RSS tekstova
RSS komentaraPostoji li sukob civilizacija?
20.03.2006. # 00:00 # Geopolitika # 1 komentarKarikature proroka Mohameda koje su izazvale žestoke proteste muslimana širom planete ponovo su pokrenule polemiku o sukobu Istoka i Zapada. Stvar u vezi sa ovim pitanjem je znatno komplikovanija, i neophodno je prvo pogledati sam događaj, a potom i ko bi tu imao najviše koristi.
Islam kao religija zabranjuje bilo kakvo slikanje proroka Mohameda, smatrajući to idolopoklonstvom, za razliku od hrišćana, koji na ikonama i freskama izobražavaju Xrista, Bogorodicu i Svetitelje. Samim tim, karikature koje su objavile danske i još neke novine, sve i da nisu tako podrugljive i zlonamerne, a jesu, su direktan udarac na islam i svestan napad na religiju, kao što su neke druge aktivnosti, u ime demokratije i ljudskih prava, atak na hrišćanstvo. Reakcija vernika je razumljiva, ali ne i opravdana u svim segmentima. Paljenje zgrada, nasilje i pozivanje na mržnju je, ipak preterana, mada ne i neočekivana reakcija.
Drugi aspekat je aspekat koristi. SAD i pojedine strukture u EU su odmah za nasilje okrivile, gle paradoksa, Iran i Siriju koje su za Bušovu administraciju zemlje protivnici, a Palestina se našla na tom spisku pobedom Xamasa. Iako je i predsednik Irana g. Ahmadinedžad, kao i Xamas, na vlast došao, ne islamskim, neko zapadnjačkim sistemom-demokratskim izborima.
Neću ništa novo zaključiti, ako kažem da je na delu poznato američko licemerje. Finansirali su, pomagali, pa i stvorili Sadama Xuseina, talibane, bin Ladena, da bi sada napadali ljude i pokrete koji se ili bore za slobodu, a protiv okupacije (Xamas) ili su izabrani voljom svoga naroda (Ahmedinedžad). To ne znači da su sve njihove aktivnosti opravdane, dakako. Očigledna je veza. Americi i EU odgovara da podignu muslimane protiv sebe, a da se za to okrive trenutni neprijatelji globalne supersile i njenih saveznika. U pitanju je nesumnjivo izvitoperenje demokratije i slobode, kao i u slučajevima legalizacija abortusa, homoseksualizma i drugih ideja koje podrivaju temelje hrišćanske evropske civilizacije. Ovde se takođe vrši napad na jednu civilizaciju, izvitoperenjem prava na slobodu mišljenja.
Drugu korist imaju ekstremisti i fundamentalisti u redovima muslimana. Oni koji Kor’an tumače po svom nahođenju i koji izvitoperavaju islam, njegovu istoriju, tradiciju i bogatu kulturu, koja je, preko Španije i Balkana prodrla i u Evropu. Pojedini imami, muftije i drugi islamski sveštenici otvoreno propovedaju mržnju i ubijanje nemuslimana, povezujući sve hrišćane sa Bušom ili drugim političarima koji su učestvovali u ratovima u Avganistanu i Iraku.
Dakle, ako sa dve strane imamo izvitoperena i nakaradna tumačenja nekih ideja i filosofsko-religioznih sistema, može li se tu govoriti o sukobu civilizacija?
Da li je tog sukoba bilo u Bosni i Xercegovini ili na Kosovu i Metohiji? Mudžahedini koju su ubijali Srbe i činili monstruozna i ljudskome umu nezamisliva zverstva, imali su podršku SAD, EU i NATO za svoja nedela, a na Kosovu i Metohiji i vazdušnu podršku. Isto tako, bombardovanje Sarajeva i njegova trogodišnja opsada, zatim razarnje Vukovara i Dubrovnika, nisu niti mogu biti sukob Pravoslavlja sa Zapadom ili islamom, već zločini okoštalih komunističkih kriminalnih struktura u službi jednog režima, koji su se skrivali iza Srbije i srpskoga naroda.
Pitanje je da li je sukoba Istoka i Zapada i bilo. I u ranijim stolećima sukob Otomanske Imperije sa zapadnim zemljama nije bio u biti ideološki. Francuska, Velika Britanija su bile često na strani Turske, a protiv nekih drugih hrišćanskih zemalja i naroda, bilo da su to Xabzburška monarhija, Rusija ili Srbija, Bugarska ili Grčka. Naravno, u zavisnosti od interesa. Realno gledano, ni Krstaški ratovi ne mogu se nazvati sukobom dveju civilizacija niti vera, jer ni islam ni hrišćanstvo ne propovedaju rat i otimanje teritorija. U najvećoj meri sukob oko teritorija i vlasti prikazivan je kao sukob dvaju religija ili borba sa nevernicima.
To ne znači da sukoba nije bilo. Svakako da su ideje univerzalne vlasti kalifa, vizantijskih careva ili kasnije Xabzburga pokretale neke sukobe, a prodor Arabljana ili docnije Osmanlija imao je isprva i versku komponentu, kao jedan nukleus. Vremenom, tokom novog veka to postaje u većoj meri (nikada potpuno razume se) retorika i ljuštura iza koje se sakrivaju interesi velikih sila.
Danas bi stvari trebalo posmatrati drugačije. Uprkos nastojanjima da se stvori melting pot nesumnjivo je postojanje različitih kultura i religija koje su temelji pojedinih delova sveta. Globalizacija kakva se nameće teži da sve to pretvori u folklor, ili da usredotoči u jednu post-modernu civilizaciju, koja bi izgubila svoje temelje. Toj globalizaciji se, na svoj način, odupiru i Iran pod novim predsednikom, i Palestina i Sirija. Time ni najmanje ne želim da bezrezervno podržim terorizam, pozivanje na ma kakav sukob, već da ukažem na postojanje raznih vidova otpora. Tom antiglobalističkom frontu nesumnjivo pripada i sadašnji papa, i u tom kontekstu treba posmatrati sve više napora za ozvaničenje homoseksualnih brakova i slične aktivnosti usmerene protivu Rimokatoličke crkve. Na mikroplanu, eksponenti ideologije globalizma u Srbiji vrše stalne napade (ne argumentovane kritike, za šta ima i potrebe i prostora, a i materijala) na Srpsku pravoslavnu crkvu, ali i sve druge značajne duhovne i intelektualne institucije, podrivajući identitet naroda.
Da rezimiramo, u postmodernom društvu u kojem smo, kulture moraju da žive jedne sa drugima, da se prožimaju i poštuju, i da zajedno, stanu u odbranu tradicije, vere i nasleđa celokupnoga čovečanstva pod naletom religija Novog doba. U tom kontekstu, i sve pravoslavne crkve, papa Benedikt XVI, i Dalaj-lama, i svi islamski velikodostojnici, i protestantski i jevrejski duhovni vođi, ali i svi umetnici, mislioci, književnici, filosofi, treba da ustanu protiv ovih karikatura, jer se time brani ceo svet i njegova duhovnost da ne postane karikatura samoga sebe u šta se lagano pretvara.
Boris Stojkovski
Loading ...
Skoro dve decenije, politički analitičari i stratezi se bave upozorenjem da je moguć „sukob civilizacija. Naravno, nije ovde reč o nekakvom međuplanetarnom ratu, već o sukobu civilizacija na ovoj našoj planeti Zemlji opterećenoj rasipničkim raspolaganjem prirodnim resursima, ratovima i trkom u naoružavanju, trkom za akumulacijom kapitala, antagonzmom bogatih i sve bogatijih na jednoj i sve siromašnijih na drugoj strani.
U analizama se prećutkuje o kojim civilizacijama je zapravo reč, ali se da zaključiti da je jedna – ona zapadna i gle čuda ona je „ugrožena“, a druga – njoj suprotstavljena i koja „ugrožava“ „ljupki“ i „umiljati“, do zuba naoružani Zapad.
Nije sasvim jasno ni zbog čega bi se ove civilizacije mogle sukobiti, kao ni mesto gde bi se na Zemlji mogao formirati tako moćan vojni i oružani mehanizam kadar da se odupre Zapadu sa najsavremenijim naoružanjem i opremom.
„Sukob civilizacija“ je propagandni proizvod globalnog imperatora, nedozreli – rekao bih, u traganju za ideološkim opravdanjem postojanja, širenja i naoružavanja NATO-a. To je istovremeno i poruka sopstvenoj javnosti da je vreme „hladnog rata“ prošlo, kao i vreme klasnih i socijalnih sukoba. Treba stvoriti pokriće za bitke koje NATO vodi i treba tek da povede protiv „necivilizovanog“ dela sveta, odnosno onog dela koji ne pristaje na pokornost i pljčke od strane globalnog imperatora.