RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Постоји ли сукоб цивилизација?

Постоји ли сукоб цивилизација? 20.03.2006.1 Comment

Карикатуре пророка Мохамеда које су изазвале жестоке протесте муслимана широм планете поново су покренуле полемику о сукобу Истока и Запада. Ствар у вези са овим питањем је знатно компликованија, и неопходно је прво погледати сам догађај, а потом и ко би ту имао највише користи.

Ислам као религија забрањује било какво сликање пророка Мохамеда, сматрајући то идолопоклонством, за разлику од хришћана, који на иконама и фрескама изображавају Xриста, Богородицу и Светитеље. Самим тим, карикатуре које су објавиле данске и још неке новине, све и да нису тако подругљиве и злонамерне, а јесу, су директан ударац на ислам и свестан напад на религију, као што су неке друге активности, у име демократије и људских права, атак на хришћанство. Реакција верника је разумљива, али не и оправдана у свим сегментима. Паљење зграда, насиље и позивање на мржњу је, ипак претерана, мада не и неочекивана реакција.

Други аспекат је аспекат користи. САД и поједине структуре у ЕУ су одмах за насиље окривиле, гле парадокса, Иран и Сирију које су за Бушову администрацију земље противници, а Палестина се нашла на том списку победом Xамаса. Иако је и председник Ирана г. Ахмадинеџад, као и Xамас, на власт дошао, не исламским, неко западњачким системом-демократским изборима.

Нећу ништа ново закључити, ако кажем да је на делу познато америчко лицемерје. Финансирали су, помагали, па и створили Садама Xусеина, талибане, бин Ладена, да би сада нападали људе и покрете који се или боре за слободу, а против окупације (Xамас) или су изабрани вољом свога народа (Ахмединеџад). То не значи да су све њихове активности оправдане, дакако. Очигледна је веза. Америци и ЕУ одговара да подигну муслимане против себе, а да се за то окриве тренутни непријатељи глобалне суперсиле и њених савезника. У питању је несумњиво извитоперење демократије и слободе, као и у случајевима легализација абортуса, хомосексуализма и других идеја које подривају темеље хришћанске европске цивилизације. Овде се такође врши напад на једну цивилизацију, извитоперењем права на слободу мишљења.

Другу корист имају екстремисти и фундаменталисти у редовима муслимана. Они који Кор’ан тумаче по свом нахођењу и који извитоперавају ислам, његову историју, традицију и богату културу, која је, преко Шпаније и Балкана продрла и у Европу. Поједини имами, муфтије и други исламски свештеници отворено проповедају мржњу и убијање немуслимана, повезујући све хришћане са Бушом или другим политичарима који су учествовали у ратовима у Авганистану и Ираку.

Дакле, ако са две стране имамо извитоперена и накарадна тумачења неких идеја и философско-религиозних система, може ли се ту говорити о сукобу цивилизација?

Да ли је тог сукоба било у Босни и Xерцеговини или на Косову и Метохији? Муџахедини коју су убијали Србе и чинили монструозна и људскоме уму незамислива зверства, имали су подршку САД, ЕУ и НАТО за своја недела, а на Косову и Метохији и ваздушну подршку. Исто тако, бомбардовање Сарајева и његова трогодишња опсада, затим разарње Вуковара и Дубровника, нису нити могу бити сукоб Православља са Западом или исламом, већ злочини окошталих комунистичких криминалних структура у служби једног режима, који су се скривали иза Србије и српскога народа.

Питање је да ли је сукоба Истока и Запада и било. И у ранијим столећима сукоб Отоманске Империје са западним земљама није био у бити идеолошки. Француска, Велика Британија су биле често на страни Турске, а против неких других хришћанских земаља и народа, било да су то Xабзбуршка монархија, Русија или Србија, Бугарска или Грчка. Наравно, у зависности од интереса. Реално гледано, ни Крсташки ратови не могу се назвати сукобом двеју цивилизација нити вера, јер ни ислам ни хришћанство не проповедају рат и отимање територија. У највећој мери сукоб око територија и власти приказиван је као сукоб двају религија или борба са неверницима.

То не значи да сукоба није било. Свакако да су идеје универзалне власти калифа, византијских царева или касније Xабзбурга покретале неке сукобе, а продор Арабљана или доцније Османлија имао је испрва и верску компоненту, као један нуклеус. Временом, током новог века то постаје у већој мери (никада потпуно разуме се) реторика и љуштура иза које се сакривају интереси великих сила.

Данас би ствари требало посматрати другачије. Упркос настојањима да се створи melting pot несумњиво је постојање различитих култура и религија које су темељи појединих делова света. Глобализација каква се намеће тежи да све то претвори у фолклор, или да усредоточи у једну пост-модерну цивилизацију, која би изгубила своје темеље. Тој глобализацији се, на свој начин, одупиру и Иран под новим председником, и Палестина и Сирија. Тиме ни најмање не желим да безрезервно подржим тероризам, позивање на ма какав сукоб, већ да укажем на постојање разних видова отпора. Том антиглобалистичком фронту несумњиво припада и садашњи папа, и у том контексту треба посматрати све више напора за озваничење хомосексуалних бракова и сличне активности усмерене противу Римокатоличке цркве. На микроплану, експоненти идеологије глобализма у Србији врше сталне нападе (не аргументоване критике, за шта има и потребе и простора, а и материјала) на Српску православну цркву, али и све друге значајне духовне и интелектуалне институције, подривајући идентитет народа.

Да резимирамо, у постмодерном друштву у којем смо, културе морају да живе једне са другима, да се прожимају и поштују, и да заједно, стану у одбрану традиције, вере и наслеђа целокупнога човечанства под налетом религија Новог доба. У том контексту, и све православне цркве, папа Бенедикт XVI, и Далај-лама, и сви исламски великодостојници, и протестантски и јеврејски духовни вођи, али и сви уметници, мислиоци, књижевници, философи, треба да устану против ових карикатура, јер се тиме брани цео свет и његова духовност да не постане карикатура самога себе у шта се лагано претвара.

Борис Стојковски

Сродни чланци:

One comment

  1. Скоро две деценије, политички аналитичари и стратези се баве упозорењем да је могућ „сукоб цивилизација. Наравно, није овде реч о некаквом међупланетарном рату, већ о сукобу цивилизација на овој нашој планети Земљи оптерећеној расипничким располагањем природним ресурсима, ратовима и трком у наоружавању, трком за акумулацијом капитала, антагонзмом богатих и све богатијих на једној и све сиромашнијих на другој страни.
    У анализама се прећуткује о којим цивилизацијама је заправо реч, али се да закључити да је једна – она западна и гле чуда она је „угрожена“, а друга – њој супротстављена и која „угрожава“ „љупки“ и „умиљати“, до зуба наоружани Запад.
    Није сасвим јасно ни због чега би се ове цивилизације могле сукобити, као ни место где би се на Земљи могао формирати тако моћан војни и оружани механизам кадар да се одупре Западу са најсавременијим наоружањем и опремом.
    „Сукоб цивилизација“ је пропагандни производ глобалног императора, недозрели – рекао бих, у трагању за идеолошким оправдањем постојања, ширења и наоружавања НАТО-а. То је истовремено и порука сопственој јавности да је време „хладног рата“ прошло, као и време класних и социјалних сукоба. Треба створити покриће за битке које НАТО води и треба тек да поведе против „нецивилизованог“ дела света, односно оног дела који не пристаје на покорност и пљчке од стране глобалног императора.

Оставите одговор