RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Kонференција: „Нова НАТО стратегија против Срба и Руса“
    31. мај 2018. године 11 сати у Медија Центру на Теразијама На скупу говоре: 1. Драгомир Анђелковић – Центар за развој међународне сарадње 2. Бранко Радун – Политички аналитичар 3. Проф др Стевица Деђански – Центар за развој међународне сарадње 4. Др Александар Гајић – виши научни сарадник Института за европске студије 5. Мр Радован […]
  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
Геополитика

Глобализација демократије и цивилизацијске границе: од „трећег таласа” до „сукоба цивилизација” (2. део)

Глобализација демократије и цивилизацијске границе: од „трећег таласа” до „сукоба цивилизација” (2. део) 20.01.2005.Leave a comment

3. Сукоб цивилизација: цивилизацијска партикуларизација света

У позадини скициране Xантингтонове теорије „таласа демократизације” је неексплицирана прогресивистичка историософска схема која своју емпиријску потврду налази у чињеници увећања броја демократских режима. Ову концепцију светске историје као јединственог „тока” који својим „таласима”, „плимама” и „осекама”, упркос препрекама, тече у једном правцу, Xантингтон је у Сукобу цивилизација напустио и заменио концепцијом историје као скупа различитих цивилизација које, свака за себе, пролазе кроз „фазе” рађања, раста, зрелости, опадања и смрти.Ово схватање историје, као и претходно, није ништа ново у филозофији и теорији – Xантингтон га преузима од низа филозофа историје и историчара међу којима су ш пенглер, Тојнби и Бродел, на које се и експлицитно позива, најпознатији. Али, за разлику од поменутих аутора, Xантингтон није ни филозоф историје ни историчар, већ политиколог који, усвајајући филозофски background „цивилизацијског приступа”, настоји да на основу њега изгради једну политичку теорију међународних односа која би, поред дескриптивно-интерпретативне, имала и прогностичко-практичку функцију. Отуда је корпус филозофско-историјских претпоставки Сукоба цивилизација више подразумеван него развијен, а сам појам „цивилизације” остаје код Xантингтона недовољно одређен, што се очитује већ у његовој тешкоћи да формулише јасне критеријуме дефинисања и одређења броја савремених цивилизација. Али, независно од ових тешкоћа (о којима ће бити више речено у завршном делу овог рада), као и од Xантингтоновог нетематизовања филозофских претпоставки „цивилизацијске парадигме” (што, у крајњој линији, и није био његов циљ), можемо се сложити са оценом да Xантингтон настоји да, „демонстрирајући непревазиђену ширину приступа, интегрише политичке, економске, историјске и културолошке анализе у обухватну теорију светске политике након хладног рата” (Gershman, 1997: 165).

Поред филозофских претпоставки, Xантингтонова теорија светске политике почива на низу теоријских ставова који за њега имају аксиоматски статус и представљају основ, како за дескриптивну, садржинску анализу савремених међународних односа, тако и за извођење скупа практичко-политичких препорука. Први такав став се тиче субјеката светске политике – након нације-државе и идеолошких блокова, цивилизације су постале основни субјект савремене светске политике: „У свету након хладног рата, први пут у историји, светска политика је постала и мултиполарна и мултицивилизацијска…У том новом свету, локална политика је политика националног, а светска политика је политика цивилизација. Ривалитет суперсила је замењен сукобом цивилизација” (Hungtington, 1996: 21; 28). Под „цивилизацијама” Xантингтон подразумева велике културне заједнице које окупљају народе са високим степеном језичких, историјских, културно-традицијских сличности и, што је најважније, истим религијским уверењима. Цивилизације су најшири културни (не расни и не политички) ентитети, највиши ступањ културног груписања људи, најшири оквир културне идентификације – оне су „највеће Мигрупе, унутар којих се, у културном смислу, осећамо као код куће, по чему се разликујемо од ’њих’ који су изван” (Hungtington, 1996:43). „човечанство” је једини појам ширег обима, али припадношћу „човечанству” ми истичемо само разлику у односу на друга жива бића на Земљи (или, у односу на замисливе „ванземаљце”), док нас припадност једној „цивилизацији” културно одређује у односу на друге велике људске групе. То је од особите важности јер, по Xантингтону, „деведесете године овог века сведоче о ерупцији кризе идентитета широм света”, па је културни идентитет постао прворазредно политичко питање. Тачније, у интерпретацији светске политике плодно полазиште нам не више не могу бити националне државе (184 признатих „субјеката” међународне заједнице) руковођене својим „националним интересима”, као ни „блокови” држава формираних на основу идеолошког сврставања, већ „цивилизације” као културне групације које дају одговор на проблеме идентитета: „У савладавању кризе идентитета људима су важни крв и уверења, вера и породица. Народи се окупљају око оних са сличним пореклом, религијом, језиком, вредностима и институцијама, а удаљавају се од оних којима је све то различито… Културни идентитет је централни чинилац који обликује удруживање земаља или њихов антагонизам” (Hungtington, 1996: 126). Другим речима, у савременом свету је, по Xантингтону, политика заснована на идентитету (identity politics) потиснула и заменила политику засновану на интересу или идеологији. Једна од важних последица ове промене је извесна стабилизација политичке карте света – за разлику од интереса и идеологија, „идентитет” се теже мења и цивилизацијске поделе су многотрајније од интересних групација или идеолошких савезништва. Али, то не значи да је свет након хладног рата постао, како су то многи еуфорично очекивали, свет у коме се „општељудске вредносии” шире и остварују у атмосфери сарадње и хармоније: „Свет је постао другачији раних 90-тих, али то није нужно значило и мирнији. Промена је била неизбежна, али не и прогрес” (Hungtington, 1996: 31). Неразумевање значаја културних разлика и природе цивилизација као нових субјеката светске политике је био основни узрок погрешних, „идеалистичких” политичких очекивања тријумфа процеса универзализације либералне демократије у будућности и вере у отпочињање нове епохе међународног мира, просперитета и сарадње. Јер, и то је други полазни аксиом Xантингтоновог становишта, уз сву културну различитост цивилизација, једна битна карактеристика им је заједничка – све теже увећању сопствене моћи, одбрани и очувању својих вредности, те ширењу и доминацији у односу на окружење. У основи, односи цивилизација су конципирани по узору на Xобсову слику „природног стања”, а линије додира међусобно супротстављених цивилизација постају линије сукоба: „Културне заједнице замењују блокове хладног рата и вододелнице између цивилизација постају централне линије сукоба у светској политици” (Hungtington, 1996: 125). Тематизујући свет политике и међународне односе у традицији „реалистичке школе”, Xантингтон изражава и скепсу у могућност неке инстанце која би, на светском нивоу, имала статус сличан Xобсовом суверену, тј. која би обезбеђивала мир и на основу консензуално прихваћених правила од стране свих цивилизација, регулисала међународне односе. Постојећа правила и инструменти „међународне заједнице” су, по њему, провизорни покушаји ублажавања анархије, а њихова прихваћеност није последица постојања неких цивилизацијских „универзалија”, већ фактичке моћи дуго доминирајуће Западне цивилизације да своје интересе наметне осталим цивилизацијама: „Одлуке донесене на Савету безбедности УН или у Међународном монетарном фонду које одражавају интересе Запада, свету се представљају као одраз жеља светске заједнице. Сама синтагма ’светска заједница’ је постала еуфемистички општи израз (замењујући ’Слободан свет’) који даје глобалну легитимност акцијама које одражавају интересе Сједињених Држава и других западних сила” (Hungtington, 1993: 39). Промењен однос снага у свету, другачија дистрибуција моћи међу цивилизацијским „блоковима”, значила би и промену у међународно-политичким „правилима игре”, као и у начину њиховог идеолошког оправдавања.

Полазећи од назначених опште-филозофских и ужих, теоријско-политичких претпоставки, Xантингтон опширно излаже резултате примене своје „цивилизацијске парадигме” у анализи политичких збивања на „макро” и „микро” нивоу. На првом, глобалном нивоу, он идентификује осам светских цивилизација (кинеску, јапанску, хинду, исламску, православну, западну, латиноамеричку и, за сада, недовољно јасно профилисану, афричку), као главне политичке субјекте након нестанка идеолошког хладноратовског сврставања. Мултиполарни светски поредак заснован на цивилизацијама одликује се конфликтношћу различитог степена – од отвореног непријатељства директно сукобљених цивилизација на линијама њиховог додира, преко мање конфликтних односа удаљених или неконфликтног односа (потенцијално или актуално) „савезничких” цивилизација. За разумевање нове светске конфигурације политичке моћи је, по Xантингтону, од суштинске важности разумевање промена у односима Запада и остатка света (The West and the Rest) – вековна доминација Запада, идеолошки подупирана европоцентричном илузијом о универзалној вредности Западне цивилизације, окончава се „сумраком Запада” и његовим повлачењем пред растућом моћи и културном самосвешћу остатка света. Али, тај „остатак” (The Rest) није монолитна целина, већ скуп различитих цивилизација са сложеним интеракцијама које, у бројним случајевима, представљају озбиљну претњу светској стабилности и миру (односи хинду и исламске цивилизације, православне и исламске, кинеске и хинду…). Упркос наглашавању комплексности мултицивилизацијске структуре савременог света, у жижи Xантингтоновог интереса је однос напетости и могућег сукоба западне са исламском и кинеском цивилизацијом које, са својом економском експанзијом (Кина, Југоисточна Азија), демографским потенцијалом и поседовањем стратешких сировина (исламске земље), те снажно пробуђеном самосвешћу и инсистирању на културно-религијској посебности, представљају најозбиљније претње интересима и моћи Запада. Да су његова предвиђања могућих глобалних цивилизацијских сукоба заснована на реалним претпоставкама, Xантингтон показује анализом низа локалних конфликата у којима су сукобљене стране „цивилизацијски”, а не „интересни”, „идеолошки” или уско етнички непријатељи. „Микро-ниво” Xантингтонове анализе обухвата случајеве распада држава или дуготрајних грађанских ратова у земљама са високим степеном културне хетерогености становништва. Примери распада Југославије и рата у Босни су Xантингтону, још од чланка из 1993. године, основни материјал којим илуструје логику локализованог „цивилизацијског сукоба” који, ангажовањем и уплитањем „земаља-сродница”, прети ескалацијом у сукоб светских размера. У том погледу, рат у Босни има, по њему, исту антиципиртајућу и опомињујућу функцију коју је пред Други светски рат (идеолошки мотивисан сукоб унутар Западне цивилизације) имао шпански грађански рат – „сукоб цивилизација” на малом простору Босне, садржи обрисе „следећег Светског рата који ће, ако га буде, бити рат између цивилизација” (Hungtington, 1993: 37).

Ако постојећи локални сукоби на границама цивилизација прете ескалацијом у глобални рат цивилизација, онда је конципирање једне политичке стратегије избегавања таквог развоја догађаја од суштинске важности. То је и основна Xантингтонова практичка интенција – док је у Трећем таласу тежио да постане „Макијавели демократизације”, у Сукобу цивилизација он настоји да формулише низ практичко-политичких препорука чије би провођење смањило опасност избијања светског сукоба цивилизација. Засноване на уверењу да ће „свет бити уређен на основу цивилизација или неће уопште бити уређен” (Hungtington, 1996: 156), ове препоруке су упућене Западу и треба да послуже осмишљавању нове стратегије у односима Запада и „остатка света”. Прва препорука се тиче повећавања степена (економске, безбедоносне, политичке, културне ) интеграције западне цивилизације и снажења културне самосвести Запада. У другом кораку, Запад би требало да јача утицај на оне цивилизације које су му блиске и са којима може да сарађује (латино-америчка и православно-хришћанска), да би, заједно са њима, ограничио експанзију и растућу моћ њему непријатељских цивилизација – исламске и кинеске. Али, основна Xантингтонова препорука је изведена из његове критике (западног) универзализма. По њему, Запад треба да упознаје и разумева друге цивилизације, али мора одустати од мешања у њихове „унутрашње послове” и одрећи се претензије наметања својих вредности и иституција. Западна цивилизација је „јединствена, али не и универзална” (unique, not universal), те, стога, „није основна одговорност западних вођа у томе да покушају преобликовање других цивилизација по узору на Запад (што превазилази њихову опадајућу моћ), већ у томе да очувају, заштите и обнове оне јединствене особине које красе Западну цивилизацију” (Hungtington, 1996: 311). Xантингтоново преферирање умерено изолационистичке стратегије Запада у односу на универзалистички пројекат глобализације западних вредности није само последица (чињеничке) процене „опадања моћи Запада”, већ и увида у погубне последице које би остварење тог пројекта имало за његовог носиоца. Имајући на уму судбину Рима након његове глобалне доминације (тадашњим) светом, Xантингтон упозорава: „Крај историје, глобална победа демократије, ако се деси, може бити најтрауматичнији и најузнемирујући догађај за Америку” (Hungtington, 1997а: 32).

4. Демократија: глобална или локална?

На основу изложене скице Xантингтоновог тумачења глобалних политичких процеса могу се формулисати две визије будућности демократије за које аргументацију можемо потражити у приказаним књигама. Прва би се сводила на тезу о процесу глобализације демократије, док би по другој демократија остала политички спецификум „западне цивилизације” – подручја чије се границе, у најбољем случају, поклапају са границама западног хришћанства (дакле, укључују и Латинску Америку), или, у строжем смислу, са границама Европе, Северне Америке и Аустралије. Очигледно је да Xантингтон, не доводећи у питање сам нормативни статус „демократије”, тврди две различите ствари у погледу њене глобалне остваривости, тј. формулише две различите дескриптивно-садржинске анализе политичких процеса и из њих изводи две међусобно супротстављене практичко-политичке стратегије. Како се може тумачити „отворена неконзистентност” ова два Xантингтонова становишта формулисана у распону од само неколико година?

Уобичајено је да се у одговору на ово питање врши „контекстуализација” ова два становишта, тако што се прво објашњава еуфоричном атмосфером насталом након урушавања комунизма, а друго „болним отрежњењем” од почетног неумереног оптимизма и „сударом са стварношћу” посткомунистичке транзиције. Не спорећи плаузибилност овог социјално-психолошког објашњења (још уверљивијег у случају политичке еволуције бројних источноевропских интелектуалаца), чини ми се да је у Xантингтоновом случају могућа интерпретација којом се ублажава аргумент о теоријској и политичкој неконзистентности његових ставова. Ова интерпретација би се базирала на тези о различитим концептима „демократије” које Xантингтон употребљава у почетној тези о глобализацији и њој супротстављеном закључку о „парохијализацији” демократије у Сукобу цивилизација.

У теорији о „таласима демократизације” Xантингтон полази од минималистичке, процедуралне концепције демократије којом се она, у основи, дефинише у терминима избора. Ослањајући се на Шумпетеров (Schumpeter) класични рад „Капитализам, социјализам и демократија”, Xантингтон савремени политички систем одређује као „демократски” у „оној мери у у којој су у њему најмоћнији доносиоци одлука које се тичу заједнице изабрани помоћу фер, поштених и периодично понављаних избора у којима су се кандидати слободно борили за гласове и у којима је практично сво одрасло становништво могло да гласа” (Hungtington, 1991: 7). Насупрот класичној теорији демократије у којој се она одређује преко извора политичке моћи („воља народа”) или циља („опште добро”), Xантингтонова емпиријско-дескриптивна дефиниција „демократије” се заснива на истицању институционализоване изборне процедуре као основне карактеристике демократских система на основу које је могућа политичка партиципација и конкуренција. „Избори, отворени, слободни и фер су суштина демократије”, а „недемократски режими”, у много чему међусобно различити, имају једну битну заједничку особину – „непостојање изборног надметања и гласачке партиципације” (Hungtington, 1991: 9; 12). Процедурална дефиниција демократије, истина, подразумева постојање грађанских и политичких права и слобода који су предуслов фер, слободних и поштених избора (слобода говора, публиковања, окупљања и организовања), али је институција избора у првом плану анализе и компарације политичких система. Управо опасност редукције „демократије” на „изборе” (fallacy of electoraliasm) је основна слабост ове минималистичке концепције демократије коју Л. Дајмонд (Diamond) назива концепцијом „изборне демократије” (electorial democracy) јер „не поклања довољно пажње претпостављеним базичним слободама, нити покушава да их инкорпорира у стварне показатеље демократије” (Diamond, 1996: 21). Отуда, политички системи многих земаља могу бити одређени као „демократски” (јер су владе у њима изабране у процесу релативно слободних и поштених избора), а да истовремено у њима не постоје оне гарантије грађанских и политичких слобода које сматрамо конститутивним елементом ширег појма „демократије” који укључује низ вредности и институционалних механизама либералне традиције. Дајмондов концепт „либералне демократије”, поред избора, укључује и низ других карактеристика које надилазе „минималистички” приступ усредсређен на изборну процедуру: реална власт не лежи у „непрозирним доменима” резервисаним за носиоце који нису одређени изборном процедуром; извршна власт је под ефективном контролом (независног судства, парламента, омбудсмана, јавности) која је ограничава; заштићена су индивидуална права и слободе; грађани су политички једнаки пред законом; постоји ефективна владавина закона који грађане штити од државе и парадржавне самовоље; ограничена је могућност утицаја владајуће партије на изборни процес; осигуран је културни, етнички и религијски плурализам заштитом права мањинских група, као и постојањем слободних асоцијација, покрета и група које чине многоструке „канале утицаја” грађана на власт изван изборног процеса; постојање независних медија и могућност грађана да, од стране власти, нелимитирано, слободно приступају алтернативним изворима информација…(Diamond, 1997: 23-24). Али, независно од ширег разматрања концепта „либералне демократије”, битно је имати у виду да између граничних типова – „ауторитарних режима” и „либералне демократије” – постоји сложени континуирани прелаз који укључије различите форме „псеудодемократије” и „изборне демократије”. Враћајући се проблематици Трећег таласа, Xантингтон је у једном предавању уважио значај наглашавања дистинкције између „изборне” и „либералне демократије” и признао да је његов оптимизам у погледу „трећег таласа демократизације” био изведен из показатеља који су сведочили о глобализацији „изборне демократије”. На тај начин, ревидирани закључак Трећег таласа би потврђивао повећање броја (изборних) демократија у свету, али и додатни увид да је број „либералних демократија” стабилан и да обухвата политичке системе земаља које припадају „западној цивилизацији”. Објашњење за неуспех ширења и консолидовања „либералне демократије” у незападним друштвима Xантингтон је у Судару цивилизација нашао у културним (вредносним, религијским, социјалним, историјским) разликама које деле Запад и остатак света. Либерална демократија је укорењена у западном историјском искуству, тј. „у социјалном плурализму, класном систему, грађанском друштву, вери у владавину закона, искуству са представничким телима, одвајању духовне и световне власти и прихватању индивидуализма”, једном речју, она је „продукт Западне цивилизације” (Hungtington, 1997: 6). Њено ширење у форми „изборне демократије” (преузимање институционалног и процедуралног демократског аранжмана) наилази на отпор у дубљим, културно „инфраструктурним” слојевима незападних цивилизација. Отуда, на изненађење заговорника демократизације, често се дешава да управо поштовање демократских процедура (фер, слободних и поштених избора) у државама незападних цивилизација на власт доводи оне политичке снаге које се позивају на аутохтоне вредности своје цивилизације а, као „западне”, одбацују управо оне претпоставке на којима почива либерална демократија. Овај „парадокс демократије” (најјасније илустрован примерима избора у Алжиру и Босни), непосредно се манифестује у незадовољству заговорника демократије резултатима демократских избора, а у основи, представља за Xантингтона показатељ „тежње ка аутохтоности” у ситуацији дубоке кризе културног идентитета незападних друштава. Парадоксално, глобализација (изборне) демократије води јачању партикуларних цивилизацијских идентитета – „демократија је у својој бити парохијализујући, а не космополитизујући процес” (Xантингтон, 1996: 94).

Усмеравање демократске теорије на тематизовање културе као битног аспекта разумевања темпа и успешности демократске транзиције представља једну од заслуга Xантинтгтоновог приступа. „Културолошко поље” је у текућим дискусијама знатно проширено у односу на уобичајене приступе фокусиране на ужи концепт „политичке културе”. Тако, на пример, Фукујама у једном новијем раду истиче тренд померања тежишта политичке анализе демократије са нивоа идеологије и институција, ка нивоима „грађанског друштва” и „културе”. Оптимизам у погледу глобализације демократских система је и по њему био, пре свега, последица брзог ширења демократске идеологије (система нормативних уверења) и прихватања демократских институција у земљама са ауторитарним режимима, а не сведочанства о постојању независног „грађанског друштва” утемељеног у скупу културних претпоставки. Касније разочарење темпом и резултатом демократизације је водило закључку о „примату културе” као најдубљем, носећем основу демократских система, па су у први план политичко-теоријског истраживања доспеле појаве попут структуре породице, религије, моралних вредности, етничке свести, „грађанства“ и партикуларних историјских традиција. Такође, увид у неуједначеност промена на ова четири нивоа, као и свест о њиховој међусобној зависности, водила је комплекснијем приступу проблему одређења тока и темпа демократских транзиција. Показало се да у неким државама, након брзог прихватања демократских идеја, већ на нивоу изградње институција почиње застој, а асиметрија између очекивања и реалности тамо где су створене институције је почела повратно негативно утицати и на нормативна уверења која су била у основи „демократских револуција”. Ипак, по Фукујамином мишљењу, судбина „либералне демократије” неће бити одређена у споровима око природе институција (о чему је могуће постићи консензус), већ у равни грађанског друштва и културе које су признате као „суштински значајне за нове демократске државе поникле на ауторитарној прошлости” (Fukuyama, 1995: 14).

Али, између тезе о примарној важности културе за консолидацију демократских система и Xантингтонове позиције културног детерминизма из Судара цивилизација постоји велика разлика. Док су у првом случају културе схваћене као комплексне, хетерогене целине које су подложне еволутивном развитку и отворене за утицај споља (у интеракцији са другим културама), Xантингтонове „цивилизације” су конципиране као a priori непријатељски супротстављени ентитет чији базични, религијски одређен идентитет, за државе-чланице представља фатум који лимитира могућност политичких промена и чини безнадежним сваки напор за остварење либералних вредности. Представа о хомогености цивилизацијског идентитета, којом се сложеност међународно-политичких односа елегантно редукује на схему цивилизацијског груписања и међуцивилизацијских сукоба, своје слабости показује ако се упустимо у разматрање унутарцивилизацијске културне и политичке динамике. Већ на примеру „западне цивилизације” постаје јасно да на основу исте религијске и шире културне основе („идентитета”) израстају сасвим различити политички режими – од либерално-демократских до тоталитарно-фашистичких, те да су „унутарцивилизацијски ратови” Запада били крвавији и чешћи од „сукоба цивилизација”. Истина, Xантингтон на овај приговор може одговорити указјујући на чињеницу да су наведене појаве карактерисале „западну цивилизацију” у њеној прошлости, а да је сада, унутар ње, либерална демократија етаблирана као коначни „западни модел” политичке владавине. Али, ако се и сложимо са овим одговором, остаје питање зашто би плурализам и динамика која је некад постојала у оквиру западне цивилизације била негирана у случају других, Xантингтону мање познатих цивилизација? Тачније, зашто би нпр. у случају православне или исламске цивилизације важила теза о културној хомогености која једнозначно детерми

Милан СУБОТИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор