološke razvijenosti koliko od njene veličine i geografskog položaja njenih teritorija. U naše vreme takvu samodovoljnost mogu imati samo veoma velike države koje se nalaze u regionima strateški bezbednim od mogućeg napada (ekonomskog, političkog ili vojnog) drugih država.

U vreme suprostavljenosti kapitalizma i socijalizma bilo je neophodno postojanje blokova Velikih Prostora. „Nesvrstane“ države mogle su biti nesvrstane samo po cenu samoisključenja iz sfere planetarne geopolitike i političke marginalizacije. Rušenjem jedne naddržave se ozbiljno i bezuslovno menja geopolitička situacija na zemlji. Danas je sve više rasprostranjen geopolitički projekat Mondijalizma čiji je smisao pretvaranje čitave zemlje u jedini Veliki Prostor kojim bi se upravljalo iz američkog centra.

U novim geopolitičkim uslovima, uslovima ekspanzije mondijalizma – mondijalističke snage u SSSR-u su u liku Gorbačova uključile Evroazijski blok u mondijalistički projekat, posledice znamo: Gorbačov je dobio Nobelovu nagradu za mir i pokušao da žrtve fašizma smesti u fasciklu zaborava.

Proamerički projekat Atlantskog Velikog Prostora,stvaranje planetarnog Pax Americana ili uspostavljanje „novog svetskog poretka“ sa jednom svetskom vladom je ustvari jedno te isto. Pol Volfovic: američki savetnik za bezbednost, marta 1992. direktno govori o tome da se ne sme dopustiti da se na evropskom i azijskom kontinentu formira strateška sila koja bi bila sposobna da na bilo kom planu parira SAD.

Sadašnja situacija stavlja pred svaku državu i narod neizbežnu alternativu: ili integracija u „Pax Americana“ ili organizovanje novog Velikog Prostora koji će biti u stanju da mu se suprostavi. To bi bolje od svih drugih regiona mogla Rusija kao srce Evroazijskog Prostora.

Sve u svemu, u savremenoj geopolitičkoj situaciji jasno se postavlja pitanje ili planetarni „novi svetski poredak“ pod rukovodstvom SAD tehnokratski, ateistički, potrošački „diznilendovski“ kosmopolitski model, ili će se hitno stvoriti geopolitička opozicija atlantizmu i mondijalizmu i skoro da je nebitno na koji način i pod kojim političkim znakom.

Danas svi odgovorni ljudi moraju shvatiti da prihvatanje mondijalističkog modela znači ni manje ni više nego potpuno i konačno uništenje samobitnosti, identiteta istorijskog lica država i nacija, kraj njihove nacionalne istorije.

Alternativa novog Velikog Prostora bi mogla biti i Evropa koju neki politički i ideološki krugovi suprostavljaju – anglosaksonskom svetu – pre svega SAD. To nije utopija niti je bez istorijskog precedenta (setimo se De Gola). Geopolitička karta Evrope se može razvrstati u tri osnovna areala.

Zapad je prvi areal sa pre svega kontinentalnom Francuskom i Portugalom, zatim Engleska i SAD koji uprkos mnogim razlikama nastupaju kao jedinstvena geopolitička snaga.

Drugi areal je srednja Evropa, ona stoji nasuprot i zapada i istoka, u nju spadaju države bivše rimske imperije (germanske nacije), bivše zemlje Austrougarske, Nemačka, Italija.

Rusija je treći areal, ona nastupa u Evropi ne samo u svoje ime nego i u ime svih evroazijskih naroda Istoka.

Ta tri geopolitička bloka u Evropi stvaraju na kontinentu stalne zone napregnutosti. Politička napregnutost i ozbiljan konflikt desio se u Jugoslaviji 90-tih godina prošlog veka. Jugoslavija je kao država bila Evropa u malom i među narodima koji su je naseljavali moguće je naći analogne u najkrupnijim kontinentalnim silama.

Jugoslovenski konflikt kroz koji smo prošli poslednje decenije prošlog veka i kroz koji prolazimo još uvek primorava evropske činioce da se opredele i označe svoje prioritete na jugoslovenskom prostoru. Ne misli se samo o sentimentalnoj konfesionalnoj, istorijskoj, etničkoj i političkoj naklonosti ovih ili onih naroda ili država. Reč je o budućnosti Evrope o budućnosti Evroazije. Kada se u toku jugoslovenskog konflikta srpska samosvest probudila i ponovo prepoznala najstarije geopolitičke, nacionalne i duhovne arhetipove i ponovo postala aktuelna ideja Velike Duhovne Srbije – instrumentalna misija Jugoslavije se završila. Na scenu stupa ideja Istoka, ideja Velike Evroazije. Čim su Srbi prešli tu kritičnu crtu, tj. kad je njihova borba poprimila karakter borbe sa samom idejom Zapada, idejom atlantizma, Srbija je bila obeležena kao glavna prepreka uspostavljanja „novog svetskog poretka“. Usledile su ekonomske i političke sankcije, zatim zversko bombardovanje.

Politički analitičari su u svemu ovome videli „generalnu probu“ za ostvarenje gigantskog kontinentalnog rata koji bi mogao da plane u Rusiji, jer Srbi na Balkanu predstavljaju Rusiju. Geopolitička perspektiva Srba bi trebala da ima evroazijski, proruski karakter. Kroz sve protekle vekove preko verskog, etničkog, kulturnog, rodbinskog, vojnog i političkog faktora Srbija direktno stoji uz Rusiju i čini njen produžetak na jugu Evrope. Srbi se moraju okrenuti Istoku, moraju shvatiti smisao i ciljeve ruske geopolitike, a to je projekat svojevrsnog pravoslavnog neovizantizma, projekat Velike Evroazije, čija osa će biti Rusija. To bi morala biti zvezda vodilja prave srpske geopolitike. Zbog svega toga bi Rusija trebala da u Srbiji na svaki mogući način podrži i pomogne one Srbe koji se bore za očuvanje tradicije, za pravoslavnu veru, one snage, političke faktore koji su svesni svog slovenskog duhovnog nasleđa i koji su orijentisani na stvaranje nove harmonične proruske geopolitičke strukture sa istovremenom antizapadnom i antiatlantskom orijentacijom.

Slavisti Srbije su svakako ta snaga. Oni nisu direktan politički faktor, ali s obzirom da njihov rad podrazumeva kontakt sa mladima, oni su sigurno indirektno politički faktor i to veoma važan.

Postavljaju se dva osnovna pitanja. Prvo je šta slavisti mogu da urade samostalno, bez pomoći Rusije, a drugo – na koji način, kome i koliko bi trebala pomoći Rusija preko svojih oficijelnih predstavnika i u Rusiji i u Srbiji i Crnoj Gori.

Šta je nama slavistima činiti?

Na nama je da ukažemo na osnovne probleme izučavanja ruskog jezika u školama i na fakultetima Srbije i Crne Gore. Slavisti moraju biti i registratori i regulatori rešavanja tih problema. To je prvi i najvažniji korak, jer je još Xeraklit tvrdio da je jezik tj. reč gnezdo gde se smešta znanje. Svi oblici dijaloga između Rusije i Srbije počivaju na jeziku, tj. izučavanju ruskog jezika u Srbiji i Crnoj Gori.

Gorući problem je izbacivanje ruskog jezika iz osnovnih i srednjih škola i na velika i na mala vrata. Na velika, brutalno i vulgarno, na radost pedantno odgajenih rusofobičara u Srbiji i Crnoj Gori a na mala, perfidnije, u ministarstvu „prosvete“ ukidanjem mesta savetnika za ruski jezik i u Beogradu i Novom Sadu, u gradovima i regionima gde su srpsko–ruske veze bile i jesu najčešće i najčvršće. Ovakav potez ministarstva je ravan varvarstvu. Zakonska regulativa izučavanja stranih jezika u školama je tako skrojena da je sasvim moguće da odabir stranog jezika u pojedinačnoj školi može zavisiti od samog direktora ili kakvog zlonamernog ili nekompetentnog roditelja iz školskog saveta roditelja. Problem izbacivanja ruskog jezika iz škola treba u javnosti i u društveno-političkom životu uopšte, pomoću jakog političkog, pro-ruski nastrojenog faktora podići na najviši mogući nivo i zakonski ga rešiti.

Slavisti mogu mnogo da učine na osnivanju podružnica slavističkog društva, ili sličnih strukovnih organizacija koje bi sa „terena“ ukazivale na probleme u izučavanju ruskog jezika.

Za učenika ovog vremena mora se stvoriti udžbenik čija će okosnica biti tekstovi o Rusiji i ruskim ljudima. U udžbenike obavezno vratiti svetle stranice ruske književnosti. Udžbenik u kome će se sistematski i na prihvatljiv način prezentirati najvažniji momenti srpsko-ruskog kulturno-istorijskog dijaloga.

Slavističko društvo Srbije bi moralo najhitnije izvršiti reviziju nastavnih programa za ruski jezik (i predočiti ih Ministarstvu prosvete), jer po obimu nisu u skladu sa brojem časova i u ovim okolnostima većinu njih je nemoguće realizovati.

Slavističko društvo Srbije mora uzeti aktivniju ulogu u organizaciji i realizaciji takmičenja iz znanja ruskog jezika, da se izbori da se za ruski jezik uvede kategorija II strani jezik za gimnazije i srednje škole. Postojeći pravilnik za takmičenje je anahron i nelogičan i mora biti izmenjen ili donet novi.

Slavističko društvo Srbije vredno radi, ali ne radi ništa na svom marketingu. Za dalji rad društva u ovoj surovoj besparici, donatori ili godišnji pokrovitelj Društva bili bi od ogromne koristi. Svi navedeni problemi mogu brzo i lako da se reše – stručnog kadra ima, a i dobre volje.

Oficijelni predstavnici Rusije bi osim aktivnog pomaganja društava srpsko-ruskog prijateljstva, pojedinačno gledano pod hitno trebali naći načina da pomognu školama i predavačima ruskog jezika u onim sredinama gde se on još uči. Načina je mnogo. Ja kao slavista sa „terena“ predlažem:

Da se početkom svake školske godine predavačima ruskog jezika pošalje barem kompakt disk na kome bi bili snimljeni materijali po stranovedeniþ, putopisi, filmovi, književni tekstovi, običaji, pesme i slično. Rad na času sa kompjuterom postaje već rutina i sigurno nije veliki trošak za rusku državu da svakoj školi gde se uči ruski podeli po jedan Majkrosoft vindous ili Majkrosoft ofis na ruskom jeziku, a školi sa najvećim brojem časova ruskog jezika i kompjuter.

Da rusko Ministarstvo prosvete daje više stipendija za mlade Srbe, naročito buduće diplomate (u 18. veku 28 srpskih učitelja školovano je u Kijevsko-Mogiljevskoj akademiji).

Globalno gledano…

Gde su ruski kulturni centri u Podgorici, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Leskovcu, Zaječaru?…

U Podgorici, u Crnoj Gori gde su rusko-srpske veze bile najjače, gde se u poslednjoj deceniji doselilo oko 30000 Rusa nema ni jedan ruski kulturni centar i crnogorsko rusofilstvo izdiše na mukama na koje ga stavljaju crnogorski mondijalisti. Ako u Podgorici postoji ruski konzulat, zašto ne bi postojao i ruski kulturni centar. To bi bilo mesto gde bi se, između svega ostalog, mogao učiti ruski jezik, koji je iz crnogorskih škola izbrisan zna se čijom gumicom. (U centru Podgorice na jednoj klupi sedi Puškin. Da je znao šta će biti, umesto stiha „Černogorcû čto takoe…“ napisao bi „Černogorcû i Russkie čto ýto za takoe…“)

U Novom Sadu se Francuzi verovatno mogu prebrojati na prste, ali je ipak otvoren, dobro opremljen Francuski kulturni centar, gde Novosađani uče francuski jezik i upoznaju se sa francuskom kulturom i civilizacijom…

Veze Novog Sada i okoline sa Rusima i Rusijom su takve i tolike da bi se o njima mogli napisati tomovi knjiga, ali kulturnog centra nema (…Sergije Radonješki u Dunavskom parku u Novom Sadu čeka da se Rusi i Srbi dosete šta im je činiti…)

Ruska ambasada u Beogradu i Ruski konzulat u Podgorici bi mogli preko ličnih, poslovnih i oficijelnih veza učiniti da se u većim mestima i gradovima (tamo gde nema) u kablovski TV sistem uvede i jedan kanal ruske nacionalne televizije. Vrata Ruskog doma u Beogradu bi morala biti otvorena i subotom posle podne (i biblioteka i sala za projekcije) za đake-posetioce iz unutrašnjosti, a pošto već nema ruskih kulturnih centara u Srbiji i Crnoj Gori Ruski dom bi morao gostovati sa kulturnim sadržajima barem u većim centrima Srbije.

Ovo je spisak gorućih problema koje je (barem većinu) veoma lako rešiti, samo treba da pregnemo, a „pregaocu Bog daje mahove“… i da završim rečima Episkopa Nikolaja Velimirovića iz već spomenute besede: „Doći će vreme, a ono je već tu, kada se u Rusiji neće samo obnavljati ikone svetaca, kao što se to sada i dešava, nego kada će vojska živih ruskih svetaca od Sv. Vladimira, Sv. Serafima i do poslednjih novomučenika sa Carom mučenikom na čelu – oglasiti nebu i zemlji da je ruski narod ponovo rođen u stradanju, ponovo kršten krvlju, preobraćen Xristom i spreman da pomogne celom svetu.“

Zadatak nas slavista je da u svakoj geopolitičkoj situaciji budemo kopča između ruske i srpske kulture, a ruske države da nam u tome pomogne na svaki mogući način.

Radojka TMUŠIĆ STEPANOV

Srodni članci:

• Srbija može da promeni tok svetske istorije (razgovor sa Aleksandrom Duginom)
• Srbija je centar sveta
• Naša nacija nastavlja da izumire
• Na putu ka Evroaziji (izvodi iz knjige „Jevreji i Evroazija“)