Informacioni centar "Komentar"

Vest o pobedi Džordža Buša na predsedničkim izborima u SAD, velika je stvar i za SAD i za čitavo čovečanstvo. To je pobeda progresa nad regresom, pobeda naprednih ideja nad nazadnim. Poslednja tvrdnja će mnogima delovati jeretički, pa čak i nelogično, jer je uobičajeno da se opcija koju zastupa Buš i od samih republikanaca procenjuje kao konzervativna, što bi onda značilo da su oni koji su na suprotnoj opciji okrenuti novinama i napretku, dok su Bušovi konzervativci protiv napretka.

Ova na prvi pogled protivurečnost ima svoje logično objašnjenje. Ljudi pojam progres uzimaju u vrednosnom smislu: da je to nešto pozitivno, lepo itd. A to je izvedeno naknadno značenje. Osnovno značenje pojma progres i progresivan dolazi od latinske reci progressus, što znači napredak, napredovanje, uspeh, razvijanje, širenje, uvećavanje.

Prema tome napreduje onaj ko se povećava, ide napred. Polazeći od osnovnog značenja ovoga pojma Republikanska stranka, koja je pobedila na izborima, je progresivna. Ona je to višestruko potvrdila. Najpre, sada je bez ikakve dileme, za razliku od prvog mandata Buš izbore dobio odmah. Zatim, prvi izveštaji kažu da je na ovim izborima učestvovalo najviše birača u istoriji američkih predsedničkih izbora. Normalno, ta cifra mora biti relativizovana tvrdnjom da je ranije bilo manje stanovnika. Ali je svakako broj ljudi koji su glasali za Buša danas veći nego ranije. To znači da njegova ideja napreduje. Drugo što je važno istaći jeste činjenica da je takav odnos prema stvarnosti dominantan u čitavom svetu.

Na čitavoj planeti Zemlji vladajuće političke garniture i dominantan kulturni obrazac, ako bi se merio kriterijumima po kojima se procenjuju Republikanska i Demokratska stranka, pokazao bi da su ideje koje bi ideološki bile svrstane u opciju u kojoj je Buš, bile daleko brojnije od opcija koje bi se smatrale bliskim Demokratskoj stranci. Opcija Republikanske stranke je desna u odnosu na Demokratsku, dok je Demokratska više levo, mada ne prava levica. Kao takva, Republikanska stranka je više okrenuta tradicionalnim vrednostima, vrednostima koje su stvorile sadašnje SAD. Tu je ideja američkog nacionalnog interesa i američke posebnosti mnogo naglašenija nego kod demokrata. Takve su opcije dominantne u današnjem svetu. U najvećem delu planete na vlasti su upravo desne stranke, a građanske, nenacionalne, pa i antinacionalne stranke u ogromnim delovima naše planete, ne da su slabije, nego uopšte ne postoje.

Takav je na primer arapsko-islamski svet. Tamo građanskih partija, znači onih koje bi bile bliže demokratama, skoro da i nema. Taj svet broji oko 1,3 milijarde ljudi, što čini oko 20% ukupne svetske populacije. Posebno je važno da je to populacija koja stalno raste. Njihov procenat u ukupnoj masi svetskog stanovništva je sve veći i veći. Slična je situacija sa najvećim brojem ostalih azijskih i afričkih zemalja: Kina, Indija itd. Tako da se građanske i leve opcije sreću u većem broju samo u Evropi i Australiji. Sve u svemu, to je jedna ogromna manjina svetske populacije. Što je posebno važno, zbog negovanja vrednosti kakve su emancipacija žena, homoseksualizam, individualizam itd. broj pripadnika ove populacije se stalno smanjuje. Matematički se može izračunati, skoro vrlo precizno, kada će pripadnici građanske leve ideolgije biološki izumreti ako nastave da neguju ove vrednosti. Tako će stanovništvo Italije sa 57 milona u 2000. pasti na 51 milion u 2025, stanovništvo Nemačke sa 82 miliona u 2000. na 80 u 2025, Danske sa 5,3 miliona na 5,2 itd. I to u uslovima velikog useljavanja u ove zemlje. To je posebno važna činjenica, uprkos ogromnom broju useljenika stanovništvo se smanjuje. Smanjuje se, jer domicilno građanskim i levim vrednostima okrenuta populacija sve više stari i ne obnavlja se, a ono što se obnavlja pripada pridošlicama koji su pripadnici kultura koje su protiv građanskih vrednosti. Veoma je važno da se ove činjenice ne uzmu u vrednosnom smislu, u smislu da je to dobro ili loše ili da su oni koji dolaze bolji ili gori od onih koji su domicilni, već kao proste konstatacije da se to tako dešava.

Sa druge strane rađaju se i stalo brojčano rastu samo one zajednice koje su suprostavljene, ili u blažem smislu te reči ne prihvataju građanske i leve vrednosti. Tako se procenjuje da će Afganistan od oko 23 miliona u 2003. za samo 47 godina porasti na čitavih 69 miliona, da će Alžir od oko 31 miliona porasti na oko 49 miliona za isto vreme. Prema tome to je trend. Rastu samo populacije gde su desne vrednosti dominantne. Znači desna ideologija je progresivna, ma šta mi o tome mislili i koliko nam se to sviđalo. Jer ovo su procene koje daju najkompetentniji naučnici. A leve ideologije, za čije se vrednosti zalagala Demokratska stranka i senator Keri, se smanjuju. One su regresivne i vode u nestanak ljudske rase. A sa te tačke gledišta ove ideloogije su i štetne, i mada je to vrednosni sud, što mi ne volimo da koristimo u analizama, ovde ga iznosimo svesni opasnosti koje vrednosni sudovi nose. Na čitaocima je da procene opravdanost iznošenja ovoga stava.

Sa tačke gledišta srpskih nacionalnih interesa više je nego jasno da je glasanje za izbor Džordža Buša za predsednika SAD bilo jedini mogući izbor. Ugroženost srpskog nacionalnog bića podrazumeva vraćanje tradicionalnim vrednostima, a one se mogu odbraniti samo uz traženje saveznika među onim opcijama koje su ideološki slične. Sa te tačke gledišta u slučaju američkih predsedničkih izbora odluka je bila jednostavna. Između opcije koja se zalagala, i zalaže, za tradicionalne vrednosti američke demokratije, za porodicu, veru i naciju u američkom smislu te reči, i one koja teži mondijalizmu i potiranju nacionalnih vrednosti, izbor je bio lak. Samo opcija Džordža Buša mogla je da donese neku korist Srbima.

Izbor Kerija značio je vraćanje na scenu onih političara koji se zalažu za uništenje Republike Srpske, alkaidizaciju Kosmeta, otcepljenje Raške oblasti itd. Sa druge strane, bilo bi sasvim pogrešno poverovati da će se ponovnim izborom Buša američka politika prema Balkanu zasigurno promeniti u srpsku korist. Najsigurniji dokaz za to jeste priznanje Makedonije odnosno njenog imena “Republika Makedonija”. Time su SAD zadale težak udarac svome vernom savezniku pravoslavnoj Grčkoj. Posebno je važno da je to učinjeno odmah posle predsedničkih izbora na kojima je veliki broj pravoslavnih Grka, upravo gonjen pravoslavnom solidarnošću, podržao srpsku inicijativu da se glasa za Buša kao bolju varijantu. Time su pravoslavni Grci kažnjeni, umesto da budu nagrađeni za podršku. Ako se to desilo Grcima, onda nam je jasno šta se tek može desiti Srbima. Srpske nade mogu biti sasvim jalove, jer je priznanje makedonskog imena došlo kao nagrada muslimanskim Albancima, koji su doduše jednim svojim delom podržali Buša, ali su ipak naglašenije stali iza Kerija, videvši u njemu lakši put za dobijanje nezavisnosti Kosmeta. Neko će se možda zapitati, kako je nešto što su tražili pravoslavni Makedonci i što se doživljava kao velika pobeda u Skoplju, može smatrati nagradom Albancima?

Odgovor na to pitanje leži u činjenici da se sve to desilo pred referendum u Makedoniji na kome treba da se odluči o ustavnim promenama koje su praktično favorizovale muslimane – Albance, a samim tim i islamizaciju Makedonije. Američka administracija koja je uticala na vlasti u Skoplju da kapituliraju pred albanskim ekspanzionističkim zahtevima i da im daju prava koja praktično potiru Makedoniju kao državu pravoslavnih Makedonaca, što bi ona prvenstveno trebalo da bude, je priznanjem imena Makedonija htela i hoće da utiče da se pravoslavni glasači na referendumu o odbacivanju ustavnih promena zadovolje imenom Makedonija, a da zadrže federalizaciju, koja će sutra ukinuti tu državu. To suštinski znači da američka administracija i dalje vodi politiku koja razvija bazu Al-Kaede na prostorima Balkana. Jer je vahabitski islam među Albancima sve jači i jači, a neovahabizam je baza ideologije Al-Kaede. Čini se da to nikome nije potrebno objašnjavati. Jer nije valjda interes 400 do 500 hiljada muslimana-Albanaca važniji od interesa Grčke koja je tradicionalni partner SAD i član NATO i EU?

SAD opet imaju pogrešnu procenu da će podrškom muslimanima u Makedoniji uspeti da širom sveta otupe oštricu muslimanskog besa zbog Palestine, Iraka i Afganistana. Ali neće i ne mogu. Pogotovu što pomoć muslimanima na Balkanu, među kojima uticaj Al-Kaede jača, nije u interesu ni samih vlada u islamskim zemljama, koje su strateški partneri SAD u borbi protiv terorizma. Tu pre svega mislimo na Egipat, Tunis, Maroko itd. To je veoma lako potvrditi, Egipat je u stalnom sukobu sa ljudima koje službene islamske zajednice balkanskih muslimana stalno forsiraju. “Muslimanska braća” su rodonačelnik svih islamskih terorističkih organizacija, a ideje njihovog tvorca Xasana al Bane glavne su ideje oko kojih se svija celokupna politika islamskih zajednica zemalja bivše Jugoslavije. Čak se u službenim novinama islamskih zajednica objavljuju saopštenja “Muslimanske braće” u kojima se vlada Egipta kritikuje, a da ne spominjemo šta se govori o ulozi vojske u Turskoj. Ideje čoveka koji je obešen u Egiptu za vreme Nasera, zbog optužbi za ekstremizam i poziva na rušenje vlade, Sejida Kutba štampaju se i propagiraju kao pravi islam. Time se indirektno ove zajednice stavljaju na stranu onih koji u Iraku ruše sadašnju proameričku vladu, u Avganistanu napadaju Karzajia, u Egiptu žele rušenje predsednika Mubaraka, u Tunisu Ben Alija, a samim tim su povezani i sa Al Kaedom na indirektan način, jer propagiraju ideje iz kojih je nastala ideologija Osame bin Ladena.

Dr Miroljub Jeftić

Srodni članci:

• Kandidat elastičnih principa
• Trojanski konj (američki, naravno) – primer Makedonije
• Čvor SAD – EU – Srbija
• Džixad vs McWorld
• Da li je Turcima mesto u Evropi?