RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Политичке идеје Шарла Мораса (одломак)

Политичке идеје Шарла Мораса (одломак) 27.12.2005.Leave a comment

Француска акција је успела око себе да окупи известан број вредних интелектуалаца. Међу њима је било и професора Универзитета, али главно упориште Француске акције била је студентска омладина. Та омладина ће током двадесетих и тридесетих година, које Мартин Блек назива златним добом Француске акције, бити главни носилац Морасових идеја. И данас се у Француској памте уличне борбе између Морасове омладине и комуниста.

„Свако дете у Француској зна за име Шарла Мораса. Он је жива супротност свих доктрина које су стварале основу француске народне егзистенције последњих шездесет година. Преко тридесет година, Шарла Морас, као уредник ројалистичког листа Action Francaise, нападао је француски устав од 1875 године. Отров његовог пера није поштедео ниједну републиканску установу ниједног републиканској државника и – са једним јединим изузетском – ниједну републиканску књижевну личност.“

„Неколико година пре рата приступио је Морасу Ж. Валоа из синдикалистичке школе Ж. Сорела. Валоа је 1907 године покушао да спроведе извесно приближавање левичарских и десдничарских антидемократа. У својој књизи La Monarchie et la classe ouvriere (Монархија и радничка класа) Валоа је изнео теорију монархистичког сидникализма. Валоа је признао потребу синдикалне акције. Та акција одговара монархистичкој традицији. Монархистичка традиција признаје постојање класа коју негира Декларација права човека и грађанина. Али у националистичком систему диференциране класе не смеју ићи у борбу једна против друге. Изнад њих постоји врховни арбитар карљ, који ће одлучивати о сиховим споровима. Тај краљ биће модеран, не само вођа у рату, већ вођа производње који ће држати шефове индустрије између два зида. С једне стране постоји средишна власт, потпно независна од капиталиста, спречавајући ове да се користе протекцијама власти, с друге стране радничка калса, снажно организована, која ће будно пазити и чувати своја стечена права и тежиће свом снагом једнодушно побољшању своје судбине.

Постојала је велика могућност, која се на крају није остварила, да дође до истинског зближења између Мораса и Сорела. Они су тада називани учитељима европског препорода. Морас је тада писао: Демократија је највећа заблуда прошлог века. Ако хоћемо да живимо, да радимо, да у социалном животу имамо највеће гарантије за производњу и за културу, ако хоћемо да сачувамо и повећамо морални, интелектуални и материални капитал цивилизације, апсолутно је потребно да разрушимо демократске установе. Идеална демократија је најскупље сањарење. А историјска демократија, онаква какву је познаје модеран свет, смртоносна је болест народа, људских друштава, породица и појединаца. Пошто је тобоже установљена у Француској да поврати владавину врлине, она у ствари подноси и храбри све штетне слободе. Теоретски она је режим слободе; практично она искључује све конкретне и стварне слободе и предаје Французе бандама пљачкаша, удружених политичара и финансиера, који живе од експлоатисања произвођача.“

По ибзијању Првог светског рата, Морас свим силама подржава националну политику Клемансоа и ставља се на чело покрета против дефетиста.

Период између два светска рата, обележава напоран Морасов рад на разбијању владајућих друштвених заблуда. „Морас је настојао да путем политичке и социјалне реформе ојача и обнови француску интелигенцију да би се поново ставила на чело јавне акције“ 1926. год. Морас је дошао у сукоб са ткз. „Светом столицом“. Наиме Морасов рационализам, који је брзо почео да захвата огроман део католичке омладине узбунио је Ватикан. То неповерење између Католичке цркве и Мораса почео је још 1914. Рим је сматрао да Морас изобличава, деформише Xришћанство, те је коначна последица свега овога било изопштење Мораса из цркве, а свим католицима забрањена било каква веза са Француском акцијом.

Морас је истина био атеиста. Међутим, и то није нигде спорно, Француска акција је била одана Католичкој цркви. Сам Морас је сматрао да је немогућа обнова Монархије ако још усто није и католичка. „Морас је поборник и обожавалац католицизма. Католицизам остварује спонтано широко јединство и срца и мисли. Сви чланови Аксион Франсез нису религиозни, међу њима има ноторних атеиста, у које се убраја Морас. Али они се слажу да свака религиозна политика у Француској мора бити католичка. То не значи, међутим, владавину попова. То значи само да рабин и пастор не могу у свему бити изједначени са претставницима католичке вере. Аксион Франсез не признаје верску једнакост. Историјско право даје католицизму право на привилегију над осталим религијама.

Ова осуда је трајала све до 1939. год. На интервенцију Кармела Лисијеа папа Пије XII je укида. Морас је засигурно један од првих који је уочио опасност од Немачке. То је и био разлог зашто је агитовао за савез са Италијом. Када је 1935. год. Француски парламент тражио санцкије према Италији, Морас је свим парламентарцима, а пре свега Леону Блуму, запретио смрћу. Због тога је и био осуђен на 11-месечни затвор. Морас је 1939 године примљен у Акдемију наука. Интересанто је да су његов избор у „40 бесмртних“ подржали баш они интелектуалци које је Морас неуморно нападао. Многи су због тога посумњали у искреност оваквог наименовања.

Шарл Морас је искрено био два пута умешан у покушај преврата. Најпре 1910, када је било озбиљних контаката између Француске акције и једног броја генерала, а други пут 1934. год. када је имао подршку скоро читаве војске. Нажалост оба пута без успеха.

Морас није успео да спречи зближавање Немачке и Италије. Истина то и није била његова кривица већ кривица Леона Блума и Народног франта. 1940. год. два дана пре уласка Немаца, Морас напушта Париз и прелази у Лион. За читаво време Другог светског рата Морас је пружао пуну подршку Маршалу Петену и Вишијској влади. Чак је цела Француска акција, која је наставила да функционише, прионула уз Петена. Када је септембра 1944. год. Морас ухпашен, оптужен је за колаборацију са Немцима и осуђен на доживотну робију уз губитак грађанских права. На суђењу Морас се безуспешно позивао на своју традиционалну мржњу према Немцима, ту је и изговорио познату реченицу да је његова осуда реванш Драјфусоваца. Морас је у априлу 1952. год. ослобођен и као тешко болестан пребачен на клинику у Клерво. 16 новембра исте године, изјутра у шест сати, у својој 84-тој години, Шарл Морас је умро помирен са црквом.

Целу студију Томице Керчуља о политичким идејама Шарла Мораса можете прочитати у библиотеци.

Томица КЕРЧУЉ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор