Informacioni centar "Komentar"

Parada „ponosa“, koja je zakazana za 27.6. pa zatim odložena za 30.6. , prekinuta je pre nego što je i počela kada su srpski nacionalisti presreli i razbili prve grupe homoseksualaca koji su se bezbrižno uputili ka Trgu Republike. Uprkos tome što je nedeljama najavljivana kontra-parada nekima je bila neophodna masovna tuča policije, navijača, pedera i lezbejki, da bi pisali protestna pisma, apele i članke.

Neposredno pre parade homoseksualni aktivisti su hrabrili beogradske pedere i lezbejke da dođu u što većem broju jer je kontra-parada „otkazana“. Pridružili su im se i članovi Studentske unije Srbije koji su, u saopštenju od 29.6. , pozdravili odluku da se ipak održi ova nastrana manifestacija. Koliko je to bilo ispravno mogli su najbolje da iskuse homoseksualci koji su se tog dana usudili da izađu na beogradske ulice. Tom prilikom je nastradao i „multimedijalni umetnik“ Nenad Racković, dok je neoprezno čekao izdavača. Za razliku od njega, „srpska savest“, oličena u Nataši Kandić, za dlaku je izbegla sličnu sudbinu. Zbog toga je sledećih dana furiozno zahtevala da se van zakona stavi Otačastveni pokret Obraz.

Minorne partije i pojedinci, koji su se jedino eksponirali svojim antisrpskim i antipravoslavnim stavovima, i ovaj put su ignorisali volju većine građana koji su decidirano protiv legalizacije homoseksualnih „brakova“, prava homoseksualaca da usvajaju decu te organizovanja njihovih godišnjih parada.

Kome je potrebna procesija seksualnih perverznjaka? Da li Srbi imaju važnija posla od tobožnje ugroženosti „seksualnih manjina“, ili se još jednom pažnja javnosti usmerava na nebitna pitanja? Da li je kriterijum prilikom zapošljavanja nečija seksualna orijentacija i da li ćemo za koju godinu gledati pokušaje da se na ulice izvedu i drugi bolesnici: pedofili, gerontofili, sodomisti i nekrofili?

Organizatori parade i predavanja koje je trebalo da se održi u SKC-u, ma koliko se zaklinjali u Zapad, iskazali su zavidan stepen nepromišljenosti i dezorganizovanosti, dokazujući da su , ipak, više Balkanci nego što bi to hteli da priznaju. Zatvoreni u svoj geto, virtuelni svet bez dodira sa srpskom urbanom i ruralnom populacijom, umislili su da je Beograd Amsterdam ili San Francisko. Ni tamo homoseksualci ne mogu da paradiraju u manjim, konzervativnim mestima, gde su često izloženi fizičkom i psihičkom maltretmanu. Zbog toga su skoncentrisani u svoje kvartove, kakav je Kastro (San Francisko), gde se osećaju bezbednije. Zagovornici ozvaničenja homoseksualnih veza polaze od činjenice da se u svim istorijskim epohama i političkim sistemima jedan broj ljudi odavao homoseksualizmu. Ako je to argument, zašto se ne daju specijalna prava dijabetičarima ili manično-depresivnim bolesnicima? Po čemu su homoseksualci iznad njih i nije li degutantno politizovati bolest seksualnog nagona?

Ako je neophodno politizovati nečiju seksualnu orijentaciju zašto svoju manifestaciju ne bi imali heteroseksualci, a u okviru njih podgrupe koje preferiraju prsate ili ravne, anoreksične ili gojazne, crne ili plave devojke? Ako je Srbija od 5.10. 2000.godine „demokratska država„, zašto predstavnici nevladinih organizacija prelaze preko volje svojih građana koji homoseksualce smatraju bolesnicima? U anketi koju su sproveli dnevnik „Politika“ i agencija „Faktor plus“, a koja je obuhvatila uzorak od 1500 ispitanika, tek 12,5% smatra da su pederi i lezbejke zdravi ljudi, dok ih 76,4% smatra bolesnicima. Po pitanju legalizacije homoseksualnih brakova čak 85% je protiv te odluke, dok je svega 0,9% za to da se pederi i lezbejke venčavaju. Da li je poštovanje većine, za šta se demokratija deklarativno zalaže, nametanje stavova agresivnih marginalaca? Ako homoseksualci dobiju pravo na brak, zašto se ne bi ozvaničile i incestne veze? U zemljama Bliskog istoka dopušten je brak između veoma bliskih srodnika (brat od strica ili sestra od tetke), što je u skladu sa endogenom semitskom tradicijom, međutim, među Slovenima, koji su egzogeni, ovakva praksa nikada nije postojala. Član 46 „Zakona o braku i porodičnim odnosima“, kaže: „Ne mogu zaključiti brak među sobom krvni srodnici u pravoj liniji, kao ni rođeni brat i sestra, brat i sestra po ocu i majci, stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratanac, tetka i sestrić, kao ni deca rođene braće i sestara po ocu i majci.“

Varaju se svi koji misle da je za incidente na beogradskim ulicama kriva „desetogodišnja politika izrazite netolerancije, mržnje i ratnog huškanja“. Naprotiv, bivši režim je legalizovao homoseksualna udruženja, a neki od najpoznatijih voditelja TV stanica, čiji su vlasnici bili neokomunisti bliski vlasti, nisu krili svoju orijentaciju prema istom polu. Većina poluzatvorenih klubova u koje dolazi gej klijentela otvorena je i reklamirana (kao takva) upravo u vreme Slobodana Miloševića. Dakle, nije Slobodan Milošević učinio Srbe „homofobnim“ , kako naivno veruje Tamara Lukšić – Orlandić, pomoćnik saveznog ministra pravde, već je to zasluga hrišćanstva koje je uvek glasno osuđivalo ovu ogavnu pojavu. Ima li boljeg primera od sudbine Sodome i Gomore koje je Bog spalio zato što su se njihovi stanovnici , pored drugih izopačenosti, odavali pederastiji ? Islam i judaizam takođe nemaju simpatije prema homoseksualnosti. Nije trebalo puno čekati da se oglase Soroševi puleni: još povređeni homoseksualci i policajci nisu bili ni zbrinuti, a već su saopštenje poslali Fond za humanitarno pravo, ANEM i Forum pisaca.

Književnica Biljana Srbljanović, „nova zvezda“ građansko-lezbejskog kružoka, u ime Foruma pisaca, pozvala je na odgovornost Srpsku pravoslavnu crkvu, policiju, vlast i građane, koji po njoj nisu branili homoseksualce, već su simpatisali njihove napadače. Pljuvanje po Srpskoj pravoslavnoj crkvi je jedna od omiljenih disciplina dotične gospođice koja je na stranicama nedeljnika „Vreme“ harangirala vladiku Nikolaja Velimirovića, misleći da će papagajskim ponavljanjem stavova svog mentora, Filipa Davida (još jedne Brozove zverčice), osporiti jednog od najvećih srpskih bogoslova.

Priključio joj se i Petar Luković, novinar tračersko-pornografskih rubrika koji je naprasno postao političan devedesetih. Iako je novinar od sedamdesetih, ovaj diplomac Mašinskog fakulteta nikada nije kritikovao titoistički režim što navodi na pomisao da, ili nije imao hrabrosti za kriticizam, ili je odobravao takvu politiku. Nakon dve decenije uređivanja rok, pornografskih i parapsiholoških časopisa, ova ptica rugalica srpskog novinarstva (doduše prilično očerupana i otromboljena) prešla je na dnevnopolitičke teme. Od kako je republička vlada donela odluku da veronauku vrati u škole, Luković je dodatno zapenio. Shodno svom prethodnom angažmanu, preko TV B 92 , zaviruje pod mantije srpskih bogoslova i računa ko je od njih koliko puta prao zube i kakvim se šamponom pere. Samo u zemljama nedefinisanog naziva, uređenja i budućnosti ovakvi opskurnjaci predstavljaju javne ličnosti.

Sudbina „zlostavljanih“ pedera i njihova „pravedna borba“ brinu i Borku Pavićević, ćerku titoističkog apologete Vuka Pavićevića, koja je sebi dala zadatak da od Srbije načini „tolerantno“ društvo. Pritom, ne samo da se nije ogradila od „uzorne akademske karijere“ svog oca, već se, kao prava „partizanka Mara“, nije odrekla materijalnog blagostanja koga je dobila po sistemu „moralno-političke“ podobnosti. Umesto te kategorije sinovi i ćerke udbinih i ozninih egzekutora, javnih tužilaca i sudija , uvode termin „političke korektnosti“ kojim će, poput malja, razbijati svakoga čije su ideološke pozicije na suprotnom polu od njihovih. Instituciju verbalnog delikta smo već upoznali tokom proteklih šezdesetak godina tako da nam repriza nije potrebna. Vrhunac hipokrizije predstavlja njihovo zaklinjanje u „demokratiju i pravnu državu“, kao i povezivanje Miloševićevog političkog uspona sa talasom kriminalizacije koji je zahvatio Srbiju i Crnu Goru, i istovremeno prelaženje preko svima dostupnih i poznatih istorijskih činjenica o mont-procesima, nacionalizacijama, likvidacijama i eksproprijacijama koje su od 1944. godine sprovodile njihove antisrpske preteče.

„Dekontaminatori“ bi prvo trebali da se dekontaminiraju od partizanštine , brozovštine i šezdesetosmaštva, pa tek onda da uče druge „otvorenom društvu“ jer je sistem u kome su se oni i njihovi roditelji „kalili“ bio sve samo ne otvoren. Ta kasta Brozovih mandarina i mandarinčića , poput svih parazita, traži novog domaćina i misli da ga je našla u američkom NSP-u. Ispašće da su i beogradski homoseksualci dobili batine zbog smene Ivana Stambolića, a ne zato što je srpskoj omladini dosta zapadnih eksperimentisanja.

U prvom trenutku glavni podržavalac legalizicije homoseksualnih brakova, potpredsednik republičke vlade i predsednik Socijaldemokratske unije, dr Žarko Korać, vremenom se ogradio od optužbi da je njegova partija jedan od organizatora „pedersko-lezbejskog sleta „. U strahu da na izborima neće dobiti ni minimalan broj glasova, koliko bi inače dobio da se nije priključio popularnijim partijama koje čine DOS, Korać je oprao ruke od homoseksualaca: „Ne samo da moja stranka nema nikakve veze sa tim, nego ja nisam ni znao da se tog dana održava gej parada.“ Zaista interesantan „zaokret“ kada se zna da su u martu ove godine pripadnici podmlatka Socijaldemokratske unije pokrenuli inicijativu da se legalizuju homoseksualni brakovi. Možda ni tada gospodin Korać nije znao šta se pederi domunđavaju iza njegovih leđa.

Nezavisno od toga kako na homoseksualnost gledaju antički filozofi i ranohrišćanski teolozi, medicina je tretira kao poremećaj nagona za održanjem vrste. Ova seksualna inverzija se u zavisnosti od objekta deli na : pedofilnu (kada je objekat nezrelo dete), efebofilnu (kada je objekat između 14 i 20 godina starosti), androfilnu (kada je objekat zrela osoba) i gerontofilnu (kada je objekat stara osoba).

Xomoseksualnost se deli i na:

-pravu ili esencijelnu homoseksualnost i mogućnost usmeravanja polnog nagona na heteroseksualni objekat je nemoguća.

-prividnu homoseksualnost koja se vezuje za specifične okolnosti dugog boravka u zatvorima, na ekspedicijama, na brodovima, kao i u društvima gde su muško-ženski odnosi strogo kontrolisani (recimo islamsko). Takve osobe su homoseksualne po akciji , a heteroseksualne po nagonu, i po prestanku ovih nepovoljnih okolnosti lako prelaze na uobičajne heteroseksualne odnose.

-prividnu ili pubertetsku homoseksualnost koja je vezana za prepubertetski i pubertetski period, dok se još nije formirala seksualna opredeljenost.

Da je homoseksualnost zdravo stanje, pederi i lezbejke bi mogli da vrše reprodukciju bez usvajanja i genetskih smicalica. Kada bi nekim slučajem postali predominantni, ljudskoj vrsti bi pretilo izumiranje. Možda je intenzivno forsiranje ove izopačenosti pokušaj moćnih lobija da preko homoseksualnosti ograniče broj stanovnika planete kako bi dobili novu generaciju „pčela radilica“ – obeskorenjenih, obezduhovljenih i egocentričnih individua koje je lako kontrolisati.

Stefan BRANISAVLjEVIĆ

Srodni članci:

• Gej parada je bila generalna proba naše spremnosti da skinemo gaće pred Amerima
• Srbi, ostajte muški
• Srbija za gejeve nije obećana zemlja
• Homofobija ili borba protiv nastranosti?
• Uoči parade pedera 30. juna