RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Економија

Социјализам и капитализам: сијамски близанци

Социјализам и капитализам: сијамски близанци 06.12.2004.Leave a comment

1988. године, у време писања књиге „Дисциплиновани санаторијум“ загњурио сам се у изводе и речнике. Сећам се, потресла ме је дефиниција капитализма у француском речнику „Petite Robert“: „Друштвено уређење, у коме производна средства, тј. фабрике припадају приватним лицима“, – смирено је казивао речник. Имао сам такав утисак да дефиниција припада господину Карлу Марксу. Јер, сасвим је познато, да је Маркс написао неколико чланака за „Енциклопедију Британика“. Завирио сам у још неколико речника и енциклопедија. И свугде, на моје запрепашћење, дефиниције капитализма биле су дате у марксистичкој терминологији. Чинило се, да је капитализму, да би видео себе, потребно да погледа у огледало марксизма. Другачијег огледала нема.

Настављајући са размишљањем, још тада сам приметио, да су и социјализам (а марксизам је само радикални облик социјализма) и капитализам оријентисани на власништво. Оба система баве се власништвом и капиталом. У капитализму власништво и капитал припадају, како је већ речено, приватним лицима, у социјализму власништво и капитал припадају радницима – најамним радницима, другим речима пролетаријату. Једноставно, зар не?

Настављајући ово потпуно елементарно истраживање, долазимо до закључка, да до појаве Марксовог радикалног социјализма капитализам себе није називао „капитализмом“. Он практично није имао никаквог имена, јер још увек није био посебан социјално-економски систем. Први „капиталисти“ појавили су се у Енглеској, Xоландији, у Северној Италији – у Милану, али, још увек, они капиталистима себе нису називали, нити су били тога свесни. Имена за њих била су businessman, merchant, трговац, бизнисмен, фабрикант, индустријалац. Деловали су у државама са монархистичким државним уређењем. Краљеви су могли позајмљивати огромне суме новца од својих богаташа, за, например, вођење рата, и да их не врате никада. (Намерно упрошћавам излагање да бих поједноставио схватање.) Узајамна зависност и повезивање капитала (света бизнисмена) и власти догодила се пре свега у протестантским државама: у Енглеској и у Сједињеним Државама. Емигрант и прогнаник Карл Маркс, немачки доктор јеврејског порекла, проживео је велики део живота у Енглеској, у Лондону, такорећи епицентру капитализма, где је и умро и где је мирно сахрањен на лондонском гробљу. Његов гроб за свих 70 година совјетске власти свесрдно су обилазили совјетски следбеници пророка Маркса.

А сада да утврдимо шта се заиста догодило. Је ли капитализам уопште постојао? У другој половини 18. века, када су Енглези у потпуности освојили Индију, они су запосели огромна богатства: драго камење, злато, постали власници плантажа памука. Управо та пљачка Индије је омогућила (као додатак навикама протестантске пуританске етике: рад и штедљивост) необичан процват пословне активности у Великој Британији. Богатства + сировине. Опљачкане материјалне вредности и опљачкане сировине омогућиле су Индустријску Револуцију. Сетимо се, да су прва „капиталистичка“ предузећа биле фабрике текстила у Енглеској. Шта су ломили „лудити“, шта су то уништавали? Наравно, машине, тј. управо разбоје за ткање због тога што су они лишавали занатлије-ткаче зараде. Све ове чињенице могле су се наћи некада у совјетским уџбеницима историје. Оне су тамо саопштаване помпезно јер се говорило о ономе најдрагоценијем и најскупљем: о капитализму, без кога марксизам остао празних руку.

Маркс је био човек испред свога времена, суперсавремен. Чак ужурбан. Он је у „Капиталу“ описао феномен, који још ни у Енглеској није постојао. Постојали су само његови елементи. „Маор“, како су га називали њему блиски људи због маслинасте боје коже, био је по својој структури црни романтичар. Зар „Комунистички манифест“ објављен 1848. године није романтично дело? „Утвара лута Европом, утвара комунизма…“. О утварама управо и приповеда романтичарска књижевност, готски роман је препун утвара. Не могу ни замислити озбиљног кабинетског научника, какав је Маркс био целог живота. Оно што желим рећи је да је Маркс пожурио са открићем капитализма. Уствари, као социјално-економска појава достојна пажње, појавила се тек после Марксове смрти. У суштини то се догодило још касније, после успеха Руске Револуције, изведене под заставом марксизма. Управо тада је цео свет сазнао: постоји капитализам. Без убедљивог успеха Руске Револуције сва Марксова делатност, све његове конвенције, интернационале (знамо како се то ради – окупи се 30-40 пријатеља из разних земаља света) биле би само мачји кашаљ. Мало ли је свемогућих друштава, организација, партија настало током 19. века?! Историчари понекад стидљиво цеде кроз зубе да Русија није била Развијена капиталистичка земља, са малобројним пролетаријатом у моменту револуције. Али, извините, Прва Пролетерска Револуција ипак се остварила, упркос правилима, оповргавајући сва правила! И то још у земљи коју Маркс отворено није волео и није жалио. Можда баш и због тога што се у лондонским емигрантским круговима често сукобљавао са енергичним и колоритним руским племићем, анархистом Бакуњином. Може се, управо, због сукоба са Бакуњином, због препирки са њим код Маркса родило пакосно мишљење о Русима: „Смеша психологије словенског роба и монголског светског освајача“. Данас многе збуњује та околност да се прва социјалистичка револуција догодила у не сасвим капиталистичкој земљи. Има тумачења, да је у суштини, тобоже, Руска Револуција 1917. године била буржоаска и да ако је њен први стадијум – фебруарски био класична буржоаска револуција, онда је у октобру власт преузела радикална секта налик на француске јакобинце. Ви и ја знамо, да све револуције изводе маргиналци. Зато питање ко ју је извео, отпада. Под каквом заставом је изведена – такође нам је познато. Оно што нам је важно је то да Русија није била капиталистичка земља 1917. године. Власт је припадала цару, друштвено уређење звало се „самодржавље“, а руски индустријалци и трговци макар и били богати, власти нису имали. Већину становништва чинили су сиромашни сељаци и тачка. Поставља се питање: а које су то земље биле капиталистичке, то јест где је то владао капитал, било банкарски, било индустријски? Ево и одговора: таквих земаља у Марксово време није било на кугли земаљској. И у Лењиново време их није било. Крупов концерн челика био је веома важан у Немачкој у време Виљема I и Виљема II, али Круп није управљао Немачком. И Енглеска, где се одиграла индустријска револуција, у 18. веку, када је опљачкана Индија, и у 19. веку, када су се свугде пушили фабрички оџаци, била је парламентарна монархија. Њоме нису владали капиталисти. То јест Маркс се затрчао унапред. Постојање капитализма као државног уређења доказао је Лењин. Јер, његов је марксистички социјализам некога победио. „Ми смо срушили самодржавље и капитализам“, – рекли су бољшевици. Самодржавље су срушили, а капитализма није ни било.

1997. године, ако не грешим у години, у прес-центру Третјаковске галерије одржан је сусрет са Џорџем Сорошом. Сусрет престоничке јавности и „Института за Отворено Друштво“, предвођеног тим ексцентричним америчким филантропом. Дошао сам тамо са Дугином, обоје смо говорили, пријавивши се претходно. Од нашег присуства и иступања унапред су се оградили руски помоћници Сороша, а и сам Сорош био је стављен у извесност: ево долазе два опасна револуционара. Могао је рећи: „Сачувај Боже, не треба!“. Али, рекао је – нека дођу.

О, како је само оживео оба пута док смо говорили. Тренутно би се пробудио из некаквог равнодушног сна, пропињући се у фотељи, усправно седајући, намештајући наочаре, припијајући их чврсто уз нос. Смешкао се, ћулио је ухо. Од четрдесет осам говорника њему су били интересантни само противници – нас двоје. Јер, све остале он је благословио, били су или службеници „Сорош фонда“ у Русији или интелектуалци који су од њега добили помоћ. До њега седео је Пјотр Авен, бивши министар који се налазио на челу финансијске групе „Алфа“. Док сам излагао, јасно сам видео како је на моје очи оживео покојник! Сорошево „Отворено друштво“ је захтевало, да такви као што сам ја изумру. Али, без непријатеља је досадно и мучно, и нема се осећај себе самог – Сорош је био срећан што сам жив и што му из другог реда, гледајући га у дебеле наочаре, говорим гадости. Дебела стакла наочара, лош енглески, кромпираст нос тог капиталисте-милијардера подсећали су ме на мога првог издавача – румунског јеврејина Дејвида Даскала. 1979. године у Њу Јорку Даскал је одлучио да објави мој први роман на руском. Проналазачи и конквистадори са дебелим уснама и носати, ови „момци“ разликовали су се само у количини зарађених долара. Завојевачи из Источне Европе, појавили су се код лењих Јенкија у својим педесетим и без већих тешкоћа их престигли.

Али, вратимо се на социјализам и капитализам. У својој последњој књизи, Сорош – филантроп и финансијер, и, како тврде, одважни и ратоборни шпекулант који је обезвредио индонежанску валуту, валуту целе једне земље, неочекивано наступа са позиција, малтене непријатеља капитализма, изражава сумње о капитализму. (Нажалост, наравно, ни о каквом цитирању Сорошеве књиге не може бити речи. Јуче је начелник изолатора одбио да ми одобри стону лампу за коју сам молио да ми је донесу са слободе.) У сваком случају, он се представља као непријатељ тог капитализма који је настао у Русији. Истовремено филантроп троши милионе долара (сто само на науку!) за подржавање делатности руских научника, за издавање руских уџбеника у којима се ученицима објашњава какво је устројство света по Сорошу. То је човек са невероватном манијом величине, са жељом да се наметне свету. И са огромним новцем који чини његову жељу остварљивом.

На крају те конференције за штампу Сорош је узео реч. Притом је гледао у мене зато што сам му мање помпезно него Дугин рекао да је он наш непријатељ и да ћемо се борити с њим. Сорош је говорио као Зјуганов. У његовом говору сва терминологија била је социјалистичка, марксистичка, као у речнику Petite Robert. По такту његовог говора мистично и радосно се смешио Пјотр Авен, жмиркајући очима кроз затамњене дебеле наочаре, исте као Сорошеве. (Онда је, мистично, као по наруџбини, „Руски радио“ објавио да је Сорош данас иступио на конференцији за штампу у Москви и узбуђено махао циркуларом Академије Наука који обавезује научнике да чувају своје тајне у комуникацији са странцима.)

Још 1993. године, кандидујући се у Тверској области, у 172. изборном округу, одговарао сам на питања бирача: да ли сам за приватну својину или против? Не са кратким „не“ или „да“, одговарао сам да сам за ефикасан облик својине. Важно је да фабрика доноси приход, да и радници имају добре плате и држави плаћени порези, а ко је власник фабрике, да ли је то један човек, или радни колектив, или акционари, – сасвим је неважно. И данас остајем при истом ставу што се тиче тих језивих бетонских (или старих, од опеке) зграда, које се обично налазе у предграђима, а које се називају фабрикама. У младости дао сам део живота, секао, товарио, теглио метале и руду у таквим зградама, зато их веома добро и познајем. Добром вољом тамо, у ту врућину, или хладноћу, хемијски смрад и промаје, нико поћи неће. Зато не би требало дискутовати о проблему власништва (том господину у пругастим панталонама или тој десетини типова у фармеркама припадају акције предузећа), већ о проблему спашавања човечанства од такве гадости, какву фабрике представљају.

Писао сам о еколошким проблемима још 1988. године у „Дисциплинованом санаторијуму“, предвидео сам, чак, појављивање радикалних еколошких група које ће са оружјем у рукама бранити своја убеђења. Иако такве групе још увек нису регистровале ни владе, ни медији, убеђен сам у сопствено предвиђање будућности. Такође, убеђен сам, да је питање форме власништва над предузећима, фабрикама и средствима за производњу не само престало да буде револуционарно (претходно сам већ рекао да под паролу „Фабрике радницима!“ данас нико неће стати), него је постало и схоластичко, бесмислено.
Ништа чудно. Нарави човечанства се мењају. Мануови закони су за самовољно померање камена међаша (границе између две земљишне парцеле) одређивали смртну казну. Данас се слични проблеми решавају разменом псовки у сеоској администрацији и крај.

Судар капитализма са социјализмом од самог почетка био је фикција коју је измислио професор Маркс на бази поседованих економских знања и хрпе фантазија. Уствари, практичару, конквистадору Марксу, била је потребна револуционарна класа (или изабрани народ, што је у суштини једно те исто). Јер, ако сам себе изведеш из пустиње онда је то сасвим банално и такав поступак никога неће задивити. Али, извести цео народ из пустиње – то је већ подвиг.

Јасно је да су пролетаријат, најамни радници, у своме зачетку, били лоше плаћени и живели у ужасном сиромаштву. Али јасно је и то да је то привремени проблем, јер сви слични проблеми (веће плате, број радних сати) – решавани су и решавају се у пракси односа. Бољем организовању радника на Западу, узгред говорећи, помогла је „пролетерска“ револуција у Русији. Она је извршила снажан притисак на психу западних послодаваца и влада европских земаља. И они су се свим снагама трудили да најамне раднике не доводе до крајности, а то би била пролетерска револуција.

Интересантно је упоредити пароле француских редника и студената из маја 1968. године. Радници су наступали са лаконским паролама: „40“ „60“ „1000“. Добар стил који скрива ускост видокруга када су видљиви само крајеви корита. Они су имали у виду четрдесеточасовну радну недељу, одлазак у пензију са шездесет година и минималну плату од хиљаду франака.

Студенти су избацивали заиста генијалне пароле: „Ни Бог, ни господин!“, „Будите реалисти, захтевајте немогуће!“, „Забрањује се забрањивање!“, „Машту на власт!“

Сада, када и Зјуганов и Сорош говоре истим језиком о власништву, када некаквом транснационалном корпорацијом управља толико хиљада акционара да се она у потпуности може сматрати колективним власништвом, граница између капитализма и социјализма не постоји. Шта више, никада није ни постојала. Као што није било капитализма, сада нема ни социјализма. Паметни „Маор“ само је измислио терминологију. А то, што је Лењин победио под заставом марксизма, шта се ту може рећи, раширити руке и рећи: генијални маргиналац – окупивши непроценљив људски материјал под својим принципом, победио би под било којом заставом. И још једна примедба. Живео сам у Француској годину и по под десним деголистом Жискар д’Естеном, а затим још десетак година под социјалистом Митераном. Једина приметна разлика између два режима састојала се у томе да је под Жискаром, „Фигаро“ марљиво штампао на последњој страници фотографије тек гиљотинираних криминалаца. Под социјалистима уведен је мораторијум на смртну казну и фотографије су нестале.

Још једна интересантна чињеница. Како се да уочити из разних мемоара објављиваних последњих година, излази да су тек само неки од Лењинових сабораца прочитали први том „Капитала“ до краја. Сазнавши ово, обрадовао сам се, јер сам увек сумњао, да су га читали. Слуђујуће поставке поставке професора Маркса нисз им биле потребне, њима, људима акције. Била им је потребна плаховита црвена застава и неколико парола. Шта може бити плаховитије од црвене заставе?

Зашто су се дегенерисале комунистичке и социјалистичке партије? Зато што оперишу истим категоријама као и либерали, позивају на исте циљеве. Али, ако наши идеолошки непријатељи проповедају продуктивност рада, онда је глупо проповедати још већу продуктивност рада, уз то још знајући да они напредују са механичким радом и продуктивношћу. Треба проповедати нешто друго, нешто сасвим друго. Братство међу људима, слободу човека од механичког рада. Сексуалну удобност. Право на рат.

Из књиге: „Друга Русија“

Извор: www.limonka.net

Едуард ЛИМОНОВ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор