RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Лаптоп

Да ли је могуће да вам, заиста, то нисам причао? То, да ми је рођа из Швајцарске још за онај Божић поклонио свој стари лаптоп? И да сам га држао, на почасном кућевном месту, поред породичне иконе Јована Крститеља, тачније испод ногу Крститељевих, све док ми, пре месец дана, није отказао мој „јужнокорејац”. Ах, како ме је верно служио мој „жути” компа! Колико је мојих лудих мисли у себе стоички укуцао добро да је и толико година трајао… А овај лаптоп из Швице?! Ужас један! Преживео сам, некако, Драшковићево потписивање капитулације Србије за које је Воја дознао из новина, али навикавање на лаптоп тешко да ћу преживети. И, већ сам почео рођин лаптоп да зовем ЛАПОТ. Чак му и тепам „лапотићу мој”. Е, сад, ови млађи, а и ови много урбани, не знају шта је лапот. То ти је оно, брале, кад оматориш и почнеш да балавиш за трпезом и када те онда синови лепо изведу из куће, па и подаље из села, и на некој чуки ставе ти главу на пањ, а на главу ти ставе погачу, па удри моткама, мислим, по погачи, све вичући: „Не убијамо те ми, него овај лебац насушни.” Био је то, доскора, леп народни обичај у југоисточној Србији, али га укинуше Обреновићи. Као, примитивно, нехумано, не уклапа се у европске стандарде. Тако им објаснили Xабсбурговци. Као што нам данас објашњавају да је НАТО бомбардовање било за наше добро, да је то један високософистицирани лапот у коме синови младе Европе убијају један народ старе, „Прве Европе”.

Рвем се тако са лаптопом као Xеркул са лавом, кад, тирули, тирули! Јављају ми, умро Драгош Калајић. Умро отац „Деце Царства”. Очекивало се, а, ипак, боли. Јер, увек мислиш смрт ће, овог пута, закаснити и да, можда, неће ни доћи.

Драгоша Калајића упознао сам 1981. године на једној изложби када сам му предао рукопис мог првог романа, мог „Растоклију”. Упознао сам га још док смо били млади, лепи и бесни. Прво што је Драгош рекао било је: „Одакле Вам те плаве очи?” Са Суве планине, кажем. А он ће: „Зато су тако дивље.” Ту кажем: Па, код нас је лапот укинут тек 1864. године.

Био је то први разговор два аријевца. А последњи? Зовем Драгоша у Рим да му захвалим што је, недавно, у „Куриру” изјавио да му више значи једна страна моје колумне него скоро сви романи који су добили НИН-ову награду. А он ће: „Схвати, ти спадаш у три највећа српска писца!” Пошто, одмах, знам ко је други, питам: А ко је трећи? „Црњански, Црњански.”

Седим у лигенштулу на тераси. Покушавам да полако, на миру, сажваћем Драгошеву смрт. Смрт може да буде храна ако знаш да је једеш. Доле, на ФК „Обилићу” тренинг голмана. Бацају се замишљеном нападачу у ноге, „стављају главу на копачку”. Увежбава се, дакле, последња линија одбране. Као да смо, дефинитивно, одустали од напада, као да је цела Србија постала голман кога су напустили сви саиграчи. Над ЦЗ, опет, онај густи црни дим. Шта ли више спаљују када је све спаљено и никада се неће сазнати зашто је Ђики убијен…

Узимам Калајићеву „Европску идеологију”. То ми је последње што сам добио од њега. Књигу ми је послао по Небојши Јеврићу, срели се „20. априла 2005. године” у некој београдској књижари. Читам поново посвету: „Драгом Драгану, српском Арију к знању да је Илијада сачињена од материјала из низа епова, размакнутих хиљадама година почевши од најдревније, изоколополарне Прапостојбине свих евроаријских народа. Географија тројанске зоне одговара једино балтичком свету. Иначе, стварна географија те егејске зоне нема благе везе са Xомеровим описима. Осим тога Тројанци нису Арији већ мулати… Узгред речено, Арији не сахрањују мртве те стога Лепенски вир, Старчево и Винча не припадају евроаријском кругу култура. Само једно згариште у Винчи допушта хипотезу да је то било поље кремације за неку малу аријску заједницу у мултикултуралној Винчи.”

Тешко ми падају ове Драгошеве речи, то што „географију тројанске зоне” сели далеко од Дунава у „балтички свет”. И Драгош и Црњански умрли су омађијани „изоколополарном Постојбином”. Али, шта ћу, моји су. Уосталом, кога још имам сем њих? Ко ми је ближи, међу српским писцима, од те двојице „фашиста”? Уосталом, не пишем ли за „фашистичке новине”?

Пирка ветрић са Авале. Голмани са ФК „Обилића” иду ка свлачионици, уваљани у шљаку и песак као преживели гладијатори. Одувек је била велика наша гладијаторска слава, још од римског Колосеума.

Пијем са Ољом ердутску грашевину са оном шунком из Клека. Месец стражари изнад ЦЗ-а. Него ту и задремам и сањам како моја Црна из Врчина лупа по тастатури покојног „јужнокорејца”, хоћу рећи, даје часове својој деци, а мачићи, деца ко деца, јуре компјутерског миша. Кажем вам: долази време, Срби моји, кад ни мачке неће моћи да лове мишеве без лаптопа. Аонда ми се у сан јави Драгош, са белим шалом око врата, и, прекорно ме саветује: „Мораш да савладаш лаптоп! Немој да падаш на глупостима!“

Будим се, Оља нешто фарба у купатилу, а Јунг седи на шамлици. Питам га: Има ли Европи спаса? Јунг повуче дуг дим из луле, па ће: „Европи су потребни заборављени архетипови. Рецимо, Александар Македонски и Непобедиво Сунце! Јер, шта Европа има са јерусалимском Давидовом лозом која је угашена пре две хиљаде година? Зашто се нова Европа не би утемељила на најславнијој европској лози, на лози Александра Македонског? То ни за вас Србе не би било лоше решење…”

Тада, о небеса, на тераси у Грочанској, створи се, однегде, Драгош Калајић! И, одмах интервенише: „Али, господине Јунг! Александров тестамент крије се у Ватикану, а у том тестаменту Александар Оставља своје Царство у наслеђе СРБИМА!”

Јунг се накашље, онако, пушачки, па ће: „Да, тај тестамент је проблем. Кад би га се ви, Срби, некако, одрекли…”

Драгош каже: „Xоћете да кажете да би било добро да Срби пристану на лапот?” Ту Јунг, као, пита: „Шта је лапот?” Драгош му објашњава, а онда сва тројица буљимо у Авалу. Буљимо, спремни за лапот.

Понедељак. На Новом гробљу, уз Албинонија, спуштају Драгошев ковчег у капелу за кремацију. Момо Капор држи посмртно слово, а после ми каже: „Јеби га, изгубио си једног читаоца.” Да, али зато ја нисам изгубио једног важног писца. Писца кога ће тек читати.

И Срби и Европа. Али, бојим се, биће касно.

Извор: НИН

Драган ЈОВАНОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор