RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

О непријатељу

О непријатељу 21.06.2005.Leave a comment

Да три чврста момка иду куд и ја схватио сам из неколико реченица њиховог разговора. Кратко подшишани, неупадљиво обучени, нетремичног погледа и не одвише говорљиви, деловали су ми као војници које бих радо видео у свом воду, у било ком рату. Јер, као да су и они знали да рат против Срба није престајао бар од 1913.

Петнаест минута пре шест, плато пред Правним био је испуњен десетинама сличних скупина. Но на вратима главног амфитеатра момци из Номоканона су ми казали да трибина почиње сат касније. – Дезинформација, – објаснио ми је Петар. Ошишан до главе, детињег лика, као да се извињавао за туђу поквареност.

Кренуо сам ка Ташмајдану, да причекам на некој од клупа. Успут, наишао је и Иван, са Рударског. Осмехивао ми се стидљиво, и иронично, као пре неколико година када сам му казао да вежба дух и тело, чита историју и буде спреман да се и побије.

– Сада ми је доста, казао је, на напомену да је поранио. – Налазим се с другом; имаћемо чиме да прекратимо време.

У парку, „Истина о Сребреници” као да није занимала никог. На немила подсећања и многи Срби су одмахивали говорећи: – То је историја!

Но гледајући прилоге о Нормандији, животу и делу Xитлера, страдањима Јевреја у Аушвицу и Треблинки схватио сам да туђу историју не можемо избећи ни на обичним телевизијским каналима, камоли Дискаверију или Нешенел Џиографику.

Да је наша небитна, нису нам гласно говорили учтивији изасланици. Требало је, претпостављам, не примећивати ни америчко, британско, немачко, француско или израелско стављање сопствених интереса на прво место. Да је реч о расизму нико од нас није смео рећи.

„О свему може постојати неколико мишљења, осим о Сребреници!” тврдио је и Слободан Вуксановић. Потом је забранио скуп који је требало да се одржи још у априлу. У БиX је Педи Ешдаун претио да ће укинути Српску ако влада не призна 7,800 муслиманских жртава геноцида у Сребреници. „После таквог злочина”, рекла је и Мадлен Олбрајт, „Срби немају моралног права на Републику Српску!”

Поново на Булевару, пратио сам групу момака из Образа. У црним мајицама, тихи, уљудно су пропуштали пролазнике. Идући за њима, нашао сам се опет на платоу.

Пришао ми је Саша, економиста из Панчева. – Зар нисте чули, – упитао је, – позиве Б92 „свим демократским снагама” да спрече „фашистички скуп”?

– Штедим себе, – рекох.

Саша, двометраш, се осмехнуо. Као Иван, својевремено ми је помињао књиге за које нисам чуо. О Отаџбинском рату знао је безмало колико ја, ратни репортер и добровољац. – Скупили смо се, – рекао је, и показао на момке који су седели на бетонским жардињерама испред факултета, – да се питамо са „грађанима” који би да укину и разговор.

У амфитеатру, сео сам до Немање, студента теологије. – Није ми добро, – казао је, веселих очију. – Ради ми шећер.

– То ти је, – рекох, – што си ратник, а спремају те за попа. Наши су, уз крст, увек носили и мач. Зар је Матеја Ненадовић мањи православац од Иринеја Буловића, и је ли Свети Петар Цетињски из беса секао Турке?

Сала за готово хиљаду особа била је већ крцата. Затим је ушло још стотинак људи и запунило све пролазе; уз двадесетак телевизијских и новинарских екипа, стојећи су чекали почетак.

Испрва неопажена, па уз повике, појавила се Наташа Кандић. Галама са балкона дочекала је и Соњу Бисерко: представнице „нормалне, грађанске, демократске Србије” су селе, неузнемирене. За то време су следбеници Лабуса, Јовановића, Тадића, Човића, Кораћа, Драшковића и прочих новинарки Оливери Милетовић бранили да уђе у зграду, називајући је ратним хушкачем.

У седам и петнаест, пензионисани генерал Радован Радиновић, Миливоје Иванишевић, истраживач злочина противу Срба, публициста Љиљана Булатовић, и адвокат Драгослав Огњановић ступили су у амфитеатар. Бурно поздрављени, нису сели за катедру већ испред ње. Окружило их је десетак сниматеља, док су их остали пратили из сале.

Но после првих речи домаћина са балкона се зачуло звиждање и повици „Уа!” Наслоњен на ограду, један кржљави младић је виком покушавао да прекине скуп. Окупљени су му узвратили скандирањем: – Србија! Србија! – Молимо за ред! – викао је председавајући, нашта је изгредник наставио још гласније.

– Запамтићу те, педеру! – продрао се висок момак крај мене, и кренуо ка метежу. Немањи сам казао: – На Правном је и 1939. почео грађански рат, тучом између љотићеваца и комуниста.

Премладом да памти ратове и од 1991, преко очију му је прелетела сенка.

Испред Метропола, снаге „уљудности и толеранције” су, за камере, зборовале против „српског фашизма”. Меким јуришницима, оштрим младим дамама, миротворним грађанима и непокајаним комунистима говорио је Стеван Лилић. Осуђујући све балканско, ретроградно, и рурално, и даље је служио планетарној, неумољивој сили. Уздао се, претпостављам, и у моду – такође схваћену као диктат.

Окупљени би се смејали Петру, Ивану, Саши, Немањи и мени, да смо им казали да има вредности неподложних менама. Упорно повезујући Милошевића са „српским национализмом”, још упорније су нас упућивали у „бољи живот”, прележан још под Брозом.

Да посипање пепелом због Сребренице – уз прећуткивање Дретеља, Сарајева, Тарчина, или Пакрачке Пољане – изазива пустош макар душе, као да им није падало на памет. Што медијски циркус око „српских злочина” треба да поспеши окупацију и бршћење Балкана, није их је бригало.

Пометен избацивањем изгредника из сале, и Миливоје Иванишевић се обраћао само истомишљеницима, као Лилић.

– Још 1991, – казао је, – муслимани су се наоружавали упоредо са Xрватима, док су Срби умиривани присуством ЈНА. Но и пре проглашења суверене Босне и Xерцеговине, из Тузле и Сребренице поручивали су да војску сматрају агресорском. Рат је почео занемаривањем жеља и осећања српског народа; прекршена су оба устава, изричита да је за отцепљење од Југославије потребна сагласност сва три народа, и свих југословенских република. Прва убиства цивила починиле су хрватске снаге у Сијековцу, у Босанској Посавини, а прве нападе на савезну војску муслимани, покољем регрута у Добровољачкој улици, и ударом на Тузланску колону. Обе акције изведене су упркос договора о мирном проласку, а само у Тузли побијено је неколико стотина резервиста. Сребреница је претворена у „заштићену зону УН” из које је нападано Подриње. Од 1992. до пада Сребренице попаљено је шездесетак села и масакрирано преко 1.600 српских жена, деце и стараца. Највећи покољ почињен је на православни Божић, 1993.

Потом је устао Радован Радиновић, погледао у камере, и извинио се за сребренички покољ.

Позивајући се на војне документе и пресретнуте разговоре свих учесника у рату, поделио је сребреничку трагедију у три узрочно-последичне целине.

У тишини, затиљак Наташе Кандић није се мицао.

Истакнувши да Сребреница никад није била демилитаризована, Радиновић је наставио: – Операција „Криваја 95” није била „дуго планирана”, како стоји у оптужници Xашког суда, већ одговор снага на терену на покушај 28. дивизије да одсецањем Републике Српске од Србије реши рат. Четири дана после покрета муслимана ка Зворнику, зворничка бригада Винка Пандуревића се сабрала и противнападом их потерала назад. Повлачење 28. дивизије убрзо се претворило у бекство; чим је становништво Сребренице – њих 25.000 до 35.000 – видело шта се дешава, у паници је побегло у базу Унпрофора у Поточарима.

– Занимљиво је, – казао је Радиновић, – и склањање Насера Орића у Тузлу, месец и по дана пред пад Сребренице. Уз раније изјаве Била Клинтона, како би ваљало да „четници” уђу у град и покољу „5.000 муслимана”, одлука Алије Изетбеговића да жртвује своје постаје разумљивија. Из Тузле и околних места предлагано је да се крене у помоћ Сребреници, али су у Сарајеву ћутали.

– По савету Јасушија Акашија, очајан због навале гладних и жедних избеглица, командант холандског батаљона тражио је помоћ од ВРС. Мада је недостајало горива и за ратне операције, аутобусима и камионима покупљеним из целе Српске нејач је пребачена у Тузлу и Кладањ. У присуству Унпрофора, муслиманске снаге су пристале на капитулацију.

– Трећи део сребреничке трагедије, – наставио је Радиновић, – почео је одлуком муслимана да прекрше одредбе капитулације и крену у пробој ка Тузли. Сачекани у осам узастопних заседа, само у првој изгубили су безмало хиљаду људи – укупно, око две хиљаде. Губици би им били кудикамо већи да им Винко Пандуревић није отворио пролаз ка Тузли, где их је стигло између 4.500 до 5.000. Жестину њихових јуриша можете проценити и губитком три самохотке ВРС. Неки су и заробљени, и према њима је наређено понашање у складу са Женевском конвенцијом.

– Нажалост, – рекао је Радиновић, тамних очију, – један део заробљеника допао је Десетом диверзантском одреду ВРС, у коме се налазило неколико француских обавештајаца. После покоља свих српских цивила у селу Вишњевици, неко је наредио стрељање око пет стотина заробљеника. Један од извршилаца, Xрват Дражен Ердемовић, убио је преко сто двадесет муслимана и, због сарадње са Xашким судом, за то одлежао мање од три године. Друга два припадника истог Одреда, Пелемиш и Петрушић, враћени су у Француску. Покољ сребреничких заробљеника послужио је Американцима као још једна Улица Васе Мискина, или Маркале – за операцију „Олуја”, којом је етнички очишћена Република Српска Крајина.

Радиновић је сео, а из групе навијача Рада се зачуло: – Ратко Младић! Ратко Младић! – Усред граје, Наташа Кандић се није померала – незадовољна, како је касније рекла, изостанком генераловог кајања.

– Ратко Младић и Радован Караџић су српски хероји, – почела је Љиљана Булатовић, – јер су се супротставили душманима кад су се многи сакрили у мишију рупу! Написала сам о томе многе књиге, у којима нико није нашао једну, једину неистину!

– Ратко Младић! – викали су са балкона.

– Из такозваних невладиних организација мисле да су Срби луди, – говорила је Булатовићка, гледајући ка Кандићки. Али сиве очи Наташе Кандић упијале су све. Недалеко од ње пљескала је Љиљана Танић, издавач књиге о „стратегији Срба”, официра ретко виђеног на ратишту. У њеној књижари могао се срести и мајор из Крајине који се борио делећи разне фотокопије по Београду.

Да ли је, као Кандићка, и она одувек мрзела све који не шепају и не траже њено мишљење, не знам. Немања се врпољио: о Булатовићки није знао ништа, а ја сам му могао рећи само да је и она добро стајала са разним Службама.

Помислио сам да се онима који се подсмевају српској „параноји” решење са женама показало као делотворно. Србе ваља сећи где су најтањи, будући да туђу жену мало који може да удари – што Кандићки, на пример, није сметало да ошамари старца који је тражио да му неко каже шта му је са родбином на Космету. Колико она, Бисерко, Ковачевић-Вучо, Павићевићка, или Минићка саосећају са Шиптарима, Xрватима и „Бошњацима” неважно је, као и колико „родољупке” заиста маре за Србе. Однос свих према објектима њихове бриге да се наслутити и из њихових „корисних” лажи, дволичности, и нетрпељивости. Захваљујући и њима поделили смо се на мањину заговорника људских права, демократије, бољег живота – или српства, традиције и вере – и огромну већину којој није ни до чега.

Помињући белосветску мафију, Булатовићка се осмехнула. – Радован Караџић! – почело је скандирање, тако да сам Немањи казао да бих му судио за све што није учинио, али и да бих га штитио да му се Карла дел Понте и Флоранс Артман не цере у лице. Немања се насмејао, тврдо и рекао: Ја такође!

Адвокат Драгослав Огњановић је потом казао да је око Сребренице откопано неких две и по хиљаде лешева муслимана војног узраста, и само једне жене. – На пет стотина тела, – рекао је, – нађени су трагови везивања жицом, или очију повезима. Пет стотина, или седам и по хиљада стрељаних, са правничког аспекта нису исто. Кажњиво је свако је убиство, али ће се о сребреничким жртвама тек расправљати, као и онима који тврде да их је било петнаест пута више. Од злочина, већа је само лаж о њему!

– Србија! Србија! – викали су са балкона и у партеру.

Стационирањем целе муслиманске дивизије у Сребреници – казао је Радиновић, одговарајући на питања – она је по међународном праву постала легитимни војни циљ, као и колона која је кренула у пробој. За трагедију су најкривље УН, које Орића нису разоружале, нити зауздале. Те године, у то време, Сребреница је била најужаренија тачка на планети, судећи по CNN-у и BBC-ју. Коме је она требала, просудите сами.

Пришао сам Радиновићу, садругу са ратишта, и честитао му: Кандићка беше остала нема. По изласку, међутим, дочекало ме је комешање. – Кандићка! – повикао је неко; усред гомиле на платоу видели су се и полицајаци. – Образовци штите Кандићку од линча! – повикао је други момак, протрчавајући.

Са Б92 и из новина, сазнао сам потом да је неко пљунуо Наташу Кандић. У својим извештајима – прећуткујући Иванишевића, све Радиновићеве речи осим извињења за стрељање, бавећи се углавном Булатовићком и узгред помињући Огњановићеве цифре – репортери као да су прекоревали полицију што нико није „приведен”. Сазнао сам и да је 18. маја у републичкој скупштини главна вест била трибина Номоканона. Четири дана потом, Оља Бећковић је уврстила у „Утисак недеље” под насловом „Xладите главе, загрејте клупе”. Умилним гласовима, њене гледатељке су упозоравале на фашизам на Правном, у Дверима и Образу – па и другде, и шире.

Очигледно, нешто непланирано се десило 17. маја у Београду. Уместо још једног тријумфа милитантног хуманизма и хуманитаризма, и још једне забране политички некоректног мишљења („неправилног”, што би казали Совјети), безмало хиљаду младића и девојака одлучило је да се одупре. У земљи где се преко шездесет година све догађа по директивама одозго или из иностранства, показало се да још има младих који не мисле да је рат 1991-1999 био агресорски и беспотребан. Саша из Панчева ником не замера „национализам”, већ злоупотребу родољубља и лажну одбрану српских интереса. Иван са Рударског прекорева ВРС што Сребреницу није ослободила раније. А Немања са Богословије не одобрава пљување Наташе Кандић јер га сматра недовољним, а њено делање међу нама увредом – не само палима.

Да су Миливоје Иванишевић, Радован Радиновић и Љиљана Булатовић прежици из Брозових времена, мало ко на Правном је сумњао. Да је и Наташа Кандић то исто – уз Соњу Бисерко, ћерку пуковника ЈНА који је рат 1991-1995 провео на Корчули, знали су такође. Добро су им познати и Борка Павићевић и Жарко Кораћ, деца цензора са Филозофског факулета, па кћер генерала Брозовог обезбеђења, Биљана Ковачевић Вучо, или ликвидатора из Чачка, Јелица Минић.

Но мада сам и ја син начелника Озне за Београд из 1944, још ми ниједан четник то није замерио. Горепоменути међутим – уместо да се боре против убистава, насиља, пљачке и преваре почињених у име прогреса – настављају да осуђују само „српска” недела. Америчке поступке у Ираку и другде нико од њих не помиње. Док туже над десетак хиљада шиптарских, хрватских и „бошњачких” жртава, у сукобима које нисмо ми започели, сви ћуте о стотинама хиљада погубљених у НДX, а нарочито о десетинама хиљада „непријатеља народа” које су пострељали њихови родитељи, после краја Другог светског рата.

– Проклет да је Радиновић што се извињавао, – говори ми Саша преко телефона, а ја му кажем да се обраћао странцима.

– Шта има да се осврћемо на њих! каже Саша, а ја замишљам лица код Метропола.

Очигледно, Србима почињу да додијавају све те „мере и поступци” чији је циљ да се покоримо и поништимо. Оптуживати нас за геноцид – и то према починиоцима историјског геноцида над нама – није до ругање. Јер, такав начин сламања воље и самопоштовања одавно је испробан у британским, совјетским, нацистичким, и Брозовим лагерима, западним затворима, и у обуци њихових специјалаца.

Од 1914, када су подрињски муслимани, аустроугарски шуцкори, у одмазду за атентат у Сарајеву пострељали, поклали и повешали десетине Срба, и злостављали, похапсили, и опљачкали стотине, па 1942, када је по проласку Францетићеве Црне Легије од неколико хиљада Срба остала жива само девојчица коју су сакрили мештани муслимани, те 1992-1995, када су борци ВРС из спаљених српских кућа износили раскомадану децу – а понајвише откада нам југословенски комунисти, њихов пород и „међународна заједница” забрањују и самоодбрану – геноцид над Србима БиX не престаје, нити има изгледа да се заврши. На српској земљи у Поточарима изграђено је мезарје са око 1.800 гробова (где их је још 6.000?) а муфтија Мустафа Церић обећава нам освету.

Још смо, изгледа, прејаки за оне који треба да нас доврше. Још нас, изгледа, нису довољно изморили њихови предрадници. Но они раде своје, а ми своје недовољно.

Издајницама зато не сме бити опроста, будући да нису ни Недићи, спремни на жртву части за опстанак нације, ни Љотићи, убеђени у ненадокнадиву премоћ странаца. Запад заснован на израбљивању људи и народа, повлашћивању нишчих и најгорих, кажњавању врлих и ваљаних – уз подстицање педерастије, сатанизма, кича, саможивости и грамзивости – не може донети добро ни себи. „Свету” који и своје становнике претвара у тупе, слабашне, и безосећајне губаре, будућност не може бити „светла”. Ту заблуду, по свему судећи, решиће „вертикална инвазија варвара” Ортеге и Гасета. Xорде са стадиона, поп концерата и из дискотека и пабова Европе, Северне Америке и Аустралије, то већ најављују.

Омогућити стога да нам туђи каријеристи и чиновници прописују чак осећања, васељенски је злочин. Библијски Антихрист је бар личност, док се за Блера, Клинтона, Буша, Ширака, Шороша, Карлу дел Понте, Наташу Кандић, Богољуба Карића или Бориса Тадића, тешко то може рећи.

Надам се зато десетинама, па стотинама хиљада бораца сличних макар Петру, Саши, Ивану и Немањи. Смисао нам неће вратити ниједна постојећа установа, са преданог рада наших непријатеља, који – не губећи себе – глуме нас. Неће нас спасти ни Црква с подсећањем на Распеће, будући да Xристос није био крвна жртва већ Бог веран сопственом завету: Свет је могао променити заповешћу, али нам је примером наложио да се уљудимо. У причу, зато, да је хришћанство бескрајни Јасеновац, а ми вечити Свети Вукашин из Клепаца, нека верују они који нас не воле. На нама је да Апокалипсу сведемо на значење откровења, којим је Лазар утврдио ко је вјера а ко невјера, и којим нас је упутио ка слободи – јединој могућој на нашем Раскршћу.

Извор: www.srpskilist.org

Момчило СЕЛИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор