Informacioni centar "Komentar"

O velikoj duhovnoj i materijalnoj obnovi Crkve u Rusiji posle velikog stradanja u periodu komunizma ne zna se dovoljno van granica same Rusije. Treba podsetiti da je pakao komunizma od preko hiljadu manastira, koliko je postojalo pre revolucije, preživelo samo tek oko dvadeset. Mošti Svetih su izlagane poruzi, ikone spaljivane, monasi i sveštenici ubijani i proganjani. U pogromima je ubijeno nekoliko desetina miliona pravoslavnih hrišćana. Zadivljuje razmera i brzina kojom se odvija duhovna obnova u Rusiji, radujući svakog hrišćana i uveravajući, po ko zna koji put, da „što je ljudima nemoguće, Bogu je svemoguće“. Vodeći svetski mediji bave se ovom temom samo sporadično, delom zato što velike elektronske televizijske mreže „žive“ prevashodno od krupnih političkih događaja i njihovih posledica, a delom i zato što već nekoliko godina u svetu pa i kod nas dominira jedna stereotipna medijska slika postkomunističke Rusije u kojoj preovlađuju novobogataši, mafijaški obračuni, potrošačka groznica, osiromašenje najširih slojeva, nekritičko preuzimanje zapadnih uzora, moralna kriza. Ako život u današnjoj Rusiji izgleda tako sumorno kako mediji sugerišu, gde se onda dešava ta velika duhovna obnova o kojoj svedoče ljudi koji dolaze sa pokloničkih putovanja iz Rusije, ili žive tamo? Podaci potvrđuju da je ogromna većina Rusa verna svojoj Crkvi; za 12 godina obnovljeno je na hiljade hramova, a prema podacima oca Amvrosija, arhimandrita Jovanovskog manastira koji ima preko trista monahinja , u Rusiji trenutno postoji veliki broj mirotočivih ikona. Mnoge od tih mirotočivih ikona nalaze se po kućama blagočestivih hrišćana, među njima, čak i obične male papirne litografije. Gospod šalje svoju milost i blagodat smernima! Kako primećuje i naša sagovornica o ovoj temi, Radmila Vojnović Sadovnjikova, profesor književnosti, nekadašnji urednik u kulturnoj redakciji TV Novi Sad, supruga ruskog kozaka, koja živi u Moskvi od 2000-te godine, neverovatno je jako monaštvo u Rusiji, teži se strogom duhovnom životu i podvižavanju. Ima dece koja dolaze da se zamonaše od 7,8,10, godina, devojčice male shimnice, zatvornice – to je jedan čudesan svet. Insistira se na Isusovoj molitvi, svi su pozvani da se neprestano mole – „Molite se neprestano“- ta Xristova i apostolska pouka važi i primenjuje se doslovno. Nema neke velike razlike između monaštva koje živi u potpunom pokajanju i porodice koja živi blagočestivo, u poslušanju starcima, duhovnicima. U kućama se svakodnevno čita Psaltir, vladaju jednostavnost, smirenost, molitvenost i nema praznog razgovora, brbljanja, ogovaranje je zabranjeno, a decu upućuju na molitveno, misaono obraćanje Gospodu.

U velikoj obnovi ruske Crkve obnovljena je i njena tradicionalna milosrdna funkcija – manastiri su prave narodne kuće i svi, od najmanjih pa do najvećih lavri, vaspitavaju mnogo napuštene dece. Videla sam te monaške škole, priča Radmila Vojnović Sadovnjikova, gde devojčice dobijaju kompletno vaspitanje i obrazovanje. Ali je vaspitanje u prvom planu – devojčice drže pevnice, poju, neke ostaju u manastiru, zamonaše se. Posebno me je ganulo – priča Radmila Vojnović Sadovnjikova – kada sam u Sveto-Nikolajevskom manastiru na putu Moskva -Kaluga videla da devojčice imaju svake večeri krsni hod, pokajničku litiju za spas srpskog naroda. U jednom od četiri hrama tog manastira je „neusipajušča“ neprestana molitva i čita se Sinodik u kome se pominju svi srpski novomučenici. Sve što se na radost svih nas dešava u ruskoj Crkvi, „velika svetlost posle duge noći“, deo je i čuvene Divjejevske tajne, proročanstva jednog od najvećih svetila ruske Crkve, Svetog Serafima Sarovskog, čija je stogodišnjica proslavljenja obeležena 2003. velikim toržestvom u Sarovu, gde se podvižavao blaženi starac. Svečano je bilo i u obližnjem ženskom manastiru Divjejevu, gde su danas njegove mošti.

Prepodobni i bogonosni otac Serafim, čudotvorac Sarovski, rođen je 1753. godine u gradu Kursku, u blagočestivoj imućnoj porodici, a usnuo je mirno u Gospodu 1833. godine, posle mnogih podviga i neprestanih molitvi, trudova i bdenja. On, koji se još kao mladi jerođakon udostojavao viđenja besplotnih sila, angela nebeskih i slušanja njihove umilne pesme, nazivao je sebe „ubogi Serafim“ i pozdravljao sa „Xristos Vaskrese radosti moja“, ostavio je veliko proročanstvo o budućoj sudbini Rusije i sveta. Sveti Serafim je rekao da što on govori je tačno kao što su dva i dva četiri, jer to ne govori on, ubogi Serafim, već Duh Sveti kroz njega. Sveti starac je prorekao da će posle velike golgote, koja će snaći Rusiju, u kojoj će biti uništavana njena crkva i verni narod, i u kojoj će potocima teći krv pravednika, nastupiti velika obnova. Rusija će biti obnovljena kao samodržavna monarhija, a budući ruski car će biti po ženskoj liniji iz doma Romanovih. To je svakako potomstvo Velike kneginje Olge Romanove, sestre cara mučenika Nikolaja, koja je neko vreme posle oktobarske revolucije boravila u Srbiji, a potom otišla u Kanadu. Potomci njenog sina Nikolaja koji se upokojio pre pet godina u 95-oj godini, dolaze sada u Rusiju. Starac je govorio i o svom budućem proslavljenju i o tome da će car koji dođe da njega proslavi, biti proslavljen od Gospoda trnovim vencem stradanja, a da će na njegovom proslavljenju biti naroda više nego žita u polju. Zaista, 17. jula 1903. godine, po julijanskom kalendaru, dolazi carska porodica Romanov u Divjejevo na veliko toržestvo povodom proslavljenja blaženog starca Serafima Sarovskog, car Nikolaj je nosio kovčeg sa moštima Svetog starca, a carica mučenica Aleksandra je izvezla pokrov za mošti. Tada je blažena starica Paša Sarovska, koja je još kao devojčica bila u poslušanju Svetom Serafimu, postavila fotografije carske porodice pored ikona i govorila „Sveti carski mučenici, molite Boga za nas“. Ona je bila jurodiva i videla je buduće stradanje carske porodice.

Radi naših čitalaca, ali i celokupne naše javnosti, koja je sklona da olako barata nekim davno preživelim ideološkim propagandnim klišeima, valja još jednom istaći činjenicu da je ruski car Nikolaj u stvari i srpski mučenik, da je u Prvi svetski rat ušao isključivo da bi zaštitio srpski narod, te da je to bio jedini motiv i da je car postradao po Božijem promislu. Veza ruskog i srpskog naroda se proteže do neba, i to ne mogu da raskinu nikakve nomenklature, ni cinične „sveznalice“, a mi kao narod treba da naučimo da poštujemo bezrezervno sve one koji staju uz nas, pogotovo kad smo u nevoljama i stradanjima, a ne da tražimo neke zakulisne motive u gestovima ljubavi i podrške.

Malo je poznato i to da je carska porodica živela vrlo strogim molitvenim životom, da su Velike kneginje pojale u crkvi jednostavno odevene, pokrivene maramama, da carica Aleksandra, poreklom Nemica, nije htela da napusti Rusiju i pravoslavlje, iako joj je nuđeno da spasi svoj život, pred stradanje carske porodice. Oni koji su učestvovali na bilo koji način u stradanju Romanovih, zasipali su i pre i posle toga javnost najrazličitijim klevetama, konstrukcijama, poluistinama o carskoj porodici, kako bi donekle opravdali taj čin, ukaljali ime Romanovih i njihovo ubistvo prikazali kao tobože „pravedni narodni gnev na tiranina“ i „spontani izraz narodnog raspoloženja“, što je velika laž, u nizu laži koje inače prate naknadno opisivanje velikih prevrata i revolucija u istoriji, sve u skladu sa ciničnom opaskom „istoriju pišu pobednici“. Zabeleženo je i da je car Nikolaj, kada je bio na proslavljenju Svetog Serafima, dobio pismo koje mu je ostavio blaženi starac pre svoje končine, a pre rođenja cara, i da je car gorko zaplakao kada ga je pročitao, i da su pokušavali da ga uteše govoreći da je možda starac pogrešio. Car Nikolaj je znao da je sve što je starac prorekao do tada ispunjeno i da ne bi ostavio to pismo da nije bio siguran u to što mu je napisao. Da li je u pismu bilo najavljeno i stradanje cele carske porodice, ili samo stradanje Rusije, ne zna se pouzdano, ali je činjenica da je poslednjih godina pred stradanje u domu Romanovih vladala vrlo ozbiljna atmosfera, sa vrlo malo radosti, ali veoma smirena i pobožna. Sveti Sarovski starac, blaženi Serafim, koji se još za ovozemaljskog života udostojio viđenja lica Gospodnjeg i kome se više puta javljala Prečista Vladičica naša Bogorodica, ostavio je u tekstu Divjejevske tajne i proročanstvo koje se odnosi na ceo svet, sve do Drugog Strašnog dolaska Xristovog. Tu stoji da će se Antihrist pojaviti na zemlji kada Rusija bude imala 180 miliona stanovnika, da će do tada biti održan i VIII vaseljenski sabor, koji će anatemisati sve ono što se naziva reformatorstvom – sve one partije i udruženja ljudi koji žive kao da nema Boga i Božijeg suda, koji teže ostvarenju zemaljskog, materijalnog raja u svetu bez Boga. Takve partije i takva udruženja će dovesti i do rušenja hrišćanstva i hrišćanskih vrednosti u svetu i stvaranja jedne vaseljenske, bezbožne države, na čijem čelu će biti Antihrist. On će biti Antihrist za pravoslavne, ali za ostatak sveta on će biti lažni mirotvorac. „Govoriće mir, mir, mir, a svuda će sejati samo smrt“, govorio je starac. On će biti rođen u Rusiji, od kolena Danovog, u gradu koji se nalazi između Moskve i Petrograda, i biće rođen „iskustvenim sposobom“ po rečima starca, dakle veštačkim načinom.

Interesantno je da starac monah, devstvenik, koji je živeo veći deo života u sarovskoj pustinji, početkom XIX veka, govori da će „sin pogibli i bezakonija“ biti rođen tada nepoznatim veštačkim načinom. Antihrist će zavladati celim svetom, ali će jedino zazirati od Rusije, jer će Rusija biti najmoćnije obnovljeno pravoslavno carstvo u to vreme i pridružiće joj se neke azijske zemlje i deo južnih slovenskih naroda. Starac ne govori da li je to Srbija ili Bugarska, ali pošto se spominje mnogostradalni narod pravoslavni, možemo da pretpostavimo da smo to mi. U vreme kad je nastalo proročanstvo, Turska je još na Balkanu , a starac govori da će se Turska imperija vremenom smanjivati, malo po malo i da će pred kraj vremena, pred Drugi Strašni dolazak Xristov, Rusija ovladati Konstantinopoljem, da će se u Svetoj Sofiji ponovo služiti sveta pravoslavna liturgija i sijati krst na kupoli. Francuska je takođe moćno carstvo u to doba, a po proročanstvu blaženog Serafima, Pariz će nestati sa lica zemlje, poslednja prestonica Francuske će biti Rems, a imaće svega 17 miliona stanovnika. Posle toga starac govori o još jasnijim znacima koji prethode kraju vremena – u Divjejevskom ženskom manastiru biće otkriveno četvoro netljenih moštiju svetih prepodobnih žena Divjejevskih. Do sada je otkriveno troje moštiju, 1991. godine su otkrivene mošti prvonačalnice Divjejevske ženske obitelji, inokinje Aleksandre, koja je bila velika ugodnica Božija i kojoj je Presveta Bogorodica dala zapovest da ide na sever Rusije gde će joj pokazati mesto na kome će da se spasava do prelaska u večnost. Druga je igumanija nebeskog Divjejeva, najmlađa shimnica Marta, koja je došla u manastir u 13. godini, a upokojila se u 19. posle velikih podviga. Treća je Elena Manturova, sestra poznatog Mihajla Manturova koji je radio na podizanju crkava, čuvena lepotica koja je po Božijem dopuštenju videla zlog duha i otišla u manastir, gde se neprestano podvižavala. Ona je i umrla po poslušanju – starac Serafim je blagoslovio da umre umesto brata koji je gradio manastir i ona je po poslušanju prešla u Carstvo nebesko. On je označio mesto gde će on sam počivati u Sveto – Trojickom hramu u Divjejevu i monahinje su bile zaprepašćene – nije im bilo jasno kako će bratija Sarovskog manastira pustiti mošti starca da počivaju u ženskom manastiru. Baćuška Serafim je rekao: „Ja ću usnuti u Sarovu, a probudiću se u Divjejevu“. I tako i biva – kada su boljševici došli u Sarov 1920. pokušali su da tajno iznesu starčeve mošti iz velelepnog hrama Uspenija Presvete Bogorodice, što im je uspelo tek 1927. godine, kada su odneli mošti u Muzej ateizma, koji je zapravo Kazanski hram Majke Božije u Sankt Peterburgu i gde su donošene mošti svetih na poruganje.

U Sarovskoj pustinji, na mestu gde se podvižavao starac Serafim, svi hramovi su srušeni i prekriveni debelim slojem asfalta i tu je postavljen spomenik sovjetskom piscu Maksimu Gorkom. U Sarovu je ostao samo jedan hram, najmlađi, podignut i osveštan povodom proslavljenja Svetog starca, ali je posle pretvoren u pozorište i 9.11.2002. godine je održana poslednja predstava i konačno je vraćen Moskovskoj patrijaršiji (inače u oltaru je bila scena!). Prošlog leta, na proslavi stogodišnjice proslavljenja Svetog Serafima, hram je ponovo osveštan i čin osveštanja je izvršio upravo naš patrijarh, gospodin Pavle, koji je posle sa patrijarhom Aleksijem služio centralnu svečanu liturgiju nad moštima starca. Pošto će, po rečima starca, pred kraj vremena, doći do velike otpadije od istinske vere, gde će čak i pojedini arhijereji govoriti da nema vaskrsenja tela, i da ne bi sablaznili toliki verni narod, Gospod će na jedno vreme podići blaženog Serafima, da bi verne utvrdio u veri i mnoge spasao. Valja reći i to da je Divjejevo označeno od same Presvete Bogorodice kao njen četvrti i poslednji udeo (imanje) u vaseljeni do Strašnog Suda, pored Jerusalima, Svete Gore i Kijevsko-Pečerske lavre. Poslednjih godina je obnovljena i kanavka (kanal,put) Božije Majke, koji je Sveti Serafim označio kao put kojim je prošla Presveta Bogorodica i ko prođe ovom svetom kanavkom i pročita 150 puta „Bogorodice Djevo, raduj se blagodatna Marijo…“, on je u blagodati, pod pokrovom Prečiste i ako nastavi da se trudi da živi blagočestivo, ima zaštitu Bogorodice. Po rečima Radmile Sadovnjikove, koja je bila na proslavi stogodišnjice proslavljenja Svetog Serafima, bilo je neizmerno mnogo pravoslavnih hrišćana iz Rusije i celog sveta, puno poklonika i iz Srbije, i na svakom koraku se može osetiti i videti koliko nas običan ruski narod voli, koliko su Srbi dobrodošli i poštovani. Ruska Crkva i narod vrlo dobro znaju šta se zaista dešava sa Srbijom ovih godina iskušenja i stradanja, istina o Kosovu i Metohiji je skoro prisutnija u ruskim medijima nego u našim, obnovljeno je srpsko podvorje u Moskvi u hramu Svetog apostola Petra i Pavla. U dve moskovske pravoslavne gimnazije se uči srpski kao izborni predmet, a jedna nosi i naziv Srpska pravoslavna gimnazija u znak podrške i ljubavi prema srpskom narodu u ovo teško vreme.

U mnogim ruskim hramovima su zajedno sa ruskim svetiteljima ikonopisani srpski svetitelji i novomučenici srpski. U Sergijo-Trojickoj lavri se redovno služi i Srbljak – službe Srbima Svetiteljima, a mnogi Rusi dobijaju ime po srpskom Svetom kralju Vladimiru, jer oni isključivo daju imena iz crkvenog kalendara. Proročanstvo koje je ostavio Sveti Serafim Sarovski, pojedini ljudi nazivaju legendom, ali sam starac je govorio da je sve kazano tačno, kao i to da su dva i dva četiri, jer ne govori to on, već Sveti Duh kroz njega, a pošto je sve do sada što je bilo tačno tako i prorokovao, nemamo razloga da ne verujemo i u ono što će nastupiti po proročanstvu Svetog Serafima. Po kazivanju mnogih ruskih staraca, duh Antihrista je već u svetu, svi možemo da osetimo dejstvo zla u svakodnevnim iskušenjima koja nailaze na verne, i ono često dolazi pod maskom dobročinstva i najboljih namera, a donosi nemir, stradanja i patnju, ali ko pretrpi do kraja spasiće se, a jedino to je i važno. Od mnogo blagodatnih darova i duhovne radosti koju nam daruje Sveti starac Serafim, važno je istaći i jednostavnu ali spasonosnu pouku, koja može da zameni sva ovozemaljska , ljudska umovanja i filosofska mudrovanja, a to je da je krajnji cilj i smisao hrišćanskog života sticanje blagodati Božije, dara Duha Svetoga, koji osvećuje i osvetljava naš život neprolaznom radošću i mirom u srcu. Treba držati zakon Božiji do najmanje zapovesti, živeti u molitvi, postu i pokajanju, truditi se da učinimo što više dobrog i bogougodnog i tako ćemo zadobiti milost u Gospoda i večno spasenje. A šta je drugo i važno? Molitvama Svetog Serafima Sarovskog, Gospode, pomiluj nas grešne!

Maja Radonjić

Srodni članci:

• „Dan pobede“ ili „Dan Evrope“?
• Osam vekova rusko-srpskih specijalnih odnosa
• Istinski spas ili lažni idoli?
• Faktori bezbednosti Balkana: geopolitičke i energetske protivrečnosti
• Manifest prosvećenog konzervatizma