RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Косово и Метохија

Звониће из пепела вазнесена звона косовска!

Звониће из пепела вазнесена звона косовска! 10.12.2005.Leave a comment

Кроз Призрен до архангела (боже помози!)

У Европи, у 21. вијеку, потребна је јака полицијска пратња да би мала група српских новинара, „наоружана“ диктафонима, камерама и фото апаратима, допутовала од Приштине до Призрена, тачније до манастира Свети Архангели. Пробијамо се уским призренским улицама кроз масу оних који би нас најрадије скратили за главу. Схватају да смо Срби јер смо под пратњом – њихови погледи све говоре. Тешко је бити Србин на Косову! Чак и у пролазу није баш препоручљиво.

До цркве Богородице Љевишке се не може, она је у самом центру Призрена – за такав подухват би нам био потребан батаљон њемачких војника чија је база у овом, некада царском граду. Ко зна да ли бисмо и тада били заштићени? Тешко Србину којег штити њемачки војник!

Водич на овом путу нам је искушеник Бојан из манастира Бањска, чијем смо монашењу присуствовали два дана касније, када је добио монашко име Пимен. Био је у Светим Архангелима када су Шиптари у марту прошле године, наочиглед њемачких припадника КФОР-а, спалили манастирски конак. Каже да њемачки војници једноставно презиру Србе као нижу расу – такав је њемачки менталитет. Увјерисмо се у то на пункту испред саме капије Светих Архангела. Никако да измамимо неки њихов осмијех (мада је било и шармантних дама у „експедицији“); дадоше нам некакве мале „аусвајсе“ као да улазимо на територију њемачке државе, а узеше наша документа. Мене мало подробније загледаше због босанске личне карте.

Дан раније, због те личне карте умало ме не вратише са „границе“ са Косовом. Навикнут да границу на Дрини прелазим само с личном картом, нисам понио пасош, па ме је због тога полицајац Србин жестоко укорио на пункту приликом уласка на Косово.

„Пријатељу, није ти ово граница на Дрини. Видиш да је ово друга држава. Не волим ни ја што је тако. Ако неко види да сам те пустио с личном картом, због тебе могу да останем без посла. Мени су странци шефови, нема зајебанције. `Ајде сад…“ – одбруси ми. Разумијем га и захваљујем се што ме је пропустио.

У јуну сам први пут био на Косову и тада су ме албански полицајци на неком другом прелазу без проблема пропустили само с личном, мада сам тада за сваки случај у торби имао и пасош. То ме је заварало, па сам се овај пут превише опустио. А на Косово се не иде опуштено.

Око манастира Свети Архангели огромни колутови бодљикаве жице и неколико добро утврђених осматрачница. Ваљда да „бундесверовци“ осмотре када ће Шиптарима опет на ум пасти да пале, па да могу да се уклоне, да им не сметају!

Јунаци су сви Срби који живе у жицама. Мора да су западне фабрике специјалне бодљикаве жице добро профитирале на Косову. Велико је то тржиште.

Косовски и метохијски манастири имају своје монахе,који су изабрали да овдје служе Богу, не обазирући се на све опасности и искушења. Својим животима чувају светиње. Сабрата Светих Архангела, оца Xаритона, киднаповали су Шиптари 1999. године. Његово тијело, обезглављено и са мноштвом рана од убода, пронађено је тек сљедеће године у једној масовној гробници у Призрену. Икона са ликом новомученика Xаритона, који у руци држи своју главу, краси малу капелу у Архангелима.

„У духовном смислу, нема ништа лепше него бити монах на Косову. Човек се налази на своме, са својим светињама, на месту где су многи светитељи и многи наши преци давали и крв и зној да то изграде и очувају“ – каже јеромонах Герман, игуман манастира Свети Архангели. Он истиче да Епархија рашко-призренска, њено свештенство и монаштво, имају снаге да се и у данашње (не)вријеме ухвате у коштац са проблемом обнове оскрнављених православних светиња.

Игуман Герман сматра да нико не може да чува српске светиње боље од самих Срба, као што нико не може да их воли више од Срба. „То су дела наших руку, задужбине наших отаца“ – додаје он.

Малобројне Србе, који још живе у својим кућама у Призрену, каже да није имао прилику да посјети, због проблема у вези са обезбјеђивањем пратње.

„Не осећамо се безбедни да улазимо у град и да својим возилом пролазимо кроз Призрен, где је велика гужва и не можете тако брзо да се крећете. Стварно немам увид како ти људи живе. Одређену подршку и помоћ добијали су од нас кад смо били у могућности да им пружимо. Доста их помажу и људи из Координационог центра који покривају Призрен. Делимичну помоћ имају и од УНМИК-а, од њиховог одељења за мањине. Али, све то суштински не решава њихове проблеме. Они немају слободу кретања нити могућност да слободно остварују основна људска права, право на рад, право на живот, право на религијску слободу. Све цркве тамо су срушене и запаљене“ – прича игуман Герман

Oбнова и „обнова“

Од 1999. године, на Косову и Метохији срушено је 150 манастира и цркава. Међународна заједница са својом комисијом за обнову преферира „обнову“ само оних објеката који су уништени у марту прошле године. А шта је са осталима? Фарса са наводном обновом кулминира пред почетак преговора о статусу Покрајине. Прикупљају се поени причом о почетку радова на порушеним и спаљеним објектима, а у ствари се понегдје помео шут и уклонио покоји угарак. Најцрње од свега је што су у „обнови“ ангажовани они који су рушили и палили!

У реалности, само Епархија рашко-призренска, уз помоћ Владе Србије, обнавља порушено и спаљено, чак и подиже нове манастире и храмове. Владика рашко-призренски и косовско-метохијски Артемије сматра да је једини прави пут и начин за здраву, темељну и одрживу обнову порушених српских светиња на Косову и Метохији да Црква и држава Србија дјелују заједно.

„Мислим да је то путоказ како може и треба да се ради у обнови онога што је уништено“ – рекао је владика Артемије, који нас је примио у манастиру Грачаница, након што смо неколико дана са монасима Пименом и Евсевијем обилазили објекте које обнавља и гради Епархија рашко-призренска.

Владика каже да је на Косову и Метохији духовно у напредовању и полету, док је обнова порушене српске имовине и повратак српског народа још у стагнацији. Он вјерује да ће тај дух покренути и само тијело српског народа у Покрајини. Владика истиче да је Влада Србије животно заинтересована за судбину српског народа и самог Косова и Метохије.

Епархија рашко-призренска, уз помоћ Владе Србије, обнавља манастире Свети Архангели, Зочиште, Бањска, Дубоки Поток, Ђурђеви Ступови, Кончул, али подиже и нове манастире и храмове, од којих су неки већ у изградњи или ће радови тек почети, као што су Света Варвара код Новог Пазара, Свети Врачи код Лешка, Света Петка код Лепосавића, Света Богородица код Звечана, манастир Девине Воде и други. Патријарх српски Павле недавно је освештао велелепни храм Светог Димитрија у сјеверном дијелу Косовске Митровице, који се заштитнички надвио над градом. Освештани су и темељи нове цркве у селу Љевоша код Пећи, чију обнову финансира Влада Србије.

С циљем организованог извођења радова на обнови порушених манастира и изградњи нових црквених објеката у Епархији, 2003. године основан је Епархијски центар „Раде Неимар“, чији директор Предраг Суботички каже да владика Артемије жели да Епархија рашко-призренска има своје предузеће које ће потпуно контролисати радове на терену.

Слободе немамо ни да умремо ко људи!

На путу до Зочишта задржасмо се кратко са шачицом Срба у Ораховцу. Дјеца се окупила да виде нека нова лица, која нису хладна према њима. Овдје није баш уобичајено да се види неко свој. Старци се жале како не могу код доктора без пратње, а пратња не може да се створи баш у тренутку кад заболи. Кажу да никад није било горе него сада, да нису добра времена ни за умирање – Шиптари воле да скрнаве српска гробља.

„Није добро. Затворени смо. Нама је важна само слобода, хоћемо да радимо, али слободе немамо. Крећемо се у кругу од 500 метара“ – каже Ђорђе Симић из Ораховца.

У новембру прошле године почела је и обнова манастира Зочиште, сравњеног са земљом 1999. године. На срећу, велика светиња – мошти светих врача Козме и Дамјана – на вријеме су склоњене у манастир Сопоћани. Нисмо затекли игумана Петра који је био на путу. Отац Серафим каже да је недавно долазио један Албанац да тражи лијека: „Попе, знаш, невоља куца и на непријатељска врата“. Прича се да су они који су рушили Зочиште сада по лудницама. Није се играти са светињама.

Зочиште чувају Аустријанци; нису дали да звони манастирско звоно у обновљеном конаку – кажу да иритира Албанце. Вјероватно иритира и Аустријанце. Слична је то прича као и са Нијемцима. Не знају ни једни ни други да су православна звона вијековима ту звонила и да ће звонити док је свијета и вијека.

Из Зочишта дођосмо у Велику Xочу, ту су нам најљубазнији домаћини које сам икад видио припремили праву гозбу. Чувено је овадашње вино. Двојица хочанских свештеника нам не дају да устајемо од стола. Говоре нам да одморимо душу хочанским вином љубичасте боје. Дечанска виница је у Великој Xочи: унутра казани раде пуном паром, а читаво двориште опијено је мирисом лозове ракије справљене од вина лошијег квалитета. Монах који руководи овим „процесом“ каже да од продаје грожђа Виници преживљава доста Срба у Великој Xочи.

„Деца су ми по Србији, сам са бабом у кући. Имао сам краву, одвео је на пашу и украли ми је Шиптари. Сада без краве тешко, сува уста. Виноград сам имо један тамо, све су ми стубове повадили. Пријавио сам у милицију и за краву и за стубови и за све, али ме нико не узима у обзир, брале мој. Живот никакав, немамо слободе, и готово. Затворени смо. Била је окупација и `41. али смо ишли на пијац и продавали што се има, купово си што си хтео. Сада идемо једном недељно у Митровицу са конвој, тргујемо тамо што имамо“ – прича Јефта Гогић из Велике Xоче.

Џоов „духовни“ комби

Наш возач Џо, митровачка легенда, пали свој комби и крећемо ка Грачаници, осврћући се према Великој Xочи. Ко зна да ли ће нам се опет пружити прилика да дођемо. Не може се баш по Косову кад се жели.

Џо веома добро познаје овдашње путеве, а њега, како се чини, знају сви Срби на Косову. Каже да слуша само Партибрејкерсе. У комбију нам, ипак, пушта диск са појањем дечанских монаха. Њихови гласови су Одозго. Послије Бојан даје диск на коме је снимљен чин монашења, припрема се и он за тај чин. Ваља одговорити на многа питања која поставља владика. Треба се одрећи свега овоземаљског. Новинари се ућутали, слушамо, загледани у благе метохијске предјеле. Повремено се обраћамо Бојану, знајући да га за два дана више нећемо моћи ословљавати тим именом.

У Грачаници нам мати Теодора прича историју овог манастира. „По архитектури, Грачаница је најлепши манастир на свету. Не кажем то зато што сам ја ту. То је заиста тако“ – каже ова блага сестра.

Није све лако кад си млад

У хотелском ресторану у Грачаници за мој сто сједају Мирослав Филиповић из села Ливађе, општина Липљан, студент медицине у Митровици, и Иван Стефановић из Грачанице. „Брате, ти нас у потпуности разумеш“ – рекоше ми када су сазнали да сам из Републике Српске. Позваше ме да с њима идем на игранку у Лапље Село. Кажу зна да буде „лудило“. Придружују нам се дугонога новинарка Лала, сниматељ Далибор са ТВ „Мир“ из Лепосавића и Вања и Владан из Православне телевизије „Логос“. Ништа од „лудила“ те ноћи – затекосмо само конобаре. Не мари. Мирослав и Иван ме научише како се наздравља у њиховом крају, занимљиво и компликовано преплитање рукама док чаша некако не дође до уста. Лала им запала за око. Гледају је. Младост је свуда иста.

Док сједим у редакцији и завршавам ову причу, стиже вијест да је у Грачаници рањен српски младић. Ранили га Шиптари који пуцајући на све стране, нарочито тамо гдје има Срба, прослављају ослобађање од хашке оптужнице Фатмира Љимаја и његовог замјеника Исака Муслијуа. Стварно је опасно бити Србин на Косову. Опасно по живот.

Дарко ТЕРЗИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор