RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Димитрије Љотић – теолог међу политичарима

Димитрије Љотић – теолог међу политичарима 09.04.2006.1 Comment

Димитрије Љотић држао је ова своја предавања у зениту своје духовне зрелости. У свом поступном подвижничком лествичништву имао је он, несумњиво, доживљаје конверзије. Тешко је знати колико дубоке и револуционарне, преображајне. Сам се у предавањима исповедио да је у младим данима био толстојевац. И да је, самим тим, приступао Xристу рационалистички. Примао од Xриста и Xришћанства што се у оквире разума може сместити. А то је мало или нимало. Очевидно је да је ових уследних прелома и пролома у мистерију Xриста било више тако да је могао са апостолом Павлом рећи да је усходио из славе у славу и да је, најзад, дошао до боговиђења која превасходе сваки ум. У свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике Љотић је имао своје духовне оце. Један је био генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални Владика Николај. После је ове своје „духовне штаке“ отурио и сам наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг. „Треба се стално вежбати за духовни живот“, вели он. Тако се Димитрију, ходочаснику Xристовом, на орбиту усхода изгубили сви ликови сем лика Спаситељева. Све ово речено није измишљено него ишчитано из Записа.

Ово спољашње лествичништво Љотића праћено је унутрашњим „пуњењем“ Господом. Љотић испражњује себе, распиње себе и свет да срце своје учини Xристовим престолом. Његов духовни exterior прати аскетски interior: димензији његовог спољашњег узрастања ка Xристу одговара димензија Xристовог урастања у њега. Те тако и споља и изнутра узраст Xристов. Узраст Xристов у димензији висине и димензији дубине. Љотић се за ово позива на динамику горушичног зрна и квасца. А важније од тога је његово тврђење, управо уверење да науци Xристовој нема краја. У том бескрају пружају се две акције човекове: једна у вис („из славе у славу“) и друга у низ (да сиђе Господ у ништоту човека). Љотићу није туђа православна мисао кеносиса: самоумањивања и самопонижења Бога. Напротив, она је врло развијена и крепка. „И Бог умањује себе и своди себе у што мање димензије“.

Све–све је пуно Господом. Бог је, по Љотићу, ближи нама од воде, ваздуха и светлости. Наша је кривица што ту свудаприсутност не осећамо. Јер је наш орган боговиђења оштећен. А орган боговиђења јесте с р ц е наше. И не само орган виђења Бога него и стапања са Богом, мистичког сједињења са Њим. Љотић непрестано истиче примат срца над разумом. Љотић се овим сврстава у велике мистике света. Само срце ове мистике јесте в е р а. Љотић иде тако далеко да тврди да за мистика, човека који стално стоји пред лицем Бога, није потребна ни молитва, ни црква, ни свете тајне. Јер „он општи непосредно са Богом“. „Он се просто погружи, утопи у страховиту величину Божју“. Овде првенствено Љотићу лебди пред духом Томе Кемписког (1380–1471), нарочито његово дело De Immitatione Christii (По угледању на Xриста), које наводи изрично. Љотић, међутим, као да не осећа да православно учење о о б о ж е њ у (theosis), односно о о х р и с т о в љ е њ у човека, далеко надмаша просто угледање на Xриста, односно подржавање Xристу. Љотић се позива на Кемписког, а уствари има у виду православно мистичко учење о обожењу.

Свети Сава није калемар српске дивљаке већ свети Седмочисленици (св. Ћирило, Методије и други). Они су на српској дивљаци накалемили Xристов калем. Свети Сава је само кресао дивље антихристовске леторасте из дивље подлоге. „Живот српског народа је уствари стална борба Xриста са оним што је нехришћанско, а његова је мисија да помаже хришћанском соку да извојује победу над нехришћанским соком“. Или: „Најкраће схватање историје српског народа јесте борба између хришћанског и нехришћанског сока“. Та борба и данданас траје. Шта више, она је данас добила своју апогеју, – свој врховни трагични изглед. Сви смо учесници њени. И срце је наше њено поприште. „Борба се води у сваком појединцу“. Ово би по Љотићу био дијаграм философије историје српског народа.

Како ћемо се сјединити са Богом? Бог је љубав, истина, чистота и смерност. А ми? Мржња, лаж, нечистота и гордост. Јасно је да се само уједињењем са богољубављу, богоистином, богочистотом и богосмерношћу сједињујемо са Богом, „долазимо у везу са Богом“. Овде се, дакле, срећемо са на свој начин динамизираном мистичком аксиомом: ми премошћујемо понор између Бога и човека, јер је Бог антропоморфан (човеколик), а човек – теоморфан (боголик). Апекс премошћења је Богочовек Xристос у коме су пунина Бога и човека несливено сливене.

Ваља још нешто истаћи као доминантну категорију Записа. Љотић често говори о верском искуству. Разлика између знања о вери и верског искуства је слична разлици између теоретичара пливања који не зна да плива и пливача који не зна теорију пливања. Љотић је склон да ово верско искуство изједначи са мудрошћу (нешто више од знања), а понекад са стањем срца. Љотић као да води прилично озбиљну борбу да ближе одреди појам верског искуства. Мени се чини да је овде посреди једна религиозна егзистенцијална категорија у роду мистичких категорија. Рекло би се да њој Љотић придаје превелики значај, преувеличава је. Јер вели да човек са верским искуством „мора да поседује све оне особине које има Бога“. Но ово и овакво уверење јесте суштински недостатак готово свих мистика.

Ваљало би очекивати да је Љотић као изразити мистик против разума. Није. Он у изворима богосазнања спомиње, поред натприродног откривења, и природно откривење засновано на људском разуму. „И разум није против Бога“. Чак Љотић врло опширно говори о улози разума. Он притом несумњиво мисли на тзв. доказе бића Божјег. Но и ту – у тој области размишљања – он је оригинални мислилац. Вера ипак далеко премаша разум, понављам. „Што не знаш, то веруј“. Онда Љотић наводи цитат из беседе Владике Николаја: „Вера твоја потребна је онде где нема разума“. Користим прилику да допуним опаске о примату срца. Срце је орган боговиђења и богосједињења. Љотић додаје и богосастанка: „Срце је стан у коме се човек састаје са Богом“.

Ја сам само делимично издвојио овде неке основне идеје религиозне из Записа. Њих има и више и – више значајних. Пажљив читалац ће то одмах приметити. Ја мислим да сам издвајањем ових основних мисли Записа нешто постигао: да докажем да су Записи уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога.

Xристос је Димитрију Љотићу одувек био врховни канон живота. Заиста, све и сва. Ако је приватни живот – Xристос. Ако породични – Xристос. Ако однос према ближњем од најмање до највеће заједнице – Xристос. Ако политика – Xристос. Ако космософија – Xристос. Ако триадологија (учење о Светој Тројици) – Xристос. Ако историософија – Xристос. Ако антропологија – Xристос. Ако национализам – Xристос. Xристос – врховно кубе његове високе катедрале духа. Последња страна Записа посвећена је индивидуалним и колективним чудима. Тих је чуда безброј. Међутим, Љотићу је чудо над чудима – Xристос, највеће чудо земаљске и небеске историје. Самим тим Димитрију Љотићу био је и остао Xристос његов eschaton, врховно начело које му је било пут на беспућу, светлост у тами, утеха у очајању, пристаниште мира у бури немира, очарање у коби разочарања, визија и непосредни доживљај вечног живота на ивици земаљске смрти. Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Xристос у мени. Само Xристом у себи и својим животом у Xристу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте. А то значи Xристу Господу који из дана у дан лик Димитрија Љотића чини светлијим, топлијим и милијим. У знак захвалности Xристу Љотић је сабрао последње снаге својих последњих дана да – како уме и зна – отслужи у Записима акатист Сладчајшем Исусу, Најслађем Исусу.

Свесно или несвесно Димитрије Љотић је – као што се види – био међу свим српским, а можда и светским, политичарима, теолог, и по знању и по призвању. Он није само мислио да је вера пресудни чинилац у животу појединца, народа и човечанства него је у то био уверен, убеђен. Он је о томе имао непосредан мистични доживљај. Може се, мирне душе, тврдити да је по Љотићу политика функција вере. Без вере нема ни здраве етике, ни економије, ни политике. Ко примат вере у Љотића не разуме прогласиће га религиозним лудаком. Као што је и било. Ко ово зна, прогласиће га генијем. Генијем Xристовим. „Запамтите да изван Xриста другога темеља спасења народима и појединцима нема. Нити има другог пута. Све је друго, макако било примамљиво, пропаст појединаца и народа“.

(Димитрије Љотић: Говори и чланци, свеска 6, Минхен 1975)

Протојереј Димитрије НАЈДАНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

One comment

  1. Mi smo većinski pravoslavni narod kakav takav.Sad što sa nama vlada bulumenta koja nema ni veru ni naciju ni pameti ni poštenja to Putin možda ne znja-

Оставите одговор