RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Друга Србија

У „канџама“ мржње

У „канџама“ мржње 27.12.2004.Leave a comment

Одавно један роман није имао тако јаку медијску промоцију као роман „Канџе“ Марка Видојковића. У ТВ рекламама и рецензентским панегрицима шамана модерних нуспојава извикан као ињекција адерналина и свежа крв у српској књижевности, Видојковиц је за само пар месеци успео да распрода два издања свог четвртог романа, и да чак сам напише приказ сопствене књиге у једном дневном листу. Неко ће рећи – недостатак скромности, а неко да се успеху у зубе не гледа. Успеху?

Ако за тренутак пренебрегнемо јасну политичку конотацију којој овај роман дугује своју комерцијалну прођу и покушамо да погледамо роман као књижевно дело, приметићемо да његова ангажованост и социјална садржина (студентске демонстрације против Милошевићевог режима у зиму 96/97 године) са јасних идеолошких позиција циља на тематику одрастања, тј. да спада у тзв. адолесецентску књижевност. Што се тиче начина на који је то учињено, очигледна је ауторова намера да се ова тематика уподоби савременим глобалним трендовима, односно зачини култовима којима је подложна савремена омладина – сексу, наркотицима и насиљу. И док су у делима адолесецентске поткултуре до пре неколико деценија секс, дрога и насиље имали антидруштвено усмерење, у садашњој глобалној индустрији забаве (и књижевности), па тако и код Видојковића, овако изражен младалачки бунт се лукаво окреће тако да постаје један од главних потпора “ најбољег од свих светова „. У тој тачки се срећу Бертолучијеви „Сањари“, МТВ 2 са својим „подобним“ рок бунтовницима, Кастанеда, Коељо и „наш, а светски“ Видојковић. Његов допринос лежи у томе што се као “ тренди “ аутор уклопио у ова глобална кретања, и пронашавши тему прикладну овом поднебљу и потребама, направио роман који помирује „свето тројство“ младалачког бунта и политичку коректност којој свесрдно служи. Најбоље средство да се то постигне је, наравно, политика.

У центру књиге је Безимени студент који мрзи комуњаре, штребере и војне позиваре, а воли марихуану и разуздани секс. Он се бори против монструма од три метра са избеченим чељустима и канџама кога види у својим удуваним фантазмагоријама, а који је персонификација Милошевића као злог тиранина и свих оних који му служе – од родитеља и полицајаца, до аполитичних студента. Овај дрипац се заљубљује у девет година старију цуру без трепавица Наду, видовиту и мистериозну девојку. Њихова веза је, као и студентски протест, унапред осуђена на пропаст са истом извесношћу са којом је оваква литерарна патетика осуђена на комерцијални успех. Безимени се батрга између памфлетских тирада на факултетским зборовима, сексуалног маратона са постмодерном суђајом и полицијског кордона у Коларчевој, све са циљем да измени своју горку судбину борбом, као што су то пре њега покушавали шездесетосмаши, а пре њих комунистички скојевци. Шта је нама борба ових других дала, то сви знамо јер нам од ње још трну зуби, а шта нам заиста дају Видојковићеве „Канџе“?

Приповедајући нам нашироко о делима овог удуваног студентског трибуна и агресивног аутсајдера, и његовим сексуалним авантурама зачињеним психоделично-окултним искуствима, Видојковић нас оставља у дилеми. Да ли је у питању насилничка ангажована литература прошарана сексуалним „ловачким причама“ , љубавни викенд роман за садо-мазохисте у исполитизованом времену, или је пак то само романескно издање „Трећег ока“ које жели да се у складу са реформским токовима приклони петооктобарским променама и урбаној читалачкој публици?

Уз брутализацију приповедања и поједностављивања у складу са прихватљивим обрасцима којима смо доведени готово на нивоa павловљевског условљавања, Видојковић нам нуди конфекцијско издање још једне генерацијске побуне користећи проверене ефекте из арсенала поп-културе.

У извођачком смислу, он ове ефекте користи занатски коректно. Видојковић није писац без икаквог талента, и приметно је солидно владање списатељским умећем које у свом изразу јасно опонаша дела Буковског. Међутим, док су насиље и сексуалност код Буковског у дубокој вези са причом и њеним смислом, код Видојковића то више личи на промовисање его-трипова и специјални ефект који треба да ојача слабу и клишеизирану причу. Видојковић, иначе певач панк бенда „On the Run“ који је безначајан чак и у оквирима свог уског музичког жанра, добро зна да дисторзија на гитари доприноси не само да музика звучи жешће, већ и да се покрије свирачко незнање и недостатак идеје.

У „Канџама“ ефект дисторзије преузимају, а ко други него – секс, дрога и насиље. Пошто су ликови у роману манихејски, њихова карактеризација и мотиви готово непостојећи, а цео ниво погледа на свет главног лика кроз који нам се предочава прича инфантилан, ови ефекти треба да послуже да се прича одржи на окупу и у виду тинејџерског бунта продају политички коректне фразе. Без њих, једноставније је писати за “ Данас “ или “ Време “ , него издавати романе.

Шта је онда у роману аутентично, можда ћете се запитати? Одговор је лак: мржња.

Беспримерна мржња који аутор сипа са својих страница прво је што ће запљуснути читаоца. У црно-белом свету политички коректног бунтовника они “ други “ , и поред начелне прокламације права на различитост, попримају све атрибуте негативаца из клишеа холивудске продукције – непријатељ је монструм, идиот, ђубре. Он је прљав, ружан и зао, са трулим зубима и блатњавом косом. Сви они који не желе тотални обрачун са њима су будале, килавци и гованца, укључујући и мирољубиве и “ испреподобљене “ студенте. Потпуно безразложно сипа се мржња на Цркву из богатог арсенала комунистичких стереотипа, а умањује се, па чак и презире, њен допринос да се превазиђе тадашња политичка криза, као у случају кључне улоге светосавске литије која је мирним путем уклонила полицијски кордон у Коларчевој. За Безименог, који је потомак партизанских “ ослободилаца “ Београда, Црква је мафија чији су новчани токови неухватљиви. Као у причама из детињства друга Тита, она је терала децу да клече на кукурузу и шибала их ако не знају црквене песме. Још горе, у свести главног јунака романа, кроз кога нам аутор сугерише свој поглед на свет, Црква је тајни Милошевићев савезник чија је подла улога да пацификује протест. Пошто прописно облати Цркву (о којој, по свему судећи, све што зна, зна из холивидских филмова о мафији), Безимени узвикује свој револуционарни кредо: “ Нема бога, нема цркве, све је у нашим рукама! Напред до победе! “ Звучи ли нам то већ виђено?

Када у завршници романа првоборци саможивог хедонизма постају жртве револуције која једе своју децу а незаслужено награђује “ позадинце “ , Видојковићев антихерој показује сву своју рђавост као жељу да се плодови побуне монополишу за себе. Још горе: тај макијавелизам се огрће у одоре доследности и жеље за перманетном револуцијом.

Осим главног лика романа, и сам аутор се макијавелистички непрестано огрће ауром антихероја. Зато нашу посебну пажњу заслужује очајничка потреба писца да се прикаже као аутсајдер, самосвојан и независтан аутор, и у складу са тим преузме излизану улогу губитника. Да је овакав роман Видојковић издао за време Милошевића о свом трошку, па још и да му поверујемо. Овако, он нам пакује причу из досовског дневника од пола осам, а нама продаје жваку да је панкер и маргиналац. Њега подржава цела књижевно-издавачка елита и невладин сектор са моћним маркетингом, док нам се он представља као домаћи Буковски, и после седам година пуца у мртве или непостојеће авети. Губитник? Можда и јесте, обзиром да му је овога пута за длаку измакла престижна International Writers Project Fellowship Универзитета Броwн, чији је овогодишњи добитник конгоански драмски писац и књижевник Пјер Мумбере Муџомба, а не наш ловац на награде и стипендије свих врста.

Но, ствари ипак нису непоправљиве. Ако мало изађе изван круга Двојке, тркне до Украјине и на време напише нови роман о тамошним демократским протестима у светлу глобалних трендова, неће морати да брине. Љубавна прича на кијевском тргу у којој се млади отпораш заљубљује у русталку којој су чиреви избили на лицу од тровања КГБ-овским отровним крабама, и са којом јуриша на злог Јануковича задојен опојним дрогама слободе, мора му донети заслужену славу. Следеће године сигурно ће доћи на Муџомбино место и преузети из Муџобиних руку штафету слободе. Тада, ако бар ништа друго, неће више морати да се представља као губитник и аутсајдер. А без лицемерја ће бити много лакше и њему и нама.

Извор: www.nspm.org.yu

Саша ГАЈИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор