Informacioni centar "Komentar"

Belorusi su po brojnosti treći slovenski narod Rusije. Beloruske zemlje su u sastav Ruske imperije ušle krajem XVIII v. Pojedini naučnici naziv „Bela Rus” povezuju sa svetlom bojom kose i belom odećom stanovništva zemlje. Po drugoj teoriji, „Bela Rusija” je prvobitno označavala „slobodnu Rusiju, nezavisnu od Tatara”. Car Nikolaj I je 1840. g. zabranio zvaničnu upotrebu naziva „Bela Rus”, „Bela Rusija”, „Belorusi”: oni su postali stanovništvo „Severozapadne pokrajine”.
Belorusi su relativno kasno sebe spoznali kao poseban narod. Beloruski intelektualci su tek sredinom XIX veka izneli misao o Belorusima kao posebnom narodu. Međutim, nacionalna samosvest se u širokim slojevima stanovništva razvijala polagano i konačno se uobličila tek posle stvaranja Beloruske SSR 1919. g. (od 1991. g. Republika Belorusija).
Osnovna tradicionalna zanimanja Belorusa su poljoprivreda, uglavnom zemljoradnja i stočarstvo mesno-mlečnog usmerenja. Žitarice su sejali smenjujući različite kulture – heljdu, ovas, pšenicu, jaru raž. Od tehničkih kultura uzgajani su lan i konoplja za izradu domaćeg, slikarskog i fabričkog platna, konopca, biljnog ulja. Široko je bilo razvijeno vrtarstvo. Preovlađivao je jednopoljni sistem. Zemlja je obrađivana delimično oruđima sopstvene izrade, delimično kupovnim (gvozdenim plugovima); sačuvana je tradicija drljanja oranica drvenim drljačama, mlaćenja žitarica cepovima. U godinama pre revolucije započeto je udruživanje radi kupovine vršalica i drugih poljoprivrednih mašina, i mlevenja žita u vodenicama. Žetva žitarica i tehničkih kultura vršena je ručno. Od domaćih životinja držane su krave, konji, svinje, ovce, razna živina. Privreda je dugo vremena bila polunaturalna: u porodici su izrađivana mnoga oruđa za rad, drvene potrepštine, lanene i vunene tkanine domaće izrade, odeća i donje rublje. Priličan prihod donosili su šumsko (kasnije livadsko) pčelarstvo, lov i ribolov. Zveri su lovljene zbog mesa i dragocenog krzna; krzna su prodavana. Rečne i jezerske ribe lovljene su vršama, na svetlo i t.sl. Bili su razvijeni tesarski, stolarski i kovački zanat, seča drva za građu i ogrev.
Među seoskim naseljima najviše je bilo gomilastih sela, a potom ušorenih; bili su rašireni i salaši. Imanje beloruskog seljaka obuhvatalo je stambene i pomoćne zgrade u dvorištu, povrtnjak i gumno. Dvorišta su se po osobenostima tradicionalne gradnje delila na tri osnovne vrste: dvorišta „na venac” (sa zgradama sa sve četiri strane, tj. u obliku slova P, a na jednoj strani kapija od brvana); „dužna” s vezom u jedan red – smeštanje dvorišnih zgrada u jedan niz; takođe dužna, ali s vezom u dva reda – smeštanjem zgrada u dva reda s otvorenim prostorom među njima. Kuća za stanovanje je brvnara sa krovom na dve vode (od slame, letava, šindre), najčešće čeonim delom izlazi na ulicu. Kuće imaju 1 ili 2 prostorije (kuća – trem; kuća – trem – kuća). Osnov unutrašnjeg rasporeda činila je „ruska” peć (zidana), smeštena u uglu kod vrata, prema kojima je okrenuta „čalom” – otvorom. Oko peći se duž slepog zida nalazio „pod” – nizak daščani pod na kome su obavljani svakojaki domaći poslovi, dok se noću spavalo. Spavalo se i na daščanim ležajevima postavljenim nad „podom” i na nepokretnim klupama smeštenim duž zidova koje su obrazovale „kutni” ili „krasni” ugao s ikonama. „Krasni” ugao se nalazio dijagonalno od peći.
Tradicionalna odeća. Osnov ženske nošnje činila je dugačka košulja s umecima, zatim su išli ponjeva (vrsta suknje) sašivena od raznobojnih pruga tkanine domaće izrade, letnje suknje od kockasto tkanog platna. Obaveznu dopunu činili su kecelja, prsluk, raznobojno izatkan pojas. Košulja je ukrašavana bogatim vezom. Osnov muške nošnje činila je spreda prosečena duga košulja do kolena (nošena preko pantalona, opasana pojasom spletenim od raznobojne vune) i pantalone uzane u gornjem delu. Muškarci su leti nosili pustenu kapu (megerku) ili slamnati šešir (brilj), a zimi šubaru. Žene su na glavi nosile razne marame, šalove, namitku (vrsta ručnika) koje su na različite načine vezivale, „čapce” (vrstu kapica za udate žene). Zimi su muškarci i žene nosili suknene „svitke”, kratke bunde i dr. Obuća – likovi opanci (od lipe ili leske), kožne „postole” sopstvene izrade, valjenke (pustene čizme).
U svakodnevnom životu Belorusa u Rusiji malo je toga ostalo od njihove tradicionalne kulture. Najbolje se sačuvala tradicija nacionalne kuhinje. Belorusi vole jela od testa: palačinke, uštipke, kolače, spremaju različite kaše, uključujući onu heljdinu zapečenu sa sirom, kuleš (retka kaša od prekrupe sa slaninom), kiselj (voćni sirup ukuvan sa krompirovim brašnom) od ovsa i graška. Premda, štono Belorusi kažu, „usjamu galava – hleb” (hleb je svemu glava), široko je u upotrebi „drugi hleb” – krompir. U tradicionalnoj kuhinji ima skoro 200 jela od njega! Pojedina jela ne treba jesti sa hlebom, već sa hladnim krompirom. Vrlo su rašireni krompirovi uštipci („draniki”), musaka od krompira sa slaninom („dračonka”), drobljeni krompir sa slaninom ili mlekom i jajima („tavkanica”, ”buljbjanaja jaječnja”). Omiljeno meso Belorusa je svinjetina. Jednu od osobenosti beloruske kuhinje predstavljaju „beljonije”, tj. mlekom začinjena jela, najčešće supe. Najraširenije čorbe su od bele repe, tikve, mrkve.
Od beloruskog folklora u svakodnevnom životu se najčešće mogu čuti „voločebnije” pesme koje se pevaju na Uskrs. Poznate su sledeće beloruske narodne igre: „gusari”, ”mjacelica” (mećava), ”križačok” i druge, praćene ”pripevkama”. U narodnoj umetnosti najbolje su se sačuvale tradicije izrade šaranih tkanica i vezova na pokrivačima, zidnim ćilimčićima, stolnjacima, ubrusima. Šare su većinom geometrijske ili biljne.
Belorusi su u Rusiji odvajkada živeli pored Rusa u Smolenskoj, Pskovskoj oblasti, kao i u Središnjoj Rusiji, Povolžju i Sibiru, kamo su se preselili posle rusko-poljskog rata u XVII v. i kasnijih nasilnih podela Poljske. Mnogi seljaci i zanatlije su odlazili u Rusiju i dobrovoljno – zbog oskudnosti beloruske zemlje. Velike zajednice Belorusa nastajale su u Moskvi i kasnije u Peterburgu.
U Rusiji prema stanju iz 90-ih godina XX veka živi oko 1,2 miliona Belorusa. Većina njih se porusila, pogotovo građani. Tek nešto više od trećine njih je 1989. g. izjavilo da im je beloruski jezik maternji. Prema podacima delimičnog istraživanja izvršenog u Peterburgu 1992. g. polovina anketiranih Belorusa je izjavila da pripadaju ruskoj kulturi, četvrtina – mešovitoj rusko-beloruskoj i svega oko 10% – beloruskoj. Belorusi iz Rusije imaju mnogo mešovitih porodica – sa Rusima, Ukrajincima, Karelcima.

srpska.ru

Srodni članci:

• Da l’ smo Srbi il’ smo „buve“?
• Kuda će Poljsku povesti nova elita
• Balkan će zauvek ostati „barutana Evrope“