RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Геополитика

Франкфуртска школа

Франкфуртска школа 09.11.2004.Leave a comment

Заиста ефикасна тоталитарна држава била би она у којој свемоћни, спроводиоци политичких шефова њихова армија менаџера, контролише становништво робова који се не морају приморавати ни на шта, јер воле да служе.”

Олдос Xаскли, Врли нови свет

Социјалдемократи су 4. августа 1914. стајали у Рајхстагу и, сви до једнога, гласали су за Кајзерове ратне кредите, док су војске Рајха упадале у Белгију.Марксисти су били запањени. Дуго очекивани европски рат требало је да буде њихово време.“Радници света, уједините се!“, грмео је Маркс у закључној реченици свог Комунистичког манифеста. Марксисти су предвидели да ће радници када дође до рата, пре се побунити против својих владара, него што ће се борити са колегама-радницима из суседних нација. Али то се није догодило. Ево како то описује историчар, Барбара Тачмен:

„Када је дошао позив, радник за кога је Маркс рекао да нема домовину, идентификовао се са земљом, а не са класом.Испоставило се да је и он члан националистичке породице, као и сви други. Сила антагонизма која је, наводно, требало да збаци капитализам, пронашла је бољу мету у странцу. Радничка класа је ишла у рат добровољно, па чак и жељно, као и средња класа, као и виша класа, као читава врста.“

Након Руске револуције, комунистички удари су покушани у Будимпешти, Минхену и Берлину. Немачки ратни ветерани брзо су сломили баварски совјет. Розу Луксембург и Карла Либкнехта, припадници Фрајкова су испребијали и стрељали у Берлину. Режим Беле Куна, у Будимпешти, трајао је неколико месеци.

Троцки је желео да Црвена Армија постане ударна снага револуције. Док је окупирао Пољску, пољска војска, на челу са маршалом Пилсудским, одбила га је код Вистуле. Ништа што су марксисти предвидели није се остварило.Њихов час је дошао и прошао. Радници са Запада, митски пролетеријат, одбили су да одиграју улогу коју им историја наменила. Како је Маркс могао толико да погреши?

Двојица Марксових ученика понудила су објашњење. Тачно је да Маркс није био у праву. Нису се дигли на устанак зато што су им душе биле засићене због две хиљаде година хришћанства, па су постали „слепи“ за своје класне интересе. Све док се хришћанство и Западна култура не искорене из душе Западњака, марксизам не може да се укорени.

Први ученик-отпадник био је Мађар Ђерђ Лукач, агент Комитерне. „Као једино решење сам видео револуционарно уништење друштва. До мењања вредности на светском нивоу, не може да дође без поништавања старих вредности и стварања нових, што чине револуционари“, рекао је Лукач. Као комесар за културу у режиму Беле Куна, Лукач је своје „демонске“ идеје, како их је сам назвао, спровео у дело кроз оно што је постало познато као „културни тероризам“.

Као део тог тероризма, увео је програм радничког сексуалног образовања у мађарске школе. Деца су учила о слободној љубави, сексуалним односима, архајској природи породичних правила средње класе, застарелости моногамије и неважности религије, која одузима човеку сва задовољства. И жене су позване да се побуне против сексуалног морала тог доба.
Лукачев циљ у промовисању разузданости жена и деце, био је уништење породице, тог језгра хришћанства и Западне културе. Пет деценија након што је Лукач побегао из Мађарске, његове идеје су одушевљено прихватили промотери „сексуалне револуције“.

Други ученик је био Антонио Грамши, италијански комуниста који, у послење време, бива заслужено признат као највећи марксистички стратег двадесетог века. Након Мусолинијевог марша на Рим 1922. године, Грамши је побегао у Русију. Тамо је Грамши увидео да бољшевизам не функционише. Режим је могао да приволи на послушност само уз помоћ терора. Закључио је да је Лењинизам пропао. Руски народ није преобраћен у комунисте, он је комунизам презирао. Њихова земља, вера, породице, иконе и Мајка Русија, све то је руском народу значило много више од било какве интернационалне солидарности међу радницима. Руски народ се није променио. Чак је и Цар изазивао више љубави и оданости од омржених бољшевика.

Грамши је закључио да њихове хришћанске душе спречавају руски народ да прихвати комунистичку револуцију. „Цивилизовани свет је био темељно натапан хришћанством 2000 година“ – писао је Грамши – „а режим утемељен на хришћанском веровању и вредностима, не може да се збаци док се ти корени не пресеку. “

Разбијених илузија, уплашен од Стаљина који је преузео власт након Лењинове смрти, Грамши се вратио кући да би стао на чело италијанске Комунистичке партије. Мусолини је имао другачију идеју. Затворио је Грамшија и изгубио кључ. Трунући у затвору од туберкулозе, Грамши је ипак ослобођен, али је умро 1937. године. Ипак је у својим затворским свескама оставио је план за извођење успешне марксистичке револуције на Западу.

Уместо да прво зграбе власт и наметну културну револуцију одозго, наводио је Грамши, марксисти на западу прво морају да промене културу, а онда ће им власт пасти у крило као зрело воће. Али за промену културе биће потребан „дуг марш кроз институције“ – уметност, филм, позориште, школе, колеџе, семинарије, новине, часописе, радио. Једну по једну, треба их освајати и преобразити, и политизовати у агенцију револуције. Онда би се људи могли полако научити да разумеју, па чак и да радо прихвате револуцију.
Грамши је инсистирао да његове колеге марксисти образују популарне фронтове са западњачким интелектуалцима који су делили њихов презир према хришћанству, и који су обликовали умове младих. Порука друговима:“То је култура, глупаци!„. Грамшијева идеја о томе како треба спровести револуцију у Западном друштву, показала се као тачна.

ФРАНКФУРТСКА ШКОЛА

Лукач, и чланови немачке Комунистичке партије, 1923. године основали су, на Франкфуртском универзитету, Институт за марксизам, по угледу на институт Маркса и Енгелса у Москви. Након мало размишљања, одлучили су се за мање провокативан назив, Институт за друштвена истраживања. Он ће убрзо постати познат једноставно под називом Франкфуртска школа.

Њен директор је, 1930. године, постао отпали марксиста и поштовалац Маркиза де Сада, Макс Xоркхајмер. По налогу Xоркхајмера, Франкфуртска школа је почела да преводи марксизам на културне изразе. Одбачена су стара упутства за борбу и написана нова. За старе марксисте непријатељ је био капитализам, за нове марксисте непријатељ је био Западна култура. За старе марксисте пут до стицања моћи било је насилно збацивање режима, као у Паризу 1789. и Санкт Петерзбургу 1917. За нове марксисте пут до стицања моћи није био насилан и захтевао је деценије стрпљивог труда. „Победа ће доћи тек након што у души Западног човека нестану хришћанска веровања. А то ће се догодити тек након што савезници и агенти револуције освоје и уновче институције културе и образовања. Освојите културне институције Запада, његова „утврђења и одбрамбене насипе“ и држава, „спољни јарак“ пашће без борбе“. Међутим и за старе и за нове марксисте остала је иста дефиниција морала; морално је оно што унапређује револуцију, а није оно што јој смета.

Отприлике у исто то време, музички критичар Теодор Адорно, психолог Ерих Фром и социолог Вилхелм Рајх, придружили су се Франкфуртској школи. Али 1933. историја се грубо умешала. Адолф Xитлер се уздигао до власти у Берлину, пошто су светиљке-водиље Франкфуртске школе били Јевреји и марксисти, они нису одговарали Трећем Рајху. Франкфуртска школа је спаковала своје кофере и побегла у Америку. Кренуо је и дипломирани студент по имену Xерберт Маркузе. Уз помоћ универзитета Колумбија, успоставили су нову Франкфуртску школу у Њујорку, и преусмерили своје таленте и енергију на подривање културе земље која им је пружила уточиште.

Међу новим оружјем културног конфликта које је Франкфуртска школа измислила, била је и Критичка теорија. Један проучавалац Критичке теорије, дефинисао ју је као „суштински деструктивни критицизам свих главних елемената Западне културе, укључујући и хришћанство, капитализам, ауторитет, породицу, патријархат, хијератхију, морал, традицију, сексуално уздржавање, оданост, патриотизам, национализам, наслеђе, етноцентризам, конвенције и конзервативизам. “

Користећи Критичку теорију културни марксисти стално понављају оптужбу да је Запад крив за геноцидне злочине против сваке цивилизације и културе са којом је дошао у везу. По Критичкоје теорији Западна друштва представљају највећа склоништа у историји за расизам, сексизам, нативизам, ксенофобију, хомофобију, антисемитизам, фашизам и нацизам. По Критичкој теорији злочини Запада потичу од карактера Запада, како га је обликовало хришћанство.

Критичка теорија на крају доводи до „културног песимизма“, осећаја отуђености, безнадежности, очаја, када народ, иако је напредан и слободан, почиње да посматра своје друштво и земљу као угњетавачке, зле и недостоје љубави и одансти. Нови марксисти сматрали су да је културни песимизам неопходни предуслов револуционарне промене. Под утицајем критичке теорије многи припадници генерације из шесдесетих убедили су себе да живе у неподношљивом паклу. У књизи Озелењавање Америке Чарлс Рајх је говорио о „тоталној атмосфери насиља“ у америчким средњим школама: „Испит или тест представљају облик насиља. Обавезна настава физичког васпитања, за некога кога је срамота или се боји, представља облик насиља. Захтев да ученик мора да има пропусницу да би се шетао ходником, представља насиље. Обавезно присуство у учионици, обавезно учење у просторији за учење, престављају насиље“

Књиге Бекство од слободе Ерха Фрома и Масовна психологија фашизма и Сексуална револуција Вилхелма Рајха одржавају критичку теорију. Али, најутицајнија књига Франкфуртске школе која је икада објављена, била је Ауторитарна личност. У овој икони Франкфуртске школе, економски детерминизам Карла Маркса замењен је културним детерминизмом. Ако је породица дубоко хришћанска и капиталистичка, и на њеном челу је ауторитаран отац, можете очекивати да ће деца постати расисти и фашисти.

Када је „открио“ да фашизам настаје у патријархалним породицама, Адорно је сада „идентификовао“ и његово природно станиште, традиционалну културу: „Позната је хипотеза да подложност фашизму представља феномен који је највише карактеристичан за срењу класу, да је он „у култури“, и да ће, према томе, они који се највише равнају према тој култури, имати и највише предрасуда“. Адорно и Франкфуртска школа су хладнокрвно тврдили да су појединци одрасли у породицама у којима је домирнирао отац, иначе патриота који маше заставом и следбеник старомодне религије, потенцијални фашисти и нацисти.

Ове идеје присвојила је левица. Још средином шесдесетих година 20. века. конзервативци и ауторитарне фигуре који су се супротстављали револуцији на универзитетима, проглашавани су „фашистима“. Од тих година најефикасније оружје у рукама левице било је управо проглашење супарника за мрзиоца или ментално оболелу особу. „Ако хоћете да оспорите нешто што неко ради . . . назовите га менталном особом“. Оцењујући Студије о предрасудама Франкфуртске школе, од којих је најпознатија била Ауторитарна личност, Кристофер Лаш је написао: „Циљ и план Студија о предрасудама диктирао је закључак да се предрасуда, чији је корен у структури „ауторитарне личности“, може искоренити само се амерички народ подвргне колективној психотерапији – ако се они буду лечили као да се налазе у неком санаторијуму за лудаке“.

Xоркхајмер и Адорно су такође схватили да пут ка културној хегемонији води преко психолошког условљавања, а не филозофске расправе. Америчкој деци би могло да буде условљено да, у школама, социјална и морална веровања својих родитеља одбаце као расистичка, сексистичка и хомофобична, као и да прихвате нови морал. Школа је отворено рекла да мање важно да деца науче чињенице или вештине, него да заврше школу оспособљена да испољавају правилне ставове. Када је Алан Блум написао у Затварању америчког ума, да су „амерички свршени средњошколци једни од најосетљивијих необразованих људи на свету“, јер имају најгоре резултате на испитима, али најбоље када је у питању заштита човекове околине, Блум је сведочио о успеху Франкфуртске школе.

Колико је културна револуција била успешна у искорењивању старих вредности и успостављању нових у душама младих? У данима након Перл Xарбора, колоне људи који су желели да се пријаве за морнарицу и војску били су дугачки. У тим редовима било је студената као и фармера. Али у данима после уништења СТЦ , пре него што је иједан амерички војник отишао у борбу, на америчким универзитетима започете су кампање против рата.

Али важност школа у испирању умова младих, убрзо су превазишли нови медији: телевизија и филмови. Као што пише Вилијам Линд, директор центра за културни конзервативизам при Фондацији слободног конгреса: „Индустрија забаве . . . у потпуности је присвојила идеологију културног марксизма и стално је понављала, не само у проповедима, већ и у параболама; јаке жене које пребијају слабе мушкарце, деца која су мудрија од својих родитеља, покварени свештеници које изиграју подругљиви бескућници, црнци из више класе који се супротстављају насиљу белаца из ниже класе, тврди хомосексуалци који воде нормалне животе. То је све измишљотина, преокрет стварности!, али медији забаве чине да то изгледа реалистично, чак више него свет око нас. “

Током педесетих, Франкфуртској школи је недостајала личност која би популарисала идеје закопане у лепљивој прози Xоркхајмера и Адорна. Ту се појавио Xерберт Маркузе који је дао одговор на Xоркхајмерово питање: „Ко ће играти улогу пролетеријата у будућој културној револуцији?“ Маркузеови кандидати били су: радикална омладина, феминисткиње, црни милитаристи, хомосексуалци, отуђени, асоцијални, револуционари трећег света, сви гневни гласови прогоњених „жртава“ Запада. То је био нови пролетеријат који ће збацити Западну културу.

Прошла друштва су била поткопавана речима и књигама, али Маркузе је веровао да секс и дрога представљају моћна оружја. Маркузе је препоручивао универзално прихватање Принципа задовољства. Одбацимо културни пордак у потпуности, рекао је Маркузе, и моћи ћемо да створимо свет „полимфорне перверзности“. Када су милиони деце „бејби-бума“ почели да преплављују факултете, његов тренутак је дошао. Маркузеове књиге су се гутале. Постао је култна фигура. Када су се студенти побунили у Паризу, 1968. године, носили су заставе на којима је писало, „Маркс, Мао, Маркузе“

„Водите љубав, а не рат“, био је надахнути слоган самог Маркузеа. У књизи Човек са једном димензијом, залагао се за образовну диктатуру. У Репресивној толеранцији, тражио је нову „ослобађајућу толеранцију“, која доноси „нетолеранцију према покретима на десници и толеранцију према покретима на левици“. Дупли стандард против кога се десница бори и која дозвољава да се конзервативци јавно излажу подсмеху због грехова који се левици опраштају, представља „репресивну толеранцију“ у акцији.

ПАТРИЈАРXАЛНА ПОРОДИЦА ЈЕ КОЛЕВКА ФАШИЗМА

За културне марксисте најважнији циљ је био укидање породице, коју су презирали као легло диктатуре и сексизма, и друштвене неправде. Непријатељство према породици није било ново за марксисте. У Немачкој идеологији, сам Маркс је писао да патријархални мушкарци посматрају жене и децу, најпре као имовину. У Пореклу породице, приватне својине и државе, Енгелс је заговарао феминистичко убеђење да свака дискриминација жена потиче из патријархалне породице. Ерих Фром је тврдио да разлике међу половима нису наследне, већ представљају измишљотине Западне културе. Фром је постао оснивач феминизма. За Вилхелма Рајха, „ауторитарна породица је ауторитарна држава у малом . . . Породични империјализам . . . репродукује се у националном империјализму“ . За Адорна, патријархална породица је колевка фашизма.

Да би осакатила породицу са оцем на челу, Франкфуртска школа се залагала за алтернативе, као што су матријархат, где мајка командује, и „андрогина теорија“, где су улоге мушкарца и жене у оквиру породице променљиве, па чак и обрнуте. Женски бокс, жене у борби, жене рабини и бискупи, бог као Она, Деми Мур у филму Редов Џејн, Сигурни Вивер налик на Рамба која теши ужаснутог и кукавног војника у филму Осми путник, као и све емисије и филмови у којима се жене приказују као чврсте и агресивне, а мушкарци као осетљиви и рањиви, сведоче о успеху Франкфуртске школе и феминистичке револуције којој је она помогла да се створи. Као и Лукач, и Вилхелм Рајх је веровао да породицу треба уништити уз помоћ револуционарне сексуалне политике и раног сексуалног образовања. До појаве сексуалног образовања у основним школама у Америци дошло је захваљујући Лукачу, Рајху и Франкфуртској школи.

Милиони жена на Западу сада деле феминистичко непријатељство према браку и мајчинству. Милиони су прихватили план овог покрета и немају намеру да се удају, нити желе да имају децу. Европљани чији се број смањује, па чак и у старим католичким земљама, скоро сви користе контрацептивна средства. Контрацепција, стерилизација, абортус и еутаназија – то су четити јахача апокалипсе „културе смрти“, које ће Свети Отац кудити док не умре. Пилула и кондом постали су срп и чекић културне револуције.

РЕЧИ СУ ОРУЖЈЕ

Ако се супротставите позитивој акцији, онда сте расиста. Ако инсистирате на томе да постоје неке улоге у друштву које нису погодне за жене, као рецимо пилот на морнаричком носачу, онда сте сексиста. Ако мислите да је број досељеника сувише велик, онда сте нативиста или ксенофоб. Милитантни борци за права хомосексуалаца натерали су 1973. године Америчку психијатријску асоцијацију да скине хомосексуалност са листе поремећаја. Сада свако ко га сматра поремећајем, сам пати од душевне болести зване хомофобија.

„Речи су оружје“ рекао је Орвел. Традиционалисти тек треба да открију ефектне противмере. Када непријатеља назовете расистом или фашистом, више не морате да одговарате на његове аргументе. Он мора да брани свој карактер. На суду, оптужени је невин, све док му се не докаже кривица. Али, ако је оптужен за расизам, хомофобију или сексизам, данас се унапред сматра кривим. Оптужени мора да докаже невиност ван сваке сумње.

Орвел је чуо да се реч „фашиста“ толико често користи, те је претпоставио да ако Џоунс назове Смита фашистом, Џоунс у ствари мисли „Ја мрзим Смита!“. Али да је Џоунс рекао „Ја мрзим Смита“ – признао би нехришћанску мржњу. Називајући смита фашистом, он не мора да објашњава зашто мрзи смита, нити зашто не може да победи Смита у расправи; натерао је Смита да докаже да није потајни обожавалац Адолфа Xитлера. Xју Лонг је био у праву. Када фашизам буде дошао у Америку, доћи ће у име антифашизма.

Неоспорно је да су Лукач, Грамши, Адорно, Маркузе и Франкфуртска школа имали огроман утицај на америчку културну и интелектуалну историју. Али за разлику од бољшевика они нису напали Зимску палату, зграбили власт, и нису наметнули своје идеје уз помоћ силе и терора, нису били дивови као што је био Маркс. Мало Американаца уопште зна ко су они. Они су били интелектуални отпадници и морални изроди, тачно, али су такође, били људи који су мислили „ван кутије“, и који су пустили у промет идеје о томе како би се успешно могла обавити револуција на Западу, а против Запада. И њихове идеје су победиле. Америчка елита, која можда данас и не зна ко су били франкфуртски мислиоци, спремно је прихватила њихове идеје.

Американци који данас прихватају њихове идеје, не могу да знају да су оне настале у марксистичком одгајалишту, Вајмарској републици, или у фашистичком затвору у Мусолинијевој Италији, нити да је њихов циљ био подривање наше културе и збацивање наше цивилизације.

Патрик Бјукенен

Сродни чланци:

Оставите одговор