Позната нам је врста заинтересованости коју је зен изазвао и ван стручних кругова, још од када га је на Западу популаризовао Д. Т. Сузуки својим књигама „Увод у зен будизам“ и „Есеји о зен будизму“. Овај раширени интерес био је у вези са парадоксалним сусретом Истока и Запада. Болесни Запад сматра да зен поседује и нуди нешто „егзистенцијално“ и надреалистично. Схватање духовне реализације у зен будизму, ослобођене било какве вере и било какве границе, да не спомињемо привид тренутног и на неки начин лаког „духовног продора“, привукао је својом фасцинантношћу многе Западњаке. У сваком случају, ово је, углавном, површна истина. Постоји битна разлика између духовне димензије „филозофије кризе“, која је постала популарна на Западу као последица његовог материјалистичког и нихилистичког развоја, и духовне димензије зен будизма, која је укорењена у духовност будистичке традиције. Било какво сучељавање између зена и Запада, претпоставља, код Западњака, или изузетну предиспозицију или способност метаноје. Под метанојом подразумевам унутрашњи преображај који не погађа толико нечије интелектуалне „ставове“, већ вишу димензију која се у сваком времену и на сваком месту схвата као недокучива стварност.
Зен има тајно учење које се не може наћи у списима. Њега је Буда пренео свом ученику Махакасапи. Ова тајна доктрина уведена је у Кину у 6. веку п.н.е од стране Боди Дарме. Учење је преношено у Кини и Јапану од низа учитеља и „патријарха“. У Јапану је то жива традиција која има многобројне поклонике и бројне зендосе (хале за медитацију).
Што се тиче духа који извире из традиције, зен се може сматрати наставком раног будизма. Будизам је настао као снажна реакција против теолошких спекулација и ритуализма, у које је запала древна хиндуистичка свештеничка каста која је , још од древних времена поседовала свету, живу мудрост. Буда је од овога направио tabula rassa, фокусирајући се на практичан проблем како да се превазиђу популарно називане “ патње живота „. Према езотеричним учењима, патња се сматрала као стање привремености, немира, „жеђи“ и заборавности која је типична за обичне људе. Следећи пут који води до духовног буђења и бесмртности без помоћи споља, Буда је указао на пут онима који за то имају афинитета. Познато је да Буда није име, већ атрибут или титула која значи „пробуђени“, “ онај који је досегао просветљење“ или „буђење“. Буда се није изјашњавао о садржају свог искуства јер је желео да одврати људе од посезања ка спекулацијама и давања предности теоретисању у односу на акцију. Тако, за разлику од својих претходника, није говорио о Брами (апсолутном), или Атману (трансценденталном Ја), већ је једино користио израз нирвана, ризикујући да буде погрешно схваћен. Неки су, у ствари, мислили ( јер нису разумели) да нирвану треба идентификовати са „н%
Јулиус Евола
Loading ...