RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Економија

Економски национализам

Економски национализам 18.11.2004.Leave a comment

Када је у августу 1945. године капитулирао после неуспелог покушаја да освоји Азију и Пацифик, Јапан је био земља којој нико не би ни помислио да позавиди. Преко три милиона Јапанаца (војника и цивила) погинуло је, а 3.100.000 мушкараца, припадника јапанске Царске армије, затечено је у удаљеним земљама, без перспективе да се одмах врате у земљу. Исто толико (3.100.000) зграда и кућа било је уништено у америчким бомбардовањима од 1943. до 1945, што је 15 милиона особа у 90 градова оставило без крова над главом. Подразумева се да је у овом броју порушених кућа било много и пословних зграда, тако да су бомбардовања уништила и велики број фабрика и предузећа. Као и индустрија и пољопривреда је била у јадном стању, нарочито због тога што је у ратним годинама главни део радне снаге био мобилисан и одведен преко мора у освајачке походе. Сваког дана током 1945. године просечно шест особа је од глади умирало у главном граду Токију, а три особе у оближњем граду Јокохами. Преко 10 милиона Јапанаца било је пријављено бироима рада, а, ако би и нашли посао надничара, били би за цео дан рада плаћени између једног и два јена. Лоптица куваног пиринча (тек да се превари глад ) на некој уличној тезги у Токију коштала је између 10 и 15 јена. Кеса са 1,5 килограма сировог пиринча на црној берзи коштала је 120 јена – најмање 60 дневница надничара.

У земљи увек оскудних природних ресурса хране је било веома мало и била је скупа, па чак и они који су имали некакво запослење нису могли да је себи довољно приуште. У листу „Асахи шинбун“ из новембра 1945. објављено је писмо домаћице чији муж је био запослен у локалној власти и зарађивао 200 јена, а минималне потребе само у храни биле су око 600 јена. Стотине хиљада људи ходало је улицама, одлазило у села, иако саобраћај још није био како треба успостављен, у покушају да дођу до хране. Глад је била толико велика да, када би негде успела да купи комад роткве, мајка ју је прво жвакала (уместо да је сече ножем), да би и сама унела неки хранљиви састојак, а онда је давала деци да је поједу. Када би неки осиони амерички војник, припадник окупационих снага, из обести бацио једну једину жвакаћу гуму у гомилу људи који су чекали градску железницу, долазило је до правих туча, за ту незнатну количину драгоценог шећера. Те године, оптужен да је силовао и убио седам жена, један мушкарац из Токија изјавио је на суду да му је било веома лако да жене намами код себе. „Говорио сам им да у стану имам хране и оне су све озарене полазиле за мном“, рекао је судији. И они који су покушавали да покрену неки посао, наилазили су на непремостиве препреке, јер у земљи једноставно ничега није било. Јапан ионако оскудева у сировинама, због чега је делом и кренуо у освајања, а у разрушеној земљи још никако много тога није функционисало. Бензина на пумпама није било или је било строго рационално, а једини извор горива са црне берзе били су окупатори – амерички војници, до којих није било тако лако доћи, а који су своје услуге веома скупо наплаћивали. Да би спречили и најмањи одлив бензина, америчке војне власти бојиле су га у црвено и често контролисале резервоаре аутомобила које су возили Јапанци. Ако би код некога нађен бензин црвене боје, казне су биле драстичне. Како је та иста разрушена и сопственим ратним апетитима испошћена земља већ 1951. године имала стопу раста привреде од 11,5 процената, 1959. године стопу раста од 18,3 одсто, а пораст укупног производа у петнаестогодишњем периоду од 1960. до 1975. од 203 одсто (САД су у исто време имале пораст укупног производа од 27,5 одсто, а ЕЕЗ 60 одсто), да би убрзо почела да буде називана „земљом економског чуда“?

Како је та после Другог светског рата окупирана земља постала једна од водећих светских економија и сада друга економска сила на свету, то су многи стручњаци покушавали да објасне, али једноставног објашњења, заснованог искључиво на економским показатељима, није било. Економисти хладне главе покушавали су дуго да јапански економски раст вежу за избијање Корејског рата 1950. године, у коме су Сједињене Америчке Државе водиле главну реч, а одскочна даска за тај рат била су им јапанска острва. Позиција сервисера и снабдевача америчке армије дала је Јапану неопходни залет за успон на економском плану, кажу они, али тај рат је кратко трајао (до 1953.) да би могао да толико значајно утиче на економију једне земље. Јапану је помогло и то што после Другог светског рата није имао армију, па је сва средства могао да усмери у развој економије, кажу други, али је и то само делимично тачно, јер је армија у Јапану, само под другачијим називом (Јапанске одбрамбене снаге), почела била да се (на амерички захтев) ствара већ у време тог истог Корејског рата, значи само пет година после јапанске капитулације. Светски познати економисти се нису много прославили кад су износили своја предвиђања судбине економије Јапана после Другог светског рата. Амерички економски стручњак А. Акерман је, на пример, анализирајући јапанске економске показатеље одмах после капитулације 1945. рекао да није оптимиста што се тиче онога што Јапан економски може да постигне. Јапан може да: 1) ако му се континуирано даје страна финансијска помоћ евентуално достигне стандард и економски раст из 1930/34. 2) да у најбољем случају дође на неку врсту позитивне нуле, али уз велике унутрашње проблеме и животни стандард на егзистенцијалном минимуму – рекао је Акерман. После, када је Јапан већ постао „економско чудо“, економисти и социолози утркивали су се да дају што боље објашњење овог јапанског успеха, али ретко ко од њих је икада дао право објашњење, јер би оно укључивало много различитих фактора. Оно што би овај аутор желео да истакне је првенствено јапанска оригиналност и особеност, коју су показивали од самих почетака својих контаката са светом. Португалски језуита Алесандро Валињано, један од првих мисионара и уопште странаца из Европе, који је дошао у Јапан на половини 16. века, написао је чувену реченицу у којој каже да „Јапанци као да се увек труде да све раде различито од других“ – толико су били оригинални и самосвојни.

Примивши будизам и културу од Великог кинеског царства у петом веку, Јапанци су показали велику способност асимиловања туђих достигнућа, без велике штете по сопствену националну и културну особеност. Иако су образовани Јапанци у почетку писали на кинеском, кинеско писмо је брзо прилагођено јапанском језику и ушло у званичну и књижевну употребу. Први познати роман у свету у 10. веку „Прича о принцу Генђију“ написала је једна Јапанка, дворјанка Шикибу Мурасаки. Управљање државом, законодавство, пољопривреда, архитектура, занати, све то су Јапанци примали од Кинеза, али су све те тековине тада најразвијеније државе света успевали да тако прераде да често постану боље од оригинала и да добију свој јапански печат. Али, ма колико примали од Кинеза, јапански владаоци нису пристали и да постану кинески вазали, па су у огорченим борбама у време боравка Марка Пола у Кини и непосредно после тога сачували своју самосталност, а Кинези ( Монголи – јер су они тада владали у Кини) су били десетковани, у чему су Јапанцима помогли и јаки ветрови, који су они назвали Камиказе (божанство ветра). Када су католички мисионари из Европе стигли у Јапан у 16. веку, за кратко време у хришћанску веру преобратили су око 300.000 Јапанаца и запретили да Јапан постане само једна од европских далеких колонија, јапански владари (регент Xидејоши и шогун Токугава) стали су томе на пут, одлуком да се Јапан изолује од осталог света, како би се сачувао од стране најезде. Док су европске земље међу собом поделиле Азију и Пацифик, Јапан је, самовољно изолован, остао независан кроз векове. Али, отварање према свету и модернизацију у 19. веку Јапан није дочекао као потпуно заостала земља. Технолошки, он је био на нивоу 16 и 17. века, али организационо, земља је стално усавршавана. Токио је био милионски град када је Лондон имао само четрдесетак хиљада становника. Јапанско позориште, сликарство и књижевност били су развијени до у Европи невиђених размера. Посебно је било добро развијено занатство и сектор услуга, на које су Јапанци касније, као на добру базу, надовезивали модерна знања и модерну технологију. Поред тога, владајућа класа самураја, која од почетка 17. века није имала много посла, јер је тада Јапан живео у миру, није се бавила само ратним вештинама, већ су самураји били просечно међу најобразованијим класама у светским размерама. Читање филозофских дела, књижевности, писање, сликарство, изучавање дела о тактици, биле су обавезне активности за самураје кроз векове.

Током изолације земље, када је у Јапан повремено свраћао само понеки холандски брод, неки самураји ризиковали су животе да дођу до атласа, речника, уџбеника за медицину, како би унапредили своја знања. Под притиском самураја у Јапану је и извршена такозвана Реформација 1868. године, када је Јапан одлучио да се отвори према свету и да га технолошки и организационо стигне. Да би се разумели комплексни фактори који су стајали иза јапанског послератног економског успеха, требало би прво рећи да је Јапан у неку руку био економско чудо још у другој половини 19. века и на почетку двадесетог. Из средњег века Јапан је брзо крочио у модерно доба, тако што је влада одмах на почетку реформације послала велики број људи у иностранство, задужених да из света у земљу донесу сва неопходна технолошка и друга знања. Већ тада створена је државна стратегија, која је предвиђала јапански економски и технолошки развој уз помоћ знања из страних земаља. Та стратегија настављена је и после пораза у Другом светском рату, јер је већина јапанских економских успеха начињена на бази коришћења страних лиценци и патената. Тек много касније Јапанци су почели и да свету нуде своје патенте, који су често били само побољшани патенти које су раније купили од тог истог света. У модерно доба практично се поновила ситуација петнаест векова пре тога, када су Јапанци примали знања од Кинеза, а онда брзо почели да им продају оружје, предмете од лакираног дрвета и још неке производе, као много квалитетније и лепше израде. Ипак, један од главних узрока јапанског економског успеха био је самопрегор којим су сви Јапанци почели да раде после Другог светског рата, како би се одвојили од дна на које су били пали. Атмосфера у којој су елан, неуморност и такмичење били главна обележја владала је не само у великим предузећима, него и у малим фирмама које су се рађале. Јапанци нису радили, да би од плата живели, него су живели да би радили. И то је важило за све.

Један од оснивача компаније „Сони“ Акио Морита у својој аутобиографској књизи „Маде ин Јапан“ пише како су он и његови другови радили у баракама, које су изнајмили у Токију, када је падала киша, држали непрекидно кишобране над главама, јер је трошна барака прокишњавала – али од посла нису одустајали. У посао производње електронике, у коме је Јапан знатно заостајао за светом, Морита и његови другови уложили су све што су имали, радили непрекидно десетинама сати и нису се разликовали по положајима једни од других. И дан-данас у компанији „Сони“ сви руководиоци морају да прођу сва радна места, од обичног радника на траци, до магационера, како би упознали пословање компаније и знали сваки њен кутак. Не само компанија, него и цела земља понашала се као једна велика породица, која ради самопрегорно, не размишљајући о одмору, а камоли о забави, с јединим циљем да успе. Иако су окупатори Американци покушали све да промене у Јапану и уведу свој начин рада, Јапанци су им парирали својом стаменошћу и увели државну контролу над функционисањем привреде, која није била јавна, већ ишла посебним незваничним каналима, тако да је одступања од планова и жељеног правца било веома мало. Американци нису успели потпуно ни у жељи да разбију концентрацију капитала у некадашњим великим пословним гигантима, названим заибацу, које су сматрали главним финансијерима јапанских освајачких подухвата. Као што су успели да се одупру америчким жељама да из културе, образовања и историје избаце све што је могло да подсети на национализам, Јапанци су успели да дискретним потезима одрже структуре заибацуа у неким другим видовима, како би привреда могла да се покрене. У јапанским компанијама је, такође, владала много демократскија атмосфера него што је то изгледало на први поглед. Ма колико изгледали ауторитативни, јапански директори и шефови никада ниједан потез нису предузимали док се он посебним системом договарања не продискутује на свим нивоима. Тек када би добили извештаје да нове потезе подржавају све структуре радника, они су кретали у њихову примену. Тај јапански начин самоуправљања отклонио је многе препреке у привредном развоју, нарочито оне које би могли да поставе синдикати.

Али, можда један од најјачих фактора у целом овом подухвату „корпорације Јапан“, како су ову државу често називали, био је понос и самоувереност Јапанаца у ономе што су желели да постигну. Када је Акио Морита понео први транзисторски апарат да за њега нађе купца у САД, прво је обијао врата без успеха, а онда наишао на велику фирму која је одлучила да одједном наручи 100.000 комада. Једини услов био је да на апаратима не стоји име „Сони“, него назив америчке компаније. Морита је после дугог размишљања одлучио да одбије ову невероватно примамљиву понуду, која је „Сонију“ значила одскочну даску за велики напредак. „Једног дана моја компанија ће бити исто тако велика као ваша и то не могу да прихватим“, рекао је Јапанац зачуђеном Американцу – што се стварно и догодило. У ствари, „Сони“ је постао много већи. Исто као када су једини у Азији одбили Монголе, који су тада покорили Кину, и њихов позив да им буду вазали, као што су схватили опасност коју доносе католички мисионари и европска експанзија, тако су Јапанци кренули у подухват економског јачања земље. У тој њиховој самоуверености, самопрегору, дисциплини и енергији лежала је и велика доза љубави према сопственој нацији, земљи и поднебљу (да не кажемо национализам), јер Јапанац увек највише воли прво своју земљу, па онда све остало. И не само земљу, него и све ситнице у њој. Када се Јапан отворио према свету и његови изасланици видели технолошка и друга чудеса у страним земљама, врло је мало Јапанаца (скоро ниједан) одлучило да оде и живи у иностранству, што су неки сигурно могли да учине. Њихов начин живота, храна и култура били су им драгоценији од свега привлачног на сјајном и развијеном Западу, тако да је Јапан и у 19. и 20. веку, па и сада, имао веома мали одлив мозгова. Једина велика јапанска миграција била је на почетку 20. века, када су најсиромашнији слојеви масовно емигрирали у Латинску Америку, где их сада има око милион. Када су прихватали стране обичаје, начин живљења, Јапанци су то радили селективно и увек стране тековине прилагођавали више себи, него што су себе прилагођавали иностраним начинима живљења и производима. Нека холандска јела, примљена давно од дошљака, сада не могу ни да се препознају и као јапанске специјалитете траже их и Xоланђани. Тако је с јелима, али и с много других ствари.

Поред тога, Јапанци су увек били једна од најобразованијих нација света. У време после Другог светског рата показатељи кажу да су јапански радници просечно били образованији од америчких, немачких и других, а јапанске компаније такође су увек радиле на додатном образовању својих радника, чему се нико није опирао, него напротив радо прихватао. И сами Јапанци непрекидно читају, у сваком слободном тренутку, па су зато тиражи књига, часописа, новина, у Јапану у односу на број становника водећи у свету. Много рада, а мало слободног времена значили су и много већу штедњу него у другим земљама, јер Јапанци нису имали времена да своје плате потроше. Иако су примања јапанских радника процентуално била мања од радника у земљама развијеног Запада, њихове личне уштеђевине стално су расле, јер, док су Јапанци радили, Американци су путовали светом, забављали се преко викенда. Јапанци су почели да мало више пажње обраћају на масовну забаву и путовања тек седамдесетих, када су већ постали богата земља, али ни данас се не одмарају и забављају као друге нације. Најважнији фактор јапанског успеха је сигурно непрекинути духовни континуитет са сопственом традицијом. У начину размишљања, деловања, организације друштва и данас у Јапану могу да се виде елементи древног, а филозофија самураја, коришћена за борилачке успехе, често може да се препозна у преговарачким тактикама пословних Јапанаца. Чак и то што у потпуности никада нису одбацили свој начин одевања, живота, исхране, значило је потврду јаке свести Јапанаца о самом себи и значајан фактор њихове борбе за опстанак после Другог светског рата и борбе за економску превласт у свету, када су већ успели да се попну на светски економски трон. Из јапанског угла гледано, јединствена рецептура за економски опоравак, какву такозвана Међународна заједница покушава да наметне Србији, делује веома сумњиво. Политичари из ДОС-а, који су је тако здушно пропагирали, нису никада објаснили грађанима где је до сада и у којој земљи та рецептура успешно примењена, какви су били резултати и каква је тачно будућност коју можемо да очекујемо. У Јапану и другим успешним земљама Азије та формула сигурно није била примењена. Помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда, у пакету с њиховим диктатима, до сада није била одлучујућа у развоју ниједне земље коју оправдано можемо да назовемо успешном. Оно што се постигло на такав начин, знамо из искуства, завршило се далеко од успеха, веома лоше, посебно у неким латинскоамеричким земљама. Земље западне Европе сигурно не треба узимати као узор за начин економског развоја и стицања материјалног богатства, јер су се те државе, како знамо из историје, обогатиле тако што су после освајања, праћених крволочним масакрима над сваким ко им се одупре, експлоатисале вековима своје колоније, њихова природна богатства и људски потенцијал.

Када се погледа Јапан, али и друге успешне земље Азије, често називане „малим тигровима“, рецепт за успех изгледа сасвим другачије. Први услов за успех је заједничка жеља за успех, политичара, али и целог народа, без икаквих задњих мисли и велика љубав према сопственој земљи. Други услов је уређење државе, закона и привредног система, тако да економски развој буде најлакши могућ, али све засновано на околностима које у држави постоје и традицији народа који ту живи. Трећи услов је образовање на свим нивоима, учење из књига, али и учење од других, радозналост и маштовитост, с једним јединим циљем – економским и друштвеним успехом. Четврти услов је самопрегорни рад свих чинилаца целе државе, свих њених сегмената. Када се погледа добро, види се да је свака од богатих азијских земаља до економског благостања стигла на различите начине, а ниједној рецепт није био донет са стране, нити су земље Запада желеле да се оне толико и тако брзо развију. Свака од тих земаља: Јапан, Јужна Кореја, Сингапур, Xонг Конг ишле су својим путем, а последња међу њима НР Кина је пример да чак ни капиталистички систем и приватизација нису услов за успех, нарочито ако су ова четири наведена услова испуњена у потпуности. Светска банка и Међународни монетарни фонд нису ни имале велики утицај на ове земље Азије, па су касније, када су уочиле њихов рапидни развој, накнадно, у трку, почеле да се убацују. То им је успело пре неког времена, сталним притисцима преко америчке владе и влада других земаља Запада, али тада је већ било релативно касно. Иако су, рачунајући и Јапан, успеле да те земље у неку руку увежу у своју мрежу зависности, она је много лабавија него за сиромашне земље које спроводе њихове рецепте за развој.

У Токију сам упознао Тајванца који је дошао у Јапан да пере судове у ресторану. Брзо је приметио да Јапанци бацају сувише добрих ствари у ђубре, то почео да скупља са улица и продаје у другим земљама, а сада има велико предузеће за рециклажу и одлично му иде. „Знаш зашто је Тајван постао економски јака земља? Зато што свако од нас ради 25 часова дневно!“ рекао ми је једанпут. Он каже да је тајванска влада у правом тренутку направила добре услове за развој приватног бизниса, посебно малих предузећа, па пре десетак година у Тајпеју ниси смео да на улици гласно узвикнеш: „Директоре!“, јер би се окренуо сваки други човек. Сви су имали мини предузећа и радили од јутра до сутра. Тај Тајванац рекао ми је још једну ствар, коју дотле нисам чуо на другом месту. „Сви ми Кинези, били с Тајвана, из Сингапура, Малезије, или неке друге земље, радимо за НР Кину, јер ће њено економско јачање значити бољитак за све Кинезе света“, рекао ми је тада. То што су вербално тајвански политичари у свађи с Пекингом је нешто што не утиче на љубав становништа према земљи матици. Његова верзија каже да је један од најпаметнијих Кинеза свих времена Денг Xсиао Пинг у једном тренутку схватио фрустрираност кинеске дијаспоре у САД и послао им поруку: „У Америци никада нећете моћи да постигнете оно што можете у својој матици – Кини“, поручио им је Денг, а отада сви Кинези света раде за Кину, рекао ми је Тајванац.

Захваљујући америчком расизму, без обзира на оно што гледамо у америчким савременим филмовима, ниједан обојен човек, нарочито не жут, не може да достигне саме врхове у америчком друштву. По природи амбициозне Кинезе је то дуго тиштало, али захваљујући Денгу то су јасно схватили тек пре око две деценије. Гледано из јапанског угла, Србија је највећу грешку направила у старту, у 19. веку, када се скоро потпуно одрекла својих традиционалних друштвених односа. Светозар Марковић у свом делу „Србија на Истоку“ говори о друштвеном систему какав је била сеоска задруга у време турске окупације Србије, која је била тако добро сачињена творевина да, како он доказује, српско село је успело да издржи све притиске унутар турске царевине и да стално економски јача. Када су преко ноћи разбијене задруге, почело је и пропадање српског села. Ко од наших политичара, нарочито од оних који су водили државу последње три године, може да се похвали да је читао „Србију на Истоку“. Они не само да се не би хвалили, него би били посрамљени да их неко види да читају Светозара Марковића, који је у Србији последњих година у групи „комуњара“, етикетираних личности које не смеју ни да се помињу, а камоли проучавају њихова дела. Већина њих, наравно, не зна да је Марковић био не комуниста него социјалдемократа, али ту се њихово незнање не завршава.

Тужно је то што политичари такозване демократске оријентације праве исту ону грешку коју су правили њихови претходници у време Јосипа Броза Тита – одричу се традиције и локалних вредности, зарад пропагирања неких вредности које су нам стране. Као што су у Титово доба запостављали Светог Саву и српску историју, тако и ови сада деле људе из прошлости на подобне и неподобне. Поменути Светозар Марковић је по свом раду за свог кратког живота био познат у Европи, а сада га једноставно гурају у запећак, с прилепљеном комунистичком етикетом. Уместо да се подсећањем на дела великих личности из прошлости гаје млади нараштаји, ми их гурамо под тепих, пропагирајући туђе великане. Свако дете у Јапану зна детаље о животима и делима познатих личности из њихове дуге историје, јер о њима учи у школи, о томе им говоре на телевизији, на те теме се праве ТВ серије и филмови, а, колико наша деца знају о животима наших хероја и великих људи, то нам је јасно. Скоро ништа. Најинтересантније је да се у Јапану јавно славе и својевремени побуњеници против цара (чија династија и даље влада Јапаном) и државе, јер држава може да се бори против таквих људи док су живи, али их рехабилитује врло брзо и дозвољава да њихово дело пређе у легенду. Имати тако оригиналне друштвене односе, као што је била задруга, која је, чак (што такође многи не знају) била веома флексибилне структуре и демократског карактера, а одбацити је за сва времена значи не само одбацивање једног доброг рецепта, него и уништавање сопствене традиције, што је неспојиво с било каквим напретком. Баш на традиционалним односима у друштву, систему одговорности појединца и институција, створеном у 16. и 17. веку у време шогуна Иејасуа Токугаве, Јапан је великим делом засновао свој економски развој. Због тога што тај систем одговара Јапанцима као нацији, они су га љубоморно чували, па окупатори Американци понекад нису ни знали какви све системи веза постоје у јапанском друштву, да би све могли да контролишу.

Јапанци су ишли толико далеко да касније, када је много младих Јапанаца кренуло да се школује у иностранству, нису радо прихватали повратнике, ма каквим они знањима они располагали и с каквих престижних универзитета дошли. То што нису прошли образовни дрил у јапанској основној школи, чинило их је недовољно способним да успешно функционишу у осетљивом систему какво је јапанско друштво, па су дипломци са стране увек добијали лошије позиције у Јапану. Јапанци нису имали богату дијаспору, али, да су они на месту Срба који имају бројну и добростојећу дијаспору од три- четири милиона људи, они би сигурно нашли начине да новац Срба у расејању буде пласиран на најбољи могући начин и да економија рапидно крене. Не да траже зајмове од Светске банке или неког другог. Јапанци дуго нису примали страна улагања и почели су да их под притиском примају тек од недавно, јер они знају да је улагање домаћег човека оплемењено љубављу према земљи и жељом за дугорочни успех, што није случај с већином страних улагача. Да су Јапанци овде, направили би такав систем у коме би се земљаци у расејању осећали сигурно када улажу у своју земљу, па би талас њиховог новца било немогуће зауставити. Кад би створили поштену државу и добар програм улагања, не би нам били потребни „стратешки партнери“ који желе само да покупе профит и нестану пут неке друге земље.

Улагањем новца Срба из дијаспоре (али и њиховим знањима и помоћи – јер ми нисмо Јапанци) врло брзо би се подигла економија, али и спасло Косово и Срби ујединили – на економској основи и без испаљеног метка. Многи моји пријатељи Јапанци уживају у укусу наше хране, посебно укусу поврћа и меса, па га једу што више могу када дођу у Београд. „У Немачкој је купус као од папира“, каже мој пријатељ ТВ сниматељ Морикуни који живи у Берлину, а његов колега новинар Усуи долазио је једно време овде само да се наједе нашег парадајза. Колико су се они зачудили када сам им једанпут превео информацију из новина у којима је писало да се српски министар пољопривреде залаже за гајење холандске врсте парадајза и одбацивање наше. Јапан је успео да наметне своју исхрану целом свету, а ми, који имамо једно од најплоднијих и најбољих поднебља, успевамо свакодневно да уништимо понешто наше – нашу врсту свиње, која је хранила генерације вековима, наше краве, наше пољопривредне културе, не размишљајући о томе да су те врсте овде створене баш зато што највише одговарају поднебљу и да нација може да буде здрава само када једе оно што су јели њени стари. Јапанци такве вредности подижу на ниво фетиша, па је за њих све јапанско најбоље на свету, па макар то била и њихова врста плавог парадајза. Ради се о систему природног одабирања кроз исхрану, који данашњи људи тешко могу да схвате. Јапански стручњак за макробиотику Мићио Куши је у Београду давно одржао предавање и једно од главних упутстава је било: „Једите оно што су јели ваши стари и једите храну из своје околине“. Није говорио о томе да треба да једемо суши или соја сос, него храну наших предака.

Одбацивање традиционалног начина живота, одеће, исхране, једно је од највећих зала савремене цивилизације. Јапанци се томе, поред свих напада, и данас веома успешно опиру. Они знају да ће се најбоље одморити ако (макар код куће) обуку традиционалну одећу, седну на под и спавају на њему, као њихови преци, једу лаку храну коју су њихови дедови јели и баве се активностима које су Јапанци волели и у средњем веку (писање хаику поезије, прављење икебана, медитација). Колико је већа стабилност духа када човек ради оно што су његови радили вековима сигурно може да објасни сваки психолог. А о храни да не говоримо. Срби су некада, само по православном календару, имали преко 150 дана поста годишње, па су сигурно били здравији, а месо су јели толико ретко да је Вук Караџић реч „месојеђе“ превео термином „баханалија“. Данас у Србији чак и Срби мисле да је месо печено на роштиљу наша „здрава национална храна“. Из јапанског угла најсумњивије делује „улазак у Европу“, за који се залаже велики број политичких странака, толико често да то већ постаје несносно и неукусно. Стекао се утисак да се само треба учланити у неки клуб богатих и постати богат. То делује као прича о сиромаху кога зову да постане члан елитног тениског клуба, а он нема шта да обуче ни преко дана, а камоли да обезбеди скупу тениску опрему и пригодну одећу. Или нешто са тим тениским клубом није у реду, када зове сиромахе, или је ту нека замка типа: „Не зову магарца на свадбу да се весели, него да вуче воду“.

Ни Јапан, нити било која успешна земља Азије, није била члан неке асоцијације, интеграције или било које организације, па онда постала богата. Јапанци и други Азијати изборили су се за свој положај у свету искључиво својим радом и напорима, а онда су сви пожурили да их зову у чланство. Србија можда треба да буде срећна што је у оваквој позицији каквој је сада, јер будимо сигурни да чланство у европским интеграцијама није услов опште среће и благостања. Зашто земља која је имала, ма колико тешку, али специфичну историју ( исто као Јапан ), била педесет година иза Другог светског рата такође специфична, ван свих блокова, сада треба да одједном следи рецепте који су направљени за оне који су били у блоковима и то на супротној страни од Запада? Ако би се само мало потрудили и применили рецепте које нико не помиње, начине развоја земаља Азије, којој смо такође близу као и Европи, можда бисмо себи могли да начинимо позицију која је много сигурнија и више одговара нашем темпераменту. Повремено наиђем на људе који ми причају као истиниту причу о томе да су нам Јапанци тражили Војводину у најам, с обећањем да би, ако је добију, хранили читаву Европу. Ма колико неистинита била ова прича, веома је логична. Да ли ћемо узети Јапанце за саветнике, што такође није лоша идеја, или ћемо сами мало размислити и о некој другој опцији, свеједно. Важно је да добро размислимо и да смо приликом тога добронамерни према себи и својим потомцима.
(аутор је јапанолог и дугогодишњи дописник Тањуга из Токија)

Драган МИЛЕНКОВИЋ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор