RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Историја

Савремени појам суверенитета: јакобински изум

Савремени појам суверенитета: јакобински изум 16.12.2004.Leave a comment

Питање суверенитета се поново појавило крајем Средњег века; тада су се многи запитали не само који је најбољи могући облик власти или шта би требала бити сврха ауторитета коју врши политичка власт, већ која је политичка веза која спаја народ са његовом владом? То јест, како би у оквиру политичке заједнице могли да дефинишемо везу између оних који владају и оних којима се влада?

Ово је питање на које је Жан Бодин покушао да одговори у својој чувеној књизи „Опште добро“, која се појавила 1576.године. Бодин није измислио суверенитет, али је био први који је начинио концептуалну анализу и предложио систематску формулацију. Почетна тачка овог огледа није била опажање чињеница , него двострука тежња: прва- Бодинова жеља за обновом друштвеног поретка који се обрнуо наопачке након верских ратова; и друга- потреба фраунцуских краљева да се ослободе било каквог облика савезништва са императором и папом. Бодинова разрада суверенитета ће обухватити идеологију територијалних краљевстава, у то време још у повоју, која су стремила ослобађању од туторства Светог римског царства, а истовремено ће консолидовати пренос моћи до кога је дошло краљевим успешним овладавањем феудалаца.

Бодин почиње, исправно се присећајући да је суверенитет (или majestas), kоји је основа читавог његовог система, својство заповедања које себе установљава као једну од датости политике. Попут многих аутора тога доба, сматра да је владавина јака само уколико је законита и наглашава да деловање власти мора одговарати одређеном броју моралних вредности утврђаних правдом и разумом. Ипак, свестан је да такве претпоставке нису довољне за суверену моћ. Због тога сматра да извор моћи потиче од закона. Способност стварања и кршења закона припада суверену. То је оно што даје печат суверености: законодавна и извршна моћ су исте. Закључак који Бодин извлачи је радикалан: пошто не може бити подређен одлукама које доноси или декретима које издаје, владар је , неминовно, изнад закона.

Ово је формула која се појавила код римских правних стручњака: princes solutus est legibus. „Они који су суверени –пише Бодин- не могу ниуком случају бити подређени заповестима других….Зато закон каже да је владар изнад закона……Владареви закони зависе само од његове слободне воље.“ Владар , према томе , поседује моћ успоатављања закона који га необавезују, а да би употребио ову моћ, не треба му пристанак поданика-што значи да је суверенитет потпуно независан од поданика на које се закон односи. Кардинал Ришеље ће касније у истом духу рећи „владар је господар законских регулатива“.

На основу размишљања о овој законској моћи, наставља Бодин, врховни ауторитет може бити јединствен и апсолутан, одатле потиче и његова дефиниција суверенитета као „апсолутне и вечите моћи општег добра“ – што би се рекло, као неограничена моћ у сређивању људских односа. Апсолутна моћ суверенитета лежи у чињеници да суверен није предмет својих сопствених закона, већ их доноси и укида по сопственом нахођењу. Са друге стране, моћ доношења закона захтева апсолутан суверенитет, јер се законодавна моћ не може делити. Остатак суверенових повластица потичу из ове полазне тврдње. Бодин извлачи закључак да је суштинска карактеристика суверенитета да је додељен принцу који се никоме не покорава сем сопственој вољи; то је моћ која се ником не обавезује и која ниоткога не зависи; његова моћ нити му је поверена , нити је тренутна, нити икоме одговара. У ствари, уколико би себе довео у зависност од неког другог сем себе самог, било да је реч о унутрашњем или спољашњем фактору, престао би да испољава законодавну моћ. Више не би био суверен.

Према томе, Бодинова концепција суверенитета је потпуно исључива: додељивање краљу улоге посебног законодавца омогућава држави неограничену моћ деловања. Као резултат, суверена држава је дефинисана као држава чији владар не зависи ниоткога другог сем од себе. То значи да је нација формирана као држава , чак и да су нација и држава једно те исто. По Бодину држава постоји због своје историје, културе, идентитета или обичаја, али не постоји политички уколико није створена као суверена држава. Суверенитет је моћ која општу корист претвара у политички ентитет, сам по себи јединствен и апсолутан. Држава мора бити једна и недељива зато што она није ништа друго до израз сувеновог законодавног монопола. Локалне аутономије могу бити признате само у оној мери у којој не угрожавају владарев ауторитет. У ствари, те аутономије ће увек остати ограниченог карактера. Стога држава остаје недељива, док се владар налази одвојен од народа- изолован својим ја.

Значај ове нове теорије је очигледан. С једне стране, одваја грађанско од политичког друштва- одвајање које ће политичка теорија увелико користити почетком 18. века. Са друге стране, она је поставила основу модерне националне државе коју карактерише неодвојивост од апсолутне моћи. Са Бодином политичка теорија улази обема ногама у модерно доба.

Према Бодину, суверенитет је пре свега неодвојив од идеје политичког друштва, он поништава појединачне везе и лојалности стављајући себе изнад рушевина стварног друштва. Сходно томе, друштвене везе су се претворила у директан контакт с влашћу у који су укључени само појединци, без посредовања између њих и власти. Ово раскидање односа између преполитичких заједница и политичке јединице биће извршено , прво, у апсолутној монархији, а касније у националној држави која себе, пре свега, дефинише својим хомогеним карактером, без обзира да ли је хомогеност природна ( културна и етничка) или је стечена( потискивањем свих различитости у сферу приватног живота).

Није тешко запазити верску основу ове доктрине: начин на који Бодин осмишљава политичку теорију само је секуларно пресликавање начина на који Бог спроводи своју вољу и начина на који папа управља хришћанством. То је тачно то, иако он одбацује средњевековно учење о власти као једноставном спровођења Божјег ауторитета. По Бодину, владару више није довољно да влада на основу „Божанског права“. Дајући себи моћ доношења или недоношења закона , он се понаша у маниру Бога. Он сам ствара одвојену целину која доминира друштвом као што Бог доминира космосом. Тако је и са апсолутном честитошћу суверена, која преноси у политичку сферу особине картезијанског Бога, који може да уради што жели али не може да жели зло.

Од суверенитета до вере у властиту непогрешивост мали је корак. Другим речима, Бодин је обезбожио суверенитет узимајући га од Бога, али га је одмах обожио у профаном облику: он напушта монополистички и апсолутни суверенитет Бога да би га уредио као монополистички и апсолутни ауторитет државе. Савремено доба, тада још у зачетку, почива на овој двосмилености: с једне стране , политичка моћ постаје секуларна, а са друге, суверен -од тада идентификован са државом- постаје особа обдарена скоро Божијом политичком моћи. Ово је савршен опис тезе Карла Шмита да су „сви значајни појмови модерне теорије државе теолошки појмови који су секуларизовани.“

Међутим, Бодинова теорија суверенитета није се односила на неки посебан тип власти. Он је више волео монархију зато што је моћ, природно, сконцентрисанија у монархији, али је схватао да је његова теорија једнако применљива у аристократији или демократији, премда је ризик поделе моћи већи у демократији.

Има нечег парадоксалног у овој модерној теорији суверенитета. Бодин се трудио да раздвоји тиранску власт од суверене али само примењујући идеје, које објективно говорећи, ограничавају суверенитет, премда га дефинишу као недељив и апсолутан. То ограничење можда потиче из владареве потребе да поштује одређене природне и Божије законе. Можда, такође, потиче и из крајње сврхе моћи, чија је улога да испуњава опште добро без угрожавања права чланова друштва; оно можда потиче из мерила законите употребе. То, у потпуности теоретско упориште против тираније, убрзо ће пасти под налетом апсолутистичке динамике.

Француска револуција је сачувала у пуном облику идеју суверенитета карактеристичну за апсолутну монархију, што је везало ту власт за нацију. Из тога потиче тешкоћа којом је република покушала да помири прва два члана Декларације о правима човека , који дају предност универзалним правима индивидуе са трећим чланом , који је овластио нацију да просуђује о својој сопственој надлежности.

Једна од вредности недавно објављене књиге Ладана Боруманда је што је успоставила , на основу пажљивог истраживања текстова, не само наставак идеја апсолутног суверенитета од старог режима до Револуције, већ да револуционарна потврда првенства националног суверенитета не датира из 1792.године или 1793.године-из времена успона јакобинаца-већ на самом зачетку покрета. Кључни тренутак се одиграо када је Треће сталеж донео једнострану одлуку у мају 1789.године да предузме процес верификовања посланичких акредитива, одлука која покреће промену сталежа-Општег у Националну скупштину те даје политички суверенитет посланицима.

Абе де Сијес је поднео предлог који је позвао заједнице да се прогласе „Националном скупштином“, чему се Мирабо супротставио алтернативним именом „Скупштина народних представника“. Ривалитет два предлога открио је тешкоћу да се дефинише шта је нација. На крају је Сијесов предлог превагнуо, док је Мирабоов одбачен као штетан по национална права. За Сијеса нација је „живо тело веза које следе општи закон“, тело које је суштински строго хомогено и одвојено од сваке преполитичке сврхе. Суверенитет је одобрен само и једино том телу. „Нација постоји пре свега и она је порекло свега. Њена воља је увек законита; она је закон сама по себи.“

17. јуна 1789.године Сијес се изборио да се усвоји име „Национална скупштина“ паролом да представљање нације може бити само „једно и недељиво“. Од тада се Општа воља уобличила у оквиру законодавног тела те је национално заступање изједначено с нацијом. Суверенитет постаје власништво нације те је пренешен на Скупштину која га с врха спроводи. Стога нација спада у рејон колективног суверенитета оваплоћеног у Националној скупштини. Према томе, револуционарни суверенитет не долази од гласачког тела, већ води порекло од краљевске власти.

Устав из 1791.године иде још даље, додајући да је суверенитет „недељив, неотуђив и неодбрањив“. У сваком случају, у августу 1791.године, у току расправе која ће претходити коначном нацрту овог члана, први нацрт предат Скупштини још увек је приписивао суверенитету само особину недељивости. Неотуђивост је придодата на захтев Робеспјера. Сијес је објавио 7.септембра: „Француска не сме да буде скупштина малих народа који ће управљати собом као независне демократије; то није скуп држава; она је посебна као целина састављена од њених интегралних делова.“ Касније, 25.септембра 1792.године Француска република се прогласила „једном и недељивом“. Стога је посредничким телима и основним облицима заједница негирано право постојања. Годину дана касније јакобинска пријава „федералистичке пошасти“ поновиће овај аргумент. Радећи на истом принципу , револуционари ће покушати да униште локалне дијалекте, а онда ће тражити укидање старих провинција и њихову замену геометријски идентичним подручјима.

Паралелно с тим, начело народа добија сасвим апстрактну дефиницију, ону која одговара идеји нације чији је приоритет одмах проглашен. То је неопходан услов да би народ био проглашен за „суверена“. „Као да је објективна стварност“, пише Ладен Боруманд: „да народ не може да буде обухваћен у сферу националног суверенитета, метафизичког ентитета par excellance, његова метаморфоза у идеално биће даје право учествовања у логици националног суверенитета без угрожавања трансцендентног постојања нације, која се оличава у (политичком процесу) заступању.

Заступање, у сваком случају, је само по себи схваћено као принцип јединства и „недељивости“ народа, што искључује идеју народа формираног из посебних заједница и особених ентитета. Идеја нације разрађена као унитарни и трансцендентални битак, чије су једиство и недељивост независни од било ког спољашњег принципа, завршава се обнављањем појма народа до тачке где нова идеја замањује стару, промовишући поредак који Француска никада није престала да спроводи. Коначно, револуционарни појам суверенитета изједначио је националност и грађанство: од тада па до данас нема Француза који није француски држављанин (уколико се грађанину не одузму грађанска права), нити грађанина који нема националност. Народ је недељивији и јединственији у овом концепту, што је пука апстракција. Због тога ни до данас Француска нема федералне јединице и не признаје постојање Корзиканаца и Бретонаца.

Стога, под Револуцијом као и за време старог режима, исти појам суверенитета као „апсолутне и вечите моћи“ републике извор је за сва права и дужности грађанина. Јакобински суверенитет не даје мање рестрикције од Бодиновог. Револуционари су одбацили федерализам користећи изразе које је усвојила апсолутна монархија, када су, на пример, протестанти желели да кантонизују Француску по швајцарском моделу. Они бацају анатеме и боре се против локалних посебности на исти начин на који је краљевска власт свим средствима смањивала аутономију феудалног племства. Да би озаконили револуционалну правду користе исте аргументе које је користио кадринал Ришеље када је бранио дискреционо право владареве моћи. С Револуцијом, национални суверенитет је на супротној страни од краљевског апсолутизма, не зато што га per se одбацује, већ зато што је апсолутне прерогативе са краља пренела на нацију.

„Наравно“ – пише Мона Озуф – „људи Револуције су раскинули са старим светом измишљајући друштво слободних и једнаких појединаца. У стварности , наследили су од апсолутизма појам који је много старији и ограниченији: идеју националног суверенитета, трансцендентно митско тело које заповеда индивидуама. А ова идеја је врло брзо испољила ефикасност те је апсолутни суверенитет нације попунио упражњено место краљевог апсолутног суверенитета…..Сам терор, који далеко да је био очајничка мера да се Република спасе слома, логично следи из онога што је позајмљено од старог режима.“

Ако је, по свим показатељима, угрожавао природна права индивидуа, терор није уопште угрожавао права нације, већ ју је, напротив, осигуравао и чувао. „Сличности јакобинства и апсолутизма су, пише Боруманд, лако објашњиве. Уколико су политичка размишљања и средства пре и после 1789.године иста, то је због тога што су обликована истим принципом: суверенитетом нације.“

Према томе, као што је Анри Мендрас приметио:

„Захтев из 16.века постао је безусловна догма у Француској , неповредив принцип монархије у следећа два века, а затим и за уставе из 1791.године. Овај принцип је био правна фикција, апстракција која је оваплоћена у краљу као апсолутном владару. Када је краљ отишао , Република је преузела палицу.“

Превео: Стефан Бранисављевић

Ален ДЕ БЕНОА

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор