RSS tekstova
RSS komentaraNaša nacija nastavlja da izumire
15.08.2005. # 00:00 # Rusija # Bez komentaraProteklih petnaestak godina su pokazale da su geopolitičke podele čije linije idu granicama kultura i religija najdublje i najdugovečnije. Događaji u i oko Srebrenice, zatim desetogodišnjica etničkog čišćenja Srba iz avnojevske Xrvatske, dokaz su da se rat još nije završio, te da u bliskoj budućnosti treba očekivati nova neprijateljstva. Niko realan ne veruje u iskrenu saradnju zemalja Zapadnog Balkana. Oni koji uzroke proteklih ratova pokušavaju da gurnu pod tepih zarad evroatlantskih integracija, ulaska u „Partnerstvo za mir“ i NATO, prave istu grešku kao i rukovodioci Titove Jugoslavije koji su betonirali jame, verujući da je to najbolji način da se očuva „bratstvo i jedinstvo“.
Iskustva iz krvavog 20. veka upozoravaju da treba opreznije prilaziti integracijama koje u sebi sažimaju različite kulture, religije i poglede na život. Pokazalo se da čak ni zajednički jezik i poreklo nisu garant dugovečnosti neke državne tvorevine. Naprotiv, nigde mržnja ne buja tom silinom kao kod nacije koja je pocepana na nekoliko međusobno zavađenih religija. Zbog toga bi pravoslavni Srbi trebali više pažnje posvetiti kulturnoj, političkoj, ekonomskoj i vojnoj saradnji sa tkz. zemljama vizantijskog Komonvelta. U meri u kojoj pravoslavne države budu vodile suverenu politiku biće i nama odrešenije ruke tokom procesa zaokruživanja srpskih istorijskih i etničkih teritorija u jedinstvenu, svesrpsku državu.
Zbog svega toga, odlučili smo da objavimo kratak intervju s urednikom moskovskog dnevnika „Trud“, bivšim novinarem moskovske „Pravde“ i urednikom radio programa „Glas Rusije“, odsek Jugoslavija, Sergejem Stefanovim. Stefanov je tokom svoje kratke ali intenzivne karijere puno prostora posvećivao balkanskoj problematici i međusobnim odnosima nekadašnjih jugoslovenskih republika. Predmet njegovih zanimanja bila je i permanentna bliskoistočna kriza, kao i uloga Rusije u tom delu sveta. Saradnja „Komentara“ i „Pravde“ uspostavljena je upravo preko gospodina Stefanova i on je bio taj koji je naše tekstove prevodio na ruski, promovišući glasilo srpskih nacionalista koji ne pripadaju nijednoj od eksponiranih političkih struja u Srbiji i Crnoj Gori. Zanimalo nas je kako gospodin Stefanov gleda na sadašnje rusko-srpske odnose, rusku političku scenu, Putinov režim i mogućnost tesnije saradnje između dve nacije u skorijoj budućnosti.
„Komentar“: Poštovani gospodine Stefanove, za početak bi nas interesovalo kako gledate na činjenicu, koja je neprijatno iznenadila mnoge u Srbiji, da je aktuelni ruski predsednik, povodom Dana pobede nad fašizmom, uručio specijalan orden Stjepanu Mesiću, hrvatskom predsedniku čiji je stric bio jedan od komandanata ustaške divizije koja se borila kod Staljingrada? Nije li priznavanje hrvatske strane kao antifašističke izvrtanje istorijskih činjenica, koje neosporno ukazuju da je većina Xrvata 1941. godine podržala stvaranje NDX i da su u Zagrebu Nemci dočekani skoro kao u Lincu?
S. Stefanov: Zaista, za vreme proslave 9. maja u Moskvi Vladimir Putin je uručio sadašnjim i bivšim liderima stranih država jubilarne medalje „60 godina Pobede“. Ruski mediji su detaljno izveštavali o ovom događaju i objašnjavali zasluge svakog nagrađenog za vreme Drugog svetskog rata. Na primer, predsednik Grčke Karlos Papuljas je pomagao partizanima koji su se borili za oslobađanje grčke teritorije, a bivši predsednik Kipra Glavkos Kliridis je za vreme rata bio vojni pilot. Čak je i predsednik Albanije Alfred Moisiu, koji je takođe dobio nagradu od Putina, 1943. godine stvarao omladinske antifašističke odrede u Albaniji… O Stipi Mesiću i o tome zašto je on dobio nagradu od Putina, ništa mi nije poznato.
Naravno, ni za koga ne predstavlja tajnu uloga Xrvata za vreme rata protiv fašizma i strana kojoj su se oni u tom ratu priklonili… Ali mislim da je ruska vlast imala u vidu to da su mnogi spoznali greške iz prošlosti i priznali veliku mirotvoračku ulogu Sovjetskog Saveza u tom ratu. Obzirom na to da je u proslavi učestvovao i njihov predsednik (za razliku od predsednika Litvanije i Estonije), ovde su očigledno ubrojani i Xrvati.
Mislim da je Moskva prosto odlučila da u ovom slučaju ne insistira na nekim istorijskim činjenicama, već da prevashodno postupa politički korektno.
„Komentar“: Proteklih petnaest godina je obeležio period dezintegracije teritorija koje je zaokružila carska Rusija, a koju je SSSR nasledio. Jedna po jedna republika je tražila i dobijala nezavisnost, čime se stvaralo plodno tlo za dalje rasparčavanje i lakše mešanje stranih agentura. Nešto slično se dešavalo prilikom raspada SFRJ, albanske terorističke akcije na Kosmetu i direktne NATO intervencije koja je dovela do okupacije ne samo Kosmeta, već i Bosne i Xercegovine. Proces razbijanja srpske i ruske nacije svakako nije okončan poslednjim dešavanjima. Serija „revolucija“ u novonastalim državama nekadašnjeg SSSR-a bila bi nemoguća bez direktne logističke podrške zapadnih političkih krugova i njihovih medija. Kako ruska strana može adekvatno i efikasno odgovoriti izazovima međunarodne plutokratije? Da li postoji državna strategija koja bi zaustavila ovaj proces ili je rusko rukovodstvo preslabo da bi pariralo vašingtonskim i volstritskim stratezima?
S. Stefanov: Na Zapadu je zaista razrađen detaljan plan za dalje rasturanje Rusije. Ako su ranije prekookeanski stratezi bili pre svega zauzeti dezintegracijom postsovjetskog prostranstva, trudeći se da zavade Rusiju sa bivšim sovjetskim republikama – sada u prvi plan dolaze drugačiji ciljevi. Na prostransvu Zajednice Nezavisnih Država redom se odigravaju „plišane revolucije“ i Zapad sve više pažnju usmerava neposredno na rusku teritoriju. Već su određene konkretne teritorije u Ruskoj Federaciji koje trebaju da pripadnu Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj… SAD su za sebe takođe obezbedili povelik komad. Sve ovo je čak zabeleženo na specijalnim mapama. Na žalost, sadašnja ruska vlast nije sposobna da adekvatno i efikasno reaguje na ove izazove. Ruska „državna strategija“ ne postoji i neće uskoro ni biti uspostavljena. Pored toga, u Rusiji sada ne postoje političari takvog ranga kakve smo imali u vreme Sovjetskog Saveza. Jedino što bi u datoj situaciji moglo da nas spase je smena nacionalne elite. To je predaja vlasti ljudima koji su prave patriote i pravi profesionalci. Pri tome bih želeo da istaknem da se Rusija sada zaista nalazi nadomak raspada. I za našu zemlju je veoma opasan „narandžasti“ scenario, koji se jesenas odigrao u Ukrajini. Revolucija u našoj državi može procese raspada Rusije pretvoriti u nepovratne i olakšati Amerikancima i njihovim saveznicima realizaciju svojih planova. Ovu revolucionarnu varijantu razvoja događaja sada usavršavaju naši ultraliberali – razni Čubajsi, Kasjanovi, Nemcovi i njima slični, koji žele da sruše Putina i da izbiju na čelo tokom nastupajuće eksplozije nezadovoljstva u zemlji. Ako im prevrat uspe, to za sobom vuče faktički raspad državnosti, distanciranje i otcepljivanje većine regiona i subjekata Federacije od Moskve.
Želim da kažem još nešto. U celoj ovoj situaciji bitan faktor može postati ruska armija. Mnogi aktivni i bivši oficiri pažljivo analiziraju procese koji se dešavaju u zemlji, vide bezvoljnost i pasivnost državnih rukovodilaca, pa i njihovo otvoreno saučesništvo u politici Zapada. Kao posledicu ovoga, oficiri su osnovali „Vojno-državni savez Rusije“, u kojem se nalaze generali Leonid Ivašov, bivši načelnih Ministarstva odbrane, kojeg je penzionisao Jeljcin, Igor Rodionov, i drugi ljudi. Oni imaju svoj plan za spas Rusije i nije isključeno da će se uskoro pojaviti kao nova realna snaga u političkom životu Rusije.
Što se tiče sadašnjeg predsednika Rusije – to je složeno pitanje. Samo bih rekao da se u nekim političkim krugovima u Rusiji govori o tome da bi Putin mogao, ne sačekavši nove predsedničke izbore, izvšiti vanrednu i dobrovoljnu predaju vlasti. Želeo bih da ovo detaljnije objasnim. Postoji informacija, po kojoj je predsednik ucenjen od strane SAD, da oni imaju čime da ga kompromituju i da u slučaju da on ne bude poslušan, možemo prisustvovati „novom Xagu“. Osim toga, Putin je svestan situacije i plaši se neminovnog raspada Rusije koji se približava. Prirodno je da on ne želi da njegovo ime bude u istoriji zapisano crnim slovima, kao ime čoveka tokom čije vladavine je prestala da postoji ruska država. Pored toga, Putin više nema poverenja u svoje najbliže okruženje, po njegovim rečima oni mu savetuju jedno, a u praksi se dešava nešto sasvim suprotno! U Rusiji su ljudi sve češće počeli da govore da se vlast Putina ne prostire dalje od njegovog kabineta… Njega otvoreno lažu i u njegovo ime upravljaju državom da bi zadovoljili svoje interese. U takvoj situaciji novi izbori za predsednika 2008. godine bili bi lepa šansa za ove ljude, za neprijatelje Rusije, da dođu na vlast. Pobediće onaj čiji džak sa novcem bude dublji, onaj koji ima najbogatije finansijere, koji može da izvede najmoćniju predizbornu kampanju u situaciji kada je narod dezorijentisan…
Ali vanredna predaja vlasti predstavnicima istinske nacionalne elite mogla bi da spase situaciju. Tu će veoma mnogo zavisiti od samog Putina.
„Komentar“: Koliko je režim Vladimira Putina uspeo da stabilizuje rusku ekonomiju i koliko je ona konkurentna na međunarodnom tržištu? Da li ruski građani osećaju ekonomski napredak ili je standard približno isti kao tokom devedesetih, u doba Jeljcinove vlasti?
S. Stefanov: Na žalost i za vreme vladavine Vladimira Putina ruska ekonomija nastavlja da životari. I u ovoj oblasti možemo da lociramo glavne štetočine – ministra za ekonomski razvoj i trgovinu Germana Grefa i ministra finansija Alekseja Kudrina. Ovi ljudi čine sve što je u njihovoj moći da naškode domaćim proizvođačima. Navešću samo jedan, najnoviji primer. Nakon mnogo vremena rusko stočarstvo i živinarstvo je stalo na noge, beleži se značajan rast proizvodnje i potražnje za ruskom svinjetinom, govedinom i piletinom… I u toj situaciji Gref i Kudrin odlučuju da značajno povise (!!) kvote na uvoz američkog mesa u Rusiju. Drugim rečima, Rusima će sada još intenzivnije uvaljivati razne „Bušove batake“ (pileći bataci iz SAD čiji je uvoz u Rusiju jedno vreme bio zabranjen zbog veoma niskog kvaliteta, prim.prev.), a ruski proizvođači će kao posledicu ovoga trpeti ogromne gubitke. Mnoge klanice i fabrike mesa u našoj zemlji prestaće da postoje… Ruski proizvođači mesa su pokušali da se pobune zbog ove odluke, ali vlasti na njih ne obraćaju pažnju, kao da ovi i ne postoje! Ovo je samo jedan primer otvorenog štetočinstva. Ovakvih primera ima bezbroj.
U ruskoj provinciji cvetaju alkoholizam i narkomanija. U ovoj oblasti se Putinov režim ne razlikuje znatno od Jeljcinovog. Devedesetih godina, za vreme vladavine Jeljcina, bila je izvršena pljačkaška privatizacija „po Čubajsovom modelu“, „šok terapija“ (naziv ekonomske reforme Jegora Gajdara), zatim je došlo do devalvacije 1998. godine… Kao rezultat svega ovoga, ljudi su se u kratkom periodu od normalnih pretvorili u siromahe, ostali su bez posla i bez celokupne ušteđevine… Dolaskom Putina nestalo je takvih krupnih potresa, životni standard se stabilizovao, ali ništa više od toga. Figurativno govoreći, za vreme Jeljcina Rusija je neprestano padala u provaliju, a za vreme Putina u provaliji je napipala dno i prestala da se survava, ali ne pokušava da iz propasti izađe, ili makar da krene prema svetlosti…
Nacija nastavlja da izumire, mi i dalje gubimo milion ljudi godišnje. Ovaj podatak je dovoljno karakterističan i sam po sebi dovoljno opisuje stanje u kome se nalazi država.
„Komentar“: Sudeći po satelitskim programima ruske državne televizije, kao i mnogobrojnih privatnih televizija, čini se da je uticaj američkog potkulturnog smeća i dalje veoma jak. Kako komentarišete fenomen preplavljenosti ruskih televizijskih kanala najgorim holivudskim kičem? Iz istorije je poznato da je preduslov uspešnog osvajanja neke države ideološko i kulturno indoktriniranje naroda koji se želi okupirati. Da li je ruska omladina u stanju da zadrži kritički stav prema tkz. zapadnim vrednostima ili su jedan internacionalistički koncept zamenili drugim?
S. Stefanov: U potpunosti se slažem sa vama. Krajem 80-ih i početkom 90-ih televizija se pretvorila u glavnog propagatora zapadnih vrednosti i zapadne ideologije u našoj zemlji, u svojevrsnu „petu kolonu“ u Rusiji. Na svim ruskim TV programima prikazuju se holivudski filmovi, meksičke sapunice i ruske kriminalne serije – o ruskim tajkunima, mafijašima i korupcionašima – političarima. U udarnim terminima prikazuju se beskonačno duge domaće serije koje takođe propagiraju američke vrednosti. Serija „Brigada“ je najbolji primer. Ovakvi filmovi su profitabilni, povećavaju rejting stanica, narod ih gleda… Mislim da je ovo ipak privremena pojava. Problem se sastoji u tome, što je ruski narod sada umnogome dezorijentisan, moralno i idejno opustošen. Uzrok je u velikoj meri nestanak prethodne, sovjetske ideologije. Ranije su naši ljudi verovali u komunizam i u socijalističke ideje, u „svetlu budućnost“. Ne govorim o ispravnosti tih ideja, suština je u tome da su ljudi tada imali konkretan uzvišeni cilj, ka kome su stremili i prema kojem su usklađivali svoj život. Imali su osećaj predodređenosti: u borbi sa carstvom svetskog kapitalizma, SSSR se smatrao otelotvorenjem pravednosti na Zemlji, kao svetionik u koji su uperene oči svih ugnjetenih naroda na svetu. Vera u prizvanje boljševika bila je svojevrsna religija. A onda smo se odrekli svega toga, popljuvali smo dela svojih očeva, njihove životne principe… A u zamenu nismo dobili nikakvu konstruktivnu ideologiju i životnu koncepciju. U duhovni vakuum koji je nastao ustremili su se bezbrojni zapadni propovednici boljeg života, sektaši. Preplavilo nas je đubre zapadne masovne kulture…
Mislim da bi polovina svih naših ekonomskih i drugih problema nestala onog trenutka kada bi se Rusija vratila svojim izvorima, kada bi se prisetila sopstvenih tradicija. Rusija je pravoslavna zemlja. Možda će se to uskoro i desiti – pa ima i pozitivnih momenata u našem životu. Na primer, u pravoslavne hramove dolazi sve više omladine. U velikim gradovima su crkve na nedeljnim i prazničnim liturgijama najčešće prepune ljudi, od kojih je veliki deo mladih.
Što se tiče televizije, siguran sam da će se promenom vlasti promeniti i politika vodećih medija u Rusiji. Doći će novi, bolji ljudi. Kad smo kod toga, u julu ove godine počeo je sa radom pravoslavni TV kanal „Spasenje“, kojim će upravljati Moskovska patrijaršija. Za sada će se ovaj kanal emitovati samo preko satelita, ali i to je veliki korak napred. A u februaru ove godine pojavio se vojno-patriotski kanal „Zvezda“, koji se takođe može gledati preko satelita. Nadam se da će njihov program uskoro biti dostupan širem auditorijumu.
„Komentar“: Kakvo je Vaše mišljenje o rusko-srpskim odnosima tokom devedesetih kao i nakon petooktobarskog prevrata? Čini se da već decenijama Rusi i Srbi ne sarađuju u dovoljnoj meri na političkom, ekonomskom i kulturnom planu.
S. Stefanov: Rusko-srpski odnosi nisu tako tesni i prisni kao što bismo želeli. Šteta, s obzirom na to da naši narodi imaju mnogo zajedničkog – veru, jezik, kulturu…
Devedesetih godina, za vreme Jeljcina i ministra inostranih poslova Kozirjeva, glavni saveznici Rusije bili su „drug Xelmut“ i Vašington. Ovim našim „pokroviteljima“ nije odgovaralo učvršćivanje veza između dva bratska naroda – ruskog i srpskog. A nakon izručenja Miloševića i dolaska na vlast Đinđića i Koštunice, Srbija se u potpunosti okrenula ka Zapadu i sve svoje odluke donosila u skladu sa preporukama SAD i vodećih država EU.
Danas je glavni cilj Beograda što skorija integracija Srbije i Crne Gore u evropske i evroatlanske strukture i ja ne bih mogao da prognoziram kakva budućnost očekuje rusko-srpske odnose. Čini mi se da će prozapadna elita u Srbiji dugo ostati na vlasti – na to ukazuje i dobrovoljna predaja Vojislava Šešelja haškom tribunalu. Rusija je, s druge strane, trenutno previše slaba da bi samostalno pretendovala na to da povrati uticaj koji je nekada imala na Balkanu.
Stefan BRANISAVLjEVIĆ
Loading ...
