RSS Центар за развој међународне сарадње

  • Драгомир Анђелковић: Непромишљено крунисање антисрпских лажи?
    Погледајмо какве споменике нека нација подиже и лакше ће нам бити да изведемо закључке у вези са тим у ком правцу је воде њени властодршци. То има универзално значење са неизбежном рефлексијом на нашу збиљу. Када наступи поплава успеха или, на другој страни „скале“ националних достигнућа, опасних искушења пропраћених неуспесима, тешко је увек разлучити колико […]
  • Иван Ристић: Тржишни принципи српске геополитике
    „Ни један политички систем не може да успостави универзалну рационалност правом или силом. Али капитализам је једини систем који функционише на начин који награђује рационалност и кажњава све форме ирационалности.“ Ајн Ренд Глобализација као позитиван процес и глобализам као њен первертирани облик пред националне државе постављају радикално нове обавезе и принципе у погледу перцепције државе […]
  • Иван Ристић: Србија и освајање суверенитета
    Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено […]
  • Иван Ристић: Ердоган у Србији
    „Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“ Лорд Палмерстон Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том […]
  • НИНА КУБУРОВИЋ: САВЕЗНИ ИЗБОРИ У НЕМАЧКОЈ И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА УНАПРЕЂЕЊЕ САРАДЊЕ СА СРБИЈОМ У ОБЛАСТИ МАЊИНСКИХ ПРАВА
    Да је незахвално бавити се предвиђањем догађаја у јавној политици, а посебно у погледу исхода избора, показало се и на примеру нескалада који је постојао између очекивања наше јавности и политичара и онога што је политичка стварност данас у Немачкој. Као што је познато 6. септембра 2017. године, у Дому Народне скупштине Републике Србије одржана […]
Историја

Америчко прекрајање историје

Америчко прекрајање историје 22.09.2004.Leave a comment

Током Потсдамске конференције Ј. В. Стаљин ми је поменуо позивање Д. Ајзенхауера у Совјетски Савез. Ја сам предложио да га позовемо у Москву на фискултурну параду, која је била заказана за 12. август (1945. године, прим. прир.).

Предлог је прихваћен. Ј. В. Стаљин је наредио да се у Вашингтон упути званичан позив. У позиву је стајало да ће за време боравка у Москви он бити гост маршала Жукова. То је значило да се Двајт Ајзенхауер не позива у Совјетски Савез као политички и државни функционер, већ као истакнути војни руководилац другог светског рата.

Пошто је он био мој званички гост, пошао сам у Москву заједно са њим и пратио га у Лењинград, а при повратку – у Берлин.

Са Ајзенхауером су били његов заменик генерал Клеј, генерал Девис, Ајзенхауеров син поручник Џон Ајзенхауер и водник Л. Драј.

Док смо летели у Москву, Лењинград и назад у Берлин, ми смо разговарали о много чему и чинило ми се да је Ајзенхауер тада у својим размишљањима и судовима био отворен.

Мене је интересовао практичан рад Врховне команде експедиционих снага у Европи.

– У лето 1941. године – причао је Ајзенхауер – када је фашистичка Немачка напала Совјетски Савез, а Јапан испољавао агресивне намере у зони Тихог океана, америчке оружане снаге доведене су на милион и по људи.

Јапански напад децембра 1941. године на Перл-Xарбор био је за већину оних који су радили у војном ресору, као и за владине кругове, неочекиван.

Пратећи ток борбе Совјетског Савеза са Немачком, нама је било тешко тада да одредимо докле ће се Русија одржати и може ли се она уопште одупрети притиску немачке армије. Пословни кругови САД, заједно са Енглезима, били су тада озбиљно узнемирени због сировинских ресурса Индије, средњоисточне нафте, Персијског залива и уопште због Блиског и Средњег истока.”

Из онога што је рекао Д. Ајзенхауер видело се да је главна брига САД 1942. године било обезбеђивање сопствених војно-економских позиција, а не отварање другог фронта у Европи. Плановима отварања другог фронта у Европи САД и Енглеска су се теоријски почеле бавити од краја 1941. године, али практична решења нису предузимали све до 1944. године.

– Ми смо – рекао је Д. Ајзенхауер – одбацили захтев Енглеске да почне инвазију Немачке преко Средоземног мора из чисто војних, а не из неких других разлога.

Било је јасно да су се Енглези веома плашили отпора Немаца на Ламаншу, нарочито на обали Француске, и да их је силно узнемиравао нашироко развикани „атлантски бедем”.

План напада преко Ламанша коначно је усаглашен са Енглезима априла 1942. године, али је и после тога од стране В. Черчила било озбиљних покушаја да се Ф. Рузвелт наговори на инвазију преко Средоземног мора. По мишљењу Ајзенхауера, они наводно нису могли да отворе фронт 1942-1943. године јер нису били спремни за ту велику комбиновану стратегијску операцију. То је, наравно, било далеко од истине. Они су могли 1943. године да отворе други фронт, али се намерно нису журили, очекујући да се Немачкој и њеним оружаним снагама нанесе значајнији пораз.

– Инвазија Нормандије преко Ламанша јуна 1944. године почела је у лаким условима и текла је без нарочитог отпора немачких јединица на обали, што ми – рекао је Ајзенхауер – једноставно нисмо очекивали. Немци тамо нису имали ону одбрану о којој су галамили пред целим светом.

– А шта је, у ствари, представљао „атлантски бедем”?

– На целом том „бедему” није било више од три хиљаде оруђа разних калибара. У просеку то је било нешто више од једног оруђа на километар фронта. Наоружаних армирано-бетонских објеката било је ту и тамо, и они нису могли представљати препреку за наше јединице.

Узгред буди речено, слабост „бедема” отворено је признао и бивши начелник Генералштаба немачке армије генерал-пуковник Ф. Xалдер. У својим успоменама он је 1949. године писао: „Немачка није имала никаква одбрамбена средства против десантне флоте којом су располагали савезници, а која је дејствовала под заштитом авијације, потпуно и апсолутно доминантне у ваздуху.” (Ф. Xалдер, Xитлер као вођ. Минхен 1949, стр. 58.)

Главне тешкоће инвазије Нормандије, по речима Д. Ајзенхауера, нису биле у пружању отпора немачких јединица, већ у пребацивању јединица и њиховом снабдевању преко Ламанша.

Искрено говорећи, био сам донекле у недоумици када сам 1965. године гледао амерички филм „Најдужи дан”. У том филму приказан је квалитативно сасвим друкчији противник од оног какав је он био по речима Ајзенхауера јуна 1944. године, у тренутку инвазије савезничких снага преко Ламанша. Свима је, наравно, јасан политички циљ тог технички добро направљеног филма, али треба знати меру…

Грандиозној по својим размерама поморско-десантној операцији у Нормандији није потребно лажно лакирање. Треба рећи објективно – она је била припремљена и изведена зналачки.

После завршетка искрцавања главних експедиционих снага немачке јединице су пружиле већи отпор само јула 1944. године, када су прегруписале своје снаге против десантних јединица са обале северног дела Француске. Али и тада су оне биле неутралисане вишеструком надмоћношћу копнених и ваздушних савезничких снага. Офанзивних операција савезника које би биле повезане са пробојем дубоко ешелониране одбране, борбом са оперативним резервама, са противударима, у пуном смислу таквих каквих је било на совјетско-немачком фронту, тамо није било.

Офанзивне операције америчких и енглеских јединица, изузимајући појединачне, текле су у виду савлађивања покретне, маневарске одбране противника. Главне тешкоће у напредовању савезничких јединица, по речима Д. Ајзенхауера, састојале су се у проблемима материјалног снабдевања, организације позадинских путева, везаних са савлађивањем земљишта.

Мене је веома интересовала противофанзива немачких трупа у Арденима крајем 1944. године и одбрамбене мере савезничких јединица у том рејону. Ваља рећи да су се Д. Ајзенхауер и његови сарадници нерадо упуштали у разговоре на ту тему. Из њихових шкртих изјава ипак се видело да је удар немачких јединица у Арденима и за штаб Врховне команде и за команду 12. групе армија генерала Бредлија био изненадан.

Врховна савезничка команда је била веома узнемирена и страховала је због даљих дејстава противника у Арденима. Та страховања делио је у потпуности и В. Черчил, који је 6. јануара 1945. године упутио писмо лично Ј. В. Стаљину. Писао је о томе да се на Западу воде врло тешке борбе и да су савезници дошли у критичну ситуацију због губљења иницијативе.

Придавајући велики значај брзом реаговању на то саопштење од стране Совјетског Савеза, Черчил и Ајзенхауер су то писмо упутили у Москву преко главног маршала авијације Тедера. У случају да совјетска влада пристане на што хитнији прелазак совјетских јединица у офанзиву, на шта су рачунали В. Черчил и д. Ајзенхауер, Xитлер ће бити присиљен да повуче своје ударне јединице са Западног фронта и да их пребаци на исток.

Као што је познато, совјетска влада, доследна својим савезничким обавезама, тачно после недељу дана прешла је на читавом фронту у најграндиознију офанзиву, која је из темеља уздрмала одбрану немачких јединица на свим стратегијским правцима и принудила их да се уз огромне губитке повуку на реке Одер и Најсу, у Моравску-Остраву, да напусте Беч и југоисточни део Аустрије.

Сећајући се те офанзиве, Д. Ајзенхауер је рекао:

– За нас је то била дуго очекивана офанзива. Свима нам је лакнуло, нарочито када смо добили вест да се офанзива развија са великим успехом. Били смо сигурни да Немци сада више неће моћи ојачати свој Западни фронт.

На жалост, са отпочињањем „хладног рата”, а нарочито након тога што су преостали хитлеровски генерали почели преплављивати тржиште књига својим успоменама, сличне објективне оцене даване непосредно после рата очевидно се изврћу. Претерано ревносни пропагатори антисовјетског табора дошли су дотле да тврде, да није Совјетска армија помогла Американцима у њиховим борбама у рејону Ардена него да су Американци малтене спасли Совјетску армију.

( из књиге Успомене и размишљања)

маршал Георгиј Константинович ЖУКОВ

Сродни чланци:

  • Нема сродних чланака

Оставите одговор