RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Историја

Сеча кнезова: српски устанци и отоманско царство

Сеча кнезова: српски устанци и отоманско царство 07.10.2004.Leave a comment

Једног хладног јутра крајем јануара 1804. године Мехмед-ага Фочић узјахао је свог арапског коња и упутио се југозападно од Београда у правцу Ваљева. Фочић није хтео да се излаже опасности и да путује сам, па је кренуо у пратњи 200 јаничара, углавном припадника султанове елитне гарде. Ти јаничари су, у ствари, избегавали да буду одани Селиму III у далеком Истанбулу, већ су оданост исказивали својим непосредним господарима, четворици дахија – Фочићу, Кучук-Алији Ђеврљићу, Мули Јусуфу и Аганлији. Бескрајна свирепост с којом су ови јаничарски заповедници владали северним областима Отоманског царства створила им је много непријатеља међу православним српским сељацима, па чак и међу њиховом сабраћом муслиманима. До 1804. године дахије никад нису напуштале београдску тврђаву без оружане пратње.

Београдски пашалук био је слабо насељен и покривен густом шумом у коју су српски сељаци водили свиње на испашу. У тој шуми су се крили и разбојници, Срби, који су престали да обрађују земљу и почели да живе од пљачке. Првих година деветнаестог века број ових одметника стално се повећавао јер су људи бежали од лоше владавине дахија.

Фочић се прво зауставио у селу Љубенино Поље, педесет километара југозападно од Београда. Ту га је уз опрез дочекао Александар Ненадовић, кнез или локални српски старешина. Њих двојица су затим кренули у Ваљево. Они су били у наизглед пријатељским односима, али је Ненадовић упао у сложену замку. Јаничари су већ били обавештени да он и његова породица кријумчаре оружје из Xабзбуршке монархије преко Саве и да се припремају за устанак. На путу од Љубениног Поља ка Ваљеву, Фочићеви људи су ухватили Ненадовића и његовог пријатеља Илију Бирчанина и бацили их у окове.

Ваљево је било средиште завере српских сељака, а Фочић је код себе имао писмо од Ненадовићевог сина које је доказивало кнежеву умешаност у кријумчарење оружја. Јаничарски заповедници су се сложили да нападну вође хришћанске буне пре њеног почетка, и тако је породица Ненадовић била прва на удару. Александар Ненадовић и Илија Бирчанин изведени су пред велику гомилу посматрача што православне што муслиманске вере. „Ето ово писмо сече Алексу“, узвикивао је Фочић држећи инкриминишући документ, „који се с Немцима (хабзбурговцима) договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим (јаничарским) главама ради, зато би гре’ота била његову главу живу оставити. Сеци!“1 По одсецању глава, тела су бачена на ливаду поред реке Колубаре. Паника је захватила муслиманско и православно становништво Ваљева. Муслимани су се закључали у куће, плашећи се реакције српских сељака; српски мушкарци су узели оружје и одметнули се у шуму.

Још много глава је одсечено у неколико наредних дана. Један одметник, српски калуђер Xаџи-Рувим, побегао је пред Фочићевим одредом џелата и потражио уточиште код београдског митрополита Леонтија, пореклом Грка. Митрополит га је под притиском предао Аганлији, највећем крвнику међу дахијама. У покушају да извуче детаље о буни, Аганлија је клештима кидао месо са Рувимовог тела. Како је свештеник и даље одбијао да проговори, одрубљена му је глава на јавном погубљењу код градске капије. Ово је био почетак „погубљења кнезова“ (сече кнезова). Овај превентивни удар је „убрзао оно што су јаничари највише желели да спрече – свеопшти устанак Срба“.2 Ова побуна је означила почетак модерне историје на Балканском полуострву.

Крајем 1801. године поменута четворица јаничарских заповедника убила су омиљеног везира Београдског пашалука Xаџи-Мустафу, верног намесника Селима III (1789–1807), султана реформатора. Његова смрт није била усамљен случај; султанов ауторитет у пограничним областима Царства био је драматично опао у другој половини осамнаестог века, до те мере да су се војници, гувернери и земљопоседници борили за власт чим би се указало неко место у локалној управи.

До овакве учмалости довело је одбијање отоманске елите да своје друштвене и војне структуре прилагоди економском и технолошком развоју у другим европским царствима. Учаурена у својим привилегијама, конзервативна већина – улема „мудраци“ у исламској хијерархији али и надмени официрски слојеви у војсци – пружала је отпор продирању европских идеја и административних система, видевши у њима опасност по отоманску традицију. Иако је Царство било стално присутно на међународној позорници, његови султани и везири одбијали су да преузму активну улогу у драматичним догађајима. Гледајући иза кулиса како Шпанија, Британија, Xоландија и Француска развијају своје велике трговачке империје, они су занемарили прилив великих количина злата и сребра на европска тржишта. Сматрали су да те фундаменталне промене у глобалној привреди не утичу на заштићено тржиште њиховог Царства, што је била озбиљна грешка у процени. Током два века од колонизације Новог света, утицај европског меркантилизма довео је до инфлације, глади и политичке нестабилности у Отоманском царству.

У Великој порти* чули су се гласови који су заговарали модернизацију. Појединци су тврдили да ће, ако влада одбије да прихвати најновија открића у науци и техници, војска, кључ отоманске моћи, постати бесповратно корумпирана. У последњој деценији осамнаестог и у првих шест година деветнаестог века млади Селим III дозволио је да се ови гласови чују у јавности.

У својој младости Селим је углавном био дословце закључан у златном кавезу царске палате; али, било му је дозвољено да се дружи са неколико племића свог ранга који су га убедили да је неопходно спровести реформе и увести неке новине. Кад је изашао из изолације, Селим није имао никаквог практичног искуства о свету, али је већ тада био ватрени поборник промена. Био је одлучан у намери да обнови ауторитет државе унутар њених граница и да од ње поново направи велику силу.

Током прве четири године Селимове владавине Отоманско царство било је у рату са Xабзбуршком монархијом. То није било погодно време за увођење реформи. Тек 1794. године Селим је открио своје намере да успостави Низам-и-Цедид (Нови поредак). Његову основу чинила је мала, модерна војска обучена за најновије технике ратовања, а обучавали су је претежно француски официри. Под вођством јаничара и високих армијских официра, привилеговане класе Царства кренуле су у одлучан поход у жељи да подрију Нови поредак. Те класе су веровале да утицај Запада у војсци представља опасност која ће, попут клина, прво направити пукотину да би на крају уништила њихов свет привилегованих.

Јаничари су били султанови најжешћи непријатељи. Три и по века раније, војна готовост ове царске гарде била је темељ на којем је изграђено велико Отоманско царство. Јаничари, који су били бирани међу дечацима у султановим поробљеним народима, нису имали право да се жене и да имају децу, како би се осигурала њихова лојалност султану. Међутим, до Селимовог доласка на престо 1794. године, ова формација изродила се у касту која је почела да се увећава. Њени чланови су тада почели да се жене и да стварају мале династије. Пријатељи, рођаци и улизице уживали су привилегије ове некад недодирљиве формације. Од 12.000 имена заведених у јаничарским списковима у Истанбулу 1790. године, само њих две хиљаде обављало је војну службу која им је у теорији давала право на чланство. Нови поредак је директно угрожавао њихове интересе; способан ривал разоткрио би њихову лењост. Да би поткопали реформу, они су у своје редове примили огроман број нових чланова, што је Султан морао да плаћа. До 1809. године у Царству је било скоро 110.000 регистрованих јаничара, четири пута више него пре оснивања Новог поретка.

Да су јаничари били једини проблем са којим се Селим суочио, султан би могао да се ухвати у коштац са њима. Али, на смени векова он је морао да се суочи са пашама, које су представљале много озбиљнији изазов његовом ауторитету. Ови локални гувернери били су пресудна карика у ланцу командовања између Истанбула и царских поданика. Отоманско царство се простирало од Босне, Београда и Букурешта на северу до Магреба, Месопотамије и Палестине на југу; Султанову контролу над овим огромним поседима одувек су обезбеђивали паше и јаничари. На почетку деветнаестог века Селим III је схватио да више не може да се ослони ни на једне ни на друге јер су се они још више осамосталили на рачун слабе Порте. Посебну опасност представљала су два човека – Пазваноглу Осман-паша из Видина (сада у северозападној Бугарској) и Али-паша из Јањине (сада у Епиру, области на северозападу Грчке). На први поглед су и Али и Пазваноглу били деспоти чија је неограничена власт само одражавала степен пропасти Отоманског царства. Али, они су исто тако изградили прототип модерних држава које су служиле као мост између Отоманског царства и националних држава које су се најзад појавиле на Балканском полуострву.

Пазваноглу Осман био је још младић кад је његов отац због крвне освете изгубио наследна породична имања око Видина. Пазваноглу је служио у царској војсци за време аустријско-турског рата 1789-92. године пре него што се вратио у Видин, одлучан у намери да се освети због губитка који је доживела његова породица. За годину дана створио је војску састављену од разбојника, јаничара и незадовољних царских трупа. Кад је везир Видина, који је био одан Селиму, послао један одред да се обрачуна са њима, Пазваноглуови људи су их нагнали у бекство.

Побуна у Видину имала је буран одјек у Отоманском царству. Плаћеници и ратоборни одметници нагрнули су да се придруже Пазваноглуу – албанска нерегуларна војска, јаничари из Босне и Србије, као и можда најокрутније јединице од свих, кирџали, номадски бандити који су се стављали у службу оног ко највише плати. Њихови коњи, украшени златом и сребром, и њихове робиње, које су се облачиле као мушкарци и биле принуђене да испуњавају сексуалне жеље својих господара и да их прате на бојном пољу, давали су видинској енклави примесу чудовишне театралности.

Пазваноглу је организовао групе које су из Видина ишле у препад преко Дунава у Влашку (сада јужна Румунија), где је несрећно становништво већ грцало под наметима локалног кнеза. Пазваноглуова протодржава продрла је у јужну Бугарску, где је он обуставио царско убирање жита и намета; тако је Пазваноглу 1795. године објавио отцепљење од султана. Ова провокација изазвала је муњевиту реакцију. Селим је послао моћну војску да запоседне Видин. Међутим, у тренутку кад је изгледало да је поново успоставио контролу над унутрашњим пословима и да је на путу да учврсти свој програм реформи, издао га је Наполеон Бонапарта.

Инвазија Француза на Египат 1798. године била је апсолутно изненађење за скоро целу Европу. Селим и његов круг реформатора доживели су је као катастрофу и у психолошком и у практичном смислу. Султан је био велики поклоник Француске и њене напредне интелигенције док је са њеном револуционарном владом, у последњој деценији осамнаестог века, био у добрим односима како би се супротставио територијалним претензијама Аустрије и Русије на Балкану. Иако је логика Француске револуције уздрмала све што је Отоманско царство представљало, Султан и његови саветници и монархиста неће имати никаквог утицаја на отоманску моћ.

Инвазија на Египат била је, међутим, упозорење Селиму да је Француска под Наполеоном и даље опортунистичка сила. Султан је послао трупе из Видина да се суоче са овим новим изазовом. Како је главнина отоманске војске била у Египту, Xаџи-Мустафа више није могао да спроводи своју наредбу о истеривању јаничара коју је раније донео уз Селимово одобрење. Јаничари су се 1798. године вратили у Београд из свог уточишта у Видину. Дахије су током три године покушавале да угрозе Мустафин ауторитет, да би напослетку успеле да се освете овом везиру и убију га.

Нереди који су избили у Београдском пашалуку фебруара 1804. нису, као што се могло очекивати, окренули муслиманске земљопоседнике против православних сељака. Напротив, сељаци и спахије, устоличени отомански земљопоседници, отворено су сарађивали са Селимовим напредним представницима против јаничарског насиља.

Везе између православних сељака и убијеног реформатора Xаџи-Мустафе биле су толико јаке да су га сељаци из поштовања звали „српском мајком“. Ово поверење је ишло дотле да је 1799. године Селим издао ферман (царски указ) без преседана, којим дозвољава православцима да носе оружје – пушку, две кубуре и јатаган, дугачки турски нож извијеног сечива. Сељаци су основали оружане јединице да би помогли спахијама и Селимовим присталицама против јаничара. Ова важна Селимова одлука увредила је верске достојанственике у Истанбулу према којима је верска припадност одређивала морална и законска права; јаничари су ову одлуку сматрали објавом рата. Њихове вође, четворица дахија, кренули су у противнапад на православце, почевши од сече кнезова 1804. године. (Колико год то чудно изгледало у светлу савременог етничког национализма, све дахије су вероватно биле Словени: Аганлија је почео као радник на дереглији у Босни, док је Кучук-Алија дошао са Рудника из Шумадије, области у централној Србији.)

Савез између муслиманских земљопоседника, спахија, и њихових српских кметова био је у почетку јак. Заиста, везе између њих биле су много боље у Београдском пашалуку него било где другде у Отоманском царству. Срби су живели у проширеним породичним заједницама, званим задруге. Група породица бирала је представника у кнежини, некој врсти обласног савета који је бирао кнеза или старешину. Кнез је сарађивао са земљопоседницима и отоманским управитељима. Ово није довело до политичке или економске аутономије, али је подстакло развој прилично стабилног аграрног система који се заснивао на праву спахија као власника тимара. На овим великим поседима сељаци су уживали наследна права, па чак и одређену законску заштиту. Они су за узврат обављали послове и плаћали утврђени порез сваке године. Осим тога, сељаци су имали слободу да задрже пољопривредне производе које су правили. Ово је био, чак и према западноевропским стандардима, релативно напредан споразум.

Током касног осамнаестог века, међутим, систем тимара био је потиснут суровијим обликом земљопоседничког управљања познатим као читлук, који је сељаке свео на увек дужне кметове. Вук Караџић, родоначелник српског књижевног препорода, рођен 1787. године, дао је чувени опис читлука као „најгоре турске институције у Србији“. Спахије у Београдском пашалуку покушавале су да задрже систем тимара супротстављајући се јаничарима који су почели да повећавају своју зараду увођењем читлука.

Похлепа јаничара такође се сукобила са интересима сељака-аристократа који су гајили свиње, а који су се међу Србима појавили у позном осамнаестом веку. Београдски пашалук је већ два пута био под контролом Аустрије. Велика заједница српских трговаца у Војводини (покрајини са мешовитим српским и мађарским живљем у Xабзбуршкој монархији, северно од Београда) била је важна спона у успостављању ове трговине и задовољавању неутољиве потребе Xабзбуршке монархије за свињским месом. Чак и кад је Пашалук враћен под отоманску контролу 1791. године, трговина свињама наставила је да цвета.

Бирање кнежева било је у складу са егалитаристичком традицијом. Међутим, током осамнаестог века дошло је до једне једва видљиве промене. Имућније породице, нарочито оне које су се бавиле узгојем свиња, добијале су функцију кнеза у многим областима. Кнежеви су такође обављали скупљање пореза што је могло да донесе привлачну зараду.

Између устоличених спахија и новопридошлих дахија постојао је оштар сукоб. Међутим, последице јаничарског гнева највише су осетили управо српски сељаци. Редовни претреси које су у потрази за оружјем обављали муслимански полицијски чиновници често су се завршавали насиљем. Али, највећа грешка дахија било је наметање драконских пореза на столу, посебно на свиње.

Узнемиреност дахија расла је упоредо са повећаним допремањем оружја из Xабзбуршке монархије преко Дунава. До краја јануара 1804. „пуна кола православног оружја стизала су до Београда“.3 Велики број српских одметника, хајдука, служио је у аустроугарској војсци за време рата који је Xабзбуршка монархија водила са Турском 1789-92. године. Везе између хајдука и хабзбуршке војске и полиције остале су чврсте, пружајући Србима логистичку подршку на смени векова, иако је влада у Бечу покушавала да прекине снабдевање Срба оружјем како би спречила оптужбе да се меша у послове Отоманског царства.

Превентивни удар дахија није ишао сасвим по плану. Мада су јаничари успели да уклоне између 70 и 120 кнежева и на стотине несрећних сељака, велики број угледних Срба је побегао. Једна јаничарска јединица није успела да убије Ђорђа Петровића, или Карађорђа (Црног Ђорђа), који је ускоро преузео војну команду у Првом српском устанку.

Карађорђе, бивши припадник добровољачких снага Xабзбуршке монархије, одметнуо се у шуме своје родне Шумадије по повратку из аустријско-турског рата и постао хајдук. Затим је постао један од најуспешнијих трговаца свињама у Београдском пашалуку. Обогатио се, бар према српским мерилима, захваљујући својим везама у Аустријском царству. Његово занимање, његова похлепа, његове војничке вештине и његова незгодна нарав имаће велик утицај на развој модерне Србије.

После напада јаничара, српски устанак је добио форму сељачке буне. Почетни циљ устаника био је уклањање дахијске наоружане полиције из села. Касније су Срби кренули на јаничарска упоришта, утврђене градове, а та војна операција захтевала је много бољу координацију. И спахије и православци тражили су обнављање царског ауторитета и повратак благој владавини коју је оличавао убијени Xаџи-Мустафа. Од маја 1804. до јула 1806. године вође устанка су се без престанка обраћале султану, изражавајући своју бескомпромисну оданост Порти.

Дахије су уздрмале друштвени поредак у Београдском пашалуку који се није много променио током претходна три века. У том периоду су православци и муслимани водили одвојен живот, срећући се само када се убирао порез и плаћао данак отоманским класама на власти. Ове две заједнице биле су строго раздвојене. Скоро свих 300.000 Срба у Пашалуку живело је на селу док је 20.000 муслиманских службеника, војника и трговаца насељавало градове.** Осим по различитим етничким карактеристикама, Словени и муслимани, који су већином били Турци, лако су се разликовали и по начину облачења. Православцима је било забрањено да носе одећу светлих боја, што донекле објашњава чињеницу да и дан-данас у српским селима, нарочито жене, више воле дугу црну одећу. Да би пркосили овим прописима, хајдуци су почели да носе зелене или црне доламе украшене сребрним дукатима. Они су и коње јахали у знак пркоса отоманској власти, која је православцима ускраћивала право да јашу „коње или камиле“.

Живот у селима углавном је био добро уређен, патријархалан и једноличан. Мушкарци су ишли да раде док су жене остајале код куће, мада се од њих захтевало да помажу на пољима у време жетве. Задруге су се састојале од проширених породица које су делиле средишњу собу за рад и одмор, док су се спаваће одаје налазиле у свим правцима од ње. Породичне везе чиниле су основу српског друштва. Сељаци су нерадо распуштали задругу, а чак и кад би она постала превелика више су волели да прошире своје пребивалиште, тако да није било „неуобичајено да једно домаћинство чини целу улицу“.4 Леополд Ранке, велики немачки историчар из деветнаестог века који је проучавао живот Срба, сажето је описао централну улогу породице напоменувши да су ова домаћинства: „… обезбеђивала све што им је било потребно, да су била затвореног типа – стање које се продужило под Турцима, зато што су порези били углавном разрезивани по домаћинствима – и да су створила основу српске националности. Појединачни интереси тако су се утапали у интересе породице.“5

Осим браком, Срби су могли да заснују породичне односе на још два начина. Најважнија је била институција кумства, јер је кумова прва функција била да буде младин или младожењин лични сведок на венчању. Кум је одмах постајао део нове породице и добијао посебне обавезе као заштитник њених интереса. Кршење кумства било је неопростив грех.

Братимљење је било веза која је обавезивала нешто мање него кумство, али која је из очигледних разлога била прожета мистиком. Братимљење је подразумевало размену крви (обично из ручних зглобова) између два пријатеља чији се однос тим ритуалом мењао. Попут кумства, крвно братимљење било је заступљено широм Балканског полуострва и у хришћанским и у муслиманским заједницама (али није било уобичајено међу владајућим турским сталежима). Међутим, завада и крвна освета, уобичајена на југу Балкана, биле су ретке у Београдском пашалуку где су православни сељаци били сиромашни али су имали прилично стабилну друштвену и политичку организацију, делом због географских разлога. Крвна освета у Црној Гори, Албанији и Грчкој била је присутна углавном у планинским областима у којима је преовлађивала примитивна земљорадња. Задруге и кнежине у Шумадији, шумске области у централној Србији, пружале су оквир за мирно решавање спорова. Додатна ствар која је одвраћала Србе од узимања закона у своје руке био је велики данак у крви који су наметнуле турске власти за случај да један православац убије другог (убиство муслимана доносило је брзу и окрутну смртну казну). Живот у Београдском пашалуку био је углавном мање окрутан него живот у неким удаљенијим областима отоманског Балкана.

Задруга је пре свега чувала друштвену и културну традицију Срба и у томе је успевала много више него српска православна црква. Често се погрешно претпоставља да је црква била једини носилац српског индентитета током три и по века отоманске владавине, периода који је уследио после пропасти српског средњовековног царства и трајао до Првог српског устанка 1804. године. У ствари, њена улога је била ограничена, посебно због тога што служба није била на народном језику који неписмени сељаци нису разумели. Манастири су бар могли да тврде да су били чувари традиције икона као симбола средњовековног српског царства. Али, од укидања Пећке патријаршије 1766. године у врховној црквеној хијерархији доминирали су Грци, а грчко свештенство допринело је удаљавању Срба од званичне цркве. За време Првог српског устанка, владике, затечене у градовима под опсадом, подржавале су турске власти продубљујући тако огорченост Срба.

Необразовани локални свештеници у Пашалуку често су били саставни део задруга и кнежина, и углавном су обављали само црквене обреде венчања, сахрана и крштења. Обично су их постављали месни кнезови којима су дуговали свој углед и положај. Они су имали занемарљив доктринарни утицај на сељаке, а врло је вероватно да ни сами нису разумели доктрину.

Најразвијенија културна форма у Срба била је епска песма. Теме ових песама, које су певали или рецитовали путујући извођачи а црква одбацивала, били су велики догађаји из српске историје пре потпадања под отоманску власт. Приче о српском поразу у бици на Косову пољу 1389. године и о другим догађајима из средњовековног периода постале су камен темељац националне митологије у модерној Србији. (Битка на Косову пољу често се представља као крај српског средњовековног царства, где српска војска узалуд брани хришћанство. У ствари, српска власт се расипала и рушила постепено током наредних шездесет година. Београдска тврђава пала је под отоманску власт тек почетком шеснаестог века.) Устанци с почетка деветнаестог века били су представљени као оживљавање српске борбе против великог отоманског освајача која је започела још крајем четрнаестог века. Кроз ове поеме и песме модерна Србија је доказивала витални континуитет са романтизованом прошлошћу и оне су јој послужиле као средство да истакне своја права на спорну територију. Певачи су били забављачи, али њихове приче су исто тако подстицале замишљену, митску историјску свест. Ове песме су обиловале песничким сликама природе и углавном су имале директне моралне поруке. Епска песма је носила печат културног прожимања и у музичкој и у литерарној форми, нарочито прожимања са књижевношћу босанских муслимана, а у мањој мери са стилизованијом поезијом далматинске обале и других делова Xрватске. Први српски устанак указао је на промену у функцији епске песме. Певачи попут слепог Филипа Вишњића, Србина из Босне, користили су ову уметничку форму да забележе и величају успехе устаника, а најчувенији пример је песма Почетак буне против дахија, која се од тада учи у српским школама.

Српски сељаци су почетком века живели, бар према модерним стандардима, у стабилном и самодовољном друштву. Кад су јаничари узбуркали прилике у њему, дошло је до жестоке реакције тако да је муслиманска власт прогнана са села. До августа 1804. године српски побуњеници и велика војска коју је у Босну послао султан удружили су се да би сломили оружани отпор јаничара у утврђеним градовима. Ова борба је, међутим, подстакла нове амбиције кнезова, а поготово њиховог вође Карађорђа. Са 20.000-30.000 наоружаних људи Срби су постали парадокс – моћна хришћанска војна снага унутар граница исламског царства која се бори раме уз раме са султановим пуковима.

Карађорђеви војници нису били организовани као редовна војска. Ту војску су чиниле стотине малих група окупљених око хајдука и кнезова чије су прве операције биле спаљивање и пљачкање турске имовине на селу и утеривање турског становништва у утврђене градове. Окрутности која се исказала у овој врсти ратовања допринео је прилив српских избеглица из Босне и Видина, које су и саме биле жртве одмазде на сопственој територији. Из редова тих избеглица формиране су нередовне јединице које су биле познате као бескућници (башибозук), а како нису имали више ништа да изгубе, постали су сурова герила.

Дисциплина је била сталан проблем. Српски заповедници имали су тешкоже да мотивишу нередовне трупе да одрже опсаде. Многи од тих војника сматрали су битке допунским послом, начином да се дође до макар и скромног плена. „Један заплијенио котао, или друго што, па однио кући; или кобилу“, забележио је Вук Караџић за време опсаде Шапца, кључне операције у првој фази Устанка. „Неки уватио турску краву па је одвео дома; неки купио што од плијена па отишао да продаје; некоме се досадило сједећи беспослену, па отишао кући да жње жито и да гледа осталу љетину.“6

Због велике недисциплине, а и зато што су многи сељаци одбијали да свој живот и извор зараде изложе опасности одласком у рат, вође устанка прибегле су принуди. Они који нису били за Устанак били су против њега, како је то прота Матеја Ненадовић описао у својим мемоарима:

Па кога кнеза близо Xаџи-бегова шанца не застане и сву његову војску у гомили, тај ће кнез на мукама умрети; а који се војник не нађе у својој војсци, тај ће војник пред његовом кућом на колу бити. Но се главама играти немојте; свак своју војску, који пушку понети може, у гомилу, пред Xаџи-бега… Господар Ђорђе*** послаће своје момке тајно преко села, и кога нађе код куће, онде ће га убити и на точак метнути, а кућу запалити.7

У покушају да успостави лојалност и слогу, Карађорђе и његови следбеници преузели су симболе и иконе српског средњовековног царства. У говорима којима је подстицао своје присталице на борбу он је евоцирао дух Косова поља. Дао је да му се направи печат са натписом „Уз божју милост, Георгије Петровић, (у име) свих људи Србије и Босне“. Крст који су украшавала четири ћирилична слова С – што је један од симбола средњовековне Србије – поново се појавио, заједно са двоглавим орлом, на Карађорђевом грбу.

Српски устаници су до августа 1804. године ухватили и погубили дахије. Јаничарске јединице су пружале отпор још годину дана, док је Султанова забринутост расла због све веће снаге и независности српских снага. Султан је инсистирао на обнављању свог ауторитета, али су српске вође прво захтевале гаранције да би се обезбедиле од повратка страховладе. Селим је одлучио да се до лета 1805. године обрачуна са српским устаницима, те је послао велику војску на Ниш где су Срби однели неочекивану победу. Карађорђе и његови савезници нису се више борили против безбожних јаничара; били су у рату са царским поретком.

Први пут у историји Отоманског царства целокупно хришћанско становништво једне земље устало је против султана. Упоредо са јачањем војне моћи, код Срба се развијала и њихова политичка свест. Пољопривредна елита међу српским устаницима, оличена у Карађорђу, постепено је посезала за економским привилегијама муслиманских спахија. У писменим обраћањима Истанбулу Карађорђе је захтевао да буде признат као српски поглавар са ексклузивним правом да управља земљом и разрезује порез. Турцима би било дозвољено да се настане једино у Београду, осим ако не добију изричиту дозволу и номиналног отоманског поглавара и самог Карађорђа. У царини и судству радили би само Срби, док би тврђаве Пашалука имале гарнизоне са подједнаким бројем отоманских и српских трупа.

Султан је до јесени 1806. године био спреман да пристане на скоро све српске захтеве. Међутим, тада је избио рат између Турске и Русије. До тада је спољни свет показивао мало интересовања за овај регионални отомански спор. Изненада је, међутим, српско питање гурнуто у вртлог Наполеонових ратова. Стављање кризе унутар Отоманског царства у међународни оквир успоставило је образац који ће се у наредна два века примењивати на Балкану – политика великих сила скоро увек је одлучујуће деловала на ток формирања државе. Један савремени историчар о томе је рекао:

Утврђивање француских трупа на западном Балкану, непрекидне политичке кризе у Отоманском царству, све јаче ривалство Аустроугарске и Русије на Балкану, стално ратовање које је исцрпило Француску и Русију и избијање дугих непријатељстава између Порте и Русије само су неки од главних међународних догађаја који су директно или индиректно утицали на ток српског устанка. Срби су често били доведени у ситуацију да реагују на догађаје над којима сами нису имали апсолутно никакву контролу. Судбина српског народа била је, у правом смислу речи, у рукама ћудљивих владара из главних европских престоница.8

(из књиге „Балкан 1804-1999. – први део“)

Фусноте:

* Царска палата у Истанбулу чије је име постало синоним за владу

** Док је овај образац поделе сада у Србији једва видљив, он је био основно обележје рата у Босни и Xерцеговини који је почео 1992. године. Стратегија српских сељака у освајању градова у којима су били концентрисани босански Муслимани, а који су затим протеривани или убијани кад је одбрана била пробијена, била је истоветна стратегији коју је развио Карађорђе у Првом српском устанку.

*** Карађорђе.

1 „The Memoirs of Prota Matija Nenadovic“, ed. Lovett E. Edwards, Oxford, 1969, p. 51.

2 Michael Boro Petrovich, „A History of Modern Serbia: 1804-1918“, New York, 1976, vol. I, pp. 28-9.

3 Ибид., п. 27.

4 Leopold Ranke, „The History of Serbia and the Serbian Revolution“, London, 1853, p. 36.

5 Ибид., п. 36.

6 НаведеноуDuncan Wilson, „The Life and Times of Vuk Stefanovic Karadzic, 1787-1864“, Oxford, 1970, p. 42.

7 „The Memoirs of Prota Matija Nenadovic“, op. cit., p. 157.

8 Lawrence P. Meriage, „Russia and the First Serbian Insurrection, 1804-1812“, New York and London, 1977.

Миша ГЛЕНИ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор