RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Победа прогреса

Победа прогреса 12.11.2004.Leave a comment

Вест о победи Џорџа Буша на председничким изборима у САД, велика је ствар и за САД и за читаво човечанство. То је победа прогреса над регресом, победа напредних идеја над назадним. Последња тврдња ће многима деловати јеретички, па чак и нелогично, јер је уобичајено да се опција коју заступа Буш и од самих републиканаца процењује као конзервативна, што би онда значило да су они који су на супротној опцији окренути новинама и напретку, док су Бушови конзервативци против напретка.

Ова на први поглед противуречност има своје логично објашњење. Људи појам прогрес узимају у вредносном смислу: да је то нешто позитивно, лепо итд. А то је изведено накнадно значење. Основно значење појма прогрес и прогресиван долази од латинске реци progressus, што значи напредак, напредовање, успех, развијање, ширење, увећавање.

Према томе напредује онај ко се повећава, иде напред. Полазећи од основног значења овога појма Републиканска странка, која је победила на изборима, је прогресивна. Она је то вишеструко потврдила. Најпре, сада је без икакве дилеме, за разлику од првог мандата Буш изборе добио одмах. Затим, први извештаји кажу да је на овим изборима учествовало највише бирача у историји америчких председничких избора. Нормално, та цифра мора бити релативизована тврдњом да је раније било мање становника. Али је свакако број људи који су гласали за Буша данас већи него раније. То значи да његова идеја напредује. Друго што је важно истаћи јесте чињеница да је такав однос према стварности доминантан у читавом свету.

На читавој планети Земљи владајуће политичке гарнитуре и доминантан културни образац, ако би се мерио критеријумима по којима се процењују Републиканска и Демократска странка, показао би да су идеје које би идеолошки биле сврстане у опцију у којој је Буш, биле далеко бројније од опција које би се сматрале блиским Демократској странци. Опција Републиканске странке је десна у односу на Демократску, док је Демократска више лево, мада не права левица. Као таква, Републиканска странка је више окренута традиционалним вредностима, вредностима које су створиле садашње САД. Ту је идеја америчког националног интереса и америчке посебности много наглашенија него код демократа. Такве су опције доминантне у данашњем свету. У највећем делу планете на власти су управо десне странке, а грађанске, ненационалне, па и антинационалне странке у огромним деловима наше планете, не да су слабије, него уопште не постоје.

Такав је на пример арапско-исламски свет. Тамо грађанских партија, значи оних које би биле ближе демократама, скоро да и нема. Тај свет броји око 1,3 милијарде људи, што чини око 20% укупне светске популације. Посебно је важно да је то популација која стално расте. Њихов проценат у укупној маси светског становништва је све већи и већи. Слична је ситуација са највећим бројем осталих азијских и афричких земаља: Кина, Индија итд. Тако да се грађанске и леве опције срећу у већем броју само у Европи и Аустралији. Све у свему, то је једна огромна мањина светске популације. Што је посебно важно, због неговања вредности какве су еманципација жена, хомосексуализам, индивидуализам итд. број припадника ове популације се стално смањује. Математички се може израчунати, скоро врло прецизно, када ће припадници грађанске леве идеолгије биолошки изумрети ако наставе да негују ове вредности. Тако ће становништво Италије са 57 милона у 2000. пасти на 51 милион у 2025, становништво Немачке са 82 милиона у 2000. на 80 у 2025, Данске са 5,3 милиона на 5,2 итд. И то у условима великог усељавања у ове земље. То је посебно важна чињеница, упркос огромном броју усељеника становништво се смањује. Смањује се, јер домицилно грађанским и левим вредностима окренута популација све више стари и не обнавља се, а оно што се обнавља припада придошлицама који су припадници култура које су против грађанских вредности. Веома је важно да се ове чињенице не узму у вредносном смислу, у смислу да је то добро или лоше или да су они који долазе бољи или гори од оних који су домицилни, већ као просте констатације да се то тако дешава.

Са друге стране рађају се и стало бројчано расту само оне заједнице које су супростављене, или у блажем смислу те речи не прихватају грађанске и леве вредности. Тако се процењује да ће Афганистан од око 23 милиона у 2003. за само 47 година порасти на читавих 69 милиона, да ће Алжир од око 31 милиона порасти на око 49 милиона за исто време. Према томе то је тренд. Расту само популације где су десне вредности доминантне. Значи десна идеологија је прогресивна, ма шта ми о томе мислили и колико нам се то свиђало. Јер ово су процене које дају најкомпетентнији научници. А леве идеологије, за чије се вредности залагала Демократска странка и сенатор Кери, се смањују. Оне су регресивне и воде у нестанак људске расе. А са те тачке гледишта ове иделоогије су и штетне, и мада је то вредносни суд, што ми не волимо да користимо у анализама, овде га износимо свесни опасности које вредносни судови носе. На читаоцима је да процене оправданост изношења овога става.

Са тачке гледишта српских националних интереса више је него јасно да је гласање за избор Џорџа Буша за председника САД било једини могући избор. Угроженост српског националног бића подразумева враћање традиционалним вредностима, а оне се могу одбранити само уз тражење савезника међу оним опцијама које су идеолошки сличне. Са те тачке гледишта у случају америчких председничких избора одлука је била једноставна. Између опције која се залагала, и залаже, за традиционалне вредности америчке демократије, за породицу, веру и нацију у америчком смислу те речи, и оне која тежи мондијализму и потирању националних вредности, избор је био лак. Само опција Џорџа Буша могла је да донесе неку корист Србима.

Избор Керија значио је враћање на сцену оних политичара који се залажу за уништење Републике Српске, алкаидизацију Космета, отцепљење Рашке области итд. Са друге стране, било би сасвим погрешно поверовати да ће се поновним избором Буша америчка политика према Балкану засигурно променити у српску корист. Најсигурнији доказ за то јесте признање Македоније односно њеног имена „Република Македонија“. Тиме су САД задале тежак ударац своме верном савезнику православној Грчкој. Посебно је важно да је то учињено одмах после председничких избора на којима је велики број православних Грка, управо гоњен православном солидарношћу, подржао српску иницијативу да се гласа за Буша као бољу варијанту. Тиме су православни Грци кажњени, уместо да буду награђени за подршку. Ако се то десило Грцима, онда нам је јасно шта се тек може десити Србима. Српске наде могу бити сасвим јалове, јер је признање македонског имена дошло као награда муслиманским Албанцима, који су додуше једним својим делом подржали Буша, али су ипак наглашеније стали иза Керија, видевши у њему лакши пут за добијање независности Космета. Неко ће се можда запитати, како је нешто што су тражили православни Македонци и што се доживљава као велика победа у Скопљу, може сматрати наградом Албанцима?

Одговор на то питање лежи у чињеници да се све то десило пред референдум у Македонији на коме треба да се одлучи о уставним променама које су практично фаворизовале муслимане – Албанце, а самим тим и исламизацију Македоније. Америчка администрација која је утицала на власти у Скопљу да капитулирају пред албанским експанзионистичким захтевима и да им дају права која практично потиру Македонију као државу православних Македонаца, што би она првенствено требало да буде, је признањем имена Македонија хтела и хоће да утиче да се православни гласачи на референдуму о одбацивању уставних промена задовоље именом Македонија, а да задрже федерализацију, која ће сутра укинути ту државу. То суштински значи да америчка администрација и даље води политику која развија базу Ал-Каеде на просторима Балкана. Јер је вахабитски ислам међу Албанцима све јачи и јачи, а неовахабизам је база идеологије Ал-Каеде. Чини се да то никоме није потребно објашњавати. Јер није ваљда интерес 400 до 500 хиљада муслимана-Албанаца важнији од интереса Грчке која је традиционални партнер САД и члан НАТО и ЕУ?

САД опет имају погрешну процену да ће подршком муслиманима у Македонији успети да широм света отупе оштрицу муслиманског беса због Палестине, Ирака и Афганистана. Али неће и не могу. Поготову што помоћ муслиманима на Балкану, међу којима утицај Ал-Каеде јача, није у интересу ни самих влада у исламским земљама, које су стратешки партнери САД у борби против тероризма. Ту пре свега мислимо на Египат, Тунис, Мароко итд. То је веома лако потврдити, Египат је у сталном сукобу са људима које службене исламске заједнице балканских муслимана стално форсирају. „Муслиманска браћа“ су родоначелник свих исламских терористичких организација, а идеје њиховог творца Xасана ал Бане главне су идеје око којих се свија целокупна политика исламских заједница земаља бивше Југославије. Чак се у службеним новинама исламских заједница објављују саопштења „Муслиманске браће“ у којима се влада Египта критикује, а да не спомињемо шта се говори о улози војске у Турској. Идеје човека који је обешен у Египту за време Насера, због оптужби за екстремизам и позива на рушење владе, Сејида Кутба штампају се и пропагирају као прави ислам. Тиме се индиректно ове заједнице стављају на страну оних који у Ираку руше садашњу проамеричку владу, у Авганистану нападају Карзајиа, у Египту желе рушење председника Мубарака, у Тунису Бен Алија, а самим тим су повезани и са Ал Каедом на индиректан начин, јер пропагирају идеје из којих је настала идеологија Осаме бин Ладена.

Др Мирољуб Јефтић

Сродни чланци:

Оставите одговор