RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Руски добровољци

„Победа“ – горажде

„Победа“ – горажде 23.12.2004.Leave a comment

У пролеће 1992. године, када је започео рат у Босни, испало је да су већи градови већином подељени међу супротстављеним странама. Ни Горажде, град у Источној Босни, није био изузетак. Тај град је био центар области у горњем току Дрине, а православни Срби су чинили нешто мање од половине његовог становништва. У средњем веку се у православном манастиру, који су у последњем рату срушили муслимани, налазила једна од првих штампарија на Балкану. Тај град се после другог светског рата прочуо захваљујући фабрици оружја са звучним именом „Победа”.
Горажде је током првих месеци рата било фактички подељено на два дела: српски и муслимански. Вероватно би таква подела и надаље остала све док нека од страна не би стекла значајну надмоћ над другом. Но, дошло је до баналне издаје. Последње српске јединице су напустиле град крајем августа 1992. године. Заједно са српском војском, Горажде је напустило целокупно српско становништво. Муслимански побуњеници стекли су огромну територију, овладали су кањоном Дрине од Србиња (Фоча) до Вишеграда, сасвим се приближивши границама Србије и настала је реална претња освајања Руда, Чајнича, Вишеграда…
Срби су током јесени 1992. и зиме 1992-1993. године водили искључиво одбрамбене борбе, покушавајући да задрже навалу све јаче муслиманске армије Босне и Xерцеговине. Као резултат грандиозне офанзивне операције у пролеће и лето 1993. године, коју је замислио и сјајно извео генерал Ратко Младић, Срби су преотели иницијативу и напредовали 20-30 км према Горажду. До центра града је преостало 8-10 км. У пролеће 1994. године Срби су у тој области поново извели офанзивну операцију у којој је уништена муслиманска 82. самостална дивизија, док је српска претходница почела да улази у предграђе града који су пре годину и по напустили.
Током пролећа 1994. године у Сарајеву је, као и на другим деловима фронта (изузев рејона Горажда) владало затишје. Руским добровољцима је та неактивност била мучна, тим пре што су свакодневно пристизали извештаји о славним победама на Горажданском фронту. Првобитно је планирано да се руски одред упути у Горажде, но касније су планови промењени, те су Руси заједно са српским четницима остали на „мирном” Јеврејском гробљу у Сарајеву.
Многе чињенице указују на то да је управо командир Трећег Руског Добровољачког Одреда Александар Шкрабов био иницијатор самовољног одласка добровољачке јединице на други део фронта, што је нечувена појава у обичним регуларним армијама. Можда је на ту одлуку утицао један од многобројних војних савета које су добровољци повремено одржавали. Познато је и то да је војвода Славко Алексић, директни надређени Шкрабову, био против тог његовог подухвата. Но, командир 3. РДО ипак није послушао војводу, што се раније практично никад није десило. Било како било, Шкрабов је чврсто одлучио да крене у Горажде. И једног априлског јутра 1993. године Трећи руски добровољачки одред у саставу: командир Шкрабов Александар, Гаврилин Валерије, Петар Б., Андреј Молодој, Димитрије Попов, са личним пешадијским наоружањем кренуо је на фронт у рејону Горажда.

Морали су да се до рејона борбених операција пребаце аутостопом, што је, све у свему, било уобичајено за Босну ратног доба. Одред је предвече стигао у село југоисточно од Рогатице. У том планинском селу се налазила претходница ударног батаљона из сарајевског предграђа Илијаша под командом легендарног пуковника Јосиповића.
Добровољци су, преноћивши у том селу, рано ујутру били потчињени лично пуковнику Јосиповићу. Управо је тог априлског јутра ударни илијашки батаљон добио задатак да заузме фабрику оружја „Победа”. Фабрика је била смештена у планинској удолини у предграђу Горажда. Офанзива се до тог дана одвијала прилично успешно, муслимани су се повукли ближе центру града. Њихов борбени дух и воља за отпором стално су опадали. Притом Србима, због спољног притиска и већ започетих натовских бомбардовања, није успевало да у пуној мери развију офанзиву, а такође им је постајало јасно да неће успети да коначно заузму град. Срби су у таквој ситуацији донели одлуку да противнику причине што већу штету, а ради дуготрајног подривања његове борбене способности. А пре свега требало је уништити фабрику оружја „Победа”.
Одред пуковника Јосиповића састављен од 150 бораца наоружаних лаким пешадијским наоружањем, митраљезима и ручним бацачима упутио се према фабрици „Победа”. До врха планинског ланца који окружује удолину где су смештене фабричке зграде одред је стигао брзо, та се територија сматрала већ ослобођеном. С врха планине до фабрике преостало је 500-700 метара. Према обавештајним подацима непријатељски положаји су се налазили у близини спољне фабричке ограде. Иако српски одред није био далеко, муслимани још увек нису могли да потпуно схвате планове Срба, пошто је развијање повећег ударног одреда скривала густа црногорична шума која је покривала падине. Срби су се развили у ланац у једној линији и на тај начин захватили већи део удолине у полуобруч и почели да се опрезно, у кратким претрчавањима, спуштају надоле. По нашим руским мерилима, та је фабрика била мала, пружила се међу падинама двеју шумовитих планина у дужини од једног километра. Фабричке зграде биле су једноспратне и двоспратне.
На растојању од 200 метара муслимани су опазили напредовање Срба и отворили ватру на њих.
Учесници те операције истичу да ватра није била интензивна, муслимани нису пружали јак отпор, њихов борбени дух је био очито начет претходним поразима. Србе и Русе такав отпор није збунио, те су и даље опрезно прилазили фабричкој огради. Одреду је било потребно 3 сата да превали растојање од врха падине до фабрике. Чим је противник схватио да му се српски одред приближио на растојање бацања бомбе, повукао се на територију фабрике, пружајући притом хаотичан отпор. Ускоро су и та појединачна жаришта отпора била савладана, а преостали браниоци фабрике су побегли према граду. Срби су започели операцију у 8 ујутру и до ручка им је цела фабрика била у рукама. Притом одред Јосиповића уопште није имао губитке.
После заузимања фабрике и њеног чишћења, Срби и Руси су заузели одбрану према граду, пошто се ускоро очекивао муслимански противнапад. Почели су да праве и опремају ватрене тачке користећи вреће с некаквим материјалом црвене боје. Потом се испоставило да то није ништа друго до експлозив. Учесници операције се с осмехом сећају те епизоде. Тај експлозив је примитивним средствима прављен у фабрици. Муслимани су после извесног времена заиста предузели нешто налик на противнапад. Али, како сведоче очевици, он је био толико бојажљив да су Срби и Руси били сасвим уверени у помањкање воље код противника да поврати своје положаје.
Муслимани су нешто касније отворили ватру на фабрику из минобацача и тешких митраљеза. Ватра је отварана из града. Срби и Руси су се заклонили од непријатељске ватре у фабричким зградама. Добровољац Валера Гаврилин је у једној од зграда пронашао 100-литарско буре с алкохолом. Један добровољац то овако описује: Валера Гаврилин и он су се кретали једном од фабричких зграда. Добровољци су проверавали да у њој случајно није преостао неки побуњенички војник. Испред те двојице добровољаца био је дугачак ходник, дуж кога су с обе стране биле собе. То је највероватније била управна зграда. У једној од просторија су видели пластично буре. Тамо се највероватније налазила фабричка лабораторија. Један добровољац је опрезно одврнуо поклопац бурета, помирисао и сместа схватио да је то алкохол. Валера Гаврилин није издржао и одлучио да провери. Захватио је некаквим судом из бурета, и после првог гутљаја одушевљено узвикнуо: „Ама то је алкохол!” Онда су позвали остале добровољце. Сви заједно су опрезно изнели буре напоље. Они који су имали непробојне прслуке на себи, скинули су их и брижљиво њима покрили трофеј.
Српско-руски одред се неколико дана налазио у фабрици. Све то време муслимани ниједном нису ни покушали да је преотму. Онда је стигла наредба да се фабрика напусти пошто су муслимани позвали у помоћ украјински и енглески батаљон УНПРОФОР-а. Српска команда је наредила да се фабрика пре напуштања минира. Ударни одред Јосиповића је сместа приступио извршавању те наредбе, срећа да је тамо експлозива било на све стране. Практично су све фабричке зграде биле миниране. Операција минирања и уништавања фабричких зграда започета је поподне и трајала читаве ноћи све до јутра. Притом су муслимани схватали да Срби уништавају фабрику, али нису ни покушали да их спрече, премда су како сведоче очевици, имали довољно снага. Задовољили су се само тиме да млако гађају фабрику из минобацача и тешких митраљеза.
Потом су пред ручак Срби и Руси напустили фабрику.
Операција заузимања фабрике оружја у Горажду, у пролеће 1994. године, представља једну од најблиставијих страница историје савременог Руског Добровољачког Покрета.

учесници догађаја

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор