RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

Зашто се о цркви клевеће?

Зашто се о цркви клевеће? 31.05.2005.Leave a comment

Већ након два „инсајдерска“ (Беба&Чеда) напада на Српску Православну Цркву као дела „здруженог злочиначког подухвата“ било је очигледно да је тиме само постигнут контраефект, а да су њихови гласноговорници задали себи политичке аутоголове. Међутим, барјактари анационалног либерализма са Б92 показали су да не одустају од својих идеолошки утабаних „стаза и богаза“ већ да желе и могу „даље, више и боље“ како то већ захтева „ново време и нови врли свет“. Овога пута у виду трилогије „Зашто се у цркви шапуће?“ ауторског тандема „Пешчаника“ Цеца&Цеца (Лукић и Вуковић) наши радикални либерали отишли су корак даље у нападима на институцију од (авај) и даље највећег угледа у српском друштву, на СПЦ. Овај покушај медијске деструкције помогла је (како се у одјавној шпици каже) Европска агенција за реконструкцију, чиме је дописан још један политички минус и дат још један аргумент домаћим евроскептицима по питању квалитативних домета „једног европског дома“ и његовом широко прокламованом „богатству разлика“.

Уместо да одговори на питање које је наметнуо сопствени наслов, емисија се није бавила (наводним) ћутањем Цркве већ критиком њеног деловања и активности, и то од стране оних представника кругова „мисионарске интелигенције“ који су и раније имали претензије да се мешају и тумаче односе унутар СПЦ и њене ставове спрам државе. Тако смо уместо ћутања Цркве добили брбљање о Цркви, и то од таквих црквених „експерата и ауторитета“ као што су политичар Драгољуб Мићуновић, антрополог Иван Чоловић, социолози религије Драгољуб Ђорђевић и Милан Вукомановић, публицисти Павле Рак, Мирко Ђорђевић и Десимир Тошић, историчарка Радмила Радић, социјални психолог Јован Бајфорд и историчар Никола Самарџић. Иако већина од њих нису верници СПЦ, осим „двојезичног” (српско – словеначког) публисцисте Павла Рака које је своју верзију „ружичастог хришћанства” већ исповедао на страницама „Републике” и других часописа из „круга Двојке”, Десимира Тошића, Мићуновићевог доглавника из Демократског центра који је „квалификован” самом чињеницом да је син свештеника, те Мирка Ђођевића, који са својим „екуменским православљем” више личи на унијатског портпарола црногорске аутокефалије него „самопрокламованог светосавца”, то учесницима није сметало да се представе „већим католицима од папе”, и поред критике СПЦ дају своја тумачења православља, те њима сходне савете и поуке гледалишту. Ови „духовни експерти” су сходно својим претензијама беседили у пригодном амбијенту полузамрачених библиотека са религиозним „поставкама” у позадини, у уметничким галеријама или испред Кораксових карикатура (?), чиме је само појачан патетични утисак псеудохришћанске (или псеудоинтелектуалне) маске учесника емисије. Све ово је било зачињено пробраним докуметарним ратно-поратним снимцима у најбољој традицији „Инсајдера”, а затим и „подвучено жутим” фрагментима студентске панел дискусије у којем ‘’млађи нараштаји“, извесни припадници групе „Сталкер” и „Београдског центра за људска права” полемишу са припадником „друге Србије”, студентом права Владимиром Ђукановићем, по јуначком и надасве напредном приципу „сви на једног, јер он нам је покриће за све”.

„Summa sumarum” напада на СПЦ

Ова „антицрквена” трилогија (између прве и друге емисије била је двонедељна пауза, пошто је емитовање друге емисије за васкршње празнике вероватно било процењено као ипак превелика провокација за највећи део гледалишта) конципирана је тако да се у првој епизоди СПЦ прикаже као мрачњачка институција у којој доминатни верски фанатици који покушавају да клерикализују друштво, у чему јој здужно помаже садашња влада. У другој епизоди се критикује наводно неславна улога СПЦ у распаду бивше Југославије и грађанском рату. Трећа, завршна епизода заокружила је критичке нападе на Цркву са проекуменских позиција и означила оне црквене великодостојнике и њихове духовне узоре који се опиру прижељкиваној модернизацији и саображавању Цркве „духу времена”.

У целини „Зашто се у цркви ћути?” представља својеврсну „summu sumarum” свих оптужби и досадашњих прозивања СПЦ од стране квази-либералних интелектуалаца и идеологизованог НВО сектора изговорених још од пропасти комунизма до сада. У мору клевета упућених СПЦ лако се могу уочити издвојити три врсте оптужби :

У прву групу спадају оптужбе из деведесетих година, које почивају на оптужбама СПЦ за ратнохушчако и нејеванђеоско понашање. Да би се ово доказало ишло се до цитирања стихова Баје Малог Книнџе и председника требињске општине Боже Вучуревића, преко подсећања на Филаретове обиласке ратишта и Амилохијеве посете црногорским резервистима на дубровачко-херцеговачком ратишту. При томе су коришћени већ безброј пута понављани Араканови цитати како је „патријарх његов врховни командант” (што је овај учинио и као израз поштовања спрам патријарха, али и са лукавом намером да заправо каже како никоме не полаже рачуне за своје ратне активности). Црква се у свом антикомунистичком полету са краја 80-тих сада терети да је допринела успону Милошевића, мада је јасно да је исти само вешто манипулисао верским и националним осећањима не би ли придобио и очувао власт. У Слобиним политичким фразама којима је колоквијално позивао на заједништво и историјске традиције спочитавају се наводни идеолошки утицаји два највећа српска духовника у XX веку, владике Николаја и оца Јустина, наравно без икаквих основа. Исти је много чешће говорио и о шведском стандарду или миротворству, па нико за то није кривио шведске социјал-демократе или пацифистичке идеологе. Противљење пак црквених великодостојника Слобиној „миротворачкој фази” која се манифестовала у виду остављања на цедилу прекодринских сународника, тумачи се као кључни доказ црквене ратоборности и милитаризма, а учествовање представника СПЦ у раду парламента Републике Српске у најтежим могућим околностима по сопствени народ, као крунски доказ клерикалних тежњи и мешања Цркве у државне послове.

Апели за мир и позиви за уздржавање од чињења злочина од стране врха СПЦ за све време рата, а без окретања леђа делу сопственог народа који се борио да као и други има право на самоопредељење, јавно се жигоше као “ лицемерно и нејеванђеоско”. Небрига за свој народ и отворено стављање на страну његових непријатеља за саговорнике у емисији је пак хришћански и морални чин.

У другу групу напада спадају паушалне оптужбе на рачун СПЦ да је племенска, да је хришћанство спустила на ниво националног осећања, те да је затуцана, заостала, да се клања иконама и да је пуна остатака паганизама тј. нехришанских обичаја. Цео овај корпус напада, што је већини нашег гледалишта углавном непознато, преузет је готово дословце из римокатоличке, прецизније језуитске пропаганде која за сличне ствари већ вековима оптужује све православне хришћане, мада неке од оптужби вуку порекло од древних јереси, попут оне монофизитске.

Трећа врста оптужби се односи на црквене намере клерикализације друштва (у коју спада и свугде у свету присутна веронаука у образовном систему) и опирање екуменизму (које је у емисији представљено као „модерни покрет изворног хришћанства”). Најтеже оптужбе на које се указује односе се на везе „црквених идеолога” са разним конзервативним па и фашистичким покретима, некад и сад. Ту је и неизбежни цитат Владике Николаја о Xитлеру из 1935. године (далеко пре него што је исти повео немачки народ пут злочина, у време када је о њему већина европских демократских државника имала далеко боље мишљење од српског светитеља), да би се потом миноризовало владикино четворогодишње заточеништво од стране припадника Вермахта. Све ово је зачињено сликама Коштунице који љуби иконе или је у друштву са српским јерарсима, који по речима учесника емисије распирују непријатељство према другим верским заједницама проглашавајући их сектама над којима треба спровести линч.

Комесар Мићун поново јаше

Врхунац умишљености актера емисије нису све ове већ безброј пута поновљене оптужбе које су стално присутне у круговима из којих они долазе, већ њихова дрскост да они, претежно атеисти и нецрквени људи, јавно одређују критеријуме „хришћанског” и уче православљу владике Српске Православне Цркве.

То што један марксистички философ и бивши скојевац Мићуновић не познаје довољно канонско право да би се мешао у питања аутокефалности тзв. Македонске православне цркве и власништва над пограничним манастирима као што је Прохор Пчињски, није толико страшно. Није страшно ни незнање историчара Николе Самарџића који тврди да није могућ „светосавски национализам” (то је, наводно, савремена црвена умотворина), јер је Свети Сава као средњовековни човек живео пре настанка модерне нације, која се везује за Француску револуцију. Људима укопаним у европоцентризам којима је он једини узор није јасно да нешто овде може да постоји и пре него што је настало на Западу, нити да нешто може да буде другачије него на Западу. О томе да нешто може да постоји и пре него што о томе експицитно пишу сачувани историјски извори, што је типична бољка научног формализма, да и не говоримо.

Када исти изрекну да свештенство на службама користи ијекавицу и небеоградски, архаични говор они не само да показују незнање да су Свето Писмо превели Вук Караџић и Ђура Даничић на ијекавици, већ показују и локални култур-расизам према другом дијалекту сопственог језика. Мада знамо да дотични на службе не би примирисали ни да се тамо користи београдски шатровачки сленг. Када се офрље бацају појмовима као што је проскинеза јасно је да се труде да испадну „упућени”, а када шире дезинформације (кроз уопштавање неких ружних појединачних примера) да Руска Православна Црква, наводно, без пореза препродаје алкохол и цигарете, онда се иза те „информисаности” крије дестилована злонамерност.

Међутим, када се црквеним људима пребацује да нису отишли да се поклоне у Сребреници, те да се нису као Биљана Плавшић „покајали” (а која је заправо признала пред судом мањи део отужби да би била лакше осуђена) узимајући си за право да они другима одређују шта је „хришћанско покајање”, онда је то, па макар и од наших „врлих реформиста”, сувише. Када они почну да тумаче црквене беседе и указују на недостатак помињања у молитвама Васељенског патријарха-екуменисте, и када себе ставе као поборнике „екуменизма” који за разлику од српских православаца знају шта је то саосећање и „хришчанско милосрђе”, па при томе пребаце СПЦ што гради Xрам Светог Саве уместо да помогне реновирање дечије болнице и онкологије, онда је јасно да имамо посла са модерним фарисејима. Осим што на тај начин показују претензију да Цркву и све њене делатне димензије своде само на каритативну делатност (попут многих протестантских секти), таквим својим ставовима намећу нам и питање: зашто се они за обнову ових болница не одрекну бар дела новца својих невладиних организација који добијају од страних „хуманиста”? Ако им Српска Православна Црква не ваља, а тврде да припадају „глобалном хришћанству”, што не иду и не шире своје саосећање и наводно „хришћанско милосрђе” у Судан или Чад? Зашто не замене Круг двојке каритативим деловањем у порушеним четвртима Фалуџе, ако им српске косовске енклаве нису довољно “ fancy”? Што тако „јеванђеоски и пуни милосрђа” клевећу СПЦ?

Шта лежи у позадини ових напада?

Зашто онда овим глобалним пропагандистима патетичног (псеудо)хришћанства смета национално (кога они паушално називају „племенско”) устројство српског православља – тј. светосавље, ма колико покушавали да самог Светог Саву неосновано својатају као некаквог „европејца”? И ако је национални супстрат православља споран, зашто исти имају пуно разумевање за расколничку македонску цркву, па чак и црногорску симулацију цркве, а само за „своју”, српску, то немају? Чак и више од тога, они са радошћу прижељкују могући губитак јурисдиције СПЦ над појединим епархијама, како „светосавац – еуропејац”, Мирко Ђорђевић са осмехом каже: „Целокупна територија од Триглава до Охрида била је недодирљива канонска територија наше цркве. На крају приче и четири за редом изгубљена рата наша црква је изгубила шест епархија и данас је сведена, и биће ускоро сведена на београдски пашалук, јер у Црној Гори да нема Амфилохија… тамо већ постоји црква, а о Македонији да и не говоримо”.

Чињеница да је СПЦ једина организација која делује на свим просторима на којима живе Срби после распада Југославије, и да је на територијама на којима је нестао утицај српске државе (као нпр. на Косову) она одменила државу у бризи за припаднике сопственог народа, многима није по вољи. Докле год СПЦ одржава (уз непромењено, традиционално православље) духовно јединство припадника Срба на територијама које настанују, сви они који су на страху од „великосрпској хегемоније” створили своје националне и „суверене” државе, или остварили преко њих своје глобалне интересе, чини се да „посао још није завршен”. За њих (а и многе друге) погоднија би била СПЦ територијално раздробљена, „екуменизована и однарођена” у којој се исповеда некакво „new age православље” што плута у лимбу „псеудојеванђеоских фраза” кроз које би могле да се прошверцују све модернизацијске новотарије које не само да немају везе са изворном Црквом и њеном заједничарском љубављу, већ су јој и дубоко стране.

Како се у СПЦ полако али неумитно приближава смена генерација међу јерарсима, међу којима, јер и они су живи људи, има и оних који су спремнији да било из убеђења или интереса иду линијом мањег отпора и саображавају се духу времена (који се представља као неминовност која је дорбродошла), овакве емисије су само изрази притиска у екуменском смеру својеврсне „црквене транзиције” у смеру претварања СПЦ у једну од помесних егзекутива некакве Европске православне цркве која се покушава креирати у будућности. Нимало случајно, задња епизода ове антицрквене пропаганде пада уочи почетка заседања Сабора СПЦ.

Како међу српским јерарсима још увек претежан утицај имају они који у модернизацијским процесима пре виде њихову погубну страну, и по суштину вере и по соствени народ који је не само биолошка већ и духовна реалност, такви се црквени великодостојници путем оваквих против-црквених емисија покушавају оцрнити. Није нимало чудно што су на тапету наших „инсајдера” углавном владике које су духовна деца оца Јустина Поповића. Бојазан да ће неки од њих наследити на трону Светог Саве садашњег патријарха Павла није нимало блиска овим „глобалним душебрижницима”, који посебан пик имају на црногорског митрополита Амфилохија, кога (по нашем мишљењу неоправдано) доживљавају као најтврђег и најспособнијег „кочничара” црквене модернизације.

Сличне појаве су се дешавале и у другим посткомунистичким православним земљама. У Јељциновској Русији например, са доласком транзиције „независне” тв-станице чиниле су исто што и „наш” Б92 . Тамошњи „Инсајдер” са почетка 90-их звао се „Итоги” чија је водитељка Миткова временом аванзовала до водитеља ударног дневника руске „националне” телевизије. Она се „прославила” серијом емисија – напада на Руску Православну Цркву, у којима су из епизоде у епизоду сипане клевете на рачун црвених великостојника као наводних сарадника КГБ-а, а руска Црква приказивана као мрачњачка и профашистичка, уз употребу готово од речи до речи истих термина и аргументација као и наша „антицрквена трилогија” са Б92, коју бољи познаваоци антиправославне пропаганде могу само да сврстају под одредницу – већ виђено.

Василије МИШКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор