Informacioni centar "Komentar"

1988. godine, u vreme pisanja knjige „Disciplinovani sanatorijum“ zagnjurio sam se u izvode i rečnike. Sećam se, potresla me je definicija kapitalizma u francuskom rečniku „Petite Robert“: „Društveno uređenje, u kome proizvodna sredstva, tj. fabrike pripadaju privatnim licima“, – smireno je kazivao rečnik. Imao sam takav utisak da definicija pripada gospodinu Karlu Marksu. Jer, sasvim je poznato, da je Marks napisao nekoliko članaka za „Enciklopediju Britanika“. Zavirio sam u još nekoliko rečnika i enciklopedija. I svugde, na moje zaprepašćenje, definicije kapitalizma bile su date u marksističkoj terminologiji. Činilo se, da je kapitalizmu, da bi video sebe, potrebno da pogleda u ogledalo marksizma. Drugačijeg ogledala nema.

Nastavljajući sa razmišljanjem, još tada sam primetio, da su i socijalizam (a marksizam je samo radikalni oblik socijalizma) i kapitalizam orijentisani na vlasništvo. Oba sistema bave se vlasništvom i kapitalom. U kapitalizmu vlasništvo i kapital pripadaju, kako je već rečeno, privatnim licima, u socijalizmu vlasništvo i kapital pripadaju radnicima – najamnim radnicima, drugim rečima proletarijatu. Jednostavno, zar ne?

Nastavljajući ovo potpuno elementarno istraživanje, dolazimo do zaključka, da do pojave Marksovog radikalnog socijalizma kapitalizam sebe nije nazivao „kapitalizmom“. On praktično nije imao nikakvog imena, jer još uvek nije bio poseban socijalno-ekonomski sistem. Prvi „kapitalisti“ pojavili su se u Engleskoj, Xolandiji, u Severnoj Italiji – u Milanu, ali, još uvek, oni kapitalistima sebe nisu nazivali, niti su bili toga svesni. Imena za njih bila su businessman, merchant, trgovac, biznismen, fabrikant, industrijalac. Delovali su u državama sa monarhističkim državnim uređenjem. Kraljevi su mogli pozajmljivati ogromne sume novca od svojih bogataša, za, naprimer, vođenje rata, i da ih ne vrate nikada. (Namerno uprošćavam izlaganje da bih pojednostavio shvatanje.) Uzajamna zavisnost i povezivanje kapitala (sveta biznismena) i vlasti dogodila se pre svega u protestantskim državama: u Engleskoj i u Sjedinjenim Državama. Emigrant i prognanik Karl Marks, nemački doktor jevrejskog porekla, proživeo je veliki deo života u Engleskoj, u Londonu, takoreći epicentru kapitalizma, gde je i umro i gde je mirno sahranjen na londonskom groblju. Njegov grob za svih 70 godina sovjetske vlasti svesrdno su obilazili sovjetski sledbenici proroka Marksa.

A sada da utvrdimo šta se zaista dogodilo. Je li kapitalizam uopšte postojao? U drugoj polovini 18. veka, kada su Englezi u potpunosti osvojili Indiju, oni su zaposeli ogromna bogatstva: drago kamenje, zlato, postali vlasnici plantaža pamuka. Upravo ta pljačka Indije je omogućila (kao dodatak navikama protestantske puritanske etike: rad i štedljivost) neobičan procvat poslovne aktivnosti u Velikoj Britaniji. Bogatstva + sirovine. Opljačkane materijalne vrednosti i opljačkane sirovine omogućile su Industrijsku Revoluciju. Setimo se, da su prva „kapitalistička“ preduzeća bile fabrike tekstila u Engleskoj. Šta su lomili „luditi“, šta su to uništavali? Naravno, mašine, tj. upravo razboje za tkanje zbog toga što su oni lišavali zanatlije-tkače zarade. Sve ove činjenice mogle su se naći nekada u sovjetskim udžbenicima istorije. One su tamo saopštavane pompezno jer se govorilo o onome najdragocenijem i najskupljem: o kapitalizmu, bez koga marksizam ostao praznih ruku.

Marks je bio čovek ispred svoga vremena, supersavremen. Čak užurban. On je u „Kapitalu“ opisao fenomen, koji još ni u Engleskoj nije postojao. Postojali su samo njegovi elementi. „Maor“, kako su ga nazivali njemu bliski ljudi zbog maslinaste boje kože, bio je po svojoj strukturi crni romantičar. Zar „Komunistički manifest“ objavljen 1848. godine nije romantično delo? „Utvara luta Evropom, utvara komunizma…“. O utvarama upravo i pripoveda romantičarska književnost, gotski roman je prepun utvara. Ne mogu ni zamisliti ozbiljnog kabinetskog naučnika, kakav je Marks bio celog života. Ono što želim reći je da je Marks požurio sa otkrićem kapitalizma. Ustvari, kao socijalno-ekonomska pojava dostojna pažnje, pojavila se tek posle Marksove smrti. U suštini to se dogodilo još kasnije, posle uspeha Ruske Revolucije, izvedene pod zastavom marksizma. Upravo tada je ceo svet saznao: postoji kapitalizam. Bez ubedljivog uspeha Ruske Revolucije sva Marksova delatnost, sve njegove konvencije, internacionale (znamo kako se to radi – okupi se 30-40 prijatelja iz raznih zemalja sveta) bile bi samo mačji kašalj. Malo li je svemogućih društava, organizacija, partija nastalo tokom 19. veka?! Istoričari ponekad stidljivo cede kroz zube da Rusija nije bila Razvijena kapitalistička zemlja, sa malobrojnim proletarijatom u momentu revolucije. Ali, izvinite, Prva Proleterska Revolucija ipak se ostvarila, uprkos pravilima, opovrgavajući sva pravila! I to još u zemlji koju Marks otvoreno nije voleo i nije žalio. Možda baš i zbog toga što se u londonskim emigrantskim krugovima često sukobljavao sa energičnim i koloritnim ruskim plemićem, anarhistom Bakunjinom. Može se, upravo, zbog sukoba sa Bakunjinom, zbog prepirki sa njim kod Marksa rodilo pakosno mišljenje o Rusima: „Smeša psihologije slovenskog roba i mongolskog svetskog osvajača“. Danas mnoge zbunjuje ta okolnost da se prva socijalistička revolucija dogodila u ne sasvim kapitalističkoj zemlji. Ima tumačenja, da je u suštini, tobože, Ruska Revolucija 1917. godine bila buržoaska i da ako je njen prvi stadijum – februarski bio klasična buržoaska revolucija, onda je u oktobru vlast preuzela radikalna sekta nalik na francuske jakobince. Vi i ja znamo, da sve revolucije izvode marginalci. Zato pitanje ko ju je izveo, otpada. Pod kakvom zastavom je izvedena – takođe nam je poznato. Ono što nam je važno je to da Rusija nije bila kapitalistička zemlja 1917. godine. Vlast je pripadala caru, društveno uređenje zvalo se „samodržavlje“, a ruski industrijalci i trgovci makar i bili bogati, vlasti nisu imali. Većinu stanovništva činili su siromašni seljaci i tačka. Postavlja se pitanje: a koje su to zemlje bile kapitalističke, to jest gde je to vladao kapital, bilo bankarski, bilo industrijski? Evo i odgovora: takvih zemalja u Marksovo vreme nije bilo na kugli zemaljskoj. I u Lenjinovo vreme ih nije bilo. Krupov koncern čelika bio je veoma važan u Nemačkoj u vreme Viljema I i Viljema II, ali Krup nije upravljao Nemačkom. I Engleska, gde se odigrala industrijska revolucija, u 18. veku, kada je opljačkana Indija, i u 19. veku, kada su se svugde pušili fabrički odžaci, bila je parlamentarna monarhija. Njome nisu vladali kapitalisti. To jest Marks se zatrčao unapred. Postojanje kapitalizma kao državnog uređenja dokazao je Lenjin. Jer, njegov je marksistički socijalizam nekoga pobedio. „Mi smo srušili samodržavlje i kapitalizam“, – rekli su boljševici. Samodržavlje su srušili, a kapitalizma nije ni bilo.

1997. godine, ako ne grešim u godini, u pres-centru Tretjakovske galerije održan je susret sa Džordžem Sorošom. Susret prestoničke javnosti i „Instituta za Otvoreno Društvo“, predvođenog tim ekscentričnim američkim filantropom. Došao sam tamo sa Duginom, oboje smo govorili, prijavivši se prethodno. Od našeg prisustva i istupanja unapred su se ogradili ruski pomoćnici Soroša, a i sam Soroš bio je stavljen u izvesnost: evo dolaze dva opasna revolucionara. Mogao je reći: „Sačuvaj Bože, ne treba!“. Ali, rekao je – neka dođu.

O, kako je samo oživeo oba puta dok smo govorili. Trenutno bi se probudio iz nekakvog ravnodušnog sna, propinjući se u fotelji, uspravno sedajući, nameštajući naočare, pripijajući ih čvrsto uz nos. Smeškao se, ćulio je uho. Od četrdeset osam govornika njemu su bili interesantni samo protivnici – nas dvoje. Jer, sve ostale on je blagoslovio, bili su ili službenici „Soroš fonda“ u Rusiji ili intelektualci koji su od njega dobili pomoć. Do njega sedeo je Pjotr Aven, bivši ministar koji se nalazio na čelu finansijske grupe „Alfa“. Dok sam izlagao, jasno sam video kako je na moje oči oživeo pokojnik! Soroševo „Otvoreno društvo“ je zahtevalo, da takvi kao što sam ja izumru. Ali, bez neprijatelja je dosadno i mučno, i nema se osećaj sebe samog – Soroš je bio srećan što sam živ i što mu iz drugog reda, gledajući ga u debele naočare, govorim gadosti. Debela stakla naočara, loš engleski, krompirast nos tog kapitaliste-milijardera podsećali su me na moga prvog izdavača – rumunskog jevrejina Dejvida Daskala. 1979. godine u Nju Jorku Daskal je odlučio da objavi moj prvi roman na ruskom. Pronalazači i konkvistadori sa debelim usnama i nosati, ovi „momci“ razlikovali su se samo u količini zarađenih dolara. Zavojevači iz Istočne Evrope, pojavili su se kod lenjih Jenkija u svojim pedesetim i bez većih teškoća ih prestigli.

Ali, vratimo se na socijalizam i kapitalizam. U svojoj poslednjoj knjizi, Soroš – filantrop i finansijer, i, kako tvrde, odvažni i ratoborni špekulant koji je obezvredio indonežansku valutu, valutu cele jedne zemlje, neočekivano nastupa sa pozicija, maltene neprijatelja kapitalizma, izražava sumnje o kapitalizmu. (Nažalost, naravno, ni o kakvom citiranju Soroševe knjige ne može biti reči. Juče je načelnik izolatora odbio da mi odobri stonu lampu za koju sam molio da mi je donesu sa slobode.) U svakom slučaju, on se predstavlja kao neprijatelj tog kapitalizma koji je nastao u Rusiji. Istovremeno filantrop troši milione dolara (sto samo na nauku!) za podržavanje delatnosti ruskih naučnika, za izdavanje ruskih udžbenika u kojima se učenicima objašnjava kakvo je ustrojstvo sveta po Sorošu. To je čovek sa neverovatnom manijom veličine, sa željom da se nametne svetu. I sa ogromnim novcem koji čini njegovu želju ostvarljivom.

Na kraju te konferencije za štampu Soroš je uzeo reč. Pritom je gledao u mene zato što sam mu manje pompezno nego Dugin rekao da je on naš neprijatelj i da ćemo se boriti s njim. Soroš je govorio kao Zjuganov. U njegovom govoru sva terminologija bila je socijalistička, marksistička, kao u rečniku Petite Robert. Po taktu njegovog govora mistično i radosno se smešio Pjotr Aven, žmirkajući očima kroz zatamnjene debele naočare, iste kao Soroševe. (Onda je, mistično, kao po narudžbini, „Ruski radio“ objavio da je Soroš danas istupio na konferenciji za štampu u Moskvi i uzbuđeno mahao cirkularom Akademije Nauka koji obavezuje naučnike da čuvaju svoje tajne u komunikaciji sa strancima.)

Još 1993. godine, kandidujući se u Tverskoj oblasti, u 172. izbornom okrugu, odgovarao sam na pitanja birača: da li sam za privatnu svojinu ili protiv? Ne sa kratkim „ne“ ili „da“, odgovarao sam da sam za efikasan oblik svojine. Važno je da fabrika donosi prihod, da i radnici imaju dobre plate i državi plaćeni porezi, a ko je vlasnik fabrike, da li je to jedan čovek, ili radni kolektiv, ili akcionari, – sasvim je nevažno. I danas ostajem pri istom stavu što se tiče tih jezivih betonskih (ili starih, od opeke) zgrada, koje se obično nalaze u predgrađima, a koje se nazivaju fabrikama. U mladosti dao sam deo života, sekao, tovario, teglio metale i rudu u takvim zgradama, zato ih veoma dobro i poznajem. Dobrom voljom tamo, u tu vrućinu, ili hladnoću, hemijski smrad i promaje, niko poći neće. Zato ne bi trebalo diskutovati o problemu vlasništva (tom gospodinu u prugastim pantalonama ili toj desetini tipova u farmerkama pripadaju akcije preduzeća), već o problemu spašavanja čovečanstva od takve gadosti, kakvu fabrike predstavljaju.

Pisao sam o ekološkim problemima još 1988. godine u „Disciplinovanom sanatorijumu“, predvideo sam, čak, pojavljivanje radikalnih ekoloških grupa koje će sa oružjem u rukama braniti svoja ubeđenja. Iako takve grupe još uvek nisu registrovale ni vlade, ni mediji, ubeđen sam u sopstveno predviđanje budućnosti. Takođe, ubeđen sam, da je pitanje forme vlasništva nad preduzećima, fabrikama i sredstvima za proizvodnju ne samo prestalo da bude revolucionarno (prethodno sam već rekao da pod parolu „Fabrike radnicima!“ danas niko neće stati), nego je postalo i sholastičko, besmisleno.
Ništa čudno. Naravi čovečanstva se menjaju. Manuovi zakoni su za samovoljno pomeranje kamena međaša (granice između dve zemljišne parcele) određivali smrtnu kaznu. Danas se slični problemi rešavaju razmenom psovki u seoskoj administraciji i kraj.

Sudar kapitalizma sa socijalizmom od samog početka bio je fikcija koju je izmislio profesor Marks na bazi posedovanih ekonomskih znanja i hrpe fantazija. Ustvari, praktičaru, konkvistadoru Marksu, bila je potrebna revolucionarna klasa (ili izabrani narod, što je u suštini jedno te isto). Jer, ako sam sebe izvedeš iz pustinje onda je to sasvim banalno i takav postupak nikoga neće zadiviti. Ali, izvesti ceo narod iz pustinje – to je već podvig.

Jasno je da su proletarijat, najamni radnici, u svome začetku, bili loše plaćeni i živeli u užasnom siromaštvu. Ali jasno je i to da je to privremeni problem, jer svi slični problemi (veće plate, broj radnih sati) – rešavani su i rešavaju se u praksi odnosa. Boljem organizovanju radnika na Zapadu, uzgred govoreći, pomogla je „proleterska“ revolucija u Rusiji. Ona je izvršila snažan pritisak na psihu zapadnih poslodavaca i vlada evropskih zemalja. I oni su se svim snagama trudili da najamne radnike ne dovode do krajnosti, a to bi bila proleterska revolucija.

Interesantno je uporediti parole francuskih rednika i studenata iz maja 1968. godine. Radnici su nastupali sa lakonskim parolama: „40″ „60″ „1000″. Dobar stil koji skriva uskost vidokruga kada su vidljivi samo krajevi korita. Oni su imali u vidu četrdesetočasovnu radnu nedelju, odlazak u penziju sa šezdeset godina i minimalnu platu od hiljadu franaka.

Studenti su izbacivali zaista genijalne parole: „Ni Bog, ni gospodin!“, „Budite realisti, zahtevajte nemoguće!“, „Zabranjuje se zabranjivanje!“, „Maštu na vlast!“

Sada, kada i Zjuganov i Soroš govore istim jezikom o vlasništvu, kada nekakvom transnacionalnom korporacijom upravlja toliko hiljada akcionara da se ona u potpunosti može smatrati kolektivnim vlasništvom, granica između kapitalizma i socijalizma ne postoji. Šta više, nikada nije ni postojala. Kao što nije bilo kapitalizma, sada nema ni socijalizma. Pametni „Maor“ samo je izmislio terminologiju. A to, što je Lenjin pobedio pod zastavom marksizma, šta se tu može reći, raširiti ruke i reći: genijalni marginalac – okupivši neprocenljiv ljudski materijal pod svojim principom, pobedio bi pod bilo kojom zastavom. I još jedna primedba. Živeo sam u Francuskoj godinu i po pod desnim degolistom Žiskar d’Estenom, a zatim još desetak godina pod socijalistom Miteranom. Jedina primetna razlika između dva režima sastojala se u tome da je pod Žiskarom, „Figaro“ marljivo štampao na poslednjoj stranici fotografije tek giljotiniranih kriminalaca. Pod socijalistima uveden je moratorijum na smrtnu kaznu i fotografije su nestale.

Još jedna interesantna činjenica. Kako se da uočiti iz raznih memoara objavljivanih poslednjih godina, izlazi da su tek samo neki od Lenjinovih saboraca pročitali prvi tom „Kapitala“ do kraja. Saznavši ovo, obradovao sam se, jer sam uvek sumnjao, da su ga čitali. Sluđujuće postavke postavke profesora Marksa nisz im bile potrebne, njima, ljudima akcije. Bila im je potrebna plahovita crvena zastava i nekoliko parola. Šta može biti plahovitije od crvene zastave?

Zašto su se degenerisale komunističke i socijalističke partije? Zato što operišu istim kategorijama kao i liberali, pozivaju na iste ciljeve. Ali, ako naši ideološki neprijatelji propovedaju produktivnost rada, onda je glupo propovedati još veću produktivnost rada, uz to još znajući da oni napreduju sa mehaničkim radom i produktivnošću. Treba propovedati nešto drugo, nešto sasvim drugo. Bratstvo među ljudima, slobodu čoveka od mehaničkog rada. Seksualnu udobnost. Pravo na rat.

Iz knjige: „Druga Rusija“

Izvor: www.limonka.net

Eduard LIMONOV

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka