Informacioni centar "Komentar"

Kada je u avgustu 1945. godine kapitulirao posle neuspelog pokušaja da osvoji Aziju i Pacifik, Japan je bio zemlja kojoj niko ne bi ni pomislio da pozavidi. Preko tri miliona Japanaca (vojnika i civila) poginulo je, a 3.100.000 muškaraca, pripadnika japanske Carske armije, zatečeno je u udaljenim zemljama, bez perspektive da se odmah vrate u zemlju. Isto toliko (3.100.000) zgrada i kuća bilo je uništeno u američkim bombardovanjima od 1943. do 1945, što je 15 miliona osoba u 90 gradova ostavilo bez krova nad glavom. Podrazumeva se da je u ovom broju porušenih kuća bilo mnogo i poslovnih zgrada, tako da su bombardovanja uništila i veliki broj fabrika i preduzeća. Kao i industrija i poljoprivreda je bila u jadnom stanju, naročito zbog toga što je u ratnim godinama glavni deo radne snage bio mobilisan i odveden preko mora u osvajačke pohode. Svakog dana tokom 1945. godine prosečno šest osoba je od gladi umiralo u glavnom gradu Tokiju, a tri osobe u obližnjem gradu Jokohami. Preko 10 miliona Japanaca bilo je prijavljeno biroima rada, a, ako bi i našli posao nadničara, bili bi za ceo dan rada plaćeni između jednog i dva jena. Loptica kuvanog pirinča (tek da se prevari glad ) na nekoj uličnoj tezgi u Tokiju koštala je između 10 i 15 jena. Kesa sa 1,5 kilograma sirovog pirinča na crnoj berzi koštala je 120 jena – najmanje 60 dnevnica nadničara.

U zemlji uvek oskudnih prirodnih resursa hrane je bilo veoma malo i bila je skupa, pa čak i oni koji su imali nekakvo zaposlenje nisu mogli da je sebi dovoljno priušte. U listu „Asahi šinbun“ iz novembra 1945. objavljeno je pismo domaćice čiji muž je bio zaposlen u lokalnoj vlasti i zarađivao 200 jena, a minimalne potrebe samo u hrani bile su oko 600 jena. Stotine hiljada ljudi hodalo je ulicama, odlazilo u sela, iako saobraćaj još nije bio kako treba uspostavljen, u pokušaju da dođu do hrane. Glad je bila toliko velika da, kada bi negde uspela da kupi komad rotkve, majka ju je prvo žvakala (umesto da je seče nožem), da bi i sama unela neki hranljivi sastojak, a onda je davala deci da je pojedu. Kada bi neki osioni američki vojnik, pripadnik okupacionih snaga, iz obesti bacio jednu jedinu žvakaću gumu u gomilu ljudi koji su čekali gradsku železnicu, dolazilo je do pravih tuča, za tu neznatnu količinu dragocenog šećera. Te godine, optužen da je silovao i ubio sedam žena, jedan muškarac iz Tokija izjavio je na sudu da mu je bilo veoma lako da žene namami kod sebe. „Govorio sam im da u stanu imam hrane i one su sve ozarene polazile za mnom“, rekao je sudiji. I oni koji su pokušavali da pokrenu neki posao, nailazili su na nepremostive prepreke, jer u zemlji jednostavno ničega nije bilo. Japan ionako oskudeva u sirovinama, zbog čega je delom i krenuo u osvajanja, a u razrušenoj zemlji još nikako mnogo toga nije funkcionisalo. Benzina na pumpama nije bilo ili je bilo strogo racionalno, a jedini izvor goriva sa crne berze bili su okupatori – američki vojnici, do kojih nije bilo tako lako doći, a koji su svoje usluge veoma skupo naplaćivali. Da bi sprečili i najmanji odliv benzina, američke vojne vlasti bojile su ga u crveno i često kontrolisale rezervoare automobila koje su vozili Japanci. Ako bi kod nekoga nađen benzin crvene boje, kazne su bile drastične. Kako je ta ista razrušena i sopstvenim ratnim apetitima ispošćena zemlja već 1951. godine imala stopu rasta privrede od 11,5 procenata, 1959. godine stopu rasta od 18,3 odsto, a porast ukupnog proizvoda u petnaestogodišnjem periodu od 1960. do 1975. od 203 odsto (SAD su u isto vreme imale porast ukupnog proizvoda od 27,5 odsto, a EEZ 60 odsto), da bi ubrzo počela da bude nazivana „zemljom ekonomskog čuda“?

Kako je ta posle Drugog svetskog rata okupirana zemlja postala jedna od vodećih svetskih ekonomija i sada druga ekonomska sila na svetu, to su mnogi stručnjaci pokušavali da objasne, ali jednostavnog objašnjenja, zasnovanog isključivo na ekonomskim pokazateljima, nije bilo. Ekonomisti hladne glave pokušavali su dugo da japanski ekonomski rast vežu za izbijanje Korejskog rata 1950. godine, u kome su Sjedinjene Američke Države vodile glavnu reč, a odskočna daska za taj rat bila su im japanska ostrva. Pozicija servisera i snabdevača američke armije dala je Japanu neophodni zalet za uspon na ekonomskom planu, kažu oni, ali taj rat je kratko trajao (do 1953.) da bi mogao da toliko značajno utiče na ekonomiju jedne zemlje. Japanu je pomoglo i to što posle Drugog svetskog rata nije imao armiju, pa je sva sredstva mogao da usmeri u razvoj ekonomije, kažu drugi, ali je i to samo delimično tačno, jer je armija u Japanu, samo pod drugačijim nazivom (Japanske odbrambene snage), počela bila da se (na američki zahtev) stvara već u vreme tog istog Korejskog rata, znači samo pet godina posle japanske kapitulacije. Svetski poznati ekonomisti se nisu mnogo proslavili kad su iznosili svoja predviđanja sudbine ekonomije Japana posle Drugog svetskog rata. Američki ekonomski stručnjak A. Akerman je, na primer, analizirajući japanske ekonomske pokazatelje odmah posle kapitulacije 1945. rekao da nije optimista što se tiče onoga što Japan ekonomski može da postigne. Japan može da: 1) ako mu se kontinuirano daje strana finansijska pomoć eventualno dostigne standard i ekonomski rast iz 1930/34. 2) da u najboljem slučaju dođe na neku vrstu pozitivne nule, ali uz velike unutrašnje probleme i životni standard na egzistencijalnom minimumu – rekao je Akerman. Posle, kada je Japan već postao „ekonomsko čudo“, ekonomisti i sociolozi utrkivali su se da daju što bolje objašnjenje ovog japanskog uspeha, ali retko ko od njih je ikada dao pravo objašnjenje, jer bi ono uključivalo mnogo različitih faktora. Ono što bi ovaj autor želeo da istakne je prvenstveno japanska originalnost i osobenost, koju su pokazivali od samih početaka svojih kontakata sa svetom. Portugalski jezuita Alesandro Valinjano, jedan od prvih misionara i uopšte stranaca iz Evrope, koji je došao u Japan na polovini 16. veka, napisao je čuvenu rečenicu u kojoj kaže da „Japanci kao da se uvek trude da sve rade različito od drugih“ – toliko su bili originalni i samosvojni.

Primivši budizam i kulturu od Velikog kineskog carstva u petom veku, Japanci su pokazali veliku sposobnost asimilovanja tuđih dostignuća, bez velike štete po sopstvenu nacionalnu i kulturnu osobenost. Iako su obrazovani Japanci u početku pisali na kineskom, kinesko pismo je brzo prilagođeno japanskom jeziku i ušlo u zvaničnu i književnu upotrebu. Prvi poznati roman u svetu u 10. veku „Priča o princu Genđiju“ napisala je jedna Japanka, dvorjanka Šikibu Murasaki. Upravljanje državom, zakonodavstvo, poljoprivreda, arhitektura, zanati, sve to su Japanci primali od Kineza, ali su sve te tekovine tada najrazvijenije države sveta uspevali da tako prerade da često postanu bolje od originala i da dobiju svoj japanski pečat. Ali, ma koliko primali od Kineza, japanski vladaoci nisu pristali i da postanu kineski vazali, pa su u ogorčenim borbama u vreme boravka Marka Pola u Kini i neposredno posle toga sačuvali svoju samostalnost, a Kinezi ( Mongoli – jer su oni tada vladali u Kini) su bili desetkovani, u čemu su Japancima pomogli i jaki vetrovi, koji su oni nazvali Kamikaze (božanstvo vetra). Kada su katolički misionari iz Evrope stigli u Japan u 16. veku, za kratko vreme u hrišćansku veru preobratili su oko 300.000 Japanaca i zapretili da Japan postane samo jedna od evropskih dalekih kolonija, japanski vladari (regent Xidejoši i šogun Tokugava) stali su tome na put, odlukom da se Japan izoluje od ostalog sveta, kako bi se sačuvao od strane najezde. Dok su evropske zemlje među sobom podelile Aziju i Pacifik, Japan je, samovoljno izolovan, ostao nezavisan kroz vekove. Ali, otvaranje prema svetu i modernizaciju u 19. veku Japan nije dočekao kao potpuno zaostala zemlja. Tehnološki, on je bio na nivou 16 i 17. veka, ali organizaciono, zemlja je stalno usavršavana. Tokio je bio milionski grad kada je London imao samo četrdesetak hiljada stanovnika. Japansko pozorište, slikarstvo i književnost bili su razvijeni do u Evropi neviđenih razmera. Posebno je bilo dobro razvijeno zanatstvo i sektor usluga, na koje su Japanci kasnije, kao na dobru bazu, nadovezivali moderna znanja i modernu tehnologiju. Pored toga, vladajuća klasa samuraja, koja od početka 17. veka nije imala mnogo posla, jer je tada Japan živeo u miru, nije se bavila samo ratnim veštinama, već su samuraji bili prosečno među najobrazovanijim klasama u svetskim razmerama. Čitanje filozofskih dela, književnosti, pisanje, slikarstvo, izučavanje dela o taktici, bile su obavezne aktivnosti za samuraje kroz vekove.

Tokom izolacije zemlje, kada je u Japan povremeno svraćao samo poneki holandski brod, neki samuraji rizikovali su živote da dođu do atlasa, rečnika, udžbenika za medicinu, kako bi unapredili svoja znanja. Pod pritiskom samuraja u Japanu je i izvršena takozvana Reformacija 1868. godine, kada je Japan odlučio da se otvori prema svetu i da ga tehnološki i organizaciono stigne. Da bi se razumeli kompleksni faktori koji su stajali iza japanskog posleratnog ekonomskog uspeha, trebalo bi prvo reći da je Japan u neku ruku bio ekonomsko čudo još u drugoj polovini 19. veka i na početku dvadesetog. Iz srednjeg veka Japan je brzo kročio u moderno doba, tako što je vlada odmah na početku reformacije poslala veliki broj ljudi u inostranstvo, zaduženih da iz sveta u zemlju donesu sva neophodna tehnološka i druga znanja. Već tada stvorena je državna strategija, koja je predviđala japanski ekonomski i tehnološki razvoj uz pomoć znanja iz stranih zemalja. Ta strategija nastavljena je i posle poraza u Drugom svetskom ratu, jer je većina japanskih ekonomskih uspeha načinjena na bazi korišćenja stranih licenci i patenata. Tek mnogo kasnije Japanci su počeli i da svetu nude svoje patente, koji su često bili samo poboljšani patenti koje su ranije kupili od tog istog sveta. U moderno doba praktično se ponovila situacija petnaest vekova pre toga, kada su Japanci primali znanja od Kineza, a onda brzo počeli da im prodaju oružje, predmete od lakiranog drveta i još neke proizvode, kao mnogo kvalitetnije i lepše izrade. Ipak, jedan od glavnih uzroka japanskog ekonomskog uspeha bio je samopregor kojim su svi Japanci počeli da rade posle Drugog svetskog rata, kako bi se odvojili od dna na koje su bili pali. Atmosfera u kojoj su elan, neumornost i takmičenje bili glavna obeležja vladala je ne samo u velikim preduzećima, nego i u malim firmama koje su se rađale. Japanci nisu radili, da bi od plata živeli, nego su živeli da bi radili. I to je važilo za sve.

Jedan od osnivača kompanije „Soni“ Akio Morita u svojoj autobiografskoj knjizi „Made in Japan“ piše kako su on i njegovi drugovi radili u barakama, koje su iznajmili u Tokiju, kada je padala kiša, držali neprekidno kišobrane nad glavama, jer je trošna baraka prokišnjavala – ali od posla nisu odustajali. U posao proizvodnje elektronike, u kome je Japan znatno zaostajao za svetom, Morita i njegovi drugovi uložili su sve što su imali, radili neprekidno desetinama sati i nisu se razlikovali po položajima jedni od drugih. I dan-danas u kompaniji „Soni“ svi rukovodioci moraju da prođu sva radna mesta, od običnog radnika na traci, do magacionera, kako bi upoznali poslovanje kompanije i znali svaki njen kutak. Ne samo kompanija, nego i cela zemlja ponašala se kao jedna velika porodica, koja radi samopregorno, ne razmišljajući o odmoru, a kamoli o zabavi, s jedinim ciljem da uspe. Iako su okupatori Amerikanci pokušali sve da promene u Japanu i uvedu svoj način rada, Japanci su im parirali svojom stamenošću i uveli državnu kontrolu nad funkcionisanjem privrede, koja nije bila javna, već išla posebnim nezvaničnim kanalima, tako da je odstupanja od planova i željenog pravca bilo veoma malo. Amerikanci nisu uspeli potpuno ni u želji da razbiju koncentraciju kapitala u nekadašnjim velikim poslovnim gigantima, nazvanim zaibacu, koje su smatrali glavnim finansijerima japanskih osvajačkih poduhvata. Kao što su uspeli da se odupru američkim željama da iz kulture, obrazovanja i istorije izbace sve što je moglo da podseti na nacionalizam, Japanci su uspeli da diskretnim potezima održe strukture zaibacua u nekim drugim vidovima, kako bi privreda mogla da se pokrene. U japanskim kompanijama je, takođe, vladala mnogo demokratskija atmosfera nego što je to izgledalo na prvi pogled. Ma koliko izgledali autoritativni, japanski direktori i šefovi nikada nijedan potez nisu preduzimali dok se on posebnim sistemom dogovaranja ne prodiskutuje na svim nivoima. Tek kada bi dobili izveštaje da nove poteze podržavaju sve strukture radnika, oni su kretali u njihovu primenu. Taj japanski način samoupravljanja otklonio je mnoge prepreke u privrednom razvoju, naročito one koje bi mogli da postave sindikati.

Ali, možda jedan od najjačih faktora u celom ovom poduhvatu „korporacije Japan“, kako su ovu državu često nazivali, bio je ponos i samouverenost Japanaca u onome što su želeli da postignu. Kada je Akio Morita poneo prvi tranzistorski aparat da za njega nađe kupca u SAD, prvo je obijao vrata bez uspeha, a onda naišao na veliku firmu koja je odlučila da odjednom naruči 100.000 komada. Jedini uslov bio je da na aparatima ne stoji ime „Soni“, nego naziv američke kompanije. Morita je posle dugog razmišljanja odlučio da odbije ovu neverovatno primamljivu ponudu, koja je „Soniju“ značila odskočnu dasku za veliki napredak. „Jednog dana moja kompanija će biti isto tako velika kao vaša i to ne mogu da prihvatim“, rekao je Japanac začuđenom Amerikancu – što se stvarno i dogodilo. U stvari, „Soni“ je postao mnogo veći. Isto kao kada su jedini u Aziji odbili Mongole, koji su tada pokorili Kinu, i njihov poziv da im budu vazali, kao što su shvatili opasnost koju donose katolički misionari i evropska ekspanzija, tako su Japanci krenuli u poduhvat ekonomskog jačanja zemlje. U toj njihovoj samouverenosti, samopregoru, disciplini i energiji ležala je i velika doza ljubavi prema sopstvenoj naciji, zemlji i podneblju (da ne kažemo nacionalizam), jer Japanac uvek najviše voli prvo svoju zemlju, pa onda sve ostalo. I ne samo zemlju, nego i sve sitnice u njoj. Kada se Japan otvorio prema svetu i njegovi izaslanici videli tehnološka i druga čudesa u stranim zemljama, vrlo je malo Japanaca (skoro nijedan) odlučilo da ode i živi u inostranstvu, što su neki sigurno mogli da učine. Njihov način života, hrana i kultura bili su im dragoceniji od svega privlačnog na sjajnom i razvijenom Zapadu, tako da je Japan i u 19. i 20. veku, pa i sada, imao veoma mali odliv mozgova. Jedina velika japanska migracija bila je na početku 20. veka, kada su najsiromašniji slojevi masovno emigrirali u Latinsku Ameriku, gde ih sada ima oko milion. Kada su prihvatali strane običaje, način življenja, Japanci su to radili selektivno i uvek strane tekovine prilagođavali više sebi, nego što su sebe prilagođavali inostranim načinima življenja i proizvodima. Neka holandska jela, primljena davno od došljaka, sada ne mogu ni da se prepoznaju i kao japanske specijalitete traže ih i Xolanđani. Tako je s jelima, ali i s mnogo drugih stvari.

Pored toga, Japanci su uvek bili jedna od najobrazovanijih nacija sveta. U vreme posle Drugog svetskog rata pokazatelji kažu da su japanski radnici prosečno bili obrazovaniji od američkih, nemačkih i drugih, a japanske kompanije takođe su uvek radile na dodatnom obrazovanju svojih radnika, čemu se niko nije opirao, nego naprotiv rado prihvatao. I sami Japanci neprekidno čitaju, u svakom slobodnom trenutku, pa su zato tiraži knjiga, časopisa, novina, u Japanu u odnosu na broj stanovnika vodeći u svetu. Mnogo rada, a malo slobodnog vremena značili su i mnogo veću štednju nego u drugim zemljama, jer Japanci nisu imali vremena da svoje plate potroše. Iako su primanja japanskih radnika procentualno bila manja od radnika u zemljama razvijenog Zapada, njihove lične ušteđevine stalno su rasle, jer, dok su Japanci radili, Amerikanci su putovali svetom, zabavljali se preko vikenda. Japanci su počeli da malo više pažnje obraćaju na masovnu zabavu i putovanja tek sedamdesetih, kada su već postali bogata zemlja, ali ni danas se ne odmaraju i zabavljaju kao druge nacije. Najvažniji faktor japanskog uspeha je sigurno neprekinuti duhovni kontinuitet sa sopstvenom tradicijom. U načinu razmišljanja, delovanja, organizacije društva i danas u Japanu mogu da se vide elementi drevnog, a filozofija samuraja, korišćena za borilačke uspehe, često može da se prepozna u pregovaračkim taktikama poslovnih Japanaca. Čak i to što u potpunosti nikada nisu odbacili svoj način odevanja, života, ishrane, značilo je potvrdu jake svesti Japanaca o samom sebi i značajan faktor njihove borbe za opstanak posle Drugog svetskog rata i borbe za ekonomsku prevlast u svetu, kada su već uspeli da se popnu na svetski ekonomski tron. Iz japanskog ugla gledano, jedinstvena receptura za ekonomski oporavak, kakvu takozvana Međunarodna zajednica pokušava da nametne Srbiji, deluje veoma sumnjivo. Političari iz DOS-a, koji su je tako zdušno propagirali, nisu nikada objasnili građanima gde je do sada i u kojoj zemlji ta receptura uspešno primenjena, kakvi su bili rezultati i kakva je tačno budućnost koju možemo da očekujemo. U Japanu i drugim uspešnim zemljama Azije ta formula sigurno nije bila primenjena. Pomoć Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, u paketu s njihovim diktatima, do sada nije bila odlučujuća u razvoju nijedne zemlje koju opravdano možemo da nazovemo uspešnom. Ono što se postiglo na takav način, znamo iz iskustva, završilo se daleko od uspeha, veoma loše, posebno u nekim latinskoameričkim zemljama. Zemlje zapadne Evrope sigurno ne treba uzimati kao uzor za način ekonomskog razvoja i sticanja materijalnog bogatstva, jer su se te države, kako znamo iz istorije, obogatile tako što su posle osvajanja, praćenih krvoločnim masakrima nad svakim ko im se odupre, eksploatisale vekovima svoje kolonije, njihova prirodna bogatstva i ljudski potencijal.

Kada se pogleda Japan, ali i druge uspešne zemlje Azije, često nazivane „malim tigrovima“, recept za uspeh izgleda sasvim drugačije. Prvi uslov za uspeh je zajednička želja za uspeh, političara, ali i celog naroda, bez ikakvih zadnjih misli i velika ljubav prema sopstvenoj zemlji. Drugi uslov je uređenje države, zakona i privrednog sistema, tako da ekonomski razvoj bude najlakši moguć, ali sve zasnovano na okolnostima koje u državi postoje i tradiciji naroda koji tu živi. Treći uslov je obrazovanje na svim nivoima, učenje iz knjiga, ali i učenje od drugih, radoznalost i maštovitost, s jednim jedinim ciljem – ekonomskim i društvenim uspehom. Četvrti uslov je samopregorni rad svih činilaca cele države, svih njenih segmenata. Kada se pogleda dobro, vidi se da je svaka od bogatih azijskih zemalja do ekonomskog blagostanja stigla na različite načine, a nijednoj recept nije bio donet sa strane, niti su zemlje Zapada želele da se one toliko i tako brzo razviju. Svaka od tih zemalja: Japan, Južna Koreja, Singapur, Xong Kong išle su svojim putem, a poslednja među njima NR Kina je primer da čak ni kapitalistički sistem i privatizacija nisu uslov za uspeh, naročito ako su ova četiri navedena uslova ispunjena u potpunosti. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond nisu ni imale veliki uticaj na ove zemlje Azije, pa su kasnije, kada su uočile njihov rapidni razvoj, naknadno, u trku, počele da se ubacuju. To im je uspelo pre nekog vremena, stalnim pritiscima preko američke vlade i vlada drugih zemalja Zapada, ali tada je već bilo relativno kasno. Iako su, računajući i Japan, uspele da te zemlje u neku ruku uvežu u svoju mrežu zavisnosti, ona je mnogo labavija nego za siromašne zemlje koje sprovode njihove recepte za razvoj.

U Tokiju sam upoznao Tajvanca koji je došao u Japan da pere sudove u restoranu. Brzo je primetio da Japanci bacaju suviše dobrih stvari u đubre, to počeo da skuplja sa ulica i prodaje u drugim zemljama, a sada ima veliko preduzeće za reciklažu i odlično mu ide. „Znaš zašto je Tajvan postao ekonomski jaka zemlja? Zato što svako od nas radi 25 časova dnevno!“ rekao mi je jedanput. On kaže da je tajvanska vlada u pravom trenutku napravila dobre uslove za razvoj privatnog biznisa, posebno malih preduzeća, pa pre desetak godina u Tajpeju nisi smeo da na ulici glasno uzvikneš: „Direktore!“, jer bi se okrenuo svaki drugi čovek. Svi su imali mini preduzeća i radili od jutra do sutra. Taj Tajvanac rekao mi je još jednu stvar, koju dotle nisam čuo na drugom mestu. „Svi mi Kinezi, bili s Tajvana, iz Singapura, Malezije, ili neke druge zemlje, radimo za NR Kinu, jer će njeno ekonomsko jačanje značiti boljitak za sve Kineze sveta“, rekao mi je tada. To što su verbalno tajvanski političari u svađi s Pekingom je nešto što ne utiče na ljubav stanovništa prema zemlji matici. Njegova verzija kaže da je jedan od najpametnijih Kineza svih vremena Deng Xsiao Ping u jednom trenutku shvatio frustriranost kineske dijaspore u SAD i poslao im poruku: „U Americi nikada nećete moći da postignete ono što možete u svojoj matici – Kini“, poručio im je Deng, a otada svi Kinezi sveta rade za Kinu, rekao mi je Tajvanac.

Zahvaljujući američkom rasizmu, bez obzira na ono što gledamo u američkim savremenim filmovima, nijedan obojen čovek, naročito ne žut, ne može da dostigne same vrhove u američkom društvu. Po prirodi ambiciozne Kineze je to dugo tištalo, ali zahvaljujući Dengu to su jasno shvatili tek pre oko dve decenije. Gledano iz japanskog ugla, Srbija je najveću grešku napravila u startu, u 19. veku, kada se skoro potpuno odrekla svojih tradicionalnih društvenih odnosa. Svetozar Marković u svom delu „Srbija na Istoku“ govori o društvenom sistemu kakav je bila seoska zadruga u vreme turske okupacije Srbije, koja je bila tako dobro sačinjena tvorevina da, kako on dokazuje, srpsko selo je uspelo da izdrži sve pritiske unutar turske carevine i da stalno ekonomski jača. Kada su preko noći razbijene zadruge, počelo je i propadanje srpskog sela. Ko od naših političara, naročito od onih koji su vodili državu poslednje tri godine, može da se pohvali da je čitao „Srbiju na Istoku“. Oni ne samo da se ne bi hvalili, nego bi bili posramljeni da ih neko vidi da čitaju Svetozara Markovića, koji je u Srbiji poslednjih godina u grupi „komunjara“, etiketiranih ličnosti koje ne smeju ni da se pominju, a kamoli proučavaju njihova dela. Većina njih, naravno, ne zna da je Marković bio ne komunista nego socijaldemokrata, ali tu se njihovo neznanje ne završava.

Tužno je to što političari takozvane demokratske orijentacije prave istu onu grešku koju su pravili njihovi prethodnici u vreme Josipa Broza Tita – odriču se tradicije i lokalnih vrednosti, zarad propagiranja nekih vrednosti koje su nam strane. Kao što su u Titovo doba zapostavljali Svetog Savu i srpsku istoriju, tako i ovi sada dele ljude iz prošlosti na podobne i nepodobne. Pomenuti Svetozar Marković je po svom radu za svog kratkog života bio poznat u Evropi, a sada ga jednostavno guraju u zapećak, s prilepljenom komunističkom etiketom. Umesto da se podsećanjem na dela velikih ličnosti iz prošlosti gaje mladi naraštaji, mi ih guramo pod tepih, propagirajući tuđe velikane. Svako dete u Japanu zna detalje o životima i delima poznatih ličnosti iz njihove duge istorije, jer o njima uči u školi, o tome im govore na televiziji, na te teme se prave TV serije i filmovi, a, koliko naša deca znaju o životima naših heroja i velikih ljudi, to nam je jasno. Skoro ništa. Najinteresantnije je da se u Japanu javno slave i svojevremeni pobunjenici protiv cara (čija dinastija i dalje vlada Japanom) i države, jer država može da se bori protiv takvih ljudi dok su živi, ali ih rehabilituje vrlo brzo i dozvoljava da njihovo delo pređe u legendu. Imati tako originalne društvene odnose, kao što je bila zadruga, koja je, čak (što takođe mnogi ne znaju) bila veoma fleksibilne strukture i demokratskog karaktera, a odbaciti je za sva vremena znači ne samo odbacivanje jednog dobrog recepta, nego i uništavanje sopstvene tradicije, što je nespojivo s bilo kakvim napretkom. Baš na tradicionalnim odnosima u društvu, sistemu odgovornosti pojedinca i institucija, stvorenom u 16. i 17. veku u vreme šoguna Iejasua Tokugave, Japan je velikim delom zasnovao svoj ekonomski razvoj. Zbog toga što taj sistem odgovara Japancima kao naciji, oni su ga ljubomorno čuvali, pa okupatori Amerikanci ponekad nisu ni znali kakvi sve sistemi veza postoje u japanskom društvu, da bi sve mogli da kontrolišu.

Japanci su išli toliko daleko da kasnije, kada je mnogo mladih Japanaca krenulo da se školuje u inostranstvu, nisu rado prihvatali povratnike, ma kakvim oni znanjima oni raspolagali i s kakvih prestižnih univerziteta došli. To što nisu prošli obrazovni dril u japanskoj osnovnoj školi, činilo ih je nedovoljno sposobnim da uspešno funkcionišu u osetljivom sistemu kakvo je japansko društvo, pa su diplomci sa strane uvek dobijali lošije pozicije u Japanu. Japanci nisu imali bogatu dijasporu, ali, da su oni na mestu Srba koji imaju brojnu i dobrostojeću dijasporu od tri- četiri miliona ljudi, oni bi sigurno našli načine da novac Srba u rasejanju bude plasiran na najbolji mogući način i da ekonomija rapidno krene. Ne da traže zajmove od Svetske banke ili nekog drugog. Japanci dugo nisu primali strana ulaganja i počeli su da ih pod pritiskom primaju tek od nedavno, jer oni znaju da je ulaganje domaćeg čoveka oplemenjeno ljubavlju prema zemlji i željom za dugoročni uspeh, što nije slučaj s većinom stranih ulagača. Da su Japanci ovde, napravili bi takav sistem u kome bi se zemljaci u rasejanju osećali sigurno kada ulažu u svoju zemlju, pa bi talas njihovog novca bilo nemoguće zaustaviti. Kad bi stvorili poštenu državu i dobar program ulaganja, ne bi nam bili potrebni „strateški partneri“ koji žele samo da pokupe profit i nestanu put neke druge zemlje.

Ulaganjem novca Srba iz dijaspore (ali i njihovim znanjima i pomoći – jer mi nismo Japanci) vrlo brzo bi se podigla ekonomija, ali i spaslo Kosovo i Srbi ujedinili – na ekonomskoj osnovi i bez ispaljenog metka. Mnogi moji prijatelji Japanci uživaju u ukusu naše hrane, posebno ukusu povrća i mesa, pa ga jedu što više mogu kada dođu u Beograd. „U Nemačkoj je kupus kao od papira“, kaže moj prijatelj TV snimatelj Morikuni koji živi u Berlinu, a njegov kolega novinar Usui dolazio je jedno vreme ovde samo da se najede našeg paradajza. Koliko su se oni začudili kada sam im jedanput preveo informaciju iz novina u kojima je pisalo da se srpski ministar poljoprivrede zalaže za gajenje holandske vrste paradajza i odbacivanje naše. Japan je uspeo da nametne svoju ishranu celom svetu, a mi, koji imamo jedno od najplodnijih i najboljih podneblja, uspevamo svakodnevno da uništimo ponešto naše – našu vrstu svinje, koja je hranila generacije vekovima, naše krave, naše poljoprivredne kulture, ne razmišljajući o tome da su te vrste ovde stvorene baš zato što najviše odgovaraju podneblju i da nacija može da bude zdrava samo kada jede ono što su jeli njeni stari. Japanci takve vrednosti podižu na nivo fetiša, pa je za njih sve japansko najbolje na svetu, pa makar to bila i njihova vrsta plavog paradajza. Radi se o sistemu prirodnog odabiranja kroz ishranu, koji današnji ljudi teško mogu da shvate. Japanski stručnjak za makrobiotiku Mićio Kuši je u Beogradu davno održao predavanje i jedno od glavnih uputstava je bilo: „Jedite ono što su jeli vaši stari i jedite hranu iz svoje okoline“. Nije govorio o tome da treba da jedemo suši ili soja sos, nego hranu naših predaka.

Odbacivanje tradicionalnog načina života, odeće, ishrane, jedno je od najvećih zala savremene civilizacije. Japanci se tome, pored svih napada, i danas veoma uspešno opiru. Oni znaju da će se najbolje odmoriti ako (makar kod kuće) obuku tradicionalnu odeću, sednu na pod i spavaju na njemu, kao njihovi preci, jedu laku hranu koju su njihovi dedovi jeli i bave se aktivnostima koje su Japanci voleli i u srednjem veku (pisanje haiku poezije, pravljenje ikebana, meditacija). Koliko je veća stabilnost duha kada čovek radi ono što su njegovi radili vekovima sigurno može da objasni svaki psiholog. A o hrani da ne govorimo. Srbi su nekada, samo po pravoslavnom kalendaru, imali preko 150 dana posta godišnje, pa su sigurno bili zdraviji, a meso su jeli toliko retko da je Vuk Karadžić reč „mesojeđe“ preveo terminom „bahanalija“. Danas u Srbiji čak i Srbi misle da je meso pečeno na roštilju naša „zdrava nacionalna hrana“. Iz japanskog ugla najsumnjivije deluje „ulazak u Evropu“, za koji se zalaže veliki broj političkih stranaka, toliko često da to već postaje nesnosno i neukusno. Stekao se utisak da se samo treba učlaniti u neki klub bogatih i postati bogat. To deluje kao priča o siromahu koga zovu da postane član elitnog teniskog kluba, a on nema šta da obuče ni preko dana, a kamoli da obezbedi skupu tenisku opremu i prigodnu odeću. Ili nešto sa tim teniskim klubom nije u redu, kada zove siromahe, ili je tu neka zamka tipa: „Ne zovu magarca na svadbu da se veseli, nego da vuče vodu“.

Ni Japan, niti bilo koja uspešna zemlja Azije, nije bila član neke asocijacije, integracije ili bilo koje organizacije, pa onda postala bogata. Japanci i drugi Azijati izborili su se za svoj položaj u svetu isključivo svojim radom i naporima, a onda su svi požurili da ih zovu u članstvo. Srbija možda treba da bude srećna što je u ovakvoj poziciji kakvoj je sada, jer budimo sigurni da članstvo u evropskim integracijama nije uslov opšte sreće i blagostanja. Zašto zemlja koja je imala, ma koliko tešku, ali specifičnu istoriju ( isto kao Japan ), bila pedeset godina iza Drugog svetskog rata takođe specifična, van svih blokova, sada treba da odjednom sledi recepte koji su napravljeni za one koji su bili u blokovima i to na suprotnoj strani od Zapada? Ako bi se samo malo potrudili i primenili recepte koje niko ne pominje, načine razvoja zemalja Azije, kojoj smo takođe blizu kao i Evropi, možda bismo sebi mogli da načinimo poziciju koja je mnogo sigurnija i više odgovara našem temperamentu. Povremeno naiđem na ljude koji mi pričaju kao istinitu priču o tome da su nam Japanci tražili Vojvodinu u najam, s obećanjem da bi, ako je dobiju, hranili čitavu Evropu. Ma koliko neistinita bila ova priča, veoma je logična. Da li ćemo uzeti Japance za savetnike, što takođe nije loša ideja, ili ćemo sami malo razmisliti i o nekoj drugoj opciji, svejedno. Važno je da dobro razmislimo i da smo prilikom toga dobronamerni prema sebi i svojim potomcima.
(autor je japanolog i dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Tokija)

Dragan MILENKOVIĆ

Srodni članci:

• Nema srodnih članaka