RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Десна мисао

Побуна маса (одломци)

Побуна маса (одломци) 26.10.2004.Leave a comment

Постоји један задатак, чија је реализација, без обзира да ли га ми гледали у позитивном или негативном светлу, од највећег могућег значаја за јавни живот Европе тренутно. Тај задатак је комплетно преузимање контроле друштвене моћи од стране народних маса.

Да би боље разумели овај колосални задатак, битно је да избегнемо давање икључиво политичког значења речима „побуна“, „масе“ и „друштвена моћ“. Јавни живот није искључиво политичке природе, он је једнако, или радије примарно интелектуалне, моралне, економске и религијске природе. Он обухвата наше свеукупне навике, укључујући моду, како одевања тако и забаве…

„Одабрани човек“ не сматра себе супериорнијим од других, он је особа која је више захтевна од себе него од других, чак и када он лично можда и не испуњава ове узвишене захтеве. Нема сумње да је најрадикалнија подела човечанства на две врсте људи: на оне који себи увек постављају велике циљеве, константно гомилајући наизглед нерешиве проблеме и задатке; и на оне којима живети значи одржавати status quo, који никада неће ни покушати да направе и мали корак који би их повео ка савршенству…

Верујем да политичке новотарије скоријег времена означавају ништа мање него политичку доминацију народних маса. Стари облик демократије је био окаљен обилном дозом либерализма и ентузијазмом за владавину закона… Ми смо данас сведоци тријумфа хипер-демократије, у којој маса дејствује директно, изван закона, где се стремљења и жеље намећу путем материјалног притиска…

Писац данашњице… треба да размишља о чињеници да просечни читалац не чита да би научио нешто ново, него да би изрицао суд о самом писцу… Својственост данашњице је да безначајна особа, знајући за себе да је безначајна, има довољну дозу дрскости да прокламује своја права и да их уводи где год то пожели.

*

Управо зато што је људски век ограничен, управо зато што је човек смртно биће, за њега је нужно да победи даљину и кашњење. За бесмртно биће аутомобил не би имао никакво значење.

Живимо у време када човек мисли да је изузетно способан да ствара, али он заправо незна шта да створи. Сматрајући себе господарем свих ствари, он није господар самога себе… Из овога произилази чудна комбинација осећаја моћи и осећаја несигурности…

„Човек из масе“ је особа којој недосатаје циљ, и она једноставно иде куда је носи река живота. Због тога, мада су његове могућности и моћи огромне, он не може да створи ништа. Управо таква врста особе доноси кључне одлуке у наше време…

У школама, које су биле велики извор поноса у прошлом веку, постало је немогуће да се уради било шта осим едукације маса у техникама модерног живота; постало је немогуће образовати их…

*

Читава историја човечанства може да се посматра као гигантска лабараторија у којој су покушавани сви могући експерименти да би се добила формула за јавни живот који је најподобнији зa „човека биљку“. После разрада свих могућих теорија, стојимо суочени са чињеницом да стављајући човечанство под утицај две доктрине, либералне демократије и савлађиваља техничког знања, народи у Европи су се бројчано утростучили. Овако моћна чињеница нас тера, (ако се не служимо сопственом логиком), да дођемо до следећих закључака: Прво, либерална демократија, заснована на техничком знању је највиши вид јавног живота до сада знан; као друго, да овај начин живота можда није најбољи могући, али да начин који је супериорнији мора да задржи основе ова два принципа; и треће, да је враћати се на било који облик постојања који је „инфериоран“ у односу на онај из 19-тог века- чисто самоубиство.

*

Испaда да (ова чињеница је врло битна) овај свет деветнаестог и раног двадесетог века, не само што полаже право на савршеност и испуњеност живота које заправо поседује, него још уз то сугерише онима који живе под његовим законима потпуно јемство да ће сутрашњица бити још више богатија, обилнија и савршенија, као да поседује природну, непресушну моћ повећавања људске благодети… Ова предрасуда нас тера да забележимо у нашим „психолошким табелама“ две главне претње за „човека из масе“: несметано увећавање жудњи које он сматра пресудним за живот, (а према томе и његовог особењаштва) и његове бескрајне незахвалности која је окренута према свему што је створено да би направило његов живот лакшим. Ове две претње када се се споје у једном човеку изграђују добро познату психологију размаженог детета…

Такве особе су забринуте само за сопствено благостање, док у исто време разлози тог благостања остају тоталне непознанице. Оно што они не виде, заслепљени бенефицијама цивилизације, чудима научних открића и изума која се једино могу одржати са огромним напором и визијом, то је уобразиља да је њихова улога у животу лимитирана на безпоговорно захтевање ових бенефиција, као да им оне припадају по природи ствари.

*

Упсркос увреженом мишљењу, није обичан човек тај који живи у суштинском ропству, већ је то особа које је лествицу својих циљева поставила на много већој висини. За таквог човека, живот има дражи само ако се састоји од посвећености некој визији, и стога он не посматра на неизбежност службе као на вид потлачивања. Када се случајно деси да потреба за визијама не постоји, он постаје неспокојан и измишља нове, теже и нужније стандарде који би га натерали на рад. Ово је опис живота проведен у дисциплини-племенит живот. Племенитост је дефинисана захтевима које нам поставља- путем обавеза, не права. Племенитост обавезује. „Плебејци проводе живот како им се свиђа, племенити људи стреме ка реду и закону.“ (Гете)…

Деветнаести век је направио свет таквим да, када се створи нови човек, у њега су аутоматски убризгани огромни апетити, и дати су му на располагање разни начини задовољавања тих истих апетита… Пошто га је снабдео са свим овим моћима, деветнаести век га је препустио самом себи, и просечан човек се, следећи природну тенденцију свог духа , повукао у себе… Масе су неспособне да усвоје било какву линију водиље… Илузорно је замишљати да је данас „човек из масе“, без обзира колико он био супериоран у поређењу са својим прецима, способан да контолише као јединка процес развоја цивилизације. Намерно кажем процес, а не прогрес. На око једноставни процес очувања цивилизације каву је ми данас знамо је екстремно комплексан, и потражује изузетно рафиниране снаге.

*

Суштина проблема није у томе да је „човек из масе“ будала. На против, он је данас много више домишљат, много боље схвата ствари него његов предак из ранијег периода људске историје… Ову чињеницу сам изложио у првом поглављу као карактеристику времена у коме живимо; не да простак има мишљење о себи да није примитиван него да је изванредна особа, већ прокламује и намеће исправност простаклука, или простаклук као право.

*

Врста човека који доминира у данашњем друштву је примитивац… он не види светску цивилизацију око себе, већ је искориштава као да је то природна појава. Ново-човек жели да има ауто и да ужива користећи га, али је убеђен да је тај ауто спонтани производ који који је дошао из рајског врта. У дубини душе, он је потпуно несвестан вештачког, скоро невероватног карактера цивилизације, и не дели свој ентузијазам који има за инструменте благодети на принципе који су их учинили могућим.

1930 г.

превод: Саша Милошевић

Xозе ОРТЕГА И ГАСЕТ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор