RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Болест педерастија Друга Србија

Осујећена аномалија

Осујећена аномалија 11.09.2001.Leave a comment

Парада „поноса“, која је заказана за 27.6. па затим одложена за 30.6. , прекинута је пре него што је и почела када су српски националисти пресрели и разбили прве групе хомосексуалаца који су се безбрижно упутили ка Тргу Републике. Упркос томе што је недељама најављивана контра-парада некима је била неопходна масовна туча полиције, навијача, педера и лезбејки, да би писали протестна писма, апеле и чланке.

Непосредно пре параде хомосексуални активисти су храбрили београдске педере и лезбејке да дођу у што већем броју јер је контра-парада „отказана“. Придружили су им се и чланови Студентске уније Србије који су, у саопштењу од 29.6. , поздравили одлуку да се ипак одржи ова настрана манифестација. Колико је то било исправно могли су најбоље да искусе хомосексуалци који су се тог дана усудили да изађу на београдске улице. Том приликом је настрадао и „мултимедијални уметник“ Ненад Рацковић, док је неопрезно чекао издавача. За разлику од њега, „српска савест“, оличена у Наташи Кандић, за длаку је избегла сличну судбину. Због тога је следећих дана фуриозно захтевала да се ван закона стави Отачаствени покрет Образ.

Минорне партије и појединци, који су се једино експонирали својим антисрпским и антиправославним ставовима, и овај пут су игнорисали вољу већине грађана који су децидирано против легализације хомосексуалних „бракова“, права хомосексуалаца да усвајају децу те организовања њихових годишњих парада.

Коме је потребна процесија сексуалних перверзњака? Да ли Срби имају важнија посла од тобожње угрожености „сексуалних мањина“, или се још једном пажња јавности усмерава на небитна питања? Да ли је критеријум приликом запошљавања нечија сексуална оријентација и да ли ћемо за коју годину гледати покушаје да се на улице изведу и други болесници: педофили, геронтофили, содомисти и некрофили?

Организатори параде и предавања које је требало да се одржи у СКЦ-у, ма колико се заклињали у Запад, исказали су завидан степен непромишљености и дезорганизованости, доказујући да су , ипак, више Балканци него што би то хтели да признају. Затворени у свој гето, виртуелни свет без додира са српском урбаном и руралном популацијом, умислили су да је Београд Амстердам или Сан Франциско. Ни тамо хомосексуалци не могу да парадирају у мањим, конзервативним местима, где су често изложени физичком и психичком малтретману. Због тога су сконцентрисани у своје квартове, какав је Кастро (Сан Франциско), где се осећају безбедније. Заговорници озваничења хомосексуалних веза полазе од чињенице да се у свим историјским епохама и политичким системима један број људи одавао хомосексуализму. Ако је то аргумент, зашто се не дају специјална права дијабетичарима или манично-депресивним болесницима? По чему су хомосексуалци изнад њих и није ли дегутантно политизовати болест сексуалног нагона?

Ако је неопходно политизовати нечију сексуалну оријентацију зашто своју манифестацију не би имали хетеросексуалци, а у оквиру њих подгрупе које преферирају прсате или равне, анорексичне или гојазне, црне или плаве девојке? Ако је Србија од 5.10. 2000.године „демократска држава„, зашто представници невладиних организација прелазе преко воље својих грађана који хомосексуалце сматрају болесницима? У анкети коју су спровели дневник „Политика“ и агенција „Фактор плус“, а која је обухватила узорак од 1500 испитаника, тек 12,5% сматра да су педери и лезбејке здрави људи, док их 76,4% сматра болесницима. По питању легализације хомосексуалних бракова чак 85% је против те одлуке, док је свега 0,9% за то да се педери и лезбејке венчавају. Да ли је поштовање већине, за шта се демократија декларативно залаже, наметање ставова агресивних маргиналаца? Ако хомосексуалци добију право на брак, зашто се не би озваничиле и инцестне везе? У земљама Блиског истока допуштен је брак између веома блиских сродника (брат од стрица или сестра од тетке), што је у складу са ендогеном семитском традицијом, међутим, међу Словенима, који су егзогени, оваква пракса никада није постојала. Члан 46 „Закона о браку и породичним односима“, каже: „Не могу закључити брак међу собом крвни сродници у правој линији, као ни рођени брат и сестра, брат и сестра по оцу и мајци, стриц и синовица, ујак и сестричина, тетка и братанац, тетка и сестрић, као ни деца рођене браће и сестара по оцу и мајци.“

Варају се сви који мисле да је за инциденте на београдским улицама крива „десетогодишња политика изразите нетолеранције, мржње и ратног хушкања“. Напротив, бивши режим је легализовао хомосексуална удружења, а неки од најпознатијих водитеља ТВ станица, чији су власници били неокомунисти блиски власти, нису крили своју оријентацију према истом полу. Већина полузатворених клубова у које долази геј клијентела отворена је и рекламирана (као таква) управо у време Слободана Милошевића. Дакле, није Слободан Милошевић учинио Србе „хомофобним“ , како наивно верује Тамара Лукшић – Орландић, помоћник савезног министра правде, већ је то заслуга хришћанства које је увек гласно осуђивало ову огавну појаву. Има ли бољег примера од судбине Содоме и Гоморе које је Бог спалио зато што су се њихови становници , поред других изопачености, одавали педерастији ? Ислам и јудаизам такође немају симпатије према хомосексуалности. Није требало пуно чекати да се огласе Сорошеви пулени: још повређени хомосексуалци и полицајци нису били ни збринути, а већ су саопштење послали Фонд за хуманитарно право, АНЕМ и Форум писаца.

Књижевница Биљана Србљановић, „нова звезда“ грађанско-лезбејског кружока, у име Форума писаца, позвала је на одговорност Српску православну цркву, полицију, власт и грађане, који по њој нису бранили хомосексуалце, већ су симпатисали њихове нападаче. Пљување по Српској православној цркви је једна од омиљених дисциплина дотичне госпођице која је на страницама недељника „Време“ харангирала владику Николаја Велимировића, мислећи да ће папагајским понављањем ставова свог ментора, Филипа Давида (још једне Брозове зверчице), оспорити једног од највећих српских богослова.

Прикључио јој се и Петар Луковић, новинар трачерско-порнографских рубрика који је напрасно постао политичан деведесетих. Иако је новинар од седамдесетих, овај дипломац Машинског факултета никада није критиковао титоистички режим што наводи на помисао да, или није имао храбрости за критицизам, или је одобравао такву политику. Након две деценије уређивања рок, порнографских и парапсихолошких часописа, ова птица ругалица српског новинарства (додуше прилично очерупана и отромбољена) прешла је на дневнополитичке теме. Од како је републичка влада донела одлуку да веронауку врати у школе, Луковић је додатно запенио. Сходно свом претходном ангажману, преко ТВ Б 92 , завирује под мантије српских богослова и рачуна ко је од њих колико пута прао зубе и каквим се шампоном пере. Само у земљама недефинисаног назива, уређења и будућности овакви опскурњаци представљају јавне личности.

Судбина „злостављаних“ педера и њихова „праведна борба“ брину и Борку Павићевић, ћерку титоистичког апологете Вука Павићевића, која је себи дала задатак да од Србије начини „толерантно“ друштво. Притом, не само да се није оградила од „узорне академске каријере“ свог оца, већ се, као права „партизанка Мара“, није одрекла материјалног благостања кога је добила по систему „морално-политичке“ подобности. Уместо те категорије синови и ћерке удбиних и озниних егзекутора, јавних тужилаца и судија , уводе термин „политичке коректности“ којим ће, попут маља, разбијати свакога чије су идеолошке позиције на супротном полу од њихових. Институцију вербалног деликта смо већ упознали током протеклих шездесетак година тако да нам реприза није потребна. Врхунац хипокризије представља њихово заклињање у „демократију и правну државу“, као и повезивање Милошевићевог политичког успона са таласом криминализације који је захватио Србију и Црну Гору, и истовремено прелажење преко свима доступних и познатих историјских чињеница о монт-процесима, национализацијама, ликвидацијама и експропријацијама које су од 1944. године спроводиле њихове антисрпске претече.

„Деконтаминатори“ би прво требали да се деконтаминирају од партизанштине , брозовштине и шездесетосмаштва, па тек онда да уче друге „отвореном друштву“ јер је систем у коме су се они и њихови родитељи „калили“ био све само не отворен. Та каста Брозових мандарина и мандаринчића , попут свих паразита, тражи новог домаћина и мисли да га је нашла у америчком НСП-у. Испашће да су и београдски хомосексуалци добили батине због смене Ивана Стамболића, а не зато што је српској омладини доста западних експериментисања.

У првом тренутку главни подржавалац легализиције хомосексуалних бракова, потпредседник републичке владе и председник Социјалдемократске уније, др Жарко Кораћ, временом се оградио од оптужби да је његова партија један од организатора „педерско-лезбејског слета „. У страху да на изборима неће добити ни минималан број гласова, колико би иначе добио да се није прикључио популарнијим партијама које чине ДОС, Кораћ је опрао руке од хомосексуалаца: „Не само да моја странка нема никакве везе са тим, него ја нисам ни знао да се тог дана одржава геј парада.“ Заиста интересантан „заокрет“ када се зна да су у марту ове године припадници подмлатка Социјалдемократске уније покренули иницијативу да се легализују хомосексуални бракови. Можда ни тада господин Кораћ није знао шта се педери домунђавају иза његових леђа.

Независно од тога како на хомосексуалност гледају антички филозофи и ранохришћански теолози, медицина је третира као поремећај нагона за одржањем врсте. Ова сексуална инверзија се у зависности од објекта дели на : педофилну (када је објекат незрело дете), ефебофилну (када је објекат између 14 и 20 година старости), андрофилну (када је објекат зрела особа) и геронтофилну (када је објекат стара особа).

Xомосексуалност се дели и на:

праву или есенцијелну хомосексуалност и могућност усмеравања полног нагона на хетеросексуални објекат је немогућа.

привидну хомосексуалност која се везује за специфичне околности дугог боравка у затворима, на експедицијама, на бродовима, као и у друштвима где су мушко-женски односи строго контролисани (рецимо исламско). Такве особе су хомосексуалне по акцији , а хетеросексуалне по нагону, и по престанку ових неповољних околности лако прелазе на уобичајне хетеросексуалне односе.

привидну или пубертетску хомосексуалност која је везана за препубертетски и пубертетски период, док се још није формирала сексуална опредељеност.

Да је хомосексуалност здраво стање, педери и лезбејке би могли да врше репродукцију без усвајања и генетских смицалица. Када би неким случајем постали предоминантни, људској врсти би претило изумирање. Можда је интензивно форсирање ове изопачености покушај моћних лобија да преко хомосексуалности ограниче број становника планете како би добили нову генерацију „пчела радилица“ – обескорењених, обездуховљених и егоцентричних индивидуа које је лако контролисати.

Стефан БРАНИСАВЉЕВИЋ

Сродни чланци:

Оставите одговор