RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Русија

Наша нација наставља да изумире

Наша нација наставља да изумире 15.08.2005.Leave a comment

Протеклих петнаестак година су показале да су геополитичке поделе чије линије иду границама култура и религија најдубље и најдуговечније. Догађаји у и око Сребренице, затим десетогодишњица етничког чишћења Срба из авнојевске Xрватске, доказ су да се рат још није завршио, те да у блиској будућности треба очекивати нова непријатељства. Нико реалан не верује у искрену сарадњу земаља Западног Балкана. Они који узроке протеклих ратова покушавају да гурну под тепих зарад евроатлантских интеграција, уласка у „Партнерство за мир“ и НАТО, праве исту грешку као и руководиоци Титове Југославије који су бетонирали јаме, верујући да је то најбољи начин да се очува „братство и јединство“.

Искуства из крвавог 20. века упозоравају да треба опрезније прилазити интеграцијама које у себи сажимају различите културе, религије и погледе на живот. Показало се да чак ни заједнички језик и порекло нису гарант дуговечности неке државне творевине. Напротив, нигде мржња не буја том силином као код нације која је поцепана на неколико међусобно завађених религија. Због тога би православни Срби требали више пажње посветити културној, политичкој, економској и војној сарадњи са ткз. земљама византијског Комонвелта. У мери у којој православне државе буду водиле суверену политику биће и нама одрешеније руке током процеса заокруживања српских историјских и етничких територија у јединствену, свесрпску државу.

Због свега тога, одлучили смо да објавимо кратак интервју с уредником московског дневника „Труд“, бившим новинарем московске „Правде“ и уредником радио програма „Глас Русије“, одсек Југославија, Сергејем Стефановим. Стефанов је током своје кратке али интензивне каријере пуно простора посвећивао балканској проблематици и међусобним односима некадашњих југословенских република. Предмет његових занимања била је и перманентна блискоисточна криза, као и улога Русије у том делу света. Сарадња „Коментара“ и „Правде“ успостављена је управо преко господина Стефанова и он је био тај који је наше текстове преводио на руски, промовишући гласило српских националиста који не припадају ниједној од експонираних политичких струја у Србији и Црној Гори. Занимало нас је како господин Стефанов гледа на садашње руско-српске односе, руску политичку сцену, Путинов режим и могућност тесније сарадње између две нације у скоријој будућности.

„Коментар“: Поштовани господине Стефанове, за почетак би нас интересовало како гледате на чињеницу, која је непријатно изненадила многе у Србији, да је актуелни руски председник, поводом Дана победе над фашизмом, уручио специјалан орден Стјепану Месићу, хрватском председнику чији је стриц био један од команданата усташке дивизије која се борила код Стаљинграда? Није ли признавање хрватске стране као антифашистичке извртање историјских чињеница, које неоспорно указују да је већина Xрвата 1941. године подржала стварање НДX и да су у Загребу Немци дочекани скоро као у Линцу?

С. Стефанов: Заиста, за време прославе 9. маја у Москви Владимир Путин је уручио садашњим и бившим лидерима страних држава јубиларне медаље „60 година Победе“. Руски медији су детаљно извештавали о овом догађају и објашњавали заслуге сваког награђеног за време Другог светског рата. На пример, председник Грчке Карлос Папуљас је помагао партизанима који су се борили за ослобађање грчке територије, а бивши председник Кипра Главкос Клиридис је за време рата био војни пилот. Чак је и председник Албаније Алфред Моисиу, који је такође добио награду од Путина, 1943. године стварао омладинске антифашистичке одреде у Албанији… О Стипи Месићу и о томе зашто је он добио награду од Путина, ништа ми није познато.
Наравно, ни за кога не представља тајну улога Xрвата за време рата против фашизма и страна којој су се они у том рату приклонили… Али мислим да је руска власт имала у виду то да су многи спознали грешке из прошлости и признали велику миротворачку улогу Совјетског Савеза у том рату. Обзиром на то да је у прослави учествовао и њихов председник (за разлику од председника Литваније и Естоније), овде су очигледно убројани и Xрвати.
Мислим да је Москва просто одлучила да у овом случају не инсистира на неким историјским чињеницама, већ да превасходно поступа политички коректно.

„Коментар“: Протеклих петнаест година је обележио период дезинтеграције територија које је заокружила царска Русија, а коју је СССР наследио. Једна по једна република је тражила и добијала независност, чиме се стварало плодно тло за даље распарчавање и лакше мешање страних агентура. Нешто слично се дешавало приликом распада СФРЈ, албанске терористичке акције на Космету и директне НАТО интервенције која је довела до окупације не само Космета, већ и Босне и Xерцеговине. Процес разбијања српске и руске нације свакако није окончан последњим дешавањима. Серија „револуција“ у новонасталим државама некадашњег СССР-а била би немогућа без директне логистичке подршке западних политичких кругова и њихових медија. Како руска страна може адекватно и ефикасно одговорити изазовима међународне плутократије? Да ли постоји државна стратегија која би зауставила овај процес или је руско руководство преслабо да би парирало вашингтонским и волстритским стратезима?

С. Стефанов: На Западу је заиста разрађен детаљан план за даље растурање Русије. Ако су раније прекоокеански стратези били пре свега заузети дезинтеграцијом постсовјетског пространства, трудећи се да заваде Русију са бившим совјетским републикама – сада у први план долазе другачији циљеви. На пространсву Заједнице Независних Држава редом се одигравају „плишане револуције“ и Запад све више пажњу усмерава непосредно на руску територију. Већ су одређене конкретне територије у Руској Федерацији које требају да припадну Немачкој, Великој Британији, Француској… САД су за себе такође обезбедили повелик комад. Све ово је чак забележено на специјалним мапама. На жалост, садашња руска власт није способна да адекватно и ефикасно реагује на ове изазове. Руска „државна стратегија“ не постоји и неће ускоро ни бити успостављена. Поред тога, у Русији сада не постоје политичари таквог ранга какве смо имали у време Совјетског Савеза. Једино што би у датој ситуацији могло да нас спасе је смена националне елите. То је предаја власти људима који су праве патриоте и прави професионалци. При томе бих желео да истакнем да се Русија сада заиста налази надомак распада. И за нашу земљу је веома опасан „наранџасти“ сценарио, који се јесенас одиграо у Украјини. Револуција у нашој држави може процесе распада Русије претворити у неповратне и олакшати Американцима и њиховим савезницима реализацију својих планова. Ову револуционарну варијанту развоја догађаја сада усавршавају наши ултралиберали – разни Чубајси, Касјанови, Немцови и њима слични, који желе да сруше Путина и да избију на чело током наступајуће експлозије незадовољства у земљи. Ако им преврат успе, то за собом вуче фактички распад државности, дистанцирање и отцепљивање већине региона и субјеката Федерације од Москве.
Желим да кажем још нешто. У целој овој ситуацији битан фактор може постати руска армија. Многи активни и бивши официри пажљиво анализирају процесе који се дешавају у земљи, виде безвољност и пасивност државних руководилаца, па и њихово отворено саучесништво у политици Запада. Као последицу овога, официри су основали „Војно-државни савез Русије“, у којем се налазе генерали Леонид Ивашов, бивши начелних Министарства одбране, којег је пензионисао Јељцин, Игор Родионов, и други људи. Они имају свој план за спас Русије и није искључено да ће се ускоро појавити као нова реална снага у политичком животу Русије.
Што се тиче садашњег председника Русије – то је сложено питање. Само бих рекао да се у неким политичким круговима у Русији говори о томе да би Путин могао, не сачекавши нове председничке изборе, извшити ванредну и добровољну предају власти. Желео бих да ово детаљније објасним. Постоји информација, по којој је председник уцењен од стране САД, да они имају чиме да га компромитују и да у случају да он не буде послушан, можемо присуствовати „новом Xагу“. Осим тога, Путин је свестан ситуације и плаши се неминовног распада Русије који се приближава. Природно је да он не жели да његово име буде у историји записано црним словима, као име човека током чије владавине је престала да постоји руска држава. Поред тога, Путин више нема поверења у своје најближе окружење, по његовим речима они му саветују једно, а у пракси се дешава нешто сасвим супротно! У Русији су људи све чешће почели да говоре да се власт Путина не простире даље од његовог кабинета… Њега отворено лажу и у његово име управљају државом да би задовољили своје интересе. У таквој ситуацији нови избори за председника 2008. године били би лепа шанса за ове људе, за непријатеље Русије, да дођу на власт. Победиће онај чији џак са новцем буде дубљи, онај који има најбогатије финансијере, који може да изведе најмоћнију предизборну кампању у ситуацији када је народ дезоријентисан…
Али ванредна предаја власти представницима истинске националне елите могла би да спасе ситуацију. Ту ће веома много зависити од самог Путина.

„Коментар“: Колико је режим Владимира Путина успео да стабилизује руску економију и колико је она конкурентна на међународном тржишту? Да ли руски грађани осећају економски напредак или је стандард приближно исти као током деведесетих, у доба Јељцинове власти?

С. Стефанов: На жалост и за време владавине Владимира Путина руска економија наставља да животари. И у овој области можемо да лоцирамо главне штеточине – министра за економски развој и трговину Германа Грефа и министра финансија Алексеја Кудрина. Ови људи чине све што је у њиховој моћи да нашкоде домаћим произвођачима. Навешћу само један, најновији пример. Након много времена руско сточарство и живинарство је стало на ноге, бележи се значајан раст производње и потражње за руском свињетином, говедином и пилетином… И у тој ситуацији Греф и Кудрин одлучују да значајно повисе (!!) квоте на увоз америчког меса у Русију. Другим речима, Русима ће сада још интензивније уваљивати разне „Бушове батаке“ (пилећи батаци из САД чији је увоз у Русију једно време био забрањен због веома ниског квалитета, прим.прев.), а руски произвођачи ће као последицу овога трпети огромне губитке. Многе кланице и фабрике меса у нашој земљи престаће да постоје… Руски произвођачи меса су покушали да се побуне због ове одлуке, али власти на њих не обраћају пажњу, као да ови и не постоје! Ово је само један пример отвореног штеточинства. Оваквих примера има безброј.
У руској провинцији цветају алкохолизам и наркоманија. У овој области се Путинов режим не разликује знатно од Јељциновог. Деведесетих година, за време владавине Јељцина, била је извршена пљачкашка приватизација „по Чубајсовом моделу“, „шок терапија“ (назив економске реформе Јегора Гајдара), затим је дошло до девалвације 1998. године… Као резултат свега овога, људи су се у кратком периоду од нормалних претворили у сиромахе, остали су без посла и без целокупне уштеђевине… Доласком Путина нестало је таквих крупних потреса, животни стандард се стабилизовао, али ништа више од тога. Фигуративно говорећи, за време Јељцина Русија је непрестано падала у провалију, а за време Путина у провалији је напипала дно и престала да се сурвава, али не покушава да из пропасти изађе, или макар да крене према светлости…
Нација наставља да изумире, ми и даље губимо милион људи годишње. Овај податак је довољно карактеристичан и сам по себи довољно описује стање у коме се налази држава.

„Коментар“: Судећи по сателитским програмима руске државне телевизије, као и многобројних приватних телевизија, чини се да је утицај америчког поткултурног смећа и даље веома јак. Како коментаришете феномен преплављености руских телевизијских канала најгорим холивудским кичем? Из историје је познато да је предуслов успешног освајања неке државе идеолошко и културно индоктринирање народа који се жели окупирати. Да ли је руска омладина у стању да задржи критички став према ткз. западним вредностима или су један интернационалистички концепт заменили другим?

С. Стефанов: У потпуности се слажем са вама. Крајем 80-их и почетком 90-их телевизија се претворила у главног пропагатора западних вредности и западне идеологије у нашој земљи, у својеврсну „пету колону“ у Русији. На свим руским ТВ програмима приказују се холивудски филмови, мексичке сапунице и руске криминалне серије – о руским тајкунима, мафијашима и корупционашима – политичарима. У ударним терминима приказују се бесконачно дуге домаће серије које такође пропагирају америчке вредности. Серија „Бригада“ је најбољи пример. Овакви филмови су профитабилни, повећавају рејтинг станица, народ их гледа… Мислим да је ово ипак привремена појава. Проблем се састоји у томе, што је руски народ сада умногоме дезоријентисан, морално и идејно опустошен. Узрок је у великој мери нестанак претходне, совјетске идеологије. Раније су наши људи веровали у комунизам и у социјалистичке идеје, у „светлу будућност“. Не говорим о исправности тих идеја, суштина је у томе да су људи тада имали конкретан узвишени циљ, ка коме су стремили и према којем су усклађивали свој живот. Имали су осећај предодређености: у борби са царством светског капитализма, СССР се сматрао отелотворењем праведности на Земљи, као светионик у који су уперене очи свих угњетених народа на свету. Вера у призвање бољшевика била је својеврсна религија. А онда смо се одрекли свега тога, попљували смо дела својих очева, њихове животне принципе… А у замену нисмо добили никакву конструктивну идеологију и животну концепцију. У духовни вакуум који је настао устремили су се безбројни западни проповедници бољег живота, секташи. Преплавило нас је ђубре западне масовне културе…
Мислим да би половина свих наших економских и других проблема нестала оног тренутка када би се Русија вратила својим изворима, када би се присетила сопствених традиција. Русија је православна земља. Можда ће се то ускоро и десити – па има и позитивних момената у нашем животу. На пример, у православне храмове долази све више омладине. У великим градовима су цркве на недељним и празничним литургијама најчешће препуне људи, од којих је велики део младих.
Што се тиче телевизије, сигуран сам да ће се променом власти променити и политика водећих медија у Русији. Доћи ће нови, бољи људи. Кад смо код тога, у јулу ове године почео је са радом православни ТВ канал „Спасење“, којим ће управљати Московска патријаршија. За сада ће се овај канал емитовати само преко сателита, али и то је велики корак напред. А у фебруару ове године појавио се војно-патриотски канал „Звезда“, који се такође може гледати преко сателита. Надам се да ће њихов програм ускоро бити доступан ширем аудиторијуму.

„Коментар“: Какво је Ваше мишљење о руско-српским односима током деведесетих као и након петооктобарског преврата? Чини се да већ деценијама Руси и Срби не сарађују у довољној мери на политичком, економском и културном плану.

С. Стефанов: Руско-српски односи нису тако тесни и присни као што бисмо желели. Штета, с обзиром на то да наши народи имају много заједничког – веру, језик, културу…
Деведесетих година, за време Јељцина и министра иностраних послова Козирјева, главни савезници Русије били су „друг Xелмут“ и Вашингтон. Овим нашим „покровитељима“ није одговарало учвршћивање веза између два братска народа – руског и српског. А након изручења Милошевића и доласка на власт Ђинђића и Коштунице, Србија се у потпуности окренула ка Западу и све своје одлуке доносила у складу са препорукама САД и водећих држава ЕУ.
Данас је главни циљ Београда што скорија интеграција Србије и Црне Горе у европске и евроатланске структуре и ја не бих могао да прогнозирам каква будућност очекује руско-српске односе. Чини ми се да ће прозападна елита у Србији дуго остати на власти – на то указује и добровољна предаја Војислава Шешеља хашком трибуналу. Русија је, с друге стране, тренутно превише слаба да би самостално претендовала на то да поврати утицај који је некада имала на Балкану.

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор