RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Кратка историја идеологија Трећег Пута

Кратка историја идеологија Трећег Пута 23.03.2005.Leave a comment

Ортодоксна политикологија је током последњих деценија оперисала искључиво двома глобалним идеолошким појмовима – капитализам и комунизам. Али услед политичких катаклизми које су потресле човечанство крајем осамдесетих година, рекло би се да постају све актуелније заборављене и привидно заувек сахрањене идеологије Трећег Пута, другачије назване Теоријама конзервативне Револуције.

Овде намеравамо да у најопштијим цртама осветлимо историју посебне идеологије која се не мже убројати ни у категорију деснице, ни у категорију левице. Њени најраширенији називи јесу „Трећи Пут“, „Конзервативна Револуција“, „Трећа Позиција“ итд. Већ на самом почетку истичемо да нас принципијелно не интересује такозвана „морална“ страна питања у вези са Конзервативном Револуцијом, пошто свака идеја током своје реализације може бити дискредитована, а сама област политичког живота није слободна од пропагандног оцрњавања. Ма колико крвавих злочина да су починили „комунисти“, „капиталисти“ или „фашисти“, њихове идеолошке концепције морају бити објашњене објективно, непристрасно и без било каквог партијског патоса ако, наравно, хоћемо да схватимо те концепције и објаснимо их другима, а не да их „разголићујемо“ или „оповргнемо“, што спада у задатак агитатора или пропагандиста, а не истраживача.

ПРЕДИСТОРИЈА ТРЕЋЕ ПОЗИЦИЈЕ

Као и све остале савремене политичке идеологије, концепција Конзеративне Револуције је почела да се формира после француске револуције као један од могућих одговора на њу. Управo је француска револуција била и остала мерило идеолошке позиције ових или оних политичара све до дана данашњег. Левичари или настављају, или радикализују и доводе до крајњих граница оне тезе које су поникле у Европи крајем XVIII века заједно са том револуцијом. Десничари се или пасивно супростављају тенденцијама левичара, или се залажу за одбрану и очување оних вредности које је француска револуција тежила да уништи. Претече Трећег Пута су пак из те револуције извукли сопствени закључак. За разлику од обичних десничара, „конзервативни револуционари“ нису порицали дубоку кризу политичких и друштвених кретања у Европи, нити су сматрали безусловним вредности предреволуционарног поретка. Насупрот десничарима, они су тврдили да та криза није само производ спољашњег, страног утицаја (који потиче од антихришћанских, антимонархистичких и антиевропских снага, чији је збирни назив „масонство“ или „парамасонство“). Међутим, сличност са левицом у оцени кризног стања ствари у предреволуционарном поретку, ни на који начин не представља једнодушност у одређивању позитивне оријентације којом је могуће превазићи ту кризу. И док левица тежи радикализовању тезе о Слободи, Братству и Једнакости, „конзервативни револуционари“ инсистирају на потпуно супротном приступу и теже да се врате поретку који је претходио не самој револуцији, него и настанку узрока који су до ње довели. У том смислу следбеници Трећег Пута су далеко деснији од самих десничара. Ипак, они се не могу поистоветити са крајњом десницом, јер нарстајућа провалија између кризног послереволуционарног и кризног предреволуционарног света с једне стране, и идеалног некризног, предкризног света Традиције с друге стране, доводи до тога да постаје неизбежан не „конзервативизам„, не „очување прошлости„, већ управо Револуција, тотална, свеобновитељска, радикална – наравно, у смеру директно супротном револуцији левице.

Управо такав парадоксални закључак је Трећи Пут извукао из лекција европске историје XVIII века. Ове теме указују се већ код самих радикалних конзервативаца, безпоштедних критичара француске револуције као што су Жозеф де Местр, Луј Боналд и Доносо Кортес. Карактеристично је да су сви они, пре него што су дошли до тоталног одрицања левих идеја, прошли кроз периоде одушевљења тим идејама, што потврђује да су осетили дубину и постали свесни ширине социјално-политичке кризе. И није случајно што су већ ови класици конзервативизма позивали на фундаментално преиспитивање десничарских вредности у смислу њихове крајње и готово револуционарне радикализације.

Још јасније се концепција Трећег Пута формира код руских словенофила. Сам термин „Револуционарни Конзервативизам“ први је употребио Јуриј Самарин 1875. године. Ово одређење је радо користио и Достојевски да би окарактерисао своје сопствене погледе. У принципу, скоро сви руски словенифили, све до Леонтјева и Данилевског, савршено су се уклапали у оквире Трећег Пута, јер су се сви они готово у подједнакој мери супростављали како левичарским западњацима, тако и послепетровским десничарима, због чега су, уосталом, и били изложени прогонима од стране тадашњег Система. За руске „конзервативне револуционаре“ баријера која одваја њихов сопствени идеал од кризног и мањкавог режима (иако десничарског и конзервативног), биле су Петрове реформе. Знимљиво је приметити да је скоро увек тематика Конзервативне Револуције на одређени начин била повезана са Русијом која представља постојани и надахњујући симбол за следбенике Трећег Пута, некакав геополитички и историјски оријентир. Карактеристично је да се најважнија књига Жозефа де Местра зове „Петроградске вечери“. На чисто теоријском нивоу може се рећи да је концепција Трећег Пута скоро увек на овај или на онај начин повезана са концепцијом Руског Пута. Сви истраживачи ове теме без изузетка су истицали обавезну русофилију „конзервативних револуционара“, мада поводом тога нико није пружио исцрпно објашњење. Ту је важно да нарочиту улогу игра геополитичка особеност Русије и њена историјска судбина, јер најраспрострањенија геополитичка теза „Трећег Пута“ може бити формулисана као „ни Исток, ни Запад“, што значи одбацивање како „просветитељских“, „атлантских“ тенденција, тако и друштвених архаичности азијског типа.

Истакнуте претече Трећег Пута постојале су и у Немачкој, јер сам архетип немачке душе и геополитичка позиција Немаца, чине их, слично Русима, склоним таквој идеологији. Почев од Фихтеа, Xердера, Арита, Јана и романтичара, па све до Ничеове синтезе, Немачка је припремала и истакла основне принципе Конзервативне Револуције. Може се рећи да се немачки Трећи Пут развијао паралелно руском, а између оба тока је у XIX веку постојала тесна духовна и интелектуална узајамна веза која није зависила од политичких и дипломатских условности. Немачки фактор је у Конзервативној Револуцији изузетно важан и из чисто геополитичких разлога, јер у поређењу са осталим европским народима, Немци имају више основа да се ограде од изразито западног, „атлантског“ пута који је заправо и довео Европу до француске револуције и до револуције уопште. У тој перспективи, сукоб централно-континенталне Немачке са „атлантском“ Француском и Енглеском с једне стране, а с друге – неоспорна „не-источност“ Немаца, начинили су „исконско германство“ логичним синонимом Трећег Пута у изразито европском, западном геополитичком простору.

ОД ТЕОРИЈЕ КА ПРАКСИ

За истраживаче идеологија XX век представља загонетку, где се у трен ока десница претвара у левицу, а левица у десницу, где геополитичке тенденције непрестано мењају свој карактер, где се супротности пнекад на парадоксалан начин поклапају.

Иза свих догажаја и трансформација избија на површину одређена логика. Инструмент разумевања нису идеолошки архетипови, изражени у виду два пола – десница и левица, већ три пола – десница, левица и Трећи Пут. При том, Трећи Пут није проста мешавина три елемента десне и леве идеологије, како се то обично замишља. То је потпуно самостални поглед на свет који је дубоко укорењен у социјалним, економским и психоошким основама људског друштва. Трећи Пут може бити и рушилачки и стваралачки, и парламентаран и тоталитаран, и елитистички и масован, укратко, онакав какве су и варијанте и леве и десне идеје.

У нашем столећу концепција Трећег Пута постаје најважнији социјално-политички фактор који у многоме одређује политичку слику цивилизације. Очигледне елементе Трећег Пута срећемо у руским револуцијама у којима народњаци, а затим и десни есери, у пракси остварују његову екстремистичку варијанту. У самом руском бољшевизму, ма колико то било парадоксално, лако се могу открити многи нимало леви мотиви који се непосредно односе на „конзервативну револуцију“ (посебно све оно што се уобичајено назива руским „национал-бољшевизмом“ – од сменеховаца до данашњих неостаљиниста). Италијански фашизам је у својим раним фазама, као и за време постојања Италијанске Социјалне Републике на северу Италије (република Сало), скоро у потпуности се заснивао на принципима Конзервативне Револуције. Али најпотпуније и тотално оваплоћење (мада треба признати, не и најортодоксније) Трећег Пута био је немачки национал-социјализам. У принципу сама синтагма „национал-социјализам“ има очигледно „конзервативно-револуционарни“ карактер, јер у оваквом спајању десне концепције национализма са левом концепцијом социјализма, према схватањима идеолога ове партије требало је да истакне да се ту не ради ни о десном, ни о левом путу, већ управо о Трећем Путу. Упоредо са тим, Трећи Пут се испољио и у другим глобалним политичким појавама, као што су различити облици „исламског социјализма“ у арапским земљама, у Исламској Револуцији у Ирану и у одређеним аспектима државног система у Израелу у којем, такође, преовладава органски спој архаичних, десних вредности са револуционарним левим методама и друштвено-економским формацијама, али строго узев, Трећи Пут се не може поистоветити ни са фашизмом, ни са национал-комунизмом, ни са национал-социјализмом, ни са израелским моделом, ни са исламским социјализмом. Све ове политичке реалности су варијације јединственог идеолошког пралика, јединствене протоидеологије која стоји иза свих њих и испољава се у зависности од расних, религиозних, историјских, националних, географских или културних специфичности. На спољашњем плану различити модели Трећег Пута могу да долазе један са другим у сукоб и да на речима обарају тезе својих тренутних противника, али то ништа не мења у њиховој идеолошкој блискости.

Сада ћемо размотрити европске типове Трећег Пута до 1945. године, а затим оне који су се формирали после 1945, будући да ова година представља преломну тачку у судбини европске Конзервативне Револуције (ово подвлачимо) када је период целовитог и отвореног постојања ове идеологије сменила „епоха катакомби“. Важно је ипак напоменути да је у Трећем Свету, напротив, парадигма Трећег Пута почела да се остварује у политичкој и социјалној равни одмах после 1945. године. Тада је дошло и до коначне победе јеврејске Конзервативне Револуције (чији је најистакнутији и најдоследнији теоретичар и практичар био Жаботински).

ИТАЛИЈАНСКИ ФАШИСТИ

Рани фашизам развијао се у Италији у потпунј сагласности са основном идеологијом Трећег Пута. Либералном, демократском, чисто капиталистичком режиму који је стајао у вези са слабом и неспособном монархијском влашћу, као и марксистичким и анархистичким тенденцијама, италијански фашисти су на нивоу идеологије супростављали вредности Римске Традиције, снажну централизовану државу, национализам, култ вође, херојски романтизам који је опевао љубав према подвигу ради њега самог, укус смрти и борби, строгост хијерархије итд.

Ови принципи били су далеко више десничарски од скромних теза тадашњих крајње десничарских конзервативаца који су по свом убеђењу већином били монархисти, али притом нису имали ништа против либерализма, капитализма и уставне демократије. С друге стране, фашизам је у економији предвиђао изразито антикапиталистички приступ који је, на крају крајева био реализован у облику чувеног корпоративизма којим је успостављена колективна, задружна својина над средствима за производњу и учешће радника у дохотку предузећа. Идеје социјалне правде и обраћање нижим слојевима становништва којем је био гарантован посао, новчана помоћ и заштита економских права – све је то било прилично левичарско у фашистичком идеолошком комплексу. Левичарска је била у приличној мери и културна тенденција раног фашизма, повезана са авангардном уметношћу, футуризмом, модернизмом итд. У представнике Трећег Пута у економији спадају и Мусолинијеви учитељи – чувени економисти Парето и Моска који су разрадили принцип „квалитативне правде“, то јест, хијерархијског уређења економског модела друштва којим се узима у обзир не квантитет, већ квалитет извршеног рада (што је подједнако туђе како тржишној, тако и марксистичкој економији). У италијанској култури Трећи Пут се најпотпуније оваплотио у стваралаштву Пирандела, Панинија, Маринетија, Данунција, Малапартеа и других.

Италијански фашизам је нарочито наглашавао државни карактер покрета. Управо овај аспект је најмање одговарао конзервативно-револуционарној идеји у правом смислу. Ствар је у томе што су централистичку државу, и уопште савремену државу као такву, доследни идеолози Трећег Пута увек сматрали за основни узрок кризе истинског Традиционалног поретка. Зато су централистичку државу, било монархистијску, било буржоаску, посматрали као нешто изразито негативно. Прави конзервативни револуционари су се борили за националну и полицентричну Империју, чији цемент није бирократија, већ јединство духовне Традиције, а у случају западног средњевековља – католичко јединство. Ниче је мрзео и саму идеју савремене државе, а руски словенифили су проклињали Петра који је срушио духовну аристократску бојарско-народну, саборну Русију, и на њеном месту створио бирократског, неорганског, вештачког гиганта по моделу европских држава. Управо етатизам је увек био узрок одступања фашистичке Италије у свом средњем периоду – од краја двадесетих година до Републике Сало – од парадигме Трећег Пута. То је значило нагло „скретање удесно“ режима, бирократизацију, појаву елемената тоталитаризма који је увек спојен са неорганским друштвом, прогањање авангардизма, алијансу са монархизмом и племством итд. И тек након тога када је краљ отворено издао Мусолинија, шок од ове издаје приморао је Дучеа да се врати изворним принципима покрета, те је од 1943. до 1945. године на северу Италије краткотрајно васпостављен такозвани „леви фашизам“ – антикапиталистички и „социјалистички“ који одговара свим (барем економским) условима Трећег Пута.

ШПАНСКИ ФАЛАНГИСТИ

У Шпанији је Трећи Пут био представљен покретом фалангиста и његовим славним вођом Xосе Антонио Прима де Ривером. Шпански фалангисти су спајали крајњи традиционализам и чак архаизам са теоријама економске и социјалне правде. С једне стране, фалангисти су узимали за свој симбол Стреле и Јарам. што у шпанском грбу означава католичке краљеве Изабелу и Фердинанда, а с друге, они су се обраћали простом народу, обећавајући му социјалну и економску реформу у „најсоцијалистичкијем“ духу. Разумљиво је да су баш фалангисти међу свим антирепубликанским снагама били најближи италијанским фашистима и немачким национал-социјалистима.

Карактеристично је да су у сумњивом догађају око одбијања генерала Франка да Xосе Антонија, заробљеног од стране републиканаца, замени за друге затворенике, фалангисти видели отворену издају коју су починили десничари. И заиста, Франков режим се у многим својим аспектима разилазио са фалангистичким концепцијама, а сам фалангистички покрет је после погибије Xосе Антонија добио чисто декоративни карактер. Генерал Франко је током читаве своје владавине много пута потврђивао своју десну (а не конзервативно-револуционарну) оријентацију и у економији и у култури, фактички отеравши у емиграцију конзервативно-револуционарног филозофа Ортегу и Гасета, и у геополитици, не дозволивши трупама Осовине да избију на Гибралтар и успоставе контролу над ситуацијом у Средоземном мору. Само из тог разлога уништење Трећег Пута 1945. године у Европи мимоишло је Шпанију коју су савезници исправно сматрали за крајње десничарски режим који због тога не подлеже „денацификацији“.

РУМУНСКИ ГАРДИСТИ

Румунија је дала Трећем Путу веома много, чак несразмерно геополитичком значају ове мале земље. Имамо у виду славну Гвоздену Гарду, на чијем је челу био вероватно најистакнутији и од стране присталица Конзервативне Револуције најпоштованији човек – капетан Корнелију Зелеа Кодреану. Његова Гвоздена Гарда је била најближа чистом архетипу Трећег Пута. Сам Кодреану је говорио да он у европском национал-револуционарном покрету види три аспекта – италијански фашизам са његовим етатизмом и устројством државе, немачки национал-социјализам са његовим обраћањем нацији – души, и румунски гардизам са његовим мистичним православљем – синонимом духа, квалитативно највише равни читаве идеологије. Осим тога, Кодреануов покрет био је изразито православни и хришћански, а гардистички фолклор обилује религиозним темама и мистично-политичким химнама.

Слично шпанском фалангизму, румунски гардизам је био такође гурнут на периферију политичко-социјалног живота после Кодреануовог убиства. Штавише, десничарска, иако прохитлеровска, Антонескуова влада није начинила од гардизма централну политичку и идеолошку снагу. У то време гардисти су били изложени истим прогонима као и за време претходног, левичарског, демократског режима. Тиме се још једном подвлачи потпуна специфичност идеологије Трећег Пута и њена дубока различитост не само од сваке левице, него и од сваке деснице.

РУСКИ ЕВРОАЗИЈЦИ

Легитимни настављачи словенофила XIX века били су у XX веку руски мислиоци евроазијске оријентације. Ако су за њихове претходнике главни историјски кризни моменти биле Петрове реформе и француска револуција, за евроазијце је главна тема постала октобарска револуција. Попут свих представника Трећег Пута из најразличитијих епоха, евроазијци су се супростављали левичарима, то јест онима који су извели бољшевичку револуцију и наставили је у совјетској Русији, али истовремено и десничарима, јер за разлику од десничара они нису сматрали бољшевизам чисто спољашњим фактором, а предреволуционарни режим никако нису сматрали као нешто савршено. Другим речима, узроке Октобра евроазијци су видели у самој предреволуционарној Русији, и њеној структури, у специфичности њеног социјално-политичког и религиозног уређења. Главни узрок кризе за њих је било западњаштво и његови пратећи феномени – апсолутизација царске власти, настанак новог неаристократског племства, некакве псеудоаристократије, формирање интелигенције као „обескорењеног“ слоја, губљење тоталног Православља итд. Крајња деградација петровске Русије у правцу грубог и неорганског капитализма XIX века довела је, по схватањима евроазијаца, до бољшевизма у којем се одразио стихијски протест народа; десничарско неорганско друштво се претворило у левичарско – још мање органско и неупоредиво страшније.

Евроазијце су понекад називали „словенофилским футуристима“, пошто су они традиционализам и чак архаичност спајали са тежњом ка задовољавању народних потреба за социјалном правдом, тежњом ка некапиталистичком, и чак социјалистичком, путу развоја. Налазећи се у емиграцији, евроазијци су били лишени могућности активног учествовања у политичком животу Русије, и због тога се руски Трећи Пут фактички поцепао на национал-бољшевике који су у стаљинизму видели известан заокрет ка народно-империјалној стихији, и на национал-социјалисте који су се солидарисали са Немцима у нади да ће после предвиђеног пораза совјетске Русије у рату, остварити на овом тлу, варијанту руског национал-социјализма. Неки евроазијци, као Трубецкој и Флоровски, на крају су напустили политику и посветили се истраживању Трећег Пута у богословској сфери.

КОНЗЕРВАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА У НЕМАЧКОЈ

На почетку овог века у Немачкој је Трећи Пут дао необично широк спектар различитих теорија и концепција. Управо тамо је нарочиту популарност стекао израз „Конзервативна Револуција“ који је први увео Томас Ман. У складу са логиком ове идеологије, немачки конзервативни револуционари су поставили себи задатак превазилажења „вилхелмизма“, то јест чисто десничарског, номинално монархијског режима с једне стране, и претеће хаотичне демократије с друге. Такође, била је снажна и њихова реакција против бољшевичких пучева и баварске републике Курта Ајзнера.

Међу немачким варијантама ове идеологије треба посебно издвојити младоконзервативце. Најпознатији од њих били су Артур Мелер ван дер Брук, Освалд Шпенглер, Карл Шмит, Отмар Шпан, Вилхелм Штапел и делимично Вернер Зомбарт. Управо је Мелер ван дер Брук први пут формулисао концепцију „Трећег рајха“ у књизи са истим називом. Он је имао у виду комплекс конзервативно-револуционарних концепција, повезаних са утемељујућом логиком Трећег Пута, које истовремено примењују ту логику на конкретну немачку ситуацију. Посебно је инсистирао на стварању „Треће партије“ која би докрајчила националне и политичке поделе Немаца, позивао на превазилажење династичких супротности између Xабзбурга и Xоенцолерна, указивао на недостатке и десне и леве идеје у односу на Немачку. Занимљиво је да је он такође дао теолошку интерпретацију концепције „Трећег рајха“, повезујући је са учењем ранохришћанске секте монтанита и средњевековним идејама Јоакима Флорског, по којима се цела историја дели на три дела – на епоху Оца, Сина и Светог Духа. „Трећи рајх“, то јест „Треће царство“ по учењу Мелера ван дер Брука треба да постане Царство Светога Духа. Овде би било занимљиво указати на везу ове концепције са православним учењем старца Филотија о Москви као Трећем и последњем Риму, учењу које је било посебно блиско Леонтјеву, а касније и руским евроазијцима. И уопште, Артур Мелер ван дер Брук, као и већина ортодоксних конзервативних револуционара, био је ватрени русофил и један од најбољих преводилаца књига Ф. Достојевског на немачки језик. Он је чак и у Стаљиновој Русији видео извесне позитивне црте, а европски запад је у њему изазивао ужас. У целини младоконзервативци су били елитистички интелектуалци и нису имали непосредног утицаја на политичку ситуацију. Као и многи други представници ортодоксног Трећег Пута, они су били истовремено и претече и жртве национал-социјализма који није у потпуности прихватио и реализовао њихове идеје.

Много радикалнији и револуционарнији били су такозвани национал-револуционари – Ернест Јингер, Шранц Шаубекер, фон Заломон и други. Вредно је напоменути да је у својо чувеној књизи „Радник“ Ернест Јингер извршио за Трећу Позицију класично разграничење између „Пролетера“ и „Радника“. Комунистички, традиционално марксистички „Пролетер“ јесте нижи квантитативни елеманат система капиталистичке производње, чудовиште које је створио отровни, антиеколошки град, лишено нације, традиције, религије, укорењености и расне припадности. Управо овакво „квантитативно“ чудовиште и крајњи облик дегенерика хтели би да доведу (и довели су тамо где су могли) на власт ортодоксни комунисти. Јингер је овој симболичној фигури супростављао национал-револуционарног „Радника“, „квалитативног“ ствараоца вредности укорењеног у традицији, нераскидиво везаног за религију и култ. Овај „Радник“ је исто тако као и „Пролетер“ изложен експлоатацији у капиталистичком друштву, али разлика међу њима састоји се у томе што је „Пролетер“ производ капитализма и изван капитализма он просто губи сваки смисао, док је „Радник“ само поробљен од стране капитализма; ослободивши се њега, он ће као носилац квалитета, укорењености и традиције без тешкоћа поново створити органско, стваралачко и праведно уређење. Занимљиво је то, да је национал-социјализам који није био посебно благонаклон према Јингеру, у потпуности прихватио и у пракси реализовао његову теорију антипролетерских „радника“, и то са пуним успехом на социјално-економском плану!

Посебну струју овог правца чиниле су различите варијације „volkisch“ који се могу назвати немачким народњацима. У покрету „Volkisch“ биле су веома раширене теме „мистичког расизма“ које су се најјасније испољиле у ариософском покрету аустријских Немаца Гвида фон Листа и Јорга Ланца фон Либенфелса. Народњачки покрет је био слободан од културних предрасуда, својствених грађанској интелигенцији, и одржавао најархаичније слојеве немачке душе с једне стране, и најекстравагантнија и најрадикалнија трагања за древном германском традицијом, све до покушаја рестаурације древних паганских обреда с друге стране. Упркос томе што се Xитлер прилично критички односио и према самом термину „volkisch“, као и према свеукупним идејама које та реч означава, народњачке тенденцие су у многоме одредиле атмосферу у Трећем Рајху – не само психолошки (величање свега германског, слављење сељаштва, чувена доктрина Валтера Дареа „Крв и Тло“ итд.), него и интелектуално (што се посебно испољило у мистичним истраживањима којима су се бавили многи национал-социјалистички институти и у расистичким доктринама).

Као посебне групе издвајају се такозвани „bundisch“, различити омладински савези конзервативно-револуционарног усмерења. Најпознатији од њих је „Wandervogel“ („Птице селице“), омладински савез анархистички и у исто време отаџбински и националистички покрет који је настао одмах почетком века. То је можда први пример еколошког покрета, јер су и младићи и девојке из „Wandervogel“-а одлазили у природу, враћали се једноставном, сеоском, народном и националном животу, далеко од противприродних, космополитских градова. Остаци „Wandervogel“ су већ у Xитлерово време претворени у „Hitlerjugend“ уз одређено померање акцента и велико смањење анархистичких елемената.

И најзад, последња верзија Трећег Пута у немчкој био је национал-бољшевички покрет, повезан са именом Xајнриха Лауфенберга и Ернста Никиша. То је био својеврсан спој крајњег антикапитализма и крајњег национализма. Национал-бољшевици су успевали да споје огромну социјалну енергију „класне борбе“ са не мање моћним националним и чак расним тенденцијама. Може се рећи да је национал-бољшевизам екстреман случај Конзервативне Револуције. У том покрету је најзанимљивији његов тотални нонконформизам, бескомпромисна борба против онога што ће касније Нова Левица и Нова Десница једнодушно одредити као Систем. С национал-бољшевицима се солидарисало и лево крило национал-социјалистичке партије на челу са „левим нацистима“ – браћом Штрасер. Године 1920. за време руско-пољског рата немачки национал-бољшевици су чак маштали да са армијом Буђоног продру на капиталистички Запад и обрачунају се са „националним социјалним експлоататорима народа“. Разуме се да су и немачки национал-бољшевици такође били отворени русофили. За време Xитлера Ернест Никиш и други представници ове струје постају радикална опозиција режиму. После рата Никиш предаје у Источном Берлину, али недовољно национални социјализам никако му не одговара и он при крају живота одлази у Западну Немачку. Интернационалистичке и антифашистичке тенденције у духу Телмана неспојиве су са национал-бољшевичком верзијом Трећег Пута.

У Xитлеровом национал-социјализму било је много одступања од козервативно-револуционарне ортодоксије, одступања социјалних, економских и геополитичких. Првенствено на социјалном плану принцип „Један Народ, Једна Држава, Један Вођа“ очигледно представља старо конзервативну, десну и чак јакобинску формулу која противречи империјалној и полицентричној концепцији Трећег Пута који јединство не схвата бирократски и административно, нити једнонационално, већ духовно и полиетнички. На економском плану Xитлер је ипак сачувао крупни капитал, иако је ограничио његове могућности и искључио утицај међународног капитала. Независно од беспрекорне ефикасности национал-социјалистичких мера у економији, то је ипак било у раскораку са радикалним захтевима Конзервативне Револуције. И најзад, геополитички антируско расположење Xитлера (мада не и тако једнозначно, како то неки покушавају да прикажу) и његова англофилија противуречили су евроазијској и русофилској тенденцији класичних конзервативних револуционара. Али ипак, национал-социјализам је усвојио и реализовао импулс управо конзервативно-револуционарне идеологије, иако га је преокжбликовао у десничарском духу под утицајем старих, реакционарних контервативаца. Међутим, пораз Немачке у Другом светском рату био је тежак пораз читаве идеологије Трећег Пута, јер ни десни ни леви победници нису обраћали пажњу на нијансе.

Преостаје да додамо да је у оквиру национал-социјалистичког режима постојала извесна интелектуална оаза у којој су концепције Конзервативне Револуције настављале да се развијају и изучавају без икаквих изопачења, неизбежних у другим масовнијим манифестацијама режима. Имамо у виду организацију Вафен-СС у њеном интелектуално-научном, а не војно-политичком аспекту. Вафен-СС и посебно научни сектор ове организације „Anenerbe“ („Наслеђе предака“) разрађивале су ортодоксне конзервативно-револуционарне пројекте. Уместо усконационалног германизма спољашње пропаганде, СС се залагала за јединствену Европу, подељену на етничке регионе са неофеудалним центрима, при чему се етничким Немцима није давала никаква посебна улога. Сама ова организација је имала међународни карактер и у њу су улазили чак и представници „обојених“ народа – азијски и блискоисточни муслимани, Тибетанци, Турци, Арапи итд. Геополитички пројекти СС били су оријентисани не толико на економске, колико на сакрално-географске реалности, те се земљама традиционалног Истока поклањала највећа пажња (треба се подсетити многобројних експедиција СС на Xималаје, Тибет, у Индију итд.). Покрет СС је обнављао извесне стране средњеевропског духовног витешког Реда са типичним идеалима превазилажења плоти, сиромаштва, дисциплине и медитивне праксе. Наравно, такав приступ претпостављао је у економској сфери категоричко одбацивање свих типично капиталистичких основа друштвеног уређења – хедонизма, плутократије, финансијског либерализма, слободог тржишта, каматног система итд. Занимљиво је да је члановима СС (барем не интелектуалцима) била потпуно несвојствена јудеофобија, иначе својствена свим национал-социјалистима, а један такав националистички јеврејски конзервативно-револуционарни аутор као што је Мартин Бубер, био је близак пријатељ једног од руководилаца и инспиратора „Anenerbe“ Фридриха Xилшера, при чему је тако нешто представљао пре правило него изузетак.

НОВИ ИДЕОЛОШКИ СВЕТ ПОСЛЕ ЈАЛТЕ

Пораз сила Осовине у Другом светском рату није био само пораз ових или оних држава, оних или оних народа. У геополитичкој реалности планете појавило се оваплоћење новог идеолошког распореда снага – феномен великих сила. САД су се од обичне капиталистичке земље претвориле у глобални бе

Александар ДУГИН

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор