RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Досије Милошевић

О паду Слободана Милошевића

О паду Слободана Милошевића 18.11.2001.Leave a comment

Без обзира како оцењивали неотитоистичку власт чија је персонификација био Слободан Милошевић, остаје чињеница да је његовим уклањањем са чела државе окончана епоха која је почела у јесен 1944. године, када су у Београд и друге српске градове умарширали „ослободиоци“ праћени тенковима Црвене армије. Упркос најави доскорашњег председника СРЈ и лидера СПС-а да ће се у скоријој будућности посветити породици, а затим консолидацији своје партије којој прети тотално расуло, по свему судећи од тога неће бити ништа. Слободан Милошевић је политички мртав. Много је веће питање хоће ли бити изручен фантомској „међународној заједници“ или ће се „народна“ власт задовољити да му се суди у земљи за махинације које му се приписују. Према НИН-овој октобарској анкети само 12% испитаника сматра да Слободан Милошевић треба да настави да се бави политиком, док је 81,5% изјавило да за њега нема места на политичком небу „Нове Србије“. Изгледа да је вечито нарогушени „вожд“ свима досадио, и својим некадашњим поклоницима, од чијег се усхићења није дало живети крајем осамдесетих и почетком деведесетих, и „љутим опозиционарима“, Титовим „сирочићима“, који верују да ће они боље водити Србе кроз „сциле и харибде“ НСП-а. И једнима, и другима, једино је иманентан пун раф и колико-толико обезбеђен стандард. Улога „мученика“ и „храбрих бранилаца“ мостова одавно је жуљала њихов комфор, јер је много пријатније седети у кафићу, пијуцкајући капућино, него трунути у блатњавом рову за „неко“ Косово, или , не дај Боже, Книн. Колико је народ свестан ситуације у којој се налази могло се јасно видети пре 5 година приликом пада РСК и западног дела РС када је највећи скуп одржан поводом победе кошаркаша на ЕП у Атини. Током отворене агресије НАТО пакта на РС већина је пасивно пратила догађаје на терену као да се ради о некој другој држави и некој другој нацији. Годину дана касније, више људи ће се окупити да поздрави америчке конгресмене током студентског протеста него што се у Београду икада окупило на било ком митингу неке од партија са националним предзнаком. Исто тако, никоме није пало на памет да баци макар молотовљев коктел на хрватску амбасаду у Београду, али је зато демолирана грчка јер су, „забога“, навијали против нас на поменутом такмичењу. Чак су и режимске „Вечерње новости“, између својих акутних олајавања политичког руководства прекодринских Срба, осуле паљбу по Грчкој и грчком народу, а неку годину раније, у фази слизавања, те исте новине су дале своју годишњу награду тим истим Грцима. Углавном, Милошевићу се обио о главу конформизам, себичлук и кратковидост коју је деценију и нешто гајио код својих поданика. Додуше, процес моралног посртања и губљења везе са традиционалним вредностима српског домаћинског и патријархалног духа одавно је узео маха, па би било погрешно кривити Милошевића за деклинацију која траје неких стотинак година. Довољно је читати дела владике Николаја Велимировића па видети да је овај велики народни учитељ и аскета одавно упозоравао тадашње генерације Срба где води њихова лакомисленост. Од обичног народа, који је немоћан, дезорјентисан и расрбљен (у горњој анкети тек 7, 5% испитаника сматра да је инкорпорирање Космета један од приоритета нове власти), гори су ткз. чувари реда и поретка, лопови најгоре категорије, заштићени криминалци који хапсе, премлаћују и отимају без икакве евиденције. Пошто су у постдејтонским и посткумановским условима увидели да би могли да одговарају пред страним силницима, решили су да свог председника, заједно са најескпониранијим шефовима пусте „низ воду“. Навикнути да се повлаче од Словеније, Xрватске, Босне и Косова, бирани по негативној селекцији, а не по професионалном квалитету и идеолошкој доследности, ови мутанти се надају да ће и у новонасталој консталацији снага успети, не само да се извуку, већ и да ушићаре. Звуче смешно изјаве опозиционих првака у којима се наглашава да је „народ узео ствари у своје руке“ када је свакоме јасно да је по среди класичан државни удар. Да није било активног учешћа снага безбедности у свргавању СПС-ЈУЛ режима скуп би се завршио још једним пендречењем дезорганизованог народа, а опозиционари би се свађали ко ће колико дуго да говори на бини. У животу нема случајности, а поготово је политика лишена импровизација. Постоје, евентуално, спонтани побачаји, док су „спонтани „протести, побуне, револуције, брижљиво припремани потези, некада успешно, а некада неуспешно изведени. Чак и најнеспособнији режим покушава да делује на дуже и краће стазе у циљу свог опстанка. Према томе, народ је по ко зна који пут у новијој историји изманипулисан и искоришћен за кореографију „великог историјског догађаја“. Западни медији годинама су креирали одговарајућу слику о Србима и „њиховом“ председнику. Коришћени су клишеи из пређашњих историјских ситуација и скорашњих сатанизација неподобних диктатора. Као што је Садам Xусеин, од некадашњег миљеника, коме се гледало кроз прсте када је сипао сумпорну киселину по Курдима, постао ноторна блискоисточна бабарога, тако је тај епитет, само на Балкану, понео несрећни Милошевић. Да би оправдали своје присуство у региону, извукли паре од богатих заливских земаља и одржавали перманентну напетост, Американцима је био неопходан Садамов трапави напад на Кувајт. Нешто слично се десило и Милошевићу који је на почетку власти очекивао да ће га „традиционални савезници“ (они исти који су нас пуштали да вашљиви и шугави скапавамо по албанским гудурама) подржати у политици јачања СР Србије у оквирима СФРЈ. Уместо тога, јеврејски лоби, коме се посебно удварао, први је подржао муслиманску и хрватску страну, иако им је, као врло обавештеним и педантним људима, било познато да је на челу владе у Сарајеву осуђивани исламски фундаменталиста, а у Банским дворима аутор књиге која негира усташки геноцид над Јеврејима. Без обзира на горе изведене чињенице, или баш због њих, Милошевић је постао оличење „повампиреног“ српског национализма, шовинизма, па чак и фашизма. Колико је провидна теза да је Милошевић некакав „балкански Xитлер“ види се из неефикасног решавања косовског проблема, као и из тога да у СРЈ живи око 30% не-Срба. Да је инсистирао на етнички чистој држави вероватно би променио етничку слику у Војводини, или на Косову, пре НАТО ваздушних удара. Циљ оваквих етикета није изношење аргументоване критике и анализе већ постизање најпрагматичнијег циља- дипломатског изопштења, економског угушења и припреме јавног мњења за интервенционистичку акцију. Наравно, под задњим се подразумева и свакодневно пумпање ТВ аудиторијумима бајкама о „моћној југословенској армији која је пета у Европи“. „Октобарска револуција“ избацила је у први план политичаре и јавне личности грађанске провинијенције којима није било лоше ни у предходним, „црвеним“ фазама. Деца Титових идеолога, официра Озне и Удбе, последњих десетак година прихватили су се „незахвалне“ улоге „демократских просветитеља“ који ће да „изведу“ заблуделе Србе из „мрака“ национализма. Колико је Титов систем био мекши у односу на СССР и источни лагер, толико су се разликовали и појмови дисидената у овим друштвима. Пре свега, Тито је имао далеко лакше противнике од совјетских комуниста који су у дугом и крвавом грађанском рату, праћеном страном интервенцијом, успели да поразе „беле“. Окупација сила осовине умногоме је уништила или развластила апарат некадашње Југославије, тако да је Броз, у новонасталим међународним околностима, по немачком повлачењу, постао интернационално признати господар нове на рушевинама старе творевине. До половине педесетих титоизам је ликвидирао све озбиљније унутрашње противнике, те се кренуло ка васпитавању нових генерација самоуправљача који ће бити што беневолетнији како се не би појавили осветници. Основни мото друштва антивредности био је оличен у чувеном : „Лако ћемо!“ које је постајало „магична“ формула за умиривање савести и „решавање“ свих нагомиланих проблема. Од почетка шездесетих титоизам је свој груби бољшевички имиџ почео да ублажава шушкавцима и веспама, да би седамдесетих и осамдесетих конформизам, неодговорност, расипништво и глупост досегли врхунац. Наравно, „мала Америка“ није могла вечито да траје, нити је било нормално да лумпенпролетери летују у Шпанији, да купују крпице у Трсту, а да раде по два сата дневно. Балон је пукао деведесетих, негде са појавом Слободана Милошевића који је деловао на истој титоистичкој, антисрпској линији, само у новонасталим постблоковским околностима. Милошевић је од почетка тежио презервирању авнојевске Југославије, манипулишући српским незадовољством како на Космету, тако и у другим деловима некадашње државе. Он никада није искрено стао иза идеје свесрпске државе, нити је озбиљно радио на њеном креирању. Напротив, ко год је имао такве замисли, а да је притом деловао независно, био је мета „његове“ полиције која се ни до дан данас није ослободила своје брозовске заоставштине. У кључним моментима по исход рата Милошевићев режим је уводио санкције на Дрини, повлачио трупе из РСК и поручивао др Милану Бабићу да становници Србије „нису таоци ничије политике“ (сем, ваљда, његове). Сваки „отпор“ кога је пружао према Западу био је лажан и унапред осуђен на капитулацију- од дурења приликом Месићевог избора за председника Председништва СФРЈ, до Кумановског споразума илити велеиздаје. Ко год је пратио његове политичке потезе од 1987. године могао је да региструје недоследност, површност, немар и бахатост. Као што су на личном плану Милошевић и његова супруга произвели две креатуре које се исто тако декларишу „Југословенима“ и „комунистима“, а без икакве школе поседују енормно богатство, тако се и у вођењу политике никада није испоштовало заклињање у „шведски стандард“, „суверенитет“ и „независност“. Погрешно је сматрати да се председник „неће повући без борбе“ јер је узмицање основа његовог политичког битисања, као и идеолошка фриволност прилагођена медиокритетским слојевима српског друштва. Жалосно је што је један број српских интелектуалаца националне провинијенције насео на реторику одлазећег председника, на његову извештачену чврстину и потенцирану „доследност“, иако је све што је радио било у суштинској колизији са атрибутима које му је приписивала његова пропагандна машинерија, те је почетком деведесетих скоро канонизовала Милошевића у некаквог „вожда“, вођу свих Срба и сл. Испод Милошевићеве маске „неподмитљивог борца“ за националну независност крије се прорачунати борац за очување личне власти, материјалног богатства, ситних и крупних привилегија које иду уз статус председника. Иза наметљивог, на моменте патетичног, патриотизма скрива се голи прагматизам, а под фирмом алтруизма чисти егоизам. „Одлучно и принципијелно“ залагање да се по цену енормних људских жртава и материјалних разарања одупре страним притисцима, преко ноћи бива замењено дефетистичком флоскулом „Мир нема алтернативу!“. Ако је капитулација на било ком делу српске историјске и етничке територије у интересу одржања на власти, онда нема никаквих проблема да се политика промени за 180 степени. Побројане особине: самољубље, егоизам, сујета, интерперсонална интелигенција, цинизам, емоционална хладноћа, псеудосрдачност, тежња да се стално доказује супериорност, особине су нарцистичке личности. Иза ове фасаде можемо наићи на безобзирност, инструментализацију других људи, осећање несигурности, неповерење, кукавичлук, осветољубивост, депресију и осећање празнине. Да ли је Милошевићев слом позитиван или негативан помак за српске националисте? Једно од суштинских питања које себи постављају сви мислећи Срби јесте колика је корист, а колика штета од октобарског преврата? Пре свега по први пут у новијој историји Србима не управља комуниста, што је велика промена, али не мора да буде позитивна у укупном односу снага. Уколико би актуелни председник Војислав Коштуница одустао од суверенитета на Косову, од борбе за интеграцију свих окупираних територија, те уколико би дао зелено светло сепаратистичко-лоповској клики у Црној Гори , не би био ништа мање штетан од Слободана Милошевића. Било би погрешно унапред осуђивати било кога, али неки поступци позивају на опрез, а то је одлазак у другу крајност тј. непотребно и некритичко прилагођавање западним, јудеомасонским калупима који су непријатељ сваког национализма, био он српски или неки други. Антиевропске политичке елите које представљају аутохтоне европске нације не могу бити позитивно оријентисане према српском национализму. Суштина модијализма је у дробљењу сваке врсте националне посебности кроз два наизглед супротна процеса – глобализацију и регионализацију. Са једне стране нације се растачу унутрашњим сепаратизмима, а са друге се врши економска, политичка, културна и идеолошка унификација. Први вид опструирања националног заснива се на измишљању нових ентитета насталих из завичајно-верске посебности, док други брише ингеренције државе и нације чија је то творевина. Крајњи резултат је исти- размажени, обескорењени подљуди којима је лако манипулисати. Сврха атомизације друштва јесте кидање свих породичних, верских и националних веза међу јединкама, њихово отуђење и ментално уништење. Као најбољи пример могу нам послужити САД где је процес мелтинг пота узео највише маха, ту су и земље Западне Европе које под америчким притиском , на своју дугорочну штету, увозе трећесветске масе иако је јасно да се неке групе неће никада апсорбовати, ни социјално, ни расно. Француска, Белгија, Xоландија, Немачка (која је пре 1945. године била врло компактна, како расно, тако и национално), Велика Британија постају све више „Бенетон“ државе. Притом се заборавља да се муслиманска мањина, независно из које државе долази, неће никада адаптирати на западне хришћанске и постхришћанске стандарде живота уколико се не секуларизује. Дакле, у свом матичном облику ова групација је непријатељски расположена према домаћем становништву и његовим обичајима. Циљ оваквих смеша је креирање темпираних бомби које се по потреби могу активирати. Јудеомасонерија паралелно са империјалистичким ратовима које води против исламског фундаментализма пружа заштиту лидерима појединих исламских фракција (имам Xомеини се вратио у Иран из Француске) и охрабрује неконтролисан прилив, како радне снаге из тих крајева, тако и непродуктивне, неквалификоване, женске популације, која служи за пуку репродукцију. Шта ово значи у нашем случају? Значи да ће доћи до поновне успоставе неке Југославије, било кроз економску, културну и спортску сарадњу, било кроз политичко удруживање. Сведоци смо да је југословенска идеја од почетка форсирана од стране интернационалистичких кругова који је мало разбијају, мало обнављају, у корелацији са њиховим тренутним интересима. Светској плутократији је пре одговарала вишенационална и вишеконфесионална Југославија, него одвојене једнонационалне државе на том простору. Због тога се свих ових година Србима утувљује у главу да је национализам нешто „агресивно“, „ретроградно“ и „дивље“, а да је „грађанско друштво“ „пацифистичко“, „прогресистичко“ и „цивилизовано“. Треба очекивати да ће се процес денационализације појачати у наредним месецима када са новостечених позиција почну да делују фигуре какве су Наташа Кандић, Жарко Кораћ, Весна Пешић, Небојша Попов, Драган Веселинов, Горан Свилановић, Ненад Чанак и други „кондотијери“ грађанског друштва. Услов за улазак у „друштво одабраних“ биће свесно одбацивање свих архаизама (онако како одреде страни тутори) и мирење са вишенационалном, грађанском државом. У суштини, нема квалитативне разлике између Небојше Попова и Михаила Марковића, или Весне Пешић и Мирјане Марковић када се говори о њиховом односу према традиционалним српским вредностима. И једни и други представљају идеолошки канцер кога је неопходно уклонити са тела наше нације. У питању су само различити стадијуми болести. Фактички, од 1918. године скоро да није било српског политичара који се борио за конституцију српске националне државе. Може се рећи да је дошло до буђења српског национализма из титоистичке летаргије крајем осамдесетих и почетком деведесетих, али је Милошевићев режим врло брзо успео да искомпромитује ту идеју и учини је бенигном по свој опстанак. Вашарски национализам је био и остао идеалан спаринг партнер како неотитоистима, тако и Сорошевим штићеницима. Ако је комунизам физички ликвидирао српски национализам за очекивати је да нова политичка гарнитура покуша да га ограничи на навијање за наше тимове на интернационалним такмичењима, а све преко тога биће оквалификовано као сирови шовинизам, те консеквентно реченом сузбијано у корену. Маргинализацијом свега што има национални карактер, медијским монополом који већ сада осећамо, „грађани“ ће духовно уништавати преостале крхотине Српства. Није лако раздвојити физички од духовног напада, поготово када су ове методе комбиноване у оквиру једног система. Нова власт је на добром путу настављања штеточинског деловања старе- јавним извињењима околним „државама“, сарадњом са нелегитимним институцијама какав је Xашки трибунал (прво хапсе па онда смишљају оптужбу), те признавањем наметнутих граница на себе ћемо натоварити грех „агресора“, а свака будућа акција даће легитимитет јудеомасонској „међународној заједници“ да нас кажњава санкцијама и „хуманитарним“ бомбардовањима. Ако добровољно пристанемо на улогу искључивог кривца за све ратове који су се водили на Балкану током процеса дезинтеграције СФРЈ доводимо себе у позицију осведочених зликоваца према којима је свака форма репресије чин разумног деловања „напредних“ и „цивилизованих“ народа. Дакле, појединци из редова грађанске опозиције сасвим отворено позивају на „денацификацију“ Срба, играјући прљаву улогу капоа „међународне заједнице“. Било би погрешно означити проамеричке, грађанске политичаре као горе од прокинеских, комунистичких- у питању су нијансе, а тешко да би дошло до оваквог духовног дегенерисања Срба да није било координираног рада свих интернационалистичких снага. Нова власт, или да будемо прецизнији, личности које сачињавају ДОС, ударају финиш у процесу денационализације. Као што у технологији производње вагона постоје етапе деловања, тако је било и са десрбизацијом и дехристијанизацијом Срба. Све је почело несрећном Краљевином СXС која је, технолошки говорећи, била скица пројекта и груба фаза израде вагона; затим је уследила револуција која је била најтежа и најкрвавија етапа приликом креирања костура; у постреволуционарној, „мирнодопској“ фази дограђивала се претходна и припремала завшна, лакирерска (демократска) фаза у којој се ударају ознаке и фарба вагон, као што смо на путу да добијемо „коначни“ назив државе, заставу и химну. Након изградње вагона следи његово искоришћавање што и нас чека у лихварском НСП-у, са повременим ремонтима, доградњама, да би, на крају циклуса, уследило исто што и са ислуженим вагоном- касација, односно старо гвожђе. Уколико би се деловање јудеомасонских антихриста гледало парцијално, без праћења комплетног историјата ове малигне организације, постојала би опасност да се не сагледа суштина, те да се поверује у њихове слаткоречиве причице.

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор