RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Досије Милошевић

Срби и Запад после Милошевића

Срби и Запад после Милошевића 22.09.2002.Leave a comment

Милошевић напокон паде, а многи Срби понадаше са да ће по кратком поступку бити припуштени макар у предворје елитног клуба званог Запад. Пре него што размотримо да ли су им таква очекивања оправдана или не, треба да рашчистимо извесну семантичку збрку која постоји код нас око самог концепта западног света и политике коју воде његови кључни чиниоци. После идиотске, параноидне, сваком нормалном човеку неубедљиве реторике пропалог режима о западним империјалистима и гнусним им домаћим слугама, не треба да некритички ускочимо у њену реторичку супротност на тему међународне заједнице која свима обезбеђује људска права, слободно тржиште и демократију. Треба имати на уму да понашање доносилаца одлука савременог Запада на спољном плану представља одраз тежњи владајућих западноевропских и северноамеричких елита код куће. Поборници гушења традиционалне културе и система вредности у сопственим земљама – у име наводно свеопштих узуса демократије, људских права и слободног тржишта – неминовно ће тежити уништењу аутентичних националних идентитета, у име истих идеолошких норми, и у осталом свету. Разумевање тих идеолошких поставки стога је од кључне важности за разумевање саме политике, која је иначе необјашњива изван сопственог, затвореног дискурса. Циљ ове анализе стога јесте да истражимо корене и дефинишемо основне карактеристике доминантне идеологије савременог Запада и да их доведемо у контекст политике западних сила на европском југоистоку. Тежићемо да укажемо и на њене постојеће или потенцијалне слабости које би могле да представљају полазну тачку у покушајима реафирмације традиционалне културе и система вредности на самом Западу – а пре свега у САД – што представља битну претпоставку њихове успешне одбране у српским земљама. Глобализам као поглед на свет Један од узрока неразумевања идеолошке структуре западне спољне политике у нашим просторима јесте склоност већине Срба да војно-политичке и дипломатске потезе великих сила тумаче кроз призму традиционалних националних интереса. Термини Американци, Енглези, Немци, Французи.. .. још увек се међу Србима користе као синоними за владе тих земаља. Такав традиционални приступ заснован је на претпоставци да доносиоци спољнополитичких одлука поступају у складу са рационалним прорачунима, заснованим на њиховој тежњи ка оптимализацији националних интереса њихових земаља. Премда је до не тако давно овај приступ имао смисла, он мора да буде преиспитан у светлу светских и балканских збивања на прагу новог миленијума. Он испушта из вида чињеницу да је на савременом Западу, а поготову у САД, пост-национални интегрализам – „глобализам” – постао доминирајућа идеологија владајућих елита које контролишу не само полуге државног апарата већ и кључне медијске, пословно-финансијске и академске институције. Сходно идеологији пост-националног интегрализма, људи који су пуштени у владајуће структуре морају да испоље интимно поистовећење са институционалним циљевима система у целини. Изабраници који формулишу и воде спољну политику својих земаља то чине ван домашаја обичних људи и независно од њихове воље. (видети нпр. Patrick J. Buchanan: A Republic, Not an Empire. Washington, D.C.:Regnery, 1999.) Неке западноевропске земље, истини за вољу, још увек теже да своју спољну политику темеље на рационално објашњивим, традиционалним, историјски условљеним геополитичким прорачунима Ово је донекле дошло до изражаја у различитим акцентима и поступцима САД са једне стране и земаља Европске Уније са друге током кризе у Србији септембра и октобра 2000. године, при чему се америчка страна свесрдно надала Милошевићевом опстанку док су Европљани већином искрено желели његов пад. На сличан структурни начин, политика гг. Кола и Геншера у периоду распада СФРЈ 1991. имала је – условно говорећи – национални предзнак. Премда у оба случаја вођена под плаштом европског мултилатерализма, политика кључних актера ипак је савршено објашњива у традиционалним оквирима тежње за присуством и доминацијом у просторима средње Европе (Миттелеуропа) и подунавског Југоистока – са Србима (данас) или против њих (пре једне деценије). Такви традиционални оквири анализе, засновани на претпоставци о континуитету националних геополитичких интереса, још увек могу да нам помогну када је реч о Француској, Немачкој, Италији, или Грчкој. Они, међутим, уопште не задовољавају у случају најмоћније силе савременог света. Да бисмо разумели мотивациону структуру и поглед на свет доносилаца одлука у Вашингтону, није на одмет да размотримо њихове сопствене изјаве. Унутар спољнополитичког апарата САД током осмогодишњег мандата Била Клинтона једна од најутицајнијих личности је заменик државног секретара за иностране послове Строуб Толбот. Он је десна рука Медлин Олбрајт, човек који већ годинама пружа идејну подлогу америчкој дипломатији и даје својеврстан смисао њеним често некохерентним потезима и изјавама. Недуго уочи избора Клинтона за председника, 1992. године, Толбот је свој поглед на свет крајње отворено изнео у ауторском чланку у недељнику Тајм под насловом Рађање глобалне нације: Оптимиста сам, верујем да ће јединство однети превагу: у идућем веку нације какве су данас биће превазиђене. Све државе света признаће једну, глобалну власт. Термин грађанин света, искован у XX. веку, добиће своје пуно значење у двадесет првом.. .. Све нације су у основи пуки друштвени аранжмани, плод прилагођавања променљивим околностима. Ма колико на моменте деловале трајно, чак и свето, оне су заправо вештачке и привремене. (Strobe Talbott, „The Birth of the Global Nation,” Time, July 20, 1992.) На крају свог мандата на кључном положају у спољнополитичком апарату америчке владе Толбот је своје ставове само додатно учврстио. У интервјуу Њујорк Тајмсу (1999) он је изјавио да САД неће више постојати „у садашњем облику” у 21. веку, јер сам концепт нације, у Америци и другде у свету, биће превазиђен. (The New York Times, Monday, September 21, 1999. Ово је био други профил С. Толбота у Њујорк Тајмсу у САМО три месеца, што је био додатни знак његовог огромног утицаја у структури моћи.) Овакав поглед на свет није ограничен на лево-либералну струју у Америци која подржава Демократску странку. Он је током протекле деценије преовладао и у редовима тзв. нео-конзервативне деснице која сада доминира републиканском странком. Примера ради, Бил Кристол и Роберт Кејган – уредници утицајног неоконзервативног гласила Викли стандард – још 1996. године формулисали су неоимперијалну доктрину тзв. беневолентне глобалне хегемоније. Доминација над читавом планетом отворено је именована као подлога за америчку спољну политику у следећем веку. (Bill Kristol and Robert Kagan, „Towards a Neo-Reaganite Foreign Policy,” Foreign Affairs, July-August 1996.) Кристол, Кејган и њихови истомишљеници без зазора кажу да је читав свет амерички домен, али притом изричито одбацују ма какав концепт рационално дефинисаног, квантитативно мерљивог, традиционално разумљивог националног интереса као основу на коме би требало да почива нови империјални пројекат. Напротив! Вредносна основа којом ови неимперијалисти правдају свој сан о глобалној доминацији изричито је идеолошка: циљеви су „либерални међународни поредак, ширење демократије и стварање светског економског система капитализма слободног тржишта без трговинских баријера”. Нема више ни помена традиционалних безбедносних, економских или моралних интереса саме Америке, јер је њен идентитет и сам предвиђен за утапање у нову глобалну утопију. Између утопијских глобалиста на либералној левици и неоимперијалних глобалних хегемониста на неоконзервативној десници праве разлике нема. За гг. Толбота, Кристола и њихове истомишљенике, једна Америка, Србија, Тимор, Куба, Кина, Русија или Ирска представљају пролазне, чисто виртуалне ентитете. Емотивно се поистоветити са неком земљом или нацијом је, по њима, примитивно и ирационално; бити им лично лојалан – рецимо до тачке стављања сопственог живота на коцку – савршено је апсурдно. Нова класа Пре пет година амерички историчак Кристофер Лаш објавио је књигу Побуна елита (Christopher Lasch: The Revolt of the Elites) о отуђењу владајућих америчких структура од сопствених корена. Он вели да је стара елита имала осећај дужности и обавезе према својој земљи и према заједници из које је поникла. Међутим, нова владајућа класа, повезана по чистом принципу меритократије, високо покретна и без корена у спонтано настајућим људским заједницама, концентрише се на источној и западној обали Америке, а све оно између више не осећа као своју земљу или свој народ. И у свету бизниса имамо обиље сличних примера. Пре две године главни директор корпорације Боинг, г. Фил Кондит, изјавио је да жели да се његова фирма ослободи имиxа америчке компаније јер је сада глобална. Још пре четврт века Карл Герстакер из корпорације Дау (Доњ) сањао је о дану када ће купити неко острво које не припада ниједној држави и на њему саградити глобално седиште своје компаније. Шеф Јунион карбајда се сложио: једна међународна корпорација не сме да стави интересе ма које земље испред интереса својих акционара. Док је синдром глобализма још био у повоју, почетком 70-тих година, Збигњев Бжежински (који је недуго потом постао саветник за националну безбедност председника Картера), са одобравањем је констатовао да По први пут у историји почиње да се манифестује глобална свест.. .. Сведоци смо настанка транснационалних елита које чине међународни бизнисмени, научни радници, професионалци и државни функционери. Споне међу припадницима ових нових елита превазилазе националне границе, њихови погледи на свет нису спутани националним традицијама.. .. а њихови интереси су више функционални него национални. У истом периоду, 1974 године, Ричард Гарднер који је три године касније постао Картеров амбасадор у Италији сажето је описао глобалистички пројекат: Зграда светског поретка мора да се гради од темеља навише. Постепена разградња националног суверенитета, његова ерозија парче по парче, много ће више да постигне него старомодни фронтални јуриш. До које мере је ерозија узнапредовала видљиво је из поносне изјаве председника Клинтона на самиту ОЕБС-а у Турској новембра 1999. да је грађанин света. Чувени амерички коментатор Волтер Кронкајт, кога су припадници медијског естаблишмента прозвали најпоузданијим човеком у Америци, исте године примио је награду Савеза за светску федерацију. Том приликом он је самоуверено изјавио да је његов крајњи циљ: светска влада. Додуше, стари атавизми – заклињање застави са звездицама и пругама, клицање „УСА” на олимпијским стадионима, или утискивање позлаћеног орла са стрелама у канxама на корице пасоша – корисни су да би се хои полои мотивисао да ставља главу у торбу по улицама Бејрута, Могадиша или Приштине. Ти симболи су опијум за масе који не дотиче Толботе и Кристоле. Попут Марксовог пролетера, они немају отаxбину; нису лојални ниједном народу, ниједној земљи или држави као таквој. Спремни су да служе ма коју од њих уколико могу да је претворе у оруђе сопствене воље за моћ. 1792. то је могла да буде Француска, а 1917. Русија. Данас су САД њихов омиљени организам-домаћин, из два разлога. Као прво, Америка је страховито моћна, моћнија од ма које државе у историји света. Као друго, политички систем Америке показао се невероватно погодним за пенетрацију од стране поборника глобалистичког и антитрадиционалистичког погледа на свет. Тај поглед на свет укорењен је у колапсу европског поретка 1914 године. После четворо-годишњег самоуништавајућег пира без преседана у људској историји – који је настављен, са још већом жестином, две деценије касније, 1939-45. – западна цивилизација ушла је у другу половину овог века као сопствена бледа сенка. Wен захуктали технолошки развој и пропратни раст материјалног стандарда протеклих деценија само прикривају њену културну, моралну и духовну кризу. Та криза, одавно видљива у етичком и естетском релативизму владајућих елита, најочигледнија је у демографском опадању европских нација (и њихових северноамеричких потомака), у њиховој неспособности основне биолошке самообнове. Ово је вазда кроз историју био сигуран симптом силазне путање цивилизација на умору. Запад као цивилизација и запад као идеологија Размере кризе и несвесно је наговестио Самјуел Xантингтон у свом сада већ чувеном чланку „Сукоб цивилизација” из 1993. (Samuel Huntington, „The Clash of Civilizations,” Foreign Affairs, June 1993.) Он је као основне концепте западне цивилизације навео индивидуализам, либерализам, људска права, једнакост, слободу, законитост, демократију, слободно тржиште и раздвајање цркве од државе. Xантингтонови критеријуми, својом бескореном универзалношћу, потпуно су у складу са наднационалном, глобалистичком визијом једног Толбота или Кристола. Xантингтон нам не наводи основне вредноте западне цивилизације кроз 25 столећа њеног постојања, већ савремену реинтерпретацију тих вредности, насталу у периоду кризе Запада у XX веку. Код њега нема ни речи о хришћанству, које је вековима представљало плодну и незаобилазну основу развоја европске мисли, етике и естетског сензибилитета. Нема ни помена заједничких етничких и језичких корена индоевропске породице народа као твораца и носилаца европске цивилизације; нигде нема историјских, спонтано настајућих народа као проширене породице која је повезана колективним сећањима, веровањима и симболима (у смислу патриа из Посланице св. Павла Ефежанима, 3:15), људи који генерацијама деле одређене просторе северне хемисфере. Ово није само став академских аналитичара. Сам Бил Клинтон, од почетка свог првог мандата 1992, вазда је инсистирао да је Америка дефинисана заједничким вредностима и принципима (демократија, толерантност, мултикултурализам итд) а не припадништвом једној стварној земљи, конкретној заједници и култури у њој пониклој. У оквиру ове парадигме Запад више није цивилизација коју карактеришу одређени идејно-вредносни концепти; Запад и сам постаје једна идеологија. У нашем веку уз термин идеологија често је ишао придев тоталитарна. Идеологија либералне демократије савременог Запада – или, да будемо прецизнији, идеологија постнационалне грађанске либералне демократије у коју се савремени Запад утапа – не представља изузетак. Како је до тога дошло? Није посебно спорна тврдња да су на рушевинама старе Европе, после самоуништавајуће трагедије 1914. године, поникле две веома сличне, модернизујуће, безочно материјалистичке, антитрадиционалне, а надасве гностичке идеологије: бољшевизам и нацизам. Међутим, тек на прагу 21. века видимо да је сумрак старе Европе произвео и трећег брата-близанца црвено-црног тандема, лукавијег и мање крвљу попрсканог од ове двојице силеxија, способнијег и успешнијег од њих. Он је завладао Западом не револуцијом већ Грамшијевском тихом еволуцијом. Челичну песницу увио је у плишану рукавицу а Агитпроп заменио „масовним медијима”. Уместо нацистичког мистичног нихилизма и марксистичог утопизма добили смо систем поникао из црва сумње у вредност ма чега постојећег. Тај трећи изданак Запада на измаку моралне снаге данас влада из Вашингтона. То је тзв. либерална демократија која се понекад зове демократски капитализам (што је ироничан термин у једном друштву попут америчког, у коме 1% људи располаже са 40% националног богатства); код нас га неки погрешно зову „грађанском опцијом” (чиме се дискредитује једна часна и јасна реч, ГРАЂАНИН – као што је лепа стара енглеска реч за веселост, гаy, сада злоупотребом упрљана и заувек искривљена). Спољним ликом нови систем либералне демократије подсећа на старе, аутентично грађанске узоре, али је сличност ограничена на пуку форму, као што вампир личи на живог човека. Та спољашња форма некадашњег Запада још увек је присутна, али је испуњена битно новом садржином. Код нас су деценијама термини самоуправни социјализам, народно-ослободилачка борба, ЈНА, братство-јединство или удружени рад имали смисла само у оквиру затвореног система једне идеологије. На потпуно исти начин савремени западни термини као што су демократија, људска права, агресија, прогрес, геноцид, слободни избори, етничко чишћење, међународна заједница, умерени национализам.. .. немају везе са уобичајеним, неидеолошким значењем тих истих речи изван затвореног идеолошког система владајуће западне елите. Као и нацизам и бољшевизам пре њих, нови западни тоталитаризам има социјалистичку, тј. колективистичку и елитистичку суштину. Носиоци новог интервенционизма – гг. Блер, Солана, Жоспен, Шредер, Фишер, Клинтон – сви су се листом испилили из Марксовог шињела. Он је додуше прекројен по социјалдемократском моделу грамшијевског Трећег пута, али остаје неразводњена вера у Богом дану мисију авангардне елите посвећених да кроз манипулацију политичког процеса усрећује белосвесне масе. Ти су пророци Трећег пута својом косовском авантуром оцртали светске координате новог тоталитаризма – и верују да је тест савршено успео. Зато су арогантнији и опаснији него икад. Тај систем не тежи контроли сваке изговорене или написане речи, већ га интересује само машинерија масовне дистрибуције. Резултат је да уместо скептичних репортера који критички испитују званичну линију (нпр. током рата у Вијетнаму) данашњи контролори масовних медија постају свесрдни саучесници центара политичке моћи. Wима није потребан налог за деловање јер поступају добровољно, сходно својим идеолошким блинкерима без којих не би били ни именовани на положаје од утицаја у медијским кућама. И тако је новототалитарна западна држава у стању да упије огроман квантитативни пораст информација и да их – процесоване путем „слободних” медија – уклопи у дуалистичку псеудо-стварност у којој речи и концепти имају значење друкчије од значења у стварном свету. Раздвојени су Реч и Свет, Wорд и Wорлд. Емпирија је подређена крутом номинализму, пукој стварности не допушта се да стане на пут развоју идеолошке визије, а примаоци порука остају несвесни чињенице да су жртве дубинске манипулације. Срби и идеолошка синтеза новог запада Запад-као-идеологија на прагу новог века улази у фазу зреле идеолошке синтезе. Демократија није више реч која означава широко учешће слободних и свестрано информисаних грађана у политичком процесу. Она је идеолошки концепт који садржи вредновање исхода тог процеса. Тако би избор Соње Бисерко или Наташе Кандић за председника био инхерентно демократски са становишта истих оних америчких коментатора и манипулантских ТВ продуцената који кисело упозоравају да је избор Војислава Коштунице доказ да су Срби још увек заражени национализмом, да им још увек треба денацификација, и да стога тај избор не може да буде демократски, без обзира на пуке бројеве. Запад-као-идеологија плод је губитка вере, феномена који још од Просветитељства ствара у људским душама суновратну празнину коју ваља испунити да би живот имао смисла. Историја гностичких експеримената, црних, црвених и данашњих либерално-демократских, добрим је делом историја покушаја да се попуни тај вакуум. Основна сврха Просветитељства била је у стварању интелектуалног покрета за уништавање хришћанства. Може бити да су његове претече Лок и Декарт себе сматрали хришћанима али, као што Свето писмо каже, познаћемо их по плодовима њиховим – а отровна воћка либерализма не расте на дрвету живота, него смрти. Њене гране су револуције – енглеска, француска и руска – али њени корени, преко епохе Просвећености, силазе дубоко у суноврат пакла. Француски енциклопедисти и њихови наследници желели су да уместо Свете Тројице успоставе јакобинско тројство либерте, егалит, фратерните – слобода, једнакост и братство. Достојевски је разумео ту истину још пре сто петнаест година. Француска слобода, написао је у Зимским белешкама, припада само богатима. Јакобинско тројство је доктрина змије која обећава Адаму и Еви да ће постати слични боговима ако буду непослушни свом Творцу и испруже руке ка воћу забрањеног знања. У потрази за равноправношћу међу људима савремене државе су поткопале ауторитет породице, водиле су рат против цркве и изругале су се сваком принципу моралности и здравог разума. Као замену за божански закон и за мудрост људског искуства модернисти су измислили бесмислену теорију тобоже природних и универзалних људских права. За насилну примену ових измишљених права они су прекршили сваки морални закон познат цивилизованим народима, као што видесмо током 78 дана у пролеће 1999. Срби су, претежно сопственом кривицом, били стравична жртва тог експериментисања. У деценијама које су претходиле све-европској трагедији 1914, у Србији је млада, на страним школама узгајана градска интелигенција припремала терен за тријумф истога зла, премда уопште није била свесна шта чини. Наш позни 19. и рани 20. век у значајном сегменту наше новопечене елите текао је у знаку француске варијанте европског модернизма и нихилизма.. .. а да су притом носиоци таквог духа самоуверено мислили да несрећним геxама доносе прогрес и да нас тако уводе у Европу. Није случајно Краљевина Срба, Xрвата и Словенаца рођена управо на развалинама Европе на којима је рођен и Совјетски Савез, у размаку од годину дана. И једна и друга државна творевина представљала је сушту супротност државе у православно-хришћанском смислу, у смислу хијерархије вредности и легитимности ауторитета који омогуђава праву слободу. Совјетски Савез створили су злочинци крвавих руку; Југославију су створили људи чији су поступци утирали пут злочину. Резултат је познат: болесно државно ткиво учинило је српско друштво подложно свакаквим политичким и духовним инфекцијама, од надреалиста у поезији до скојеваца на Правном факултету. Београдском предратном интелектуалном сценом доминирали су тадашњи пандани сорошеваца, Грађанског савеза и ЈУЛ-а. Срамни крах 1941. није био само плод немачке надмоћи, нити је био само последица чизмашког идиотизма Симовића и компаније. Он је био плод моралног колапса југословенске идеје и идејног банкротства српске интелигенције. Наша је трагедија да и данас постоји слично стање духова у српској интелигенцији. Она је и дан данас фасцинирана „Западом“, она је и дан данас, у великом броју, заробљеник арогантне вере у „Прогрес“, у способност човека да сопственим мишицама и умом реши дилему своје егзистенције, да сопственим ослонцем на институције – на „демократију“, на „слободно тржиште“, на „људска права“ – реши оно шта се не може решити без трансценденције. Та фасцинираност има објашњиве корене јер, упркос свему, западном начину живота морамо уписати важне врлине у заслугу. Владање собом, марљивост и морална независност створиле су политичке институције које истичу личну одговорност. У деценијама после комунистичке револуције, која је уништила прво Русију а после 1945 и сателитске државе источне Европе, демократски Запад постао је светионик наде потлачнима. У међувремену, пак, ти су народи превидели западну моралну декаденцију, која је почела дуго пре руске револуције. Међутим, београдски назови-западњаци, који се сада навелико и неукусно нуде као алтернатива коначно пораженим комунистима, током хладног рата огромном већином су били титоисти (или њихова деца). Они одбацују традиционалне врлине Запада баш као што априорно одбацују и модел српског друштва као једне органске, хармоничне целине. Попут злохудих усрећитеља који нас 1918. гурнуше у југословенски експеримент, ти наши корифеји грађанске мантре одбацују сваку дебату о стварној природи пројекта који заговарају, одбацују свако помињање узрока наше националне трагедије у XX веку, или разматрање стратегије за њено превазилажење у наступајућем столећу. Моралност у њиховој идеолошкој парадигми није више функција објективног понашања датог чиниоца, већ је зависна од положаја сваког актера на унапред зацртаној скали идеолошког вредновања. У брозовској прошлости ово је значило да су Пол Пот и Ким Ил Сунг верни поборници политике несврстаности и мирољубиве коегзистенције, а Моиз Чомбе и Аугусто Пиноче крволочне слуге империјалиста; да су усташе и четници подједнако одурни злочинци и издајници; да су Стаљин и Мао наметали култ своје личности, а да је та појава – наравно – незамислива у самоуправној, социјалистичкој СФРЈ. На исти начин, у парадигми Запада-као-идеологије, једна Турска је пуноправни члан међународне заједнице, савезник унутар НАТО пакта, премда својим Курдима већ 30 година успешно ради оно шта су Срби у 1998. тек пробали да ураде косовским Албанцима. На исти начин, када се Муслимани или Xрвати отцепљују од Срба – то је њихово неотуђиво демократско право, право на самоопредељење. Ако пак Срби желе да отцепе Крајину или Републику Српску од тих сепаратистичких творевина – то је агресија. Ако Срби протерују Xрвате из Кијева или Муслимане из Приједора – то је етничко чишћење. Ако Xрвати протерују Србе из Крајине, а Муслимани из Сарајева – агресор је добио шта заслужује. И напокон, ако Срби протерују Албанце са Косова – и то после почетка бомбардовања – онда је то casus belli којим се ретроактивно правда само бомбардовање. Али кад потом Албанци под окриљем НАТО убијају и протерују Србе – то је разумљива освета гневних праведника. Нови тоталитаризам мање се ослања на грубу силу и принуду од својих црвених и црних претходника јер су поруке сублиминалне пре него свесне. Полуге контроле мање се ослањају на условне рефлексе Павлова, а више на Фројда. Није потребно хапсити Патрика Бјукенана или Ноама Чомског, довољно је утувити људима у главу да су они маргиналци ван главних друштвених токова (mainstream), да су опасни, да су екстремисти. Није било потребно бранити противницима интервенције НАТО на Косову да пишу и говоре, довољно је било паушално их отписати као про-Србе или пуке ексцентрике. По речима америчког коментатора Xастина Рајмонда, нови тоталитарци ослањају се на богату традицију: Својим стилом и погледима на свет они нису друкчији од своје бољшевичке браће по духу: идеолошка осуда, јавне исповести криваца, „трибунали” и наводни ратни злочинци, захтеви за преваспитавањем и опако ирационални концепт колективне кривице – све је ту присутно. Ту је и опседнутост очувањем контроле над медијима под фирмом демократије и разноликости. На моменте изгледа као да Коминтерна никада није била распуштена, већ да живи у седишту НАТО. Реч је о истом успаљеном догматизму, истој квази-моралној надмености, и истој арогантној равнодушности према судбини људских бића – све у име идеолошких шема, било да је реч о једнакости, мулти-културализму или каквој год другој демонској догми која је у ма ком тренутку опчинила наше нове господаре. („The New Totalitarians.” www.antiwar.com, October 8, 1999) Искра која пали мотор новог тоталитаризма, која обезбеђује раст државне контроле код куће и ширење њене моћи у свету, управо је политика глобализма и ничим спутаног интервенционизма у име идеолошких концепата демократије, људских права и слободног тржишта. Дух социјалистичког интервенционизма није издахнуо са агонијом СССР-а. Преточен у реторику новототалитарног Запада, он је добио статус званичне доктрине. Клинтонова доктрина У свом чланку „Праведан и потребан рат”, објављеном десетак дана уочи Милошевићеве капитулације јуна 1999, Бил Клинтон навео је један од разлога за свој рат против Срба који заслужује посебну пажњу. Рекао је да би НАТО био дискредитован када не би бранио управо оне вредности које му дају смисао. (NATO itself would have been discredited for failing to defend the very values that give it meaning; William J. Clinton, „A Just and Necessary War,” The New York Times, May 23, 1999.) Рат је, наравно, био како непотребан тако и неправедан, а читав чланак америчког председника врвио је лажима и полуистинама које су одавно постале његов заштитни знак. Ипак, Клинтонова тврдња о одбрани тобожњих основних вредности западног савеза заслужује пажњу, јер је у рату против Срба нови „Запад” разбио један од камена-темељаца старог Запада: принцип владавине закона (тхе Руле оф Лањ). У том смислу рат против Срба престаје да буде тек један додатак дугом списку малих народа који су претрпели неправду у рукама великих и моћних, већ прераста у истински значајан, можда чак један од дефинишућих тренутака XX века. Као што је аутор ових редова написао у лето 1999, Напад на Србију је левичарско-глобалистичка завера у циљу уништења националне државе и самим тиме разарања самог концепта нације. Рат је водила најкорумпиранија влада у америчкој историји – људи који су анти-Срби зато што су анти-Американци. Концепт националне суверености у оквиру међународног система заснованог на равнотежи снага међу кључним актерима представљао је основу западне међународне политике и владавине права још од Вестфалског мира 1648. Овај концепт замењен је новонасталом Клинтоновом доктрином која представља верну копију Брежњевљеве доктрине ограниченог суверенитета из 1968. По њој земље у саставу тзв. социјалистичке заједнице одричу се своје државне суверености зарад вишег циља очувања монолитног јединства Лагера. На исти начин влада САД користила је апстрактан и идеолошки набијен концепт, попут људских права, као оправдање за кршење међународног права, законитости и свих устаљених узуса у односима међу државама. Као и Брежњевљева, тако и Клинтонова доктрина има за циљ рушење концепта суверене националне државе и негацију владавине закона која није подложна волунтаристичком хиру носилаца политичке моћи. Совјети су ову своју доктрину применили у Источној Немачкој 1953. и у Мађарској 1956. Али тек у Прагу 1968 она је добила свој канонски облик. Тада је обзнањено да припадање социјаљистическој дружби народов захтева прихватање воље Москве као судије и као јединог овлашћеног извршитеља доктрине. Три деценије касније, када је 24. марта 1999. издато наређење ратном ваздухопловству САД и евро-канадским сателитима да крену на Србију, налог није издао неки национални законодавни или извршни орган власти у земљама-чланицама, већ тадашњи ген-сек НАТО Солана, „да би се војном силом подржали политички циљеви међународне заједнице”. На делу није био само леп пример орвелијанског новоговора, већ и израз развијене идеолошке синтезе новог Запада. Кршећи међународне норме суверености у име принципа Клинтонове доктрине владајуће елите Запада забиле су још један клин у ковчег суверености и уставног поретка сопствених земаља. Та доктрина успешно је лансирана услед спремности тих елита да аутентичне националне интересе својих земаља изневере и подреде неоимперијалном пројекту из Вашингтона. Исход је био предвидљив: термин међународна заједница сада је поистовећена са САД као што је братска заједница била поистовећена са СССР-ом. Уместо Улбрихта, Кадара, Живкова и Xусака траже се Кораћи, Кандићеве, или ма кога трећег чија је вајнингеровска самомржња надмашена само безочношћу слепе амбиције. Међутим, управо су такви потребни међународној заједници: она не тражи партнере, већ поданике. Није важно што та међународна заједница не укључује једну Русију, Кину или Индију – т? пуки квантитет није битан, јер она има чисто мистични карактер. Тако саветник за националну безбедност Самуел Бергер без зазора изјављује да америчка руководећа улога у свету никада није била потребнија, и никада није била траженија. (Samuel Berger speaking at the Council on Foreign Relations, October 21, 1999. ww.foreignrelations.org/public/pubs/Sberger) „Међународна заједница” благословена је светим тајнама демократије, људских права и слободног тржишта. Стога је пуки број земаља, или људи у њима, сасвим неважан. Међународној заједници припадају они који покорношћу и ентузијазмом докажу да су тога чланства достојни. Алтернатива је дискретни прекор у виду ускраћивања зајмова у најбољем случају, санкције и бомбе у најгорем. Резултат је светски систем који почива искључиво на тренутно неприкосновеној технолошкој и војној супериорности САД. Америка је нови светски тужилац, судија, порота и xелат. Правне финесе су застареле и замењене универзалијама, а морални императиви – колико год били често помињани у брифинзима циничних бирократа у Брислу, Пентагону или Стејт Департменту – срозани су на ниво потпоре унапред зацртаним пројектима. Америка се слуша, не зато што је поштована или вољена, већ зато што изазива страх. Од пост-национализма до пост-хуманизма Глобални поредак, Паx Америцана који почива на идеологији „демократије, људских права и слободних тржишта”, неминовно изискује стварање светског система грађанског права, а самим тиме и светског, наднационалног система власти. Срби су представљали тест пројекта, а њихов пораз, неминован под бившом влашћу, дао је подстрек његовим заговорницима. Импликације су далекосежне. Суочени смо са глобалним проблемом који представља синтезу свих осталих проблема XX века, а који се може дефинисати као крај културе. Xиљадама година људи су живели у заједницама у којима су међусобне везе биле директне и емотивне. Заједнице су се временом стапале у друштва у којима су односи бивали подвргнути „објективним” узусима, али је човек, појединац, и даље био субјекат сопственог понашања, сопственог деловања мотивисаног његовим осећањима и тежњама као живог, мислећег бића. Међутим, другом половином XX века научно-технолошки развој Запада уводи еру информатике где човек од субјекта активности постаје њен пуки елемент: тзв. људски фактор. Импулси за деловање и даље пролазе кроз појединца, али их диктира систем. Интегрисан у мрежу односа који стварају сопствену „стварност”, појединац мора да следи системске оквире. Природа као „објективна” стварност изван постиндустријског инфо-система постаје за западног човека чисто симболична категорија. Већина односа међу људима није условљена не-рационалним импулсима као што су осећања, обичаји, вера, љубав, мржња, нада, страх, разликовање између добра и зла, лепог и ружног, истине и лажи. Оно шта западне владајуће елите сада зову идеологијом, а шта ван њиховог идеолошког дискурса можемо описати као духовност, замењује се информативним садржајем. Принцип корисног, утилитарног, односи превагу. Тиме се наговештава крај западне културе као интегрисаног система знања, веровања и понашања. Трансформација западног друштва у Фукујамину пост-историју значи да култура постаје излишна као механизам одржавања друштвене динамике и интеграције. Материјално богатство, професионални успех и физичко здравље једина су истинска добра у западном техносу. Емотивна искуства и лична мишљења су баласт и луксуз који западни професионалац себи не може да допусти у оквиру формуле време је живот акумулисан у новцу. Све остало (правда, част, дужност, љубав према земљи, народу и породици, љубав као таква) пуки су атавистички отпаци пре-технолошког, историјског друштва. Питање сврхе људског постојања искључује се а приори, јер је сам концепт сврхе превазиђен. И сама „култура” је фосилизована, пуки продукт који се конзумира, а не проживљава. Крај историје, у смислу претварања људског друштва у социотехнолошки систем регулисан тржиштем, изискује не само крај нација какве знамо (глобализам), већ и крај човека каквог знамо (пост-хуманизам). Поборници тог развоја – попут професора социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Xона Xјуера – отворено истичу да је интервенција НАТО 1999. имала парадигматски значај за читав свет, као сукоб хумане, ирационалне прошлости (Срби) и пост-хумане, рационалне будућности (Американци): Американци бомбардују, Срби се постављају као људски штитови по мостовима, и тиме оличавају два битно различита света. Високој технологији непревазиђене савршености, тако логичној и рационалној, супродставља се потпуно одбацивање логике и рационалности. Срби знају да не могу да се одупру; трпе губитке и подносе бол разарања, јер им је мисао подвргнута срцу пуном бола и горчине. (Jon Huer in the Korea Herald, May 1, 1999) Xјуер сматра да је бомбардовање Србије симболизовало два архитипа друштва: једно је оријентисано ка будућности, друго ка прошлости. Американци верују у моћ технологије и свега шта она носи: разум, логику, практичност, решавање проблема, вели он, док Срби верују у моћ судбине, снажну и тако људску, али ирационалну и осуђену на пропаст. Wегов закључак је истински фрапантан: Американци сада улазе у нову, битно друкчију еру друштва и културе, у еру какву свет до сада није видео. То је пост-хумана ера у којој ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, све нијансе међуљудских односа поједностављене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвока

Др Срђа ТРИФКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор