RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Наша Србија

Трибина

Како је велика, моћна, учинковита и снажна „демократија“ коју су нам на крилима 5. октобра донели Наташа Кандић, ДОС, Американци, Британци и Саудијска Арабија. Толико је моћно и снажно то њихово перверзно поимање демократије, да су у то име осиљени и усиљени 17. маја представници свих горепоменутих нагрунули на зграду Правног факултета, у којој се те вечери износило другачије мишљење од оног којег су нам патњама и смрћу вец октроисали. Просто им је било жао што су њихови на власти, па нису могли слатко да запале и Правни факултет, као Савезну скупштину 2000-те. Овога пута би само више уживали јер је факултет био пун образоване и национално свесне и просвећене младежи. Њихово урлање и ратничко играње око факултета имало је сличности и са ратничким плесом Чејена око опкољеног и искасапљеног али живог поглавице Дакота, који је остао последњи у селу да брани свој шатор, али и сличности са бакљадом усташа око глинске цркве.

Xвала Господу, на трибину су дошли осим паметних и снажни, па је несрећа избегнута.

Млади правници су хтели и успели да на својој трибини о случају „Сребреница“ угосте људе који су заинтересованој јавности хтели да изнесу и неке другачије доказе и чињенице о истом питању због којег нам је већ одавно као народу и држави пресуђено. Угостили би они и ове друге, али њих има на сваком каналу, у сваком етру, на свакој шлајфни свакодневног живота ове духовно, економски и војно окупиране територије, па да их баш не буде и онде где ће, уместо џејмишејевски, тема трибине бити научно обрађивана.

И ако су дошли, Натада Кандић и њени пајташи нису били позвани јер она удара шамаре онима који другачије мисле, па макар били и у осмој деценији и инвалиди. Ова трибина је ипак била замишљена као скуп на којем ће се мирно разменити мишљења. За сво касније изливање страсти, крива је баш Наташа Кандић и људи који су огрнути професорским огртачем, пљували на кућу у којој једу хлеба, државу у којој живе и проглашавали нас кривим зато што смо Срби и што су Радован Караџић и Ратко Младић Срби, као и људи чији је председник члан Комисије за Балкан (читај за независан Космет). Једноставно, као и они који су нас бомбардовали па нису могли да поверују да се усуђујемо да се бранимо, ни ови нису могли да поверују да постоје тако „дрски“ људи који се усуђују да истином бране свој народ путем некаквих трибина, када су они већ обнародовали истину, да су Срби у Србији и Републици Српској један геноцидан народ, коме је потребна тешка протекторска рука и у областима као што је правна наука, право на организовање трибина, окупљање, изношење другачијег мишљења.

Гледајући та острашћена лица, замољена да напусте амфитеатар, схватио сам да им неће дуго требати да са бруталне „денацификације“ крену на заговарање и наговарање својих послодаваца на прецизну десетомилионску лоботомију, па нек кошта шта кошта. Упорни су ови Срби, али имамо ми Сороса и Бенедикта.

Маркале на којима се не зна одакле је долетела граната, Рачак у којем су убијени терористи имали целе џемпере преко рана од куршума, Сребреница која је као заштићена зона побила 69% становништва у регији Братунца, Скелана и Кравица, заједно кликћу попут валцера у ушима србомрзаца а који је веома сличан оном који је Радецки слушао у глави током крвавог пира по бечким улицама, како је сам касније изјављивао показујући своју крваву сабљу усхићеним и пијаним дамама у Гринзингу.

Тај низ несрећа које су направили ментори људи који су дошли да насилно спрече трибину на Правном факултету, и на њихову и на нашу несрећу није прекинут и неће бити прекинут, јер ипак није тако лако урадити „коначно решење“ за Србе. Ох, како мило звучи „свођење Србије на предкумановске границе“ када увидимо да нисмо мирни ни у центру Београда, на Правном факултету.

И Гестапо је својевремено имао више живаца у Београду, јер му је гесло било да пусти противнике да се окупе и заврше скуп, да се макар зна колико их има, међутим, млади ГСС-овци знају да је њихов противник цела Србија, па су зато и онако агресивно насртали, не би ли у старту затрли сваки покушај интелектуалног отпора окупацији, нацификацији и распарчавању српских земаља, а чему су се они здушно придружили и подржали.

Да, ово је био интелектуални отпор даме и господо. За сада, јер нас, о чуда за Б92 и Глас Америке, још има.

Догодине у Приштини!

Оливер ВУЛОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор