RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Нови светски поредак

О екстремним и тактичним србофобима и једној актуелној идејној дискриминацији

О екстремним и тактичним србофобима и једној актуелној идејној дискриминацији 02.02.2006.Leave a comment

Национално свесним Србима данашњице, упадљиво је омаловажавање националистичког и хришћанског односа према друштву од стране главнине данашњег јавног мњења у Србији. На први поглед, рекло би се да је у постпетооктобарској Србији бесмислено говорити о било каквој идејној дискриминацији, јер шта се друго може рећи за једно друштво у коме се на тржишту идеја могу пронаћи најразличитије опције, и у коме се све може изложити критици. Но да ли је баш тако? Не могу нас заварати овдашњи отворени антисрбски екстремисти (веома носталгични за титоизмом) који тврде да живимо у клерикализованом и националистичком друштву. Таквим екстремистима смета, и ово данашње демократско свођење светосавске културе на музејски експонат, који само бива мало чешће јавно излаган током Божића, Васкрса или у изборној кампањи од стране оних политичара којима значи чињеница да је СПЦ најпопуларнија институција у друштву, те је њима неопходан компромис са народном реалношћу која још није у довољној мери прерађена по мондијалистичком калупу. Ипак суштински гледано, незнатна је разлика између антисрба – отворених екстремиста и антисрба -тактичара. Ови први (којима је политички углед у србском народу већ претходно срозан, те не морају тактизирати, већ могу слободно бљувати србомржњу и претендовати на највиша места листе Сорошевих плаћеника) имају сасвим отворен презир према хришћанском и националистичком погледу на друштво. Међутим, слично становише имају и „тактичари“ (попут актуелног председника Србије Б. Тадића и његове партије) који балансирају између захтева својих западних налогодаваца на једној и на другој страни – чињенице да србски народ још увек није толико срозан колико би то желели поменути западни налогодавци. Треба рећи и то да су тактичари у неку руку и опаснији јер су перфидни, док су екстремисти често због нескривене и примитивне србомржње можда и делимично контрапродуктивни по антисрбску пропаганду. На крају крајева, медији под контролом антисрба-тактичара потпуно отварају простор антисрбским екстремистима (који немају готово никакву подршку у народу), а сужавају га националистима. Ипак ту није крај дискриминацији. Мондијалисти (обе поменуте верзије) у недостатку озбиљних аргумената против национализма, често покушавају националисте представити као некакве „духовне Абориџине“ (који су из праисторије залутали у данашње време), те на тај начин у старту дисквалификовати идеолошке противнике.

Циљ овог огледа јесте и анализа неколико ставова и аргумената које овдашња антисрбска пропаганда често користи у сврху поменуте дискриминације. Кажемо антисрбска, а не антинационалистичка, јер „србским“ мондијалистима баш и не сметају мађарски хортијевски ветерани којима су допуштени свечани скупови, као што ни антисрбским властима у Србији не сметају споменици шиптарским терористима на данашњем југу Србије. Битно је да се спектакуларне антитерористичке мере примењују при хапшењу неформалне групице младих Срба, који (рецимо узгред и то) свој „идеолошки“ идентитет и своју (ничим оправдану) мржњу не граде на србској традицији (нити је на таквој традицији уопште могуће градити било какву мржњу према човеку) већ на једној поткултури пониклој на истом том западу са кога нам је дошла и савремена демократија. Ако ћемо забрањивати позивање на злочиначке идеологије, будимо доследни. Шта је са Xирошимом, или са демократским убијањем немачке деце у Дрездену? И није ли „савезничко“ бомбардовање Београда било разорније од нацистичког? Због чега се не кажњава величање Броза и његових комунистичких злочинаца? Очигледно зато што су данашњи мондијалисти духовна (а не ретко и биолошка) деца комуниста.

У сваком случају политички утицај таквих поткултурних и често деликвентских групица попут скинхедс „покрета“ (које су далеко бројније и организованије на западу са кога су и поникле) прикован је за крајњу маргину србског друштва. Стога је реално очекивати да србомрзци неће успети да убеде србски народ да у Србији наводно буја фашизам.

Али вратимо се средиште теме. При анализи мондијалистичке аргументације против национализма, овде се нећемо бавити отрцаним етикетама, фразама или оним крајње сировим аргументима антисрбских грађанских екстремиста (типа – „Косово је већ фактички независно од Србије, па зато треба и формално то да буде“), који су најобичније изругивање и провокација. Фокусираћемо се на пар везаних аргумената чија је конотација, више историјско-идеолошке него дневно политичке природе.

Екстремнији међу мондијалистима често воле да истакну како се „Европа уједињује, те је потпуно небитно где су садашње државне границе и шта којој државној територији припада“, јер кажу они „сви ћемо се једног дана наћи у уједињеној Европи“.

Поставља се онда питање, због чега глобални заговорници такве „уједињене Европе“ толеришу или чак подстичу све сепаратистиче антисрбске покрете, кад „територија није битна“. Није ваљда због „угрожености људских права мањина“? Зар оних мањина које у Србији и после ратова деведесетих, чине преко 25% укупног становништва, и то рачунајући укупан број становника и оне Србе протеране са својих вековних огњишта, која су наши „толерантни“ (по европејским критеријумима) суседи, етнички очистили. Чак и када би за тренутак заборавили да су бриселске бирократе којима по наговору мондијалиста требамо жртвовати своју већ поприлично нагрижену државност, исти они који су заједно са својим прекоокеанским савезницима обасипали Србе осиромашеним уранијумом, и које у дуету са финансијским центрима моћи уништавају остатке националних приврда по источној Европи, морали би смо имати на уму да је национална држава као правно-политички израз нације, једино политичко средство којим народна заједница може одржати и радити на сопственом самоуређивању и заштити. Мондијалисти ће често отићи још даље па ће тврдити како је једино битно то да грађани Србије имају „висок стандард“, баш какав имају грађани западних држава. Одговор на ово и није потребан за оне који знају и срцем примају Господње речи да „човек не живи само о хлебу“, а већ смо емпиријскм путем закључили због чега нам западни цeнтри моћи не могу желети било шта добро. Ипак треба истаћи и то да привредна развијеност западних држава није резултат политичког и економског система који у њима доминира (поготово не тамошњег система вредности) већ происходи из сасвим другачијих историјских околности, попут оне да су западне државе некада биле колонијалне силе. А колико је релативна данашња привредна развијеност западних држава, показују све чешћи социјални немири. Ако се томе додају и све чешћа дивљања имиграната која руше слику о западу као „оази мира“ јасно је да стаклени евроатлантски нововавилонски небодери имају и стаклене темеље. То као хришћани знамо и ако смо упознати само са евроатлантским системом вредности који временом све дубље тоне у бездан неморала.

У покушају дискриминације, рећи ће умеренји међу мондијалистма, како „национализам и не мора бити сам по себи лош, али ето он је застарела категорија, која је била актуелна у XIX веку, а данас је превазиђена“. „Свет данас функционише по законима тржишта“ – казаће мондијалисти. О универзалном и свевременском значају патриотизма и национализма као темеља одбране нације и државе (јер да би смо бранили своју Отаџбину, морамо је претходно волети), излишно је говорити, баш као и о квазинаучној бесмислици да је национализам настао тек у XIX веку. Удубимо се сада мало и у фамозне „тржишне законе“ који „господаре човечанством“. Најпре треба рећи, да никада апстрактна идеја не може бити та која господари, јер власт увек мора имати свој персонални елемент. Да би једна идеја или принцип функционисала и доминирала, мора имати своје носиоце и мора бити функционално устројена на друштвеном нивоу. Конкретно, слободно тржиште јесте економска категорија. Економија зависи од политичких околности у датом друштву а политичке околности зависе од владајућег духа, то јест владајућег начина понашања и размишљања. Да би слободно тржиште на глобалном нивоу уопште постојало, неопходна је одговарајућа правно- политичка форма оличена у елиминацији државних граница и националних привреда, какао би мултинационалне корпорације могле ефикасније да обрћу свој новац без царинна и осталих препрека, које претходно мора уништити политичка глобализација. А да би се успешно одвијала политичка глобализација, мора се сузбити национализам као темељ одбране народне државе коју глобализације прождире. Ту лежи и одговор оним србофобним демократама који у духу дијалектичког материјализма својих духовних а често и биолошких предака, кажу: „шта ће нам национализам када се он не маже на хлеб“. А да би смо данас било шта мазали, морамо се одбранити од глобалног експлоататора за шта је неопходан национализам као духовни предуслов успешне одбране општенародних добара. Не површни и противречни ваћ истински органски и јеванђелски национализам који мора имати своје доследне изразе у политичком, економском и културном животу србског народа. Но вратимо се фамозним тржишним законима који наводно владају светом. Да би профит ционостичких и евроатлантских олигарха био већи, мора постојати потрошачки менталитет код народних маса. Човек да би био „топовско месо“ слободног тржишта, треба бити обездуховљени, атомизовани и денационализовани потрошач и грађанин испраног мозга, а то је једно духовно стање. Значи владајући дух је прапочело економских појава у друштву, те су хришћански националисти који теже промени владајућег духа у друштву, потпуно на легитимним позицијама, гледано са становишта реалности. Са становишта Истине, таква позиција у својој доследности, једина и јесте истински прогресивна. Јер без доброг духа, нема добре политике, а без добре политике нема добре економије. Нема националног и социјалног препорода.

Мондијалисти ће не ретко покушати да оптуже националисте – као следбенике идеја „које су нас довеле овде где јесмо“ настојећи на тај начин да националистима пришију етикету „преживелих структура Милошевићевог режима“. И то је свакако потпуна бесмислица. Аутентичан србски национализам, ни деведесетих пре кобног петог октобра 2000, као ни данас, није на жалост био ни близу површине политичког живота у Србији. Његова идејна припадност тзв. „Трећем путу“, није само у смислу негативне идеолошке одређености према комунизму и према капитализму, већ и у смислу односа према Милошевићевом режиму на једној и режимима које долазе после њега на другој страни. Аутентична србска идеја једнако је супротстављена и једној и другој страни. Ипак, не желећи да се упуштамо у апологију Милошевићеве политике (која због свог антисрбског карактера то свакако не заслужује), морамо константовати неке чињенице везане за дешавања у србским земљама током деведесетих година прошлог века. Постпетооктобарске структуре у недостатку аргумената за сопствену одбрану, најчешће ће посегнути за блаћењем Милошевићевог режима заступањем тезе по којој „сво зло данашњице има корен у Милошевићевој епохи“, алудирајући при томе на: беду, санкције, „рат против целог света“…

Ипак, са свим овим несрећама Милошевићев режим има мање везе него структуре које ступају на власт после њега. Ове структуре нису самостална целина већ су испоставе НАТО пакта, који је тих година имао далеко већу могућност утицаја на овдашње прилике од било које власти у србским земљама. Друго, распад СФРЈ и кулминација кризе на Косову и Метохији, имају своју историјску непоновивост. Да су директни натовски полтрони тада били на власти у Србији несумњиво је да би Србство тих година било још угроженије и страдалније него што је иначе било. Јер такви полтрони у својству опозиције нападали су режим не само као криминални већ и као „великосрпско –националистички“. Зар се нешто друго и може очекивати од опозиције чији је долазак на власт поздрављен и од стране : Ричарда Xолбрука, Алије Изетбеговића или Xашима Тачија. Стога, једина легитимна критика издајничког и криминалног режима који је у Србији био на снази током деведесетих година, јесте критика са националистичког становишта. Мондијалистима који су били и остали опозиција пре свега србским интересима, уколико не одступе од свог рушилаштва, препоручујемо да се повуку у мишије рупе, које су најбоља симболика и етике (по којој је задњица изнад части) и културе коју нам они нуде, као и њихове бедне аргументације и демагогије.

Марко Б. ДИМИТРИЈЕВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор