RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Православље

О религији која одбацује свет

О религији која одбацује свет 29.09.2005.Leave a comment

„Љубав” сентименталног и противдуховног хедонисте није усмерена од духа ка духу; она не ставља ни себе ни оног кога воли пред лице Божије; то није сусрет у божанском; није Његово заједничко искуство и схватање, узајамно учење, бодрење, васпитавање, давање подстрека и уједињавање два духовна ентузијазма. Не, то је узајамно слабљење у узајамном животном сажаљевању; то је безвољно одобравање сентименталног човека који се више од свега плаши да ближњем не причини „непријатност”; то је бескарактерно, пријатно саосећање које се подједнако излива и на кротке и на злочинце, и које подједнако штети и једнима и другима. Такво противдуховно сажаљење недостојно је човека, његовог духа и његовог задатка, јер је љубав понижавајућа и за оног који воли и за оног који је вољен, ако није, при свој својој радосној нежности, израз духовне воље за духовним савршенством оног кога волимо.

То је значење и то су последице сентименталног нихилизма, који су Л. Н. Толстој и његови следбеници истакли као морално откровење које једино може да донесе спас.

Једна од најзнаменитијих последица овог морално нихилистичког става јесте својеврсно практично неприхватање света које „оном који се не супротставља” служи као поуздани азил и скровиште. Одбацивање спољашњег света, очигледно, проистиче из моралних разлога, али, у ствари, има корене у нејасној и збуњујућој религиозној концепцији спољашњег света.

Моралиста, као што смо већ утврдили, води интровертан живот и због тога је окренут од свега што није његова душа с њеним грешним или честитим задовољствима. Јасно је да „спољашњи свет” прелази у други план и да његова реалност бледи. Будући да у свом унутрашњем свету има врховну и једину вредност (врлину сажаљења и задовољство сажаљевања), морална душа не цени и некултивише центрифугални смер живота; њој је тешко да напусти свој став и да се окрене „спољашњем свету”; и ако је принуђена да „узме” нешто „спољашње”, пристаће само уколико тај материјал има разнежујући, сентиментални, идиличан карактер. Све друго бива одбачено, тј. осуђено на одстрањивање као „неморално”.

Тиме се и објашњава чињеница да код Л. Н. Толстоја постоје два потпуно супротна погледа на „природу” и на „људско друштво”, та два велика дела „спољашњег света”.

Према првом, природа је божанска и благодатна. Њу је створио Бог, она је везана за њега јер њен закон јесте Његов закон, тако да религија не успоставља само везу човека са Богом (првим узроком) већ и са „вечним, бесконачним светом”, који је од њега потекао. Божија воља не само да се не резилази са „вечним, непроменљивим” законима природе, него се директно с њима поклама; спровођење ових закона представља испуњење Божије воље. Овај свет покреће љубав: чак и животиње у њему живе мирно и не повређују једна другу. Јасно да се тело човека, које је створио Бог и које овога уврштава у састав спољашње природе, не осуђује већ прихвата: човеку је дат „закон рада” и „закон рађања деце” – закон који је „вечан и непроменљив”. То је „Божји закон, воља Бога”, који га је у свет послао, и жена која рађа децу не чини грех, већ „служи Богу”. Веза са природом је призната за директан услов среће и врлине; победити радом природу јесте прва и несумњива „човекова дужност”; уједињење људи проглашава се за вишу вредност „која је доступна људима” „у вишем свету”.

Овом идиличном погледу на спољашњи свет, по коме се све заснива на љубави и по коме „насиље” једноставно није потребно, супротставља се други – супротан поглед. Према њему, спољашњи све је свет разлика, непријатељства и егоизма, он „је сав у лажима и искушењима”, у њему влада „непобитан” „закон борбе за опстанак и за преживљавање најспособнијег”; овај закон „управља животом целокупног органског света, те тако и човека који се посматра као животиња” – то је „за све што је живо вечни” „закон еволуције” који је у исто време, и „супротан моралном закону”. Моралисти неће прихватити овај свет неслагања, такмичења и конкуренције, свет који живи изван морала и против морала, који покреће незасит, немилосрдан бестидан инстинкт, који задовољство тражи у греху и који грешно ужива у греху. Ма како човек украшавао ово неслагање и овај грех, „борба увек остаје борба, тј. делатност која у корену искључује хришћански морал који ми поштујемо”. Зато су сви облици и видови борбе људи неморални и забрањени: и привредна конкуренција која развија технику и материјалну културу, и борба која се распламсава због полне љубави, и друштвено-политичка борба за права и власт.

Овакво сагледавање спољашњег света као средине која је дубоко аморална доводи до проповедања аскетизма, праштања и несупротстављања.

Моралиста је биће које је преплашено и савладано прекомерном, наметљивом, претенциозном реалношћу сопственог „тела” и његових инстинктивних нагона. Он те нагоне доживљава као нешто што је усмерено на спољашњи свет, као офанзивне и нападачке: почев од борбе за храну и породицу, имовину, богатство и власт па све до агресивности полног инстинкта и његове борбе за превласт. Све то вуче у „насиље”; све то наводи на „ђавољи пут” и вуче у смртни грех; све то буди у човеку „животињу” и претвара га у сурову звер; све то долази из „спољашњег света” и вуче у „спољашњи свет”; све то мора бити сведено на минимум и, у идеалу, сасвим савладано.

Тако је у природи разливено некакво сладострашће које није у складу са моралом и не узнемирава човека однекуд са стране, већ живи у њему и све време се у његовој души буни у облику „грешне похоте”. Ту грешну похоту моралиста поима као начело зла у самом себи, као вечитог и незаситог непријатеља врлине, који се у души никада не смирује. Разуме се да морални закон категорички захтева да се она савлада. Предавање тој „похоти” је „недостојно човека”, „понижавајуће”, срамно и грешно; „врлина” захтева да човек сажаљева човека, а не да га води у грех кроз стид и бол уживајући у његовим патњама. Врлина захтева „непорочност” и „полну невиност”; ступање у брак „не може да потпомогне” „служењу Богу и ближњем”, а „телесна љубав”, то „служење себи” самом, мора бити замењена „чистим односима сестре и брата”, па нека због тога и нестане људски род: људи су се, свеједно, већ навикли на ову идеју, једни кроз религиозно веровање, а други преко научне прогнозе. Рађање деце допустиво је за сажаљивог моралисту само у случају да он види да је „све што постоји у животу деце већ обезбеђено”.

Аскетски, у самом себи одбацујући начело „тела” и „инстинкта” као „спољашње”, „противдуховно”, „насилно” и зло начело, моралиста захтева да се човек што је могуће мање предаје својој телесности, да њене потребе сведе на најнеопходније и да сву своју телесну енергију уложи у једини човека достојан, морално частан и честит физички рад, који никог не повређује и не експлоатише. Радити може само онај ко физички ради: сваки други „умни” рад је лежан – то је наклапање и превара. Да би човек био на висини морала, он мора да заборави на било какву распуштеност и на маске које би је прикриле; он мора да упрости живот и да поједностави себе. Живот треба упростити и споља и изнутра, тако да се не појављују ни потребе ни односи који воде човека у „свет насиља”. Треба упростити културу, друштвену организацију, привреду, услове, одећу и храну, искључити и одасвуд одстранити елемент спољашњег насиља и коришћења туђег рада: треба укинути власништво над земљом, најам и закуп, слободно време које је неопходно за духовно стваралаштво, власт и законе, полну љубав и раскош, фабричку производњу и новац, лов и једење меса, мешање у туђ живот и војску, једном речју – све што човеку намеће „искључиво спољашњи” свет природе и друштва. Треба се спустити на ниво првобитне једноставности, који је „доступан свим људима целог света”, тако да сви могу да раде само оно што могу, и да свако опслужује себе, и да се нико не задужује код других, и да нико не омета другог да ради оно што жели да ради.

У вези с тим одбацивањем света појављује се и захтев за уздржавањем од борбе за злом, која то зло спречава. Спољашњи свет је огрезао у злу и човек је крајње ограничен у његовом спознању. Зато он мора из њега да извуче своју вољу, остављајући да се догоди оно што је неизбежно.

„Питање”, пише Л. Н. Толстој, „шта ја треба да радим да бих се супротставио насиљу које се дешава пред мојим очима, засновано је на сујеверном убеђењу да човек има могућност не смао да сазна будућност, него и да је уреди по својој вољи. За човека ослобођеног тог сујеверја ово питање не постоји и не може постојати”; „хоће ли употреба насиља и трпљење зла бити корисно или некорисно, штетно или не – ја то не знам и нико то не зна”… Претпоставимо да „злочинац принесе нож својој жртви, а да ја у руци имам пиштољ и да га убијем – ја не знам и никако и не могу да знам да ли би он заиста извршио своју намеру. Он би могао и да не изврши своју злу намеру, а ја ћу сигурно извршити злочин…” Ма шта се догађало у спољашњем, друштвеном животу, човек треба да запамти да свако има право да управља собом и само собом; ово треба запамтити и не треба грешити; о последицама не треба размишљати зато што нам оне никада не могу бити доступне.

Таква је концепција спољашњег света грофа Толстоја са свим њеним последицама. Он посматра свет или као Богом створену идилу, и тада одбацује приморавање као непотребно; или га пак посматра као царство греха и лажи, у коме је приморавање можда потребно и сврсисходно, али од кога се човек управо због тога мора окренути, како не би учествовао у његовом оживљавању. Оба објашњења спољашњег света повезује једна ствар: одбацивање „насиља”, и, психолошки говорећи, оба директно израстају из моралне потребе да се оно одбаци. „Насиље” није потребно ако је свет са свим својим законима благодатно проистекао од Бога; „насиље” је недопустив грех ако је свет огрезао у зло. Сентиментални моралиста час теши себе космичком идилом, час бежи од света препуштајући га његовој судбини. Међутим, он у бекству тражи смирење и исправност тог бекства правда тобожњом заштитом пасивне врлине и свог унутрашњег задовољства. Он се брани и крије иза позивања на „Божју вољу”.

У складу са тим умирујућим упутствима, иако је „спољашњи свет” огрезао „у зло и искушења”, иако њиме управљају аморални закони борбе, он ипак има додира и са „Божјом вољом”. Она се састоји у томе да људи сажаљевају једни друге и да не размишљају много шта ће од свега тога испасти. Ми „треба да пратимо само она упутства разума и љубави, која је у нас Он усадио зарад испуњења Његове воље”, а одлуку о последицама таквог деловања треба препустити Богу зато што су те последице искључиво „Божје дело”. Бог је ствар уредио тако да сваки човек одговара само за себе и да нико нема ни „право” ни „могућност да уређује живот других људи”; „свако има задатак да уређује свој живот и да пази на њега”. И зато је човек, када види злочин, дужан „да ништа не учини”, остављајући грешника „да се каје или да се не каје, да се поправи или да се не поправи”, не мешајући се и не уплићући се у његов унутрашњи свет, у ту сферу Божје надлежности. Такво уплитање, такво „прелажење границе свога бића” представљало би покушај да се присвоје Божја права, да се узурпира Божја власт, да се „богохулно” замени Божја воља као недовољна. Такав покушај је увек једнак „порицању Бога”. Зто, све што ја могу да учиним за онога кога убијају, за ближњег, јесте да предложим злочинцу да се задовољи тиме што ће убити мене. Ако се он, пак, не заинтересује за мој предлог и радије убије своју жртву, мени остаје само да то посматрам као „Божју вољу…”

Такво је практично неприхватање света до ког долази Л. Н. Толстој полазећи од свог сентименталног морала, нихилистички ригидно идући напред и не примећујући, при томе, ни потешкоће ни противречности. Кратковид и сумњичав морални суд продире у саму суштину овог прихватања света, суди, критикује и одбацује; не дозвољава да се искуси, схвати нити осмисли; не дозвољава ни да се роди ни да се расцвета другачије, не специфично морално, већ религиозно, научно или, пак, духовно-морално искуство и схватање. Духовни нихилизам се тако испуњава нихилистичким односом према инстинкту, чулној љубави и рађању деце. Моралиста учи да се према животу инстинкта, према његовој живој тајни, према његовој здравој и духовно значајној дубини, према светињи брака, очинства и материнства треба односити са истим негирањем као и према животу духа. Сажаљење које се окренуло од духа и изгубило снагу када је видело туђу патњу, одбацује и основну снагу живота као грешну и злу, јер види извесну „немилосрдност” у природи и инстинкту, а не увиђа његову тајанствену моћ и лако претварање у духовно богатство. Сентименталиста, који је доследан себи, захтева од „природе” оно што му она не може дати, а не жели и не може да узме оно што представља њено богатство и дубину. Будући да је навикао да свако савршенство мери моралним мерилом и да налази испољавање божанског само у жаљењу, њему једино преостаје да осуди „спољашњи свет” и да се ослободи вољног учешћа у њему. А и шта би друго могла рећи „врлина” која не види божанско ни у чему другом осим у себи самој? Ако тежња ка „спољашњем свету” јесте тежња ка насиљу које удаљава од врлине, тиме је већ изречена пресуда не само спољашњем свету, који увлачи душу у грех, него и бићу које тежи насиљу. Отуда неизбежни захтев: окренути се од „спољашњег света” колико год да је он изван човека и колико год да је скривен у самом човеку, па макар се због тога вратили на ниво првобитног варварства, духовног слепила, физичке развратности и општег изумирања.

Ако спољашњи свет „сав у злу лежи” и ако је „вечни” и „неоспоран” закон који њиме управља – „аморалан”, поставља се питање треба ли се у том случају окренути од света и побећи од њега како бисмо се спасли? Моралиста ослобађа човека дужности да учествује у великом процесу природног просветљења и у великом историјском боју добра и зла, ослобађа га задатка да нађе своје место ствараоца и заштитника у свету ствари и људи, ослобађа га обавезе да учествује у ношењу бремена света, ставља му у руке упрошћени образац за суђење свету и ставља га пред дилему: „или идила или бекство” чиме га учи површном морализаторком гледању и неодговорном духовном дезертерству. Док учи човека овој лажној мудрости и праведности он, очигледно, не схвата да његово учење сеје у душама антирелигиозну надменост и слепило.

Одсуство праве религиозне самосвести дозвољава моралисти да своје слепо бекство прикрије позивањем на „Божју вољу”. Ако је Бог заиста створио свет, зашто је онда свет „зао” и „неморалан”? А ако је „зао” и „неморалан”, као то да је израз „Божје воље”? Ако је Бог створио свет, одакле онда човеку право да позива на одбацивање света? Ако он бежи од света у коме влада безбожни закон борбе, откуда онда умирујуће позивање на Божју вољу која управља светом?

Међутим, сентиментални моралиста то не схвата и истиче идеју Божје воље сваки пут када му је она потребна ради прикривања своје сопствене морализаторске безвољности. Вољно учешће човека у ношењу бремена света, он проглашава за „грубо сујеверје”; „права” се вера састоји у томе да се све што узнемирава његову душу, „спољашње” друштвено зло, припише Божјој вољи. Ова „права” вера тврди да су свака непобитна злоба и све њене злочиначке манифестације Богом дате и да би сваки покушај да се та злодела спрече представљао истинско светогрђе. Када би се ово учење прихватило, показало би се да „Бог” не жели само да људи воле и жале једни друге, него и да многи људи, не попуштајући пред самилосним наговарањима других, бесне и чине злочине, физички силујући и убијајући врле, духовно слабећи људе слабог карактера и децу, и још би се показало да „Бог” уопште „не жели” да делатност тих сурових ниткова наиђе на организован отпор и спречавање. „Бог” дозвољава да се злочинци наговарају; дозвољава повећавање обима њиховог злочина нуђењем нових жртава. Међутим, ако се неко, уместо што ће увек изнова нудити злочинцима беспомоћне жртве или им препуштати децу да их духовно кваре, побуни и пожели да прекине њихове неоспорне злочине, онда ће Бог то осудити као светогрђе и безбожност. Када злочонац повреди неког ко није злочинац или кад квари дечју душу, онда је то „богоугодно” дело, а када онај ко није злочинац покуша да омете злочинца, онда то „Богу није угодно”. „Божја воља” се састоји у томе да нико не повреди злочинце док они повређују оне који нису злочинци: јер су „по Његовој вољи” сва деца, сви људи слабог карактера и сви добри људи непобитно и неоспорно стављени на располагање покварењацима и злочинцима, чија свирепост остаје неприкосновена светиња за све остале људе. Онај ко ово не схвата и не слаже ссе са таквим објашњењем, те „узима мач” пристајући да пре погине „од мача”, него да издајнички учествује у победи зла, бива проглашен за неморалног и нерелигиозног човека, за злочинца који не верује у Бога.

Прикривајући своју сентиментану безвољност и свој кратковиди нихилизам овом наказном религиозном конструкцијом, која Богу приписује вољу за злом и за слободом злочина, моралисти, очигледно, не примећују како их све ово малограђанско богословство и моралисање доводи до гнезда религиозних противречности и морално лажних претпоставки. Тако је, с једне стране, „Бог” – „љубав”, и он тражи од људи узајамно „саосећање” и „уједињење”, а, с друге стране, он жели злочине и слободу и некажњавање злочинаца. С једне стране, само добро одговара Божјој вољи и људска воља из ње добија за њу недоступан и недостижан идеал моралног савршенства, с друге стране, све што се догађа, догађа се Божијом вољом и злочинац, чинећи зло по Његовој вољи, нема рашта да се уздржава од својих злочина, али их увек може прикрити истим аргументима којима моралиста прикрива своју безвољност. С једне стране, човек је дужан да прихвати Божју вољу као своју („савест”, „саосећање”) и да је испуњава у животу; с друге стране – човек је обавезан да повуче своју вољу из сфере где почиње „Божја воља” („спољашњи свет”, „туђа слобода”). Ово заправо значи да читаво учење о Божјој и људској вољи постаје жртва противречности и произвољности. Сентиментални моралиста час „прихвата” Божју вољу – када га то прихватање води пасивном уживању у сажаљењу, час је „не прихвата” – када би га прихватање довело до херојског вољног служења. Ово се објашњава тиме да се он не обраћа Богу. Његовим даровима, искушењима и задацима који потичу од Њега „нити свом душом својом, ни свим мислима, ни свим својим бићем”, већ само сентименталношћу свога гладног задовољства и својим безвољним „срцем”. Зато је он религиозно слеп у комуникацији са „спољашњим светом” и његовом тајанственом сложеношћу, трагедијом разједињења и вољним задацима, са његовом суштином које се не може свести ни на идилу ни на безбожну грешност. Религиозно искусство моралисте је недуховно, безвољно, једнострано и оскудно; његово „религиозно учење” је производ самодовољног разума који покушава да до божанског откровења дође преко беспредметног разнеженог жаљења. Сва његова религија није ништа друго до морал сажаљења. Овај морал и његов болећив приступ ипак не доносе човеку искуство Божијег савршенства, већ само искуство људског сажаљења; он види човека који се мучи и откровење своди на саосећање са том муком. Ово, међутим, не значи да је он прихватио човека преко Бога, него да је осмислио Бога преко човека; није човека осветлио зраком љубави према Богу, него је прихватање Бога затамнио сажаљењем према људима који се муче; због тога је пронашао човека који пати, али није открио какав је његов однос према Богу, није открио ни свој однос према Богу, ни однос Бога према ономе који пати, ни према самом себи док безвољно и задовољно ужива. Овај неспоразум он је покушао да прикаже као Xристово учење.

Ако је ово религија, онда је то религија која не повезује човека са Богом, већ човека са човеком, и то слабо и лоше; ова религија не повезује дух са духом пред лицем Божијим, већ душу са душом пред земаљским мучењем; ова веза не ствара се свом душом и свом вољом, већ само афектом унутрашње разнежености, настаје у узајамном саосећању према тешкоћама личног живота, али се зато распада у безвољном одбацивању заједничког бремена припрвом дашку истинског зла. Права религија почиње са Богом и води прихватању света, а ово учење почиње од човека и води одбацивању света. Права религија ће вољом прихватити свет, али га неће прихватити у потпуности јер неће прихватити зло које у њему постоји, и зато ће с њим водити вољну, херојску борбу. Ово учење не види свет од зла које се у њему угнездило и зато се окреће и од зла, и од света, и од вољне борбе с њим. Права религија је стваралачки ентузијазам за добро, то јест за дух и љубав, а ово учење се формира као практична равнодушност према деловању, зла у свету, према духовности човека и према његовој судбини на земљи. Права религија прихвата бреме света као Божије бреме у свету, а ово учење одбацује бреме света и не схвата да то одбацивање света крије у себи и одбацивање Бога…

Ово су религиозне основе сентименталног морала. Последња његова реч је религиозна безвољност и духовна равнодушност; у тој безвољности и равнодушности сентиментални морал губи предметност и снагу религиозне љубави, не постиже ни њене земаљске задатке и путеве, ни њене облике и достигнућа у свету.

поглавље књиге „О супротстављању злу силом”

Иван ИЉИН

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор