RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Глобализација демократије и цивилизацијске границе: од „трећег таласа” до „сукоба цивилизација”

Глобализација демократије и цивилизацијске границе: од „трећег таласа” до „сукоба цивилизација” 17.01.2005.Leave a comment

1. Увод: политика у свету након „хладног рата”

У лето 1993. године Семјуел Xантингтон (Hungtington) је у часопису ForeignAffairs објавио чланак под називом „The Clash of Civilizations?”. Бројне дискусије које је овај чланак изазвао широм света учиниле су га, поред Фукујаминог рада „The End of History”, најутицајнијим и најконтроверзнијим политиколошким штивом ове деценије. У чланку је Xантингтон формулисао тезу да основни извори будућих конфликата на светској политичкој сцени неће бити идеолошки или економски, већ културни, те да ће основни субјекти светске политике бити велике цивилизације које ће се, у тежњи да прошире своју моћ, сукобљавати дуж линија међусобног додира. Стављајући у наслову свог чланка знак питања, Xантингтон је истакао извесну дозу опрезности у погледу плодности предложеног „цивилизацијског приступа” за разумевање и прогнозирање глобалних политичких токова након окончања хладног рата. Али, дискусије о „Сукобу цивилизација”, као и збивања на међународној политичкој сцени, подстакли су га да своју почетну тезу развије и 1996. године објави обимну књигу Clash of Civilizations and Remaking of World Order у којој ће одлучније, са уверењем и наглашеним профетским жаром формулисати своју „цивилизацијску парадигму” која, по њему, има знатне експлинаторне и прогностичке предности у односу на друге, ривалске парадигме које настоје да обухвате „комплексност пост-хладноратовског света”.

Разликујући се у проценама вредности Xантингтонове тезе, њени бројни коментатори се слажу у оцени да она представља један од најважнијих покушаја задовољења ургентне потребе теоријске концептуализације глобалних политичких промена насталих урушавањем комунизма и блоковске поделе света. Наиме, драматична и са становишта политичке теорије неочекивана промена саме стварности морала је бити праћена кризом и променом теоријско-политичке хладноратовске оптике деценијама фокусиране на сукоб „слободног света” и „тоталитаризма”. Недостатак једног обухватног и консензуално прихваћеног теоријског оквира за тумачење политичких збивања током деведесетих година је политиколошке дискусије усмерио у правцу трагања за новим парадигмама: „Новонастало окружење је било различито интерпретирано – укључујући тезе о крају историје, о биполарном конфликту богатих и сиромашњих земаља, о будућем повратку на традиционалну политику силе, о умножавању етничких сукоба који се приближавају анархији, о сукобу цивилизација, те о сукобљавању трендова ка интеграцији и фрагментацији” (Hungtington, 1997а: 28). Питање избора и усвајања једне од ових ривалских парадигми нема само теоријски значај и последице – свака од њих представља усмеравајући оквир оријентације за практичну политику, „водич” или „мапу” којом се служе политички актери на међународној сцени. Стога се ни разматрање њихове вредности не може ограничити на стриктно теоријску димензију јер, једном усвојена, свака од ових парадигми задобија статус „самоиспуњавајућег пророчанства” (self-fulfilling prophecy). То се посебно јасно уочава ако упоредимо практичко-политичке последице које следе из прихватања, с једне стране, интерпретације међународне политике као процеса глобализације либералне демократије, и, с друге стране, тезе која у „сукобу цивилизација” види садашњост и будућност светске политике. Али, независно од њихових практичко-политичких консеквенци, у овом раду ће бити приказане и коментарисане теоријске претпоставке ова два ривалска приступа интерпретацији глобалних политичких трендова. Средишни део рада ће бити посвећен интерпретацији „цивилизацијске парадигме”, док идеја глобализације либералне демократије неће бити ра зматрана у њеној радикалној верзији (оличеној у Фукујамином ставу о „универзализацији западне либералне демократије као коначног облика политичке владавине”), већ у облику у коме је налазимо у тези о „трећем таласу” демократизације коју је формулисао Xантингтон 1991. године у књизи The Third Wave: Democratization in the Late Twentieth Century. На тај начин, ограничавајући се на анализу различитих становишта формулисаних у делима једног аутора, покушаћу да интерпретирам „унутрашњу логику” која га је водила од оптимистичке вере у глобални тријумф либералне демократије до мрачне слике будућег сукоба цивилизација. Претпоставка од које полазим у овом раду је да назначена промена перспективе превазилази значај једног индивидуалног случаја теоријско-политичке еволуције, тј. да је Xантингтон, ма колико значајан и утицајан политиколог, само повод за тематизацију важнијих промена у „духу времена” последње деценије овог века.

2. Трећи талас: перспектива глобализације демократије

Када је у првим сатима 25. априла 1974. године на лисабонском радију емитована песма „Grandola Vila Morena” која је за групу младих официра (МФА) била знак за почетак државног удара којим ће бити срушен режим који је наследио Салазарову диктатуру, нико није могао ни претпоставити да је то почетак промена које ће у наредних петнаестак година изменити политичку мапу света. „Демократском револуцијом” у Португалу која је, парадоксално, почела као војни државни удар, започео је процес транзиције са ауторитарних и тоталитарних на демократске режиме широм света, процес који је први пут у људској историји довео до победе демократије у више од половине држава света. Из данашње перспективе, Xантингтон је закључио да је „овај драматични раст демократије за тако кратко време, несумњиво, једна од најспектакуларнијих и најважнијих политичких промена у људској историји” (1997: 4). У интерпретацији ових промена он је користио појам „талас демократизације” којим је означио „скуп прелазака од недемократских у демократске режиме који се одвијају у одређеном периоду времена и који значајно надмашују трансформацију у супротном смеру за тај исти период времена” (Hungtington, 1991: 15). У политичкој историји модерног света он је издвојио три таква таласа: (I) дуготрајни талас који се одвијао од 1828 до 1926; (II) краткотрајни, од 1943 до 1962. године и (III) овај последњи, који је започео 1974. године. На крају прва два таласа следио је реверзибилни процес током кога су се неке, али не све, новостворене демократије вратиле неком од недемократских облика владавине. Идентификовање ових „контра таласа” је посебно значајно за предвиђање даљег тока текућег „трећег таласа”, те осмишљавања стратегије којом би се реверзибилни процес ограничио или сасвим онемогућио. То је могуће јер су „демократизације трећег таласа различите од оних ранијих” (Hungtington, 1991: xв), па, по Xантингтоновом уверењу, појава значајнијег реверзибилног таласа није нужност. Теза о различитости трећег таласа своди се, (да употребим једну од омиљених фигура марксистичког дискурса), на уверење да је „квантитет демократских режима” прешао у „нови квалитет” међународних односа који потпомаже консолидовање новоуспостављених демократских режима и ограничава обим могућег реверзибилног тока. Ова теза представља основни показатељ Xантингтоновог оптимизма у погледу могућности глобализације демократије, оптимизма који није имао, као у случају Фукујаме, филозофско образложење у облику хегелијанске тезе о „крају историје”. Као емпиријски и компаративистички усмерен политиколог, Xантингтон је 1991. године, анализирајући промене у политичким системима од земаља Јужне Европе, Латинске Америке, Азије и Источне Европе, закључио да је „упркос отпорима и померањима уназад, као у Кини 1989. године, покрет за демократију задобио карактеристике готово незадрживог глобалног тока који се креће од једног тријумфа ка другом” (Hungtington, 1991: 21).

Свој оптимизам у погледу ширења и исхода процеса демократизације Xантингтон је темељио на анализи скупа политичких, економских и социјалних узрока који су довели до појаве „трећег таласа”. У првом реду, он је истицао продубљивање легитимационих криза ауторитарних режима услед њихове неспособности да савладају војно и економско заостајање у односу на просперитетне демократије. С друге стране, достизање одређеног нивоа економског развитка у оквирима ауторитарних политичких режима има низ последица (виши ниво животног стандарда, ширење образовања и урбанизације) које подстичу тежњу становништва да партиципира у политичким процесима. Ови захтеви за демократизацијом ауторитарних режима (ендогени фактор), јачају уз помоћ „егзогеног фактора” – подршке демократских држава и мреже невладиних организација које врше спољни притисак у корист поштовања људских и политичких права. Овај притисак је могућ и делотворан уз помоћ модерних средстава комуникација која су свет учинила јединственим, па се примери демократизације, попут ефекта „снежне грудве” (snowballing), шире на околину. На крају, Xантингтон указује и на значајну улогу коју је имала религија и религијске институције (пре свега, у Латинској Америци и у Источној Европи) у пружању отпора ауторитаризму и у подршци демократским снагама.

Наведени скуп узрока „трећег таласа” демократизације имао је различите учинке на темпо и облике процеса транзиције у различитим државама. На основу компаративног приступа обимном емпиријском материјалу Xантингтон је формулисао типологију демократских транзиција разматрајући различите аспекте проблема стабилизације и консолидације „нових демократија”. Али, независно од теоријске тематизације проблема и динамике настанка, стабилизације и развитка демократских система земаља у транзицији, (разматрања у чијој позадини је била нескривена практичка интенција изградње једног упутства за успешну демократизацију), основни проблем коме се Xантингтон враћа у завршном поглављу књиге је проблем могућности глобализације демократских режима. „Демократизација у готово тридесет земаља између 1974 и 1990. године, као и либерализација у још многим, усмерава пажњу на једно суштинско питање: да ли је ова демократизација део континуиране и стално ширеће ’глобалне демократске револуције’ која ће временом обухватити практично све земље света? ”(Hungtington, 1991: 280) За разлику од Фукујаме, Xантингтон није био склон једнозначно потврдном одговору на ово питање. По њему, предвиђање даљег умножавања демократских режима зависи од стабилности и трендова развоја оних „општих узрока” који су пресудно утицали на настанак „трећег таласа”. Од пет наведених узрока, три (проблем легитимности ауторитарних режима; корелација економског раста и демократизације политичког система, као и развој комуникација који свет чине јединственим) представљају релативно стабилне факторе на чији утицај у даљој демократизацији се може рачунати са већом дозом сигурности. Друга два – екстерни, међународни фактор демократизације (утицај успешних демократија – Америке и Европе), као и позитивни утицај културно-религијског фактора на демократску транзицију – представљају, по Xантингтону, мање поуздане чиниоце будућег ширења „трећег таласа”. Док први зависи од неизвесне будућности држава развијене демократије (пре свега, Америке која себе идентификује са демократијом и настоји да као таква буде прихваћена и од „остатка света”), Xантингтонови примери позитивног утицаја религије и религијских институција на настанак и ширење „трећег таласа” су се сводили на хришћански свет и промене у његовом католичком делу. Инсистирање на важности овако спецификованог културно-религијског фактора ограничило би могућност ширење демократије и усвајање демократског политичког система на западно-хришћанска друштва и она у којима је западно хришћанство у експанзији. Ако оставимо по страни проблем спојивости демократије и другог, источног огранка хришћанске религије, поставља се питање утицаја осталих великих култура, а пре свега исламске и конфучијанске, на процес демократске транзиције. Ослабљена верзија „аргумента културне препреке” не би толико инсистирала на тези о посебној погодности једне (Западне) културе за демократију, колико на тези да су „једна или више култура посебно непријатељске према њој” (Hungtington, 1991: 300). Уважавајући неке од резултата анализа које истичу неспојивост појединих вредности класичног кофучијанства и ислама са демократијом, Xантингтон ипак одбацује тезу о непремостивим препрекама које ове културе постављају процесу демократизације. Он је скептичан према становишту културног детерминизма по коме поједине културе представљају трајну препреку за одређени смер друштвеног и политичког развоја. Своју скепсу он заснива на чињеници да је историјски развитак бројне варијанте културолошких аргумента из прошлости – попут теза о неспојивости католицизма и политичке демократије или конфучијанства и капиталистичког развитка – временом демантовао. Имајући то у виду, нема никаквог разлога, сматрао је Xантингтон у Трећем таласу, да данашња уверења о неспојивости нпр. конфучијанства и политичке демократије не буду на исти начин демантована у будућности. Тим пре, што велике културе нису монолитне целине већ комплексне мешавине различитих елемената (идеја, веровања, доктрина и образаца понашања) од којих нису сви у једнакој мери (не)спојиви са демократским политичким системом. По њему, „свака велика култура, укључујући чак и конфучијанизам, има неке елементе који су компатибилни са демократијом, као што и католицизам и протестантизам имају елементе који су сасвим недемократски… Право питање је: који елементи у исламу и конфучијанизму су повољни за демократију и како и под којим условима они могу потиснути недемократске елементе у тим културним традицијама? ” (Hungtington, 1991: 300). Па чак и ако су тренутно доминантне особености неке културе препрека усвајању демократије, треба имати на уму да је „култура” динамичка категорија, тј. да је подложна променама и изложена различитим утицајима током свог историјског развитка. Стога, завршавајући своју анализу „трећег таласа”, Xантингтон је са вером у будућност демократије закључио: „Уздижући се на плими економског напретка, сваки талас демократизације досеже све даље и мање се повлачи од претходног. Историја се, да променимо метафору, не креће по правој линији, али када је веште и одлучне вође наводе, она се заиста креће напред” (Hungtington, 1991: 316).

(наставиће се…)

Милан СУБОТИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор