RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Историја

Откриће светлости код Милана Кашанина

Откриће светлости код Милана Кашанина 03.11.2005.Leave a comment

Појава дуго очекиваних Сабраних дела Милана Кашанина представља културни догађај прве врсте и за много срећнија времена и друштва него што је наше.

Човек многих талената, Милан Кашанин је, као скоро сви најбољи Срби, платио високу цену за своју доследност. Велики историчар уметности средњега века, зналац савременог сликарства, књижевник, есејиста, директор јединствено замишљеног Музеја кнеза Павла, уредник Уметничког прегледа, директор Галерије фресака, после Другог светског рата, доживео је успон и страдање које на мало коме не остављају трага.

Крај Другог рата дочекује као бескућник са спаљеним рукописима, бива истеран из Музеја кнеза Павла, тада Народног музеја, у који је уложио читавог себе. Проглашен квислингом и издајником, скрајнут са културне сцене, стоички подноси ударце и пише дела без премца, без којих би наша култура сигурно била сиромашнија.

Ништа од огорчености и резигнације нећете срести у делу тога постојаног човека, који као да је знао да и страдање чини срећу јер доноси спознају. „Можда је мој живот био тежак, али сигурно био је срећан.” Озарен неком унутрашњом светлошћу, зрачио је чврстином човека убеђеног у виши смисао живота. Био је посвећен у тајну лепоте, свестан да је непобедив онај који је поседује.

ЦЕНА ДОСЛЕДНОСТИ

Рођен 1895. у Барањи, припадао је онима које у Европи зову „изгубљена генерација”, онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио (Милош Црњански, Растко Петровић, Тодор Манојловић…). Са студија историје уметности у Паризу враћа се 1923. Године 1927. постаје кустос и управник Музеја савремене уметности у Београду, а од 1936. директор Музеја кнеза Павла, све до 1945. Тада остаје без стана, који је у борби уништен са свим рукописима, без посла, да би 1950. постао директор Галерије фресака у Београду.

Година 1945. јасно дели његов живот надвоје. До тада све што је предузимао полазило му је за руком, а од тада је био у немилости. Да тако није било, можда не би ни настала његова најзначајнија дела о српском средњем веку. Међутим, трагичност изузетних људи мери се оним што су били способни да ураде, по сопственом потенцијалу, а нису урадили. Таленат и способност Кашанина дошли су до пуног израза у сусрету са просвећеним кнезом Павлом, јединственом сусрету и у европским размерама. Неку врсту српске Нојеве барке, у оквирима културе, остварили су у концепцији Музеја кнеза Павла. То није била механичка колекција уметничких предмета, већ збирка строго одабраних, илуминираних експоната високог ранга, као што су прстен цара Душана, Мирослављево јеванђеље, накит краљице Теодоре, а били су прецизно распоређени по спратовима, хронолошким редом. Замишљено је да наш средњи век буде представљен по собама где би наши значајни манастири имали своје покретне поставке. У приземљу је био наш богати стари век (винчанска култура, келтски и римски период), да би горњи спрат био посвећен савременој уметности, не само нашег него и значајног европског сликарства. С жаром и предузимљивошћу Милан Кашанин је по европским метрополама куповао вредне слике (Реноара, Короа, Дерена, Тулуза Лотрека, Матиса…). Јасно усмерење је било да се не сабира само национална, локална уметност, већ да се досегне ранг европског музеја, где би се сопствена дела видела у широј перспективи и била мерена највишим критеријумима.

Организовао је репрезентативне изложбе модерног француског сликарства, савремене данске уметности и величанствену изложбу италијанског портрета кроз векове, са ремек-делима највећих уметника још од римског доба. То су били дани када су Тицијан, Микеланђело, Ђорђоне, Верокио, Рафаел, Ботичели, све до савременика Ђузепеа Грациозиа, аутора Мусолинијевог портрета, посетили Београд.

ЗНАЛАЦ СРЕДЊОВЕКОВНИX ТАЈНИ

Оснивач је и уредник часописа Уметнички преглед, који ни до данас по квалитету није превазиђен. Кроз буру Другог светског рата сачувао је целокупну збирку Музеја, да би 1945. године грубо био разрешен дужности, задобивши стигму издајника.

У међуратном периоду јављају се уметници који осећају тескобу академизма, с једне стране, и незадовољство исходиштима модерне, с друге. Кашанин је у Паризу био ученик чувеног медијевалисте Емила Мала и Ренеа Шнедера, стручњака за новију историју. Читао је Монтења, али очаравали су га и Пол Моран, Шарл Пеги, Xаксли и Унамуно, Ремизов и Шестов, кога је и лично упознао. У Паризу је откривао Русију у егзилу и заувек се за њу везао оженивши се Катарином, ћерком наших ‘белих’ Руса. Париз емиграната и центар сликарства, много незадовољства а мало одговора. Шарл Морас и Аксион франсе траже друге хоризонте. Једна другачија Европа лагано сазрева. Традиција Европе добија нови израз. Нова светлост се јавља и нестаје у трагичној олуји Другог рата, да би све згасло у мору демократије и комунизма. Кашанин неуморно упија живот Париза, а коју годину касније и живот многих европских метропола, тражећи слике за Музеј кнеза Павла и отварајући наше изложбе на страни. Страна су му левичарска убеђења модерне.

Са чувеним византологом Габријелом Мијеом путује Србијом, по нашим манастирима и дворовима. Тада му се указују обриси велике теме о нашој средњовековној уметности, којом ће се бавити целог живота. Никада у литератури о средњем веку није то доба тако засијало као испод пера Милана Кашанина. Српска књижевност у средњем веку и Камена открића само су делови никада довршене синтезе о нашој средњовековној уметности, од IV века па до пропасти, средином XV века. Наш средњи век нашао је у Кашанину свога тумача. Нико пре њега није тако видео високе идеале државе и вере у расутим развалинама нашега средњег века. Смело је повезивао архитектуру и књижевност, фреске и идеологију, лепоту језика и рат за државу. „Иако су до нас дошли само остаци остатака, још увек се виде две значајне особине тих фресака: хеленистичка традиција и високи сликарски квалитети. У тимпану западног портала ове цркве, коју је подигао велики жупан Стефан Немања у част своје победе над византијском војском, џиновска фигура светог Ђорђа, ‘брзог помоћника у биткама’, има сву достојанственост античких коњаника, а залепршани плашт на њему сву лепоту крила античких победа.”

ВЕЛИКИ ЉУДИ И ВЕЛИКО ВРЕМЕ

„… Доментијан је писао истих година којих је непознати сликар радио фреске у Сопоћанима. Најзначајнија дела књижевности и најрепрезентативнија сликарска дела српске средњовековне уметности настала су у исто време и за исто друштво.” Ова дела била су плод наше високо развијене културе. Иако претежно религиозна, уметност српског средњег века је дворска, а мање црквена. Она није нека аутономна духовна област већ органски саставни део државног и црквеног живота. „У средњем веку је тешко наћи владарску кућу која је тако глорификована у књижевности и уметности као кућа Немањића, ни која је толико учинила за књижевност и уметност као она.” Били су део моћне духовне и материјалне цивилизације.

Оличавајући идеал сваке велике традиционалне културе, у Србији средњег века владала је „симфонија” духовне и световне власти, сузбијајући тенденције осипања и уситњавања. Својеврсна „монархијска религија” исказивала је јединство воље и циља. Сакрализујући своје краљеве, осниваче и родоначелнике, она је обезбеђивала самосталност и легитимитет кроз додир са сакралним. „Религиозна мистика је у наших живописаца добила националне црте. По њима, у Немање је вечна љубав према својој деци, он се и на небу брине о њима и о српској земљи. Немања, Стефан и Сава, то су ‘три светлила Богом обдарена на чување народа свога’.”

Симеон Немања, свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије, Данило II, цар Душан и сви Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи, појављују се не више као монотоне фигуре из црквених списа, већ постају за нас „одјек познатог гласа из великих даљина”. „Од све наше прошлости, ми најмање знамо о времену кад смо једини пут у историји ишли напоредо са великим народима у Европи.” Кашанин је први повезао и ставио у европски контекст домете нашег фрескосликарства. „Нема у свој јужној Италији савршеније скројених портала од студеничких и дечанских, нити оригиналније и лепше олтарске трифоре од студеничке. Ни на Западу ни на Истоку, систем декоративне пластике наших цркава моравске школе нема преседана.” Много пре ренесансе почиње индивидуализација у нашем фрескосликарству. „То да је Србија некада била као Тоскана данас нам је тешко замислити, али је тако било.” Кашанин на уметност средњег века гледа кроз личности наручилаца и личности уметника. У свему се огледала личност. „Људи великих љубави и великих мржњи, они су волели свечаности, раскошна одела, наките…”

Наш средњи век припада великој традицији јер је изнедрио изузетне људе, који су се својом супериорношћу издигли изнад пуког људског у човеку, и који сведоче о присуству виших сила на земљи. Наши свети краљеви су наша конкретна веза са сакралним, а Немања је наш понтифекс (онај који спаја земљу са небом).

ЛЕКЦИЈЕ О ВЕРИ И САМОПОУЗДАЊУ

„Са средњовековним књижевним делима треба се сродити као што се сроди са другом мелодијом, другим градом.”

Када би деспот Стефан којим чудом дошао међу нас, не бисмо га разумели. Кашанин је у праву када каже да смо одсечени језичком баријером од сопствене прошлости, као ниједан други народ у Европи који се не одриче свог старог језика. „Српскословенски језик није био само књижевни језик него и сакрални. Уводи читаоце у један други свет, који није профан свет већ тајанственошћу, музикалношћу и лепотом звука заоденути свет узвишенога.”

Откривање и тумачење средњег века са Кашанином има нечег тако узбудљивог, тако радосног. То су уистину гласови давно заборављених предака. Путујући кроз време после читања ових открића ви нисте више исти човек. Осећате се као наследник великог блага који је управо то сазнао. Још и сад чујем шкрипање пера, и шум мантије, звекет узенгија и зов бубњева и рогова у даљини… То су наши „брзи помоћници” за борбе које долазе. Велике лекције о вери и самопоуздању скоро су у сваком поглављу. Ништа мање тежак и компликован живот наши преци нису имали него ми данас, али неупоредиво јасније су мислили и делали и у најтежим околностима. Говорећи о манастиру Ресави, деспота Стефана, после косовског пораза, он луцидно запажа: „Ресава је створена у витешком расположењу и у знаку самопоуздања. По грандиозности своје архитектуре и својих фресака она даје утисак споменика из времена не пропадања једне земље него њеног успона.” Само да је написао ова своја два дела о средњем веку био би велики историчар уметности, а он је још много више. Све озбиљно у животу почива у култури.

Симптоме јесени нашег средњег века суптилно уочава у хуманизовању и већем присуству профаних елемената у фрескосликарству (Ресава), а у књижевности Константин Филозоф не описује живот светитеља већ живот ратника и просвећеног кнеза – деспота Стефана Лазаревића…

Ти симптоми хуманизовања у западној Европи су већ довели до појаве ренесансе. У крајњем исходу, процеси секуларизације воде до модерног доба, где су силе разарања традиције одавно прешле из сфера невидљивог у видљиво.

ПОГРДНЕ ГРИМАСЕ ПЛЕБЕЈАЦА

Аристократа у свему, Кашанин упозорава да и наша народна епика пружа поједностављену и искривљену слику средњег века, као уосталом и већина наших историчара. После пада државе у XV веку, у Србији никада више није завладало аристократско начело, изузев код појединаца. Свепрожимајући дух просветитељства и народњаштва овладао је постепено културом.

У књизи Судбине и људи Кашанин говори заносом и хладном страшћу о дванаесторици наших писаца. Види оно што нико пре њега није видео и мери их мером светске књижевности. Бранка Радичевића види као јединственог лиричара „као што је јутарњи освит незаменљив у лепоти дана”, кога је Вук Караџић увукао у патос патриотске епике нижег ранга. Ово је књига нових афирмација, дистанци и непристајања. Јаков Игњатовић је наш највећи романсијер: „Као хорови у даљини, чији гласови исто толико личе на сан колико на стварност, романи Јаше Игњатовића су престали бити приповетке и постали легенде.” Или о Лази Лазаревићу: „Тежина његових приповедака није у томе што би биле многобројне, него што су незаменљиве, као год што њихова вредност није у дубини него у висинама. У усамљеничким моментима наших мисли, у тренуцима наших очајања, њих је доста да нас, од првих речи у дијалогу с њима, испуни светлост као што је у мраку довољно парче луча да замени сунце.”

Кашанин одбацује све што социологизира, понародњава и пропагира. Тако, не налази речи хвале за Скерлића који је политички активиста у књижевности и демагог прогреса, нити за ускочки стил Симе Матавуља „без сталног станишта и кућишта бића”. Дучић му је идеал духовног човека.

Као што су код нас многе речи и појмови оклеветани, тако су и на Кашанина, после 1945, гледали као на конзервативца, са пежоративном гримасом плебејаца. То уосталом важи и данас. Ретко ко од наших савременика оваплоћује у себи појам конзервативног у најбољем смислу те речи, као што је то чинио Милан Кашанин. Конзервативно у себи подразумева органски развој, где будућност не уништава прошлост. Ко је ако не он у себи спајао традиционално и савремено? Ко је боље разумео модерна кретања у савременом сликарству? Ко је боље схватао да свако време има свој уметнички израз? Али Кашанин је аристократа у животу и у уметности. Као чувар тајне и лепоте, весник је и једног културног става чије најјаче упориште лежи у провереној традицији нашег високог средњег века. Које су скривене поруке Кашаниновог тумачења средњег века? Он нас подсећа на идеју целовитости божанског и овоземаљског у свим сферама живота и указује на важност концепта националне религије. Његово дело је и инспирација за превредновање многих вредности у нашој новијој културној историји. Наш средњи век је и инспирација за посвећену одлучност и државничку врлину и веру која се продужава у дела. Велики људи чине велико време.

Један нови-стари покрет, једна конзервативна револуција је потребна не само нама већ и Европи, једна „револуција” чији је Кашанин можда весник. У култури лежи стварни почетак препорода.

Темељи ударени у доба Немањића довољно су чврсти за сваку српску државу у будућности. •

Извор: Европа нација

Драган ЋИРЈАНИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор