RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Досије Милошевић

Милошевић – спаситељ или издајник? (2)

Милошевић – спаситељ или издајник? (2) 23.09.2001.Leave a comment

Овакве категоричке дилеме о појединим личностима крију многе замке. Прво, колика год да је моћ једног човека, она се заснива на подршци других људи. Дакле, и када кажемо Милошевић, ми пре свега имамо у виду персонификацију једне политике и власти која је спроводи. Друго, као што је већ речено у претходном тексту, мора се утврдити критеријум на основу кога се доноси суд. Овај текст ће задржати курс претходног и разматрати како су поједине Милошевићеве одлуке и укупна политика утицале на стање српске нације и државе. С тим у вези, треба рећи да решавање националног питања и национални препород увек захтевају ангажман свих људи у дужем временском периоду. Ослањање на једну личност, или сваљивање све кривице на једну личност може лако замаглити или скренути поглед са главног циља – напретка нације. Треће, критика која жели да буде конструктивна мора да понуди алтернативу ономе што напада. Другим речима, кад се дискутује о појединим Милошевићевим одлукама, треба размотрити и могуће сценарије у случају другачијих одлука, а узимајући у обзир околности, односе снага, у којима су одлуке донете. Милошевић се на главној политичкој сцени појављује као симбол српског незадовољства стањем на Космету. Његове речи „нико не сме да вас бије“, биле су преокрет у односу на политику тадашњег руководства које је покушавало да „смири страсти“. Већ су у јавност процурили делови Меморандума САНУ који је указивао на бројне проблеме у којима се нашао српски народ, економска и правна криза у СФРЈ се продубљавала и људи су били жељни промена. У свом чланку „Collective Guilt And Collective Innocence“, Дајана Џонстон (Diana Johnstone, чланак је на www.tenc.net) каже: „Шта је заиста било погрешно код Милошевића је у ствари веома тесно повезано са оним што није ваљало међу Србима кад је СФРЈ почела да се распада крајем 1980-их. Није ваљало то што је српски народ био веома подељен. Био је подељен географски, наравно, на Србе у Србији и Србе у Босни и Xрватској. Био је са подељеним идентитетом, једни су се декларисали као Југословени други као Срби. Био је подељен историјски, на више начина, од којих је најболнија била подела од другог светског рата на партизане и четнике. Био је социолошки подељен на сељаштво и грађанство. И коначно, по нестанку Титоизма, био је подељен политички на левичаре који су желели реформу социјализма и „центристе“ који су желели да оживе партије и политичку традицију од пре другог светског рата. Када је народ дубоко подељен, успева само вођа чија вишезначност ствара утисак јединства. Способност да се буде „све ствари за све људе“ је често кључ политичког успеха. Шта је заиста било погрешно код Милошевића уједно је била и његова највећа политичка предност: његова вишезначност. Када је избио у први план добио је битку у Савезу комуниста Србије, затим га је претворио у Социјалистичку партију Србије и победио на првим вишепартијским изборима у Србији 1990. поставши способан да реши квадратуре свих кругова. Био је политички мађионичар који је могао да се отараси комунистичке „бирократије“ али да је истовремено очува довољно јаком, да брани и српске интересе и југословенство, да комбинује реформисани социјализам са економском приватизацијом.“ Овим се на неки начин потврђује изрека да „сваки народ има власт какву заслужује“. То није квалификација у смислу да је народ добар или лош (што би било бесмислено), већ став да од самих околности у којима се нашао народ или држава, као и од историјског искуства зависи и афинитет бирача, односно тип личности која има највеће шансе да постане вођа. Једноставности ради, можемо рећи да је на спољнополитичком плану, Милошевић под критикама две различите стране. Једни су прозападњачки оријентисани. Сматрају да је Југославији место у ЕУ и да уместо конфронтације са Западом и одбране суверенитета и националних интереса треба водити политику кооперације (колаборације). Шта бисмо могли да очекујемо од такве политике? На пример, да ли ико помиње законе ЕУ о неограниченом промету некретнина? Да ли продаја сопственог земљишта, а на праву поседа над земљом се углавном и исцртавају границе, може да се надокнади повећаним извозом у земље ЕУ? И да ли би се профит од тог извоза и евентуално повећане производње нужно враћао у Србију? Једина земља у транзицији која је до сада превазишла БНП из 1989. је Чешка, док се из Мађарске годишње изнесе у облику профита више од милијарду долара (око 3 до 4% БНП-а). Да ли нас историја учи да је Србија или Краљевина Југославија имала наклоност западноевропских земаља? Аустроугарска је економски везивала Србију за себе, и истовремено држала Босну под окупацијом. Затим је извршена анексија Босне, па је поведен царински рат да би се све завршило нападом на Србију и привременом окупацијом. После рата, Краљевина СXС је била дужна да враћа ратне кредите савезницима. О тежини дугова и стварном односу тих „савезника“ према Србији, односно Краљевини, говори податак да је 1933. године Краљевина Југославија објавила да више не може да отплаћује своје дугове. Могу се размотрити и догађаји из скорије прошлости. Од почетка осамдесетих година ММФ је постављао веома оштре услове владама СФРЈ који су довели до пада производње и драстично повећали незапосленост (Мицхел Цхоссудовски „Дисмантлинг Yугославиа, Цолонизинг Босниа“, www.тенц.нет). Наравно, ратови од ’91. до ’99. су најдрастичнији доказ односа Запада према Србима, али и да њих није било претходна искуства у најмању руку позивају на опрез. Са друге стране, Милошевић је оптужен да је издао Србе из Крајине и Босне и да је изгубио Косово. Ове критике, чини се, имају више основа. Ако за ишта постоји несумњива одговорност, то је увођење санкција Републици Српској 1994. године. У време док је СРЈ била изложена санкцијама, ми смо увели санкције другима. За то нема оправдања. Међутим, распад СФРЈ је пре свега био условљен агресивном политиком Немачке и САД. О томе врло аргументовано говори чланак „Германy анд УС Инволвемент ин тхе Балканс“ Т. W. Carr-а (www.tenc.net), као и филм „An Avoidable War“ у продукцији Peter Bogdanich-а. Канцелар Кол је још 1988. тајно примио Туђмана и са њим договорио немачку помоћ за нову хрватску државу. Владе САД су саботирале све мировне споразуме до Дејтонског, јер су желеле што већи утицај на Балкану. Да ли ико може да гарантује да би у тадашњој ситуацији одбијање Дејтонског споразума довело до неког споразума повољнијег за Србе? Или би то био перфектан изговор за САД да подрже Xрватску и Муслиманско-хрватску федерацију у даљем етничком чишћењу Срба? Са друге стране, најтеже пада начин на који су вођени преговори. Довољно је поменути да су Сарајево и Горажде поклоњени М-X федерацији, па де се схвате стратешке грешке које је Милошевић учинио на преговорима. Трагедија у Крајини је, несумњиво, резултат америчког уплитања (офанзива је почела уништавањем српских противавионских система које су извршили амерички авиони, хрватску војску тренирали су бивши амерички официри и генерали, а НАТО је опремио хрватску војску). Међутим, односи између Београда и Книна су још годину дана пре тога постали лоши. Српска власт се уплитала у изборе у Крајини ’94. и сигурно је имала утицај на доношење најважнијих одлука па самим тим и сноси велику одговорност. Можда се за разумевање спољних фактора (на које власт у Београду није могла значајно да утиче) може упоредити ситуација из 1995. са Берлинским конгресом 1878. Тада је прекрајање граница у Европи урађено по мери пет европских сила које су се заједно супротставиле Русији. Представник Србије, Јован Ристић, је пазио да ни у једном разговору не помене питање Босне, да не би провоцирао Аустроугарску. Иако је у побунама које су избијале током Велике источне кризе 1875-1878. страдало око 150 хиљада људи у Босни и Xерцеговини, а око 250 хиљада је пребегло на хабзбуршку територију (Милорад Екмечић,“Срби на историјском раскршћу“, СКЗ, страна 242.) српска дипломатија је морала да чека повољнији тренутак. Косовски проблем морао је да се решава систематски бар од ’89. кад је усвојен нови устав Србије. Изгледа да је власти ипак било важније да на републичким изборима добија по 30 до 40 одборника гратис, користећи бојкот албанских партија. Но, ако је у Рамбујеу и била пародија, направили су је Американци својим чувеним Анексом Б. Коначно, поставља се питање: да ли би одбијање плана Ахтисари-Черномирдин довело СРЈ у бољу ситуацију? На унутрашњеполитичком плану има много ствари које треба мењати. У економији, у државним институцијама као што су војска, полиција, судство, сигурно да има много тога што треба поправити или коренито изменити. Али морамо сагледати и каква је ситуација била крајем ’80-их и колико су садашњем стању допринеле санкције. Зар није војска превалила велики пут од неодлучне ЈНА, чији су кадрови били постављани „по кључу“ тј. по националној припадности, до много хомогеније ВЈ? Није ли баш рат из 1999. показао да је војска, иако технолошки у заостатку, способна и добро организована. То показују минимални губици у људству и техници с обзиром на сву силу коју је применио НАТО. Против корупције се мора повести одлучна борба. Наравно да је за корупцију одговорна власт, али поражава чињеница да је у опадању број пријава корупције и случајева привредног криминала. Опасно би било ако је у питању летаргија која захвата шире слојеве становништва. Сви докази корупције морају се скупљати и о њима обавештавати јавност. На жалост, корупција се јавља и у општинама где опозиција држи власт. Због тога је веома важно да свако, и они који нису чланови политичких партија или се политике клоне, прихвати одговорност и учествује у тој борби. Постоји бар један сегмент живота у коме Милошевићева улога није и не треба да буде од било каквог значаја, а самим тим ни похвале ни напади у вези са тим немају смисла. То је сфера духовности и повратка православљу. Зашто да ико очекује од председника републике и једне политичке партије да има утицаја у духовном животу? Зар то није имплицитно давање већих овлашћења председнику и развлашћивање свештенства? Но, иако држава не треба да се меша у послове Цркве, неопходни су добри односи између њих. С обзиром да држава има много већу моћ у својим рукама, на њој је и већа одговорност, тим пре што се на попису 1991. 90% становништва изјаснило као верници – више него што било која странка има бирача. Свако од нас може и треба да учини више на свом духовном образовању и утемељењу вере. Можемо много учинити и за нашу децу. Иако веронаука није у школама, то не значи да наша деца никад неће бити добри хришћани. Како каже др Владета Јеротић у својој књизи „50 питања 50 одговора“, ако је дете окружено љубављу у свом дому и ако бар један од родитеља искрено верује, вероватно је да ће и дете имати јак осећај вере. У дијаспори веронауку понегде предају добровољци. Уопште се не захтева да буду свештеници. Битно је да желе да посвете деци сат-два недељно. Црква има програм по коме се предаје и он би требао да буде доступан свима. Зашто се не би исто то радило у матици? Да ли ћемо и за тако важне и личне, али организационо прилично једноставне ствари чекати да их реши нека влада, министарство или председник? Када се сами учврстимо у вери ни медији ни секте неће моћи да нас уведу у неки нови светски поредак. Српски народ, са својом кућом на сред пута, мораће и даље да се бори за своју слободу и уједињење. Да ли ће се борити са Милошевићем или без њега то не треба да буде кључно питање. На нама је да својом памећу, али и храброшћу и експериментима пронађемо национални програм. Када будемо схватили да смо на правом путу биће нам лакше да објективно сагледамо и улогу Слободана Милошевића и времена у коме је он био на власти.

Горан ДИМИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор